„Sportisti su snažni i moćni, a sportistkinje – zgodne i osetljive... Tako otprilike izgleda uobičajeni obrazac izveštavanja o sportistima i sportistkinjama.”, navodi prof.dr Višnja Đorđić u publikaciji „Izveštavanje o sportu – uvođenje rodne dimenzije“. Zato, kada „zgodne i osetljive“ sportistkinje počnu da se bave nekim sportom kojim se češće bave muškarci, to biva dočekano sa izvesnim iznenađenjem.
foto: Prva ženska ekspedicija alpinistkinja iz Srbije i Crne Gore (wannabemagazine.com)
Pored iznenađenja tu su i posebne pohvale ženama, ne samo zbog sportskog dostignuća, već i zbog toga što učestvuju u „opasnim“, „zahtevnim“ i „neuobičajenim“ izazovima.
„HRABRO: Devojke iz Srbije osvajaju Himalaje“, „Osam hrabrih i odvažnih žena pokušaće da osvoji vrh Tarpu Čuli“, ili čak: „One nisu obične žene, one prkose zakonima prirode“ – pisali su mediji o prvoj ženskoj ekspediciji alpinistkinja iz Srbije i iz Crne Gore, koja je polovinom aprila krenula u osvajanje vrha Tarpu Čuli na Himalajima. Biti član neke planinarske ekspedicije zaslužuje poštovanje, međutim neke „neobične žene“ su i pre nekoliko stotina godina „prkosile zakonima prirode“.
Iako ih je bilo i ranije, planinari ostavljaju prve beleške o svojim poduhvatima u XVIII veku. Međutim ono što u njima nisu zabeležili jeste da na ovim putešestvijama nisu bili usamljeni – često su imali saputnice. Prva planinarka o čijim je aktivnostima ostao pisani trag bila je Mis Parminte koja se penjala na Alpe oko 1799. godine, a za to može zahvaliti svom nećaku sa kojim je planinarila, a koji je bio urednika alpinističkog žurnala. Pisanje o planinarkama nije bilo vredno pažnje – a tome svedoči i poznati britanski alpinista A.F. Mameri iz XIX veka: „Planine imaju tri nivoa po težini: neosvojive vrhove, zatim najteže vrhove Alpa i vrhove tipa „lak dan za damu“. Dakle, lako dostižne i ne tako zahtevne visine bile su namenjene ženama. Pa ipak, već 1808. osamnaestogodišnja Francuskinja Mari Paradi bila je prva žena koja se popela na Mon Blan, najviši vrh Alpa.
foto: wikimedia.org
Baš u XIX veku neke od prvih i najpoznatijih engleskih alpinistkinja počinju uspone na vrhove Alpa, uprkos uvreženim stavova viktorijanskog doba da žene ne bi trebalo da se bave planinarenjem.
Lusi Voker bila je prva žena koja je osvojila vrh planine Materhorn, koja pripada Alpima (4.478m), a vrlo lako se moglo desiti da joj ne pripadne ta zasluga. Meta Brevo je otprilike u isto vreme planirala ovaj poduhvat, ali ju je Vokerova preduhtrila jer ju je vodičkinja i prijateljica Melhior Andereg na vreme obavestila o planovima Mete Brevo. Meta se samo mesec dana kasnije popela na Materhorn. Kao aktivna alpinistkinja Lusi Voker samo tri od 98 puta nije završila uspon. Sa bratom i ocem je '60-ih godina XIX veka godina među prvima osvajala mnoge vrhove. Iako je svojim aktivnostima prilično odudarala od svoga vremena, Lusi Voker je bila tipična viktorijanka srednje klase. Vezla je i bavila se prihvatljivim društvenim radom, a planinske vrhove osvajala je u haljini do članaka!
Tri decenije posle i Lili Bristou je počela svoju alpinističku karijeru. Bila je bliska prijateljica najpoznatijeg britanskog alpiniste toga doba A.F.Mamerija i njegove žene Meri. Zajedno sa njim osvojila je vrh Rothorn (3.104m), koji je tada važio za jedan od najopasnijih. Ostalo je zabeleženo da je Mameri bio protiv ove ekspedicije i da je sve vreme uspona pokušavao da nagovori Lili da se vrate nazad. Međutim, ona nije odustajala, te mu nije preostalo ništa drugo nego da je prati do vrha, jer je po društvenima pravilima viktorijanskog doba nije mogao odbiti i vratiti se bez nje. Kad su nakon uspona stigli u hotel, Mameri i Lili su se silno zabavljali slušajući goste hotela kako ubeđuju Lili da je pogrešila i da se verovatno popela na neko omanje brdo, a ne na Rothorn. Ipak, pravi skandal je izbio zbog toga što je pri ekspedicijama delila šator sa muškarcima.
foto: icebella.com
Neke alpinistkinje su ipak odbijale da odbace ustaljene društvene protokole, pa čak i kad bi time rizikovale život na planinskim liticama. Vrh Materhorna, Col Félicité dobio je naziv po Felisiti Karel, čiji je pokušaj da osvoji vrh sa svojim ocem 1867. godine osujećen zbog problema sa suknjom. Od jačine vetra, široka suknja joj se naduvala kao balon, pa je bilo previše opasno nastaviti uspon.
Dok su se neke od pionirki alpinizma penjale kako bi osetile osećaje slobode, samoće i opasnosti, neke su osvajanjem vrhova želele da ukažu na svoje političke stavove. Tako je američka alpinistkinja i istraživačica Fani Bulok Vorkman 1912. godine uslikana na jednom glečeru Himalaja na visini oko 6.400 metara nadmorske visine, držeči u rukama novine na kojima je pisalo: Pravo glasa za žene (Votes for women).
Početkom XX veka zahvaljujući tehničkim dostignućima poboljšana je i oprema za planinare, pa je alpinizam sve češće postajao hobi. Žene su i dalje u sport uvodili uglavnom braća i muževi. Veće promene dešavaju se tek '70-ih godina sa pojavom nekoliko snažnih ličnosti poput Bev Džonson ili Junko Tabei, koja je kao tridesetpetogodišnjakinja i majka troje dece uspela postane prva žena koja se popela na Maunt Everest. Godine 1978. švajcarski alpinistički klub je primio prve žene za članove, a '80-ih osnovana su prva planinarska takmičenja u kojima su učestvovale i žene. Prve planinarke su svojim poduhvatima su inspirisale buduće alpinistkinje, a sigurno su predstavljale konkurenciju svojim savremenicama, motivišući ih da stalno pomeraju granice. Njihovim stopama krenule su i Andrijana Miletić, Biljana Čegar, Biljana Savković, Jelena Ignjatijević, Branka Bradašević, Biljana Medenica, Vesna Đoković i Sonja Pavlović. One su uspešno osvojile vrh Tarpu Čuli (5.563 m), uprkos zemljotresu koji je pogodio Nepal u nedelju, kada su i mnoge alpinističke ekspedicije na Himalajima bile životno ugrožene.
Nema komentara