„Samo sam se u želje do besvesti razumeo”, „Žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga svijeta”, neki su od stihova najpoznatijih i najcenjenijih srpskih pesnika, čija je vidljivost nenadano porasla sve većom popularizacijom društvenih mreža, a naročito Fejsbuka.
Međutim, koliko bi se znalo da su ovo upravo stihovi i citati Miroslava Antića, Ive Andrića i Jovana Jovanovića Zmaja, da nije popularnih „lajk” stranica na Fejsbuku koje broje više stotina hiljada „fanova”? Više je nego poznato da se, izuzev u slučaju malog broja poznavalaca i ljubitelja književnosti, knjige ovih pisaca ne kupuju, niti se o njima temeljno govori kod širokih narodnih masa kao što je to bilo u doba kada masovni mediji nisu postojali. Tako „lajk stranica” pesnika Miroslava Antića ima 351.894 fanova, gde u proseku jedan stih bude lajkovan više hiljada puta za samo 15 minuta, dok stranica Ive Andrića ima 131 hiljadu fanova, a Jovan Jovanović Zmaj 18.584. Nije retko ni da „administratori” stranica ovu popularnost koriste za promociju i marketing u druge ne književne svrhe.
O tome da li se zapravo Fejsbukom književnost obezvređuje i nepotrebno banalizuje, čime postaje i više nego jasno da se pojedinac ne posvećuje onome što čita, lajkuje ili prenosi dalje, raspravljalo se i na nedavno održanoj tribini u okviru festivala „Antićevi dani”. Govornici tribine došli su do zaključka da je Fejsbuk zapravo „način da poezija ponovo dopre do publike”, dok o pomenutoj „banalizaciji” nije bilo pomena.
S druge strane, asistent na Odseku za književnost i srpski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Đorđe Despić, čije je uže interesovanje upravo srpska poezija, kaže da je ovaj fenomen samo nov način da čovek zadovolji potrebu za estetskim i duhovnim vrednostima, a to uključuje i citiranje književnosti.
„Ipak, moram reći da je sporna realnost i autentičnost brojki o kojima govorite, kada je reč o tim ‘lajk stranicama’. Da su one tačne, odnosno da su u pitanju iskreni ‘fanovi’, onda u knjižarama pesničke knjige ne bi bile prisutne na nivou statističke greške, na nekim donjim policama i teško pristupačnim ćoškovima”, objašnjava Despić i dodaje:
,,Da su te brojke istinite, ne bi na promocijama pesničkih knjiga bilo prisutno šestoro ljudi, od kojih su njih četvoro takođe pesnici, kao što se neretko dešava, i kao što se nedavno dogodilo na književnoj večeri posvećenoj zbirci koja je ušla u najuži izbor za Zmajevu nagradu, najveću srpsku pesničku nagradu.”
Despić takođe navodi da je pojava sve češćeg citiranja na Fejsbuku postala savremeni odraz pomodnosti ali i bezbrižne neodgovornosti koju „klik miš” omogućava svima u virtuelnom svetu društvenih mreža. Sa ovom tvrdnjom profesora Despića slaže se i sociolog Aleksej Kišjuhas, koji takođe ne misli da se na Fejsbuku mogu popularizovati književna dela ili poezija i proza uopšte, niti da se na taj način klikom na dugme „lajk” osoba može zainteresovati za književnost, što potvrđuje tezu o neizostavnom banalizovanju stihova i citata.
„Smatram da se u tom ‘dopadanju’, odnosno lajkovanju, u implicitnoj poruci poručuje da je ta osoba inteligentna, da čita književnost, što sve, za ozbiljne poznavaoce književnosti, verovatno govori suprotno. Drugim rečima citati koji se masovno ‘šeruju’ najčešće su banalni, optimistički ili motivacioni truizmi koji su beznačajni bez konteksta iz kojeg su izvučeni. ‘Pronaći se’ u tim citatima tada je podjednako banalno i besmisleno, uprkos poruci koja time želi da se prenese”, objasnio je Kišjuhas.
Koliko novih oblika ova pojava može da dostigne vidi se u odgovorima, pretežno mladih ljudi, najčešćih korisnika društvenih mreža. Na pitanje koliko često lajkuju i šeruju citate i koji su to pisci, mnogi su odgovorili da to rade samo kada je reč o piscima čiji rad poznaju ili to ne rade uopšte.
„Mislim da većina ljudi koja to postavlja zaista ne zna nijedno delo tih pisaca, ali to stavljaju da bi delovali načitanije i pametnije. Naravno, tu isključujem pojedince koji znaju zašto to postavljaju. Meni je jedan od omiljenih pisaca Andrić i zato sam postavljala citate”, rekla je za Univezitetski odjek studentkinja Pravnog fakulteta Ozrenka Beronja.
Interesantan je bio i odgovor studenta srpskog jezika i književnosti, Stevana Jankovića, koji masovno ispisivanje poezije i stihova ne razlikuje mnogo od popularnih „selfi” fotografija.
,,Ovo prvo predstavlja privid načitanosti, a drugo privid koji se stvara fotošopom. I jedno i drugo pripisujem materijalom namenjenom masovnoj publici”, rekao je on.
Sociolog Kišjuhas ipak zaključuje da je u pitanju samo prosta želja za predstavljanjem samih sebe u što boljem svetlu pred drugima, što je i suština svakodnevnog društvenog života, a da nam u tome pomažu kako razne izmišljotine, do same kozmetike ili šminke.
Samim tim, iako je masovna pojava citiranja književnika postala zabrinjavajuća, najpre zbog banalizovanja velikih dela ovih značajnih pisaca i izopštavanja knjige kao primarnog izvora pisane reči, ono je samo lakši put da pojedinac pronađe mesto u sve zamršenijem i otuđenijem svetu, u kojem se sve više zaklanjamo društvenim mrežama. Ipak, važno je napomenuti, da je pre pojave društvenih mreža, pre pojave samih medija, poezija imala istu funkciju animacije društva, u kojem su pojedinci javno čitali stihove sa istom težnjom da sebe predstave jednako važnim, pametnim i načitanim pripadnikom grupe.
Nema komentara