Najbolja srpska sportistkinja sa invaliditetom, reprezentativka Srbije u stonom tenisu, Borislava Perić Ranković, proglašena je od strane Svetske stonoteniske organizacije (ITTF) za najbolju igračicu sveta za 2015. godinu, u kategoriji sportista sa invaliditetom.
Foto: Robert Getel
Nakon povrede na radu iz 1994. godine, zbog koje je ostala paralizovana, četrdesettrogodišnja Bečejka počinje da se bavi sportom. Isprva je to bila košarka, zatim streljaštvo, ali je ipak stoni tenis bio konačan izbor kojem je ostala predana do sada. Od 2003. godine Perićeva je u stonoteniskom klubu Spin, a danas se može pohvaliti mnogobrojnim uspesima, od kojih se najviše ističu vicešampionske medalje sa Paraolimpijskih igara iz 2008. i 2012. godine.
Zbog čega stoni tenis?
Verovatno zato što sam videla mogućnost, iako sam prvo to samo u šali spominjala, da u jednom trenutku obučem dres reprezentacije i da nastupam za ovu zemlju. Čak je onda maštanje otišlo i do toga da se pojavim na Paraolimpijadi. Ipak, nisam sanjala da će to biti već 2008. godine.
Ako se prisetite samih početaka, sada kada je ceo svet iza vas, šta je to što vas je motivisalo da svakog dana sebi kažete: „Da, ja to mogu”?
To je bila želja da samoj sebi i okolini dokažem koliko je jaka sila zakona privlačnosti. Sve je moguće kada to istinski želimo. Ipak, ljudi generalno sebi postavljaju nepotrebne granice, koje ih sputavaju da dosegnu nešto više. Ja sam jednostano svakog dana sebi govorila da granice ne postoje.
Premijer Srbije Aleksandar Vučić i ministar omladine i sporta Vanja Udovičić su na vašem prijemu izjavili kako su ponosni na vas zajedno sa celom Srbijom. Da li se sve završilo na ponosu, ili vam je isplaćena obećana novčana nagrada?
Pa, gledajući unazad, sve je do sada što se tiče paraolimpijaca isplaćeno od strane države i Ministarstva omladine i sporta, onako kako je bilo po zakonu. Ova moja titula ne nosi ništa sa sobom osim zvanja, i samim tim mogu jedino da priželjkujem da će se sledeće godine ostvariti ono što mi je obećano.
Mislite li da su uspesi sportista sa invaliditetom dovoljno medijski ispraćeni?
Ta slika se svake godine menja. Pre desetak godina nam je posvećivano zaista malo pažnje javnosti, ali, srećom, medijsko izveštavanje o nama i našem radu svake godine ima sve veću tendenciju rasta. U 2015. smo bili jako dobro medijski zastupljeni, i nadam se da će mediji u 2016. godine ispratiti i Paraolimpijadu u Riju, podjednako kao i Olimpijadu.
Zbog čega je stoni tenis skrajnut u drugi (ako ne i treći) plan, dok fudbal, košarka, tenis i odbojka uživaju dugogodišnju popularnost?
To je generalno problem naše države. Najpopularniji su oni sportovi u kojima ima mnogo naših uspešnih sportista (fudbal je izuzetak); a onda kada oni prođu, prolazi i ta popularnost. Mi se borimo za svoj status i nadamo se da ćemo jednog trenutka dospeti na grane na kojima bismo želeli da budemo. Kula se ne gradi preko noći, kako sam već rekla u jednom intervjuu, nego se ređa cigla po cigla. Treba i vremena i strpljenja, i verujemo da ćemo vratiti naš stoni tenis tamo gde zaslužuje da bude.
Koliko se menja privatan život nakon velikog uspeha, i da li on može biti magnet za ljude kojih nije bilo u Vašem životu do sada?
Privatni život se ne menja puno. Menjaju se obaveze koje su posledica uspeha. Ljudi su uglavnom isti oko vas, prijatelje uvek imate, i vidljive i nevidljive, kao i svi. Ono čemu je moj poslednji uspeh doprineo jeste to da mnogo ljudi sada želi da posveti pažnju onome čime se mi bavimo, između ostalog i moji Bečejci i Bečejke, kao i studenti, i stoga moji prijatelji i ja pokušavamo da izađemo u susret svima, ne samo medijima, kako bi se preneo glas o nama, da se zna ko smo i koliko možemo.
Postoji li još nešto o čemu sanjate, sada kada se čini da ste ostvarili svoj najveći san?
Moram napomenuti da ovu titulu nisam sanjala, a onda sam bila nominovana za najbolju na svetu, što je značilo da postoji šansa da proglase najboljom. To je onda bilo kao kada sanjate najluđi san, pa kažete: ma kakvi, nema šanse da se ovo ostvari, ali se ipak potajno nadate. I onda se ostvarilo. Sada mi ostaje još samo nekoliko sitnih želja, koje se nadam da ću ostvariti u bliskoj budućnosti. Sledeći korak su Olimpijske igre u Riju.
Nema komentara