Čekati slobodu zvuči kao najparadoksalnija sintagma koja valjda može postojati.
Poslednjeg dana maja u okviru takmičarske selekcije Sterijinog pozorja odigrana je predstava ,,Uspavanka za Aleksiju Rajčić'' u produkciji beogradskog Narodnog pozorišta po tekstu Đorđa Kosića u režiji Juga Đorđevića.
Svaki put kad bi se u predstavi poput mantre ponavljalo pevanje o četiri vrste čekanja koje svi, pardon, koje sve žene moraju iskusiti, meni je u glavi bio onaj bezvezni Kaporov citat o čekanju koji potpuno nema smisla, ipak, sudbina je nalagala da ja o tom citatu razmišljam i nešto pre predstave tako da sam se pronašao pogođen sudbinom.
Predstava počinje vrlo prigodno, Vanja Ejdus izlazi pred publiku i predstavlja nam se – kao Vanja ne kao Aleksija. Tako odmah stvara neku vrstu intimne poveznice koja kroz celu predstavu ostavlja pitanje, ma koliko starinski predstava delovala, pitanje u vazduhu je da li mi sada gledamo neku ličnu Vanjinu priču ili dramskog lika i zapravo je upravo to i poenta, tema je uvek aktuelna i uvek tu i ne postoji neka karakteristika koja odlikuje sve ondašnje ili ovdašnje ,,Aleksije''.
Foto: Božidar Milovac
Dodatna prigodnost u predstavi je što nije napravljena nekako dokumentarno ili taksativno a čini se da autori često rade upravo to kod osetljivih tema. Ovde sve u predstavi teži intimnosti sa publikom, kako taj početni pristup tako i toponimska bliskost koja pokazuje prostorne arhetipe, predrasude i ideale koje posebno mi gajimo, koje mi gajimo gotovo oduvek. Tako i muzika u predstavi, koja je naročito važna, oslikava sliku društva bolje nego što bi išta moglo. Sa ojkanjem i dodolama kao muzičkim formama te potom i stihovima koji zvuče kao starovekovne fraze delo ume da vas uljuljka u osećaj kao da je to neka priča koja danas uopšte više ne postoji sve dok ne slomi to nepostojeće staklo, ponekad prostom empatijom koju izaziva Vanja Ejdus a ponekad i menjajući ovu muzičku formu, nekom očiglednom rimom ili nekom vrlo savremenom rečju tokom pevanja. Postoji i vrlo jasna podela među muškim i ženskim horom, u odnosu na koliko su njihovi glasovi direktni i glasni što je direktna paralela sa time kako patrijarhalno društvo vidi njihove glasove – jedini put kada ženski hor iznosi pesmu samostalno, glasno i van dotadašnje forme je na samom kraju, kada prvi put pevaju slobodno, o slobodi i bez da čekaju nešto.
Sjajno je i što je Aleksija jedini jedinstven i sveprisutan lik na pozornici – gotovo sve i svi oko nje izgledaju kao okolnosti što dodanto doprinosi i našoj povezanosti sa njom i sposobnijim vrednovanjem ostalih likova jer ih vrednujemo isključivo u odnosu na njihove postupke i nimalo u odnosu na njihov lik. Uzevši ovo u obzir, može se sasvim lako reći i da Aleksija nije antiheroj ni na jednom nivou. Ma koliko njeni zločini zvučali groteksno kada se o njima govori, u predstavi oni izgledaju kao prirodan čin baš zbog te jedinstvene pozicije koju Aleksija ima, mi pratimo njeno sazrevanje na svakom stepeniku i mi vidimo sve razloge zbog kojih je ona to što jeste.
Paradoks na kraju je što je sloboda i dočekana. Smrt kao nosilac slobode je čest i nimalo iznenađujuć motiv koji i dalje, uprkos prezasićenosti, uspeva da bude efektan ali mnogo važniji od ovog motiva i od ovoga načina rešavanja situacije je ideja zatvora kao konačnog mesta oslobođenja. Svesni smo da je ono što zapravo oslobađa Aleksiju zločin a ne robovanje ali isto tako, okruženost društvom koje u njoj ne vidi nešto manje vredno na osnovu pola i postupaka je ono što joj daje mir i što joj dopušta da smrt ne samo prihvati nego da je i željno isčekuje i da bude mirna sa sobom i svime što jeste.
Foto: Božidar Milovac
Dabogda se svaka naša nova i stara Aleksija jedanput osetila slobodno, osetila kao da je svoja i da joj društvo oko nje to i dopušta.
Utisci publike pokazaju da je od svih predstava koje su do sada odigrane u toku Pozorja ova među favoritima. Više od pola velike sale pružilo je glumcima ovacije i ustalo sa svojih mesta odmah po završetku predstave da bi im iskazili poštovanje. Ovo se dogodilo samo na ovoj predstavi i na igranju predstave ,,Što na podu spavaš''.
Sledeće na repertoaru su predstava ,,Lepa Vida'' u produkciji Novosadskog pozorišta po tekstu Staše Prah u režiji Marjana Nećaka u okviru međunarodnog programa Krugovi odnosno ,,Gospođica'' u produkciji Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banja Luke po Andrićevom tekstu za koji je dramatizaciju radila Vanja Ejdus a koji je režirala i adaptirala Đurđa Tešić i ovo je sledeća predstava u takmičarskoj selekciji.
Nema komentara