Roman „Podstanar” je drugi roman dvadesetšestogodišnjeg pisca i dramaturga Filipa Grujića. Centar priče romana je mlad čovek, bezimeni protagonista, čiju svakodnevicu pratimo kroz njegova razmišljanja, koja ga vode ka (samo)spoznajama.
Foto: Korice knjige „Podstanar”
Roman je napisan u prvom licu, beležeći tokove i cikluse misli. Tema je ono što je svima blisko, nit koja je vrlo uhvatljiva. Reč je o nečemu tako velikom kao što su odrastanje, ljubav, seksualnost, životni ciljevi, a što je spakovano u nešto sasvim malo, poput opisa noćne šetnje, pravljenja večere, gledanja utakmice. O čemu tada čovek razmišlja? Kako izgleda put otkrivanja šta je zadovoljstvo, šta je sreća i kako doći do takvog osećaja, kako ga zadržati?
Stil pisanja je pitak i jednostavan, a opet, roman je napisan kamijevski i sadrži brojne misli koje čitaocu bude filozofska, egzistencijalna razmišljanja. Grujić se ne zaustavlja samo na tome, već nudi i slikovita zapažanja pojava oko sebe, budeći čitaocu doživljaje nekih sentimenta poput dodira, svetala grada, zaljubljivanja, budeći čitaocu i sopstvena sećanja usled lakog poistovećivanja sa protagonistom romana. Ciklično oslikava osećaje nadanja i beznadežnosti. Iako ovo nije sasvim nova tema u književnosti, ona nudi novu, originalnu i svežu perspektivu. Kao što je glavni lik bezimen, ostali likovi su pomalo tipizirani, a vremenskih i prostornih odrednica postoji vrlo malo, uzdižući priču na neki meta nivo, na kom je sentiment bitniji od pripovedanja kroz stroge okvire.
Priča je o životu i životna je; ona je i komična i tragična, i pesimistična i optimistična, i poletna i cinična, a glavni lik je i blizak i otuđen. Puna je ogoljenih i iskrenih trenutaka. Iskrena je i otvorena toliko da nas tera da razmislimo o svim društveno uslovljenim ritualima i o emocijama i procesima razmišljanja koje uglavnom potiskujemo jer se ti rituali podrazumevaju. Ta unutrašnja previranja teraju glavnog lika da se bori protiv stapanja, da ostane individualan, što romanu i naratoru daje i neku buntovnu notu.
Naziv se odnosi na selidbe i menjanje stanova, ali isto tako i na menjanje poslova, na ostavljanje neuspelih ljubavi i prijateljstava iza sebe, usled profilisanja i kristalisanja sopstvenih želja, usled odrastanja i ljudske, posebno mladalačke, jake sposobnosti regenerisanja. Filip Grujić je generacijski glas za koji nismo ni znali da nam je neophodan.
Ovaj roman je za svakog koga dvadesete godine čekaju, ko trenutno živi dvadesete, ili onog ko ih je ostavio iza sebe; za sve bukvalne i figurativne podstanare i nomade, i za svakog ko traži unikatnu, domišljato smešnu priču o nečijem životu.
Nema komentara