Koliko je potrebno da se u čoveku probude neprijateljstvo, prkos i želja za osvetom? Da li se u svim ljudima skriva osvetnik koji je spreman da izvuče mač? Kada to ljudi zapravo dobijaju poriv, ali i pravo da stanu u odbranu svojih najmilijih i njihove časti? Neki drugi mač izvlači Peter Handke, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2019. godine, u svojoj novoj knjizi Drugi mač: Majska povest. Ovo je prvi roman koji je Handke napisao i objavio nakon dobijanja Nobelove nagrade, a na srpskom tržištu, u Laguninom izdanju, našla se krajem godine u prevodu Žarka Radakovića.
Foto: Laguna
Heroj ovog romana je pripovedač, osvetnik i sin koji odlučuje da ispravi nepravdu nanetu svojoj, kako je on naziva, „svetoj majci“. Nepravdu je nanela jedna novinarka, koja je oklevetala njegovu majku i predstavila je kao pristalicu nacističke ideologije i Trećeg rajha - tu je i jedna loše odrađena fotomontaža, novinarka je ubacivala lik sedamnaestogodišnje majke u publiku sačinjenu od Hitlerovih pristalica. Pripovedač i njegov tvorac Peter Handke dele istu sudbinu - sudbinu sinova čije su majke izvršile samoubistvo nakon lažnih optužbi da su simpatizerke Trećeg rajha, zbog čega obojica žele osvetu, a Handkeova je upravo ova knjiga (Handke je napisao i knjigu Nesreća bez želja - autobiografski roman koji započinje samoubistvom njegove majke, a završava se sedam nedelja nakon njene smrti).
Priča, ispričana u prvom licu, započinje u Francuskoj, jugozapadno od Pariza tokom uskršnjeg školskog raspusta, nakon svesne odluke pripovedača da krene u osvetnički pohod. Samo tri dana nakon povratka kući, pripovedač kreće u osvetničku misiju, a samim tim i otpočinje radnja romana - nestabilna i nesigurna, odvija se upravo onuda kuda se ovaj osvetnik kreće. Naizgled deluje kao da priča nije unapred zacrtana, već ona nastaje tamo gde se glavni junak nađe, gde skrene i na mestima na koja zaluta. „A i znao sam: time što sam najpre kretao u pogrešnom pravcu, bio sam deo plana, u sklopu plana. „Pogrešan pravac“: opet besmislica. Videću, videćemo“ - objašnjava narator knjige. Dakle, osvetnik luta scenama i one tako dobijaju razvodnjen, promenljiv karakter, svaka slučajnost postaje namerna i svaki banalan događaj dobija na važnosti.
Unutrašnji glas naratora je konstantno prisutan, kao i osećaj sopstva, dok su odvajanja i zadiranja u spoljašnju stvarnost retka - pripovedač se jako brzo vraća na sigurno, a to je svakako njegov unutrašnji svet. Osvetnik postaje putnik u tramvaju, putnik u autobusu, putnik u taksiju, pešak koji prelazi sa jednog predela na drugi, zaslepljen njihovom lepotom, dešavanjima i ljudima u prolazu, tako da ono što mu je bilo glavni cilj i misija postaje podsvesno i pozadinsko. „Toliko sam bio ponesen tom vožnjom. A druga obaveza, ona zbog koje sam uopšte i pošao od kuće, ta neizostavna, za kojom se vapilo, najglasnije, do neba? Da se nisam ja to sada kretao upravo u suprotnom pravcu od mesta izvršenja tog nitkovluka (rečima) nad mojom majkom, utoliko pogrešnom, krećući se svakako zaobilazno“ - pita se pripovedač.
Na kraju puta koji ga odvodi u gostionu, a ne tamo gde je nameravao još od početka priče, narator shvata kako da se osveti bez osvete, kako da saseče bez mača. On zapravo oduzima značaj novinarke iz njegovog života tako što joj ne spominje ime, odlučuje da je obriše je iz sopstvene istorije i da je obriše iz sopstvenog dela. „Nije u povesti bilo mesta za nju. I to je bila moja osveta. Bilo je to dovoljno za osvetu. To je bilo dovoljno i, to jeste osveta. Bilo je dovoljno za osvetu, amin. Ne mač od čelika, nego drugačiji, drugi“ - objašnjava osvetnik. Samim tim je Peter Handke delu dao samospoznajući karakter, ono poziva na nasilje bez nasilja, na traženje mira unutar sebe, jer dovoljno je da jedan čovek počne da mrzi da bi mržnja polako osvojila svet.
O autoru
Peter Handke rođen 1942. godine u Grifenu, Austriji, pisac je stotinak knjiga, romana, pripovesti drama, poezije, eseja i filmskih scenarija. Handkeovo prvo objavljeno književno delo je Baklja u izdanju katoličke škole za dečake u Tancenbergu. Za vreme studija u Gracu pridružuje se književnoj grupi Forum gradski park (Forum Stadtpark) i objavljuje magazin Manuskripte. Nakon objave njegovog prvog romana Stršljenovi (1966) napušta studije da bi se potpuno posvetio pisanju. Među njegovim knjigama se nalaze i Golmanov strah od penala (1970), Nesreća bez želja (1972), Kratko pismo za dugi rastanak (1972), Pouka Sent Viktoara (1980), Ponavljanje (1986), Moravska noć (2008), Veliki pad (2011) i mnoge druge. Dobitnik je niza nagrada: Bihnerove, Kafkine, Šilerove, Ibzenove, Nestrojeve, Nagrade „Tomas man“ i drugih. Nobelova nagrada za književnost dodeljna mu je 2019. godine. „zbog uticajnog rada koji sa lingvističkom genijalnošću istražuje periferiju i posebnost ljudskog postojanja“. Od 1990. živi i radi u Francuskoj.
Nema komentara