Miroslav Momčilović je široj javnosti poznat kao scenarista i reditelj filmova Čekaj me, ja sigurno neću doći, Smrt čoveka na Balkanu, Sedam i po. U njima se, bez obzira na različitu tematiku, suptilno provlači tema ljubavi kao neizostavni deo čovekovog života, a likovi, ma koliko snažni i jaki bili, definisani su time što nekoga vole.
Momčilović ne krije da voli da društvenim temama i problemima pristupa na takav način, pa tako i svoj novi film Smrdljiva bajka o dvoje beskućnika opisuje kao ljubavni. Smrdljiva bajka je melodramska priča o ljudima sa margine, od kojih se često okreće glava, koji su ignorisani, neprimetni, ali svakako tu, među nama. Koliko su nam bliski u svojim stavovima, postpucima i osećanjima možemo zaključiti iz ljubavnog zanosa koji priželjkuje svaki čovek, nezavisno od toga da li živi pod otvorenim nebom ili ima krov nad glavom. Za Univerzitetski odjek Miroslav Momčilović govori o motivima za stvaranje ovog filma, o osećanjima i ljudima koji ga inspirišu i o stvarima u koje veruje.
Beskućništvo kao motiv se pojavljuje u nekoliko vaših filmova. Da li ste, beveći se ovom temom izvesno vreme, i vi naišli na neke informacije koje su vas iznenadile?
Ja sam se više družio sa tim ljudima nego što sam baš, zapravo, istraživao. Ali ono što izbegavam da kažem je da je ovaj film o beskućnicima, zato što je vrlo široka tema, čak i pretenciozna. To je isto kao da kažem da sam napravio film o ljudima. Među beskućnicima ima različitih ljudi, različitih razloga iz kojih su to postali. Postoje pametni, glupi, škrti, zli, plemeniti. Upoznao sam čoveka koji je bio izuzetno škrt, apsoultno nije ništa hteo da nam pozajmi u toku snimanja, okretao je glavu od nas i rekao da ne želi da nam pomogne. Ali upoznao sam i čoveka, koji je profesor matematike. Napustio je svoj posao i došao da živi na Savi ispod mosta. On se hrani sunčevom energijom, ne jede ništa. Proveo sam dosta vremena sa njim i stvarno ga nikad nisam video da jede. Ima tu teoriju da su sunčevi zraci dovoljni da plemenitom čoveku budu fizička i duhovna hrana. I živi. On je divan čovek koji mi je rekao da je napustio posao na fakultetu jer su mu se smučili međuljudski odnosi.
Kako ste vi reagovali na to?
Ja iskreno potpuno razumem zašto čoveku može da se smuči posao i fakultet i ljudi. Nekad se i meni smuči dosta toga, ali mislim da nisam spreman na tako radikalan korak kao što je on. Ali on je jedan toliko topao čovek i vidi se da je preosetljiv, zato nije ni mogao da izdrži. Sada ima svoju biblioteku na otvorenom, čita, piše i mene je druženje sa njim učinilo boljim čovekom jer sam shvatio da su često moji razlozi za nervozu, očaj i gordost besmisleni! Čovek treba da se okrene sebi i svojoj suštini. Nije to lako ali vredi.
Da li biste rekli da je to sloboda?
Da,jeste, ali ta sloboda ima cenu. On živi ispod mosta, na promaji. Imao sam priliku da vidim tu njegovu vedriju strane, dok se sa mnom družio i pričao, ali samo on zna kako mu je kada je sam i kada je noć. Ako me pitate da li smo slobodni samim tim što nismo u zatvoru, reći ću ne. Ona je mnogo širi pojam. Veliki francuski filozof, Sioran, je rekao da su jedino klošari potpuno slobodni, a da svi mi ostali nismo. Ali sloboda ima svoju cenu. Ako želiš da budeš slobodan i držiš do sebe, a radiš u nekoj firmi gde nisu dobri uslovi za tebe, ti moraš da se pobuniš. Možeš i da daš otkaz, tad si slobodan, ali nema plate, nema deterdženta, letovanja, zimovanja. Mi radeći svoje poslove plaćamo neki sitan komfor. Radimo za račune, za zdravstveno osiguranje, da bismo mogli da se obučemo, vozimo auto i cenu toga plaćamo. To uzima našu energiju ali i to je naš izbor. Želim samo da kažem da izbor nije lak.
Nakon ovakvih filmova dolazi do osvešćenja. Kako da ne dopustimo da teška realnost utiče negativno na našu psihu, a da u isto vreme budemo duštveno odgovorni građani?
To je teško... Od problema se ne može pobeći niti to treba da bude cilj, ali svako može naći način da da svoj doprinos, a da ga to ne isprazni i oslabi već naprotiv. Važno je i poznavati sebe. Meni je jedan moj profesor na akademiji govorio da sreća ne postoji. U Bibliji se nigde ne pominje reč sreća. Ja mislim da je sreća ljubav. Kada zavoliš nekog, daješ mu se i činiš tog nekog srećnijim i boljim. Sreće, same po sebi nema. Niko nama nije obećao, kada smo se rodili, da ćemo biti srećni. Čovek može, po mom mišljenju, da ima samo prividnu sreću, a onda jedan trenutak može da ti promeni ceo život. Eto, ako i postoji, ona je varljiva! Ali, ako imaš nekog ili nešto što voliš i ako se tome posvećuješ, ako si angažovan, ako si društveno odgovoran, pomažeš nekome, invalidima, životinjama ili beskućnicima, to je sreća. Samo što ljudi nisu svesni tog časa da su srećni. Sreća leži u činjenju dobrih dela.
Koje su posledice ignorisanja takozvanih nevidljivih grupa?
Njima je manje više isto, oni su na to navikli. Ja mislim da čovek koji ima savest ne može to da ignoriše. Svestan sam da jeste malo neprijatno i meni, kada vidim beskućnika kako leži na kartonu i to je stvarno ugrožena grupa kojoj je veoma teško pomoći, nema mnogo načina da pojedinac načini veliku promenu kada je to u pitanju. Ranije sam pokušavao da u svom komšiliku sprovedem akciju prikupljanja hrane nedeljom, posle ručka. Sigurno bi svako imao bar nešto da da, možda bi se tako i stvorila navika. Jeste mali doprinos, ali ipak je neki pomak, pomoći ćemo njima, a pomogli bismo i sebi... Nismo se u potpunosti okrenuli, nije nas strah da smo nemoćni skroz nadvladao.
Na kome je najveća odgovornost da nas obavesti da takvi problemi postoje i zašto većina ljudi zna veoma malo o životu beskućnika u Srbiji?
Mislim da je danas, nekako baš teško uticati na ljude da promene navike, da otvore oči više, da vide dalje. Ali može se uticati na pojedinca i to je važno. Kao što sam ja rekao sebi da neću više ostavljati hranu da se kvari već ću na vreme iznositi i ostavljati na mesto gde znam da će neko uzeti tako možeš i ti, da odlučiš i nateraš sebe da budeš bolja svaki dan. Jer možeš to... Ja mislim da je to neka promena. Ja ne mogu da promenim ceo svet mnogo, ali znam da mogu nekog barem malo. To mi znači i u tome uživam. To je naša misija. Mislim da treba da budemo svesni koliko je važno početi od sebe, jer drugačije nećeš moći da promeniš svet.
U filmu ste prikazali da, kada se konačno pojavi ljubav, sve kreće na bolje. Momi i Emi ona u jednom momentu postaje dovoljna. Mislite li da je zaista tako, da problemi počinju da nestaju kada se rodi ljubav?
Naravno da nije. Zato se film i zove Smrdljiva bajka.To je teško postići, složeno je jako. Treba biti pametan u izboru u koga se zaljubiš, koga odabereš da voliš. Ali ono što je nepromenljivo i što će uvek postojati je rizik da ljubav može da ti se ne vrati. Ono što je sasvim sigurno i što bih mogao da kažem kao savet to je da verujem u činjenje dobrih dela. Ako pomogneš nekome kome je teško da pređe ulicu, nećeš se osećati prazno, učinio si dobro delo i ne očekuješ ništa za uzvrat. U ljubavi ti očekuješ nešto za uzvrat, nadaš se da će tvoja pažnja da ti se vrati, prirodno je, ali ne može da te u potpunosti ispuni ako ti nekog beskrajno voliš. I zato se uvek vraćam dobrim delima. Tu nekako nema prostora da budeš povređen i da patiš, time samo na najlepši mogući način pristupaš problemima, jačaš i činiš sebe boljim a takvim ljudima se i ona prava ljubav kad tad desi.
Nema komentara