Engleska alternativna rok grupa The Cure na EXIT-u: Melodrama epskih razmera

autor: Kultura 37 pregleda 0

Ovo je jedan mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo, ili bar za koncertnu publiku u Srbiji. Takav dojam je vladao među velikim brojem gegajućih para nogu koji su se u mravljim kolonama uputili na neobično rani nastup britanskih gotičara The Cure, jednog od najvećih hedlajnera devetnaestog po redu EXIT festivala na Petrovaradinskoj tvrđavi.

 

Photo: Bernard Bodo, EXIT Photo Team

 

Staro pravilo - nikada nije previše rano doći na koncert, pogotovo ako se za cilj ima zauzimanje mesta u prvim redovima. U ovom slučaju, metalna ograda koja je razdvajala tzv. „fan pit“ i ostale je bila iznenađujuća prepreka za mnoge koji su to naumili. Stani vojniče, ukopaj se u mestu i ne mrdaj! Pomisao na pivo ili odlazak do toaleta ostavi po strani, opkoljen si; kasnije brojke su i pokazale da je ovo bila rekordna festivalska noć po masovnosti posetilaca. Mada, misao na ta niža festivalska zadovoljstva i nužde je bila u potpunosti sekundarna i za onaj stariji bračni par sa leve strane i za onu devojku ispred koja je nanesenom šminkom neodoljivo podsećala na frontmena benda Roberta Smita.

 

Gromoglasan aplauz i usklici, uz povremene blago zabrinute poglede ka namrštenim oblacima dočekali su izlazak engleske ekipe na binu. Na prve note pesme „Plainsong“ se nije dugo čekalo, pa je sam početak koncerta nagovestio da večeras ništa neće biti suvišno, čak ni kiša koja je ubrzo počela da se sliva niz lica prisutnih i kvari šminku onoj devojci ispred. Na čudan način, i tipično britnaski, kiša je delovala veoma prikladno i nekako romantično, savršen omaž grandioznosti ove dvoiposatne melodrame. Oni koji su se i usudili da otvore kišobrane i uskrate posetioce za pogled su ih pod naletom uzvika sa strane poslušno i bogobojažljivo spustili. Scenografija je bila prilično skromna, bez vatrenih stihija i vizuelnih vratolomija koje bi veštački pojačale doživaljaj i podigle atmosferu; pažnja je bila usmerena na emocije, na velelepne, moćne melodije i stadionske refrene. Osmominutni ep „Pictures of You“ koji je usledio nakon prve pesme oslobodio je straha i one sumnjičave i hladne koji su mislili da će kiša pokvariti atmosferu. Veoma intimno, čak i iskreno i nonšalantno se bend postavio prema publici, kao da ih zna nekoliko godina, ili kao da zna da ih je ova publika čekala isto toliko. Taj čudan vremensko-prostorni konstrukt spajanja različitih generacija i geografija je simbolično pronašao svoje mesto u glasu Roberta Smita. U trenucima kad bi obožavaoci došli do predaha, čuli su se komentari, tj. hvalospeve na račun glasa frontmena koji je uživo zvučao jednako mladalački kao i kad je pre tačno trideset godina stvarao remek-delo „Desintegration“.

 

Photo: Nemanja Đorđević

 

Pesme sa tog albuma su činile okosnicu njihovog seta, uz „Lovesong“, „Fascination Street“ i „Last Dance“ su se ljudi gurali kako bi prišli što bliže, zbog čega deluje veoma čudno što je ona ograda s početka uspela da se održi, kao i kamenje ove okorele tvrđave. Naravno, uvek zabavna i pevljiva „Inbetween Days“ je neoprostivo zvala na skakutanje, dok je sledeća pesma „Just Like Heaven“ primirila te ushitrene pokrete i igrala se s zanesenjacima i romantičarima. Svaku pesmu je pratila i Smitova introvertna dramatizacija, stidljiva i dečački nevina, a skoro neizostvan deo podužih instrumentalnih delova, kao kod pesme „Push“, publika je pratila pokušajima verbalizacije zvukova gitara i bubnjeva. Pri kraju je „A Forest“ šuma glava prisutnih oberučke prisvojila, a glavni deo nastupa bend je završio usnulim divom koji je naslovna numera „Desintegration“.

 

Atipičan festivalski nastup prekinut je kratkom pauzom, a publika nije morala mnogo da se potrudi da bi prizvala The Cure nazad na scenu, kao da je bend jedva dočekao da skrati iščekivanje i razotkrije „trik“ svog nestanka. Dužina njihovog bisa je za neke bendove čitav nastup, što samo pokazuje kultni status koji oni uživaju u svetu alternativne, ali i muzike generalno. Jeziv žičani aranžman i paukolike slike krasile su „Lullaby“, đuskanje je bio imperativ uz veliki favorit publike „Friday, I’m In Love“, i prilično simbolično, konačan pozdrav nakon dvoiposatnog nastupa usledio je posle pesme „Boys Don’t Cry“, numerom s kraja sedamdesetih godina, amajlijom njihove dugovečnosti i legendarnog statusa. Pre izvođenja pesme, Smit se s poluosmehom obratio publici, stidljivim glasom govoreći kako im je ostalo još samo tri minuta do kraja nastupa, a zbog dečačkog načina i tona kojim je to uradio zvučalo je kao da se izvinjava prisutnima što ih je zadržao toliko dugo, ali istovremeno i da bi voleo da mogu da sviraju do svitanja. Međutim, da se iko pitao, Smit i ekipa su mogli da kaparišu Mejn Stejdž na sve četiri dana, jer je ova doza bila upravo ono što je doktor pripisao.

Nema komentara

Napišite komentar