Kada nekoliko godina u kontinuitetu važite za najboljeg štopera na svetu, uz to ste kapiten reprezentacije, a navijači vam posvećuju pesme, to znači da ste legenda, a kada legenda ode u penziju, to zna da boli, a baš to je slučaj sa Nemanjom Vidićem.
Izvor: Sportklub.rs
U momentu kada je Ser Aleks Ferguson u svom timu imao Rajana Gigsa, Pola Skolsa, Rija Ferdinanda, pa i Vejna Runija, u prevodu sve domaće igrače gde su pojedini i legende samog kluba, on je odlučio da kapitensku traku da Nemanji Vidiću. Zna se da kapiten ne mora nužno da bude najbolji igrač, čak je poželjno i da nije najveća zvezda, jednostavno kapiten je vođa, neko ko će da uradi ono što ostali ne smeju, koji će svojom borbenošću da učini da ostalima bude „neprijatno” ukoliko se ne bore kao on, neko ko će da učini da cela svlačionica zaćuti kada on uđe.
A Nemanja je bio baš takav, nije to promaklo ni navijačima Mančester Junajteda koji su mu posvetili stihove „On je Nemanja, dolazi iz Srbije i ubiće vas”, orilo se na tribinama Old Traforda, pogotovo na Vidićevom oproštaju koji je bio izuzetno emotivan gde se on jednim govorom oprostio od Mančestera pred punim tribinama Old Traforda. Kakva je to samo bila kupovina za Fergusona, doveo je Vidića za sedam miliona funti u januaru 2006. a on je posle samo godinu i po dana bio u idealnom timu sveta, i tu se nije zaustavio, već je i godinu dana kasnije (2008), ponovo izabran u 11 najboljih na svetu, kada je osvojio i Ligu Šampiona. Ferguson ga je izuzetno cenio, a dotakao ga se i u svojoj autobiografiji: Vidić je bio strog, mračan i beskompromisan tip. Sećam se da mi je 2009. prišao i rekao da će ga možda pozvati u vojsku. Kada sam ga zabrinuto pitao kako to misli, odgovorio mi je da je njegova dužnost da brani Kosovo. Imao je taj pogled u očima.
Ako vam je rečenica iz naslova poznata, ali ne možete da se setite odakle, u pitanju je film Artiljero, koji je snimljen baš u čast Nemanji Vidiću, a on se završava njegovim povratkom u Crvenu zvezdu, do čega u realnosti nije došlo. Postojala je izreka „ako snime film o vama, znači da ste uspeli”, pa eto, Vidić je i po tom parametru uspeo. Loša epizoda u Interu ipak ne može da napravi mrlju u njegovoj karijeri, kada se borio sa nečim što jednostavno nije do njega. Povrede, povrede i ponovo povrede. One su jedini razlog zbog kojih je odlučio da završi karijeru u 35. godini, iako je mogao da se oproba i „preko bare” što postaje moda kod veterana evropskih fudbala, ali i da se vrati u Crvenu zvezdu i tu završi karijeru.
U momentu kada je bio na vrhuncu svoje forme, hladnokrovno, ali opet emotivno je izjavio: Ne živim ja svoj san, već svoje ambicije. Nisam kao klinac sanjao dres Mančestera, već dres Zvezde, kapitensku traku i gol Partizanu u derbiju. I sve sam ostvario, osim jednog. Ono o čemu sam maštao u Užicu kao klinac bilo je i da posle pogotka Partizanu, otrčim na severnu tribinu i ne vratim se na teren. U današnje vreme kaljenje i odlasci na pozajmicu u manje klubove predstavljaju „uvredu” mladim i talentovanim fudbalerima, ali bi trebalo da znaju da je Vidić godinu dana proveo u subotičkom Spartaku da bi „zaradio” dres prvog tima Zvezde. Nije mu puno trebalo da dođe do kapitenske trake i tog gola u derbiju, kao ni do dresa reprezentacije. Pamtiće svi zvezdaši utakmicu sa Odenzeom u tadašnjem „Kupu Uefa” kada je Vidić na ličnom primeru demonstrirao „kako od tragičara postati heroj za samo 90 minuta”.
A što se reprezentacije Srbije tiče, ne bi bilo toliko pogrešno reći da ona nije zaslužila Nemanju Vidića. On je valjda bio po automatizmu kriv jer je bio najuspešniji. Spočitavalo mu se da se štedi u reprezentaciji, da pokušava da kreira napade što u Mančesteru nije smeo da pomisli, da je previše nezainteresovan na terenu i slično. Govorimo o momku za koga su skoro svi njegovi saigrači govorili da je ubedljivo najveći profesionalac, o momku koji u reprezentaciju dolazi da igra, a ne da poseti familiju u Srbiji, izađe na splav ili prošeta novu devojku Knez Mihailovom.
Promašen penal protiv Slovenije koji je reprezentaciju koštao plasmana na Evropsko prvenstvo i medijski (i drugi) napadi doprineli su da Nemanja kaže „doviđenja” reprezentaciji, nakon 56 odigranih utakmica i dva postignuta gola. Od tog momenta, on odbija da daje izjave za domaće medije. Nakon njegovog povlačenja iz reprezentacije, teško da je postojao neko ko se nije setio njegovog debija, 2002. godine u meču sa Italijom kada je Pipa Inzagija, kako se popularno kaže, „stavio u džep”, već tada je nagovestio svoju klasu. Kasnije je i dokazao.
Nema komentara