Svakodnevno možemo čuti najrazličitije izreke, ali da li ste se ikada zapitali ko je Đura iz poslovice „šio mi ga Đura” ili zašto kažemo „lud kao struja”?
Foto: iz arhive sagovornice
Možda vas je mučila bilo koja druga izreka koja na originalan način bogti naš jezik. Umetnicu Maju Stojanović, poznatiju na društvenim mrežama kao Zmaja, upravo su ovi izrazi inspirisali da započne istraživanje njihovog značenja i porekla. Ono što Majina dela čini jedinstvenim je njena originalnost. Naime, ona spaja literarnu umetnost i crtanje.
Prava prekretnica u njenom radu i početak ozbiljnije karijere pretstavlja saradnja sa izdavačkom kućom „Jež” koja je primetila Majin talenat i odlučila da joj ponudi izdavanje njene prve knjige. Knjiga „Kod nas se kaže.../We tend to say...” napisana je i na srpskom i na engleskom jeziku, što upravo oslikava autorkin život i detinjstvo provedeno u Kanadi, kao i njenu želju da strancima prikaže pravo bogatstvo srpskog jezika. Nešto više o drugom izdanju knjige koje je predstavila na Beogradskom sajmu knjiga rekla nam ja autorka Maja Stojanović.
Kakvi su utisci čitalaca knjige?
– Uglavnom pozitivni. Ljudi su oduševljeni konceptom i formatom knjige. Kada sam smišljala kako da sve to spakujem u format knjige, definitvno sam znala da ne pravim neko ne znam ni ja kakvo literarno delo, nego da pravim nešto što može da bude simpatično različitim ljudima različitih godina i nešto što može da posluži kao poklon. Takođe, mislim da je knjiga odlična i za one koji vole samo da prečešljaju i ne vole nešto mnogo da čitaju jer su ilustracije zabavne, a opet ko voli da čita ima šta da i pročita. Jedina zamerka koja se često ponavlja je: Što knjiga nije napisana na ćirilici? Zajedno sam se sa izdavačem složila da zbog svestrane publike, knjiga treba da bude na latinici.
Koliko je teško objaviti knjigu u Srbiji? Da li si nailazila na neke poteškoće?
– Moja situacija je malo specifična. Nije da sam krenula sa namerom da objavim knjigu, pa sam ostvarila cilj, već mi se sve nekako iznenada desilo. Oduvek sam želela da ilustrujem knjige i radila sam ka tome da jednog dana moje ilustracije krase nečiju knjigu, ali nikada se nisam nadala da ću objaviti svoju knjigu, koju sam i napisala i ilustrovala. Da mi je neko rekao pre pet godina da će se to desiti, ne bih mu verovala. Imala sam tu sreću da sam počela da se bavim tematikom koja je mnogima bila simpatična. Objavljivanjem ilustracija izreka na Instagramu je vremenom privuklo publiku, a i ponudu za izdavanje knjige. Naravno da sam odmah prihvatila jer sam pomislila kada će mene bilo kod drugi pitati da objavim knjigu? Ispostavilo se da sam dobru odluku donela jer je Jež Izdavaštvo, moj izdavač, sjajna izdavačka kuća. Zbog toga što mi se knjiga naprosto desila, možda nisam baš najbolja osoba koja će da svedoči o tome koliko je teško izdati knjigu.
Knjiga je napisana na dva jezika. Koliko je interesantna strancima i da li smatraš da je tvoja knjiga dobar način da se promoviše domaća kultura?
– Ciljna grupa i jesu bili stranci. Čitava ideja je nastala kao način da se srpska kultura i jezik proširi van granica Srbije. Kada sam krenula da objavljujem ilustracije na početku sam ih isključivo objašnjavala na engleskom. Posle sam shvatila da se i našim ljudima dopada serijal na Instagramu, da je i njima zanimljivo da prošire fond izreka. Zbog svega toga smo odlučili da knjiga bude dvojezična jer se na taj način stranci upoznaju sa našom kulturom, a naši ljudi brišu prašinu sa već dobro poznatih izraza koji su malo u senku pali. Često mi se javljaju ljudi koji imaju supruga, suprugu, partnera, partnerku iz inostranstva govoreći da im je moja knjiga pomogla prilikom objašnjavanja naših izraza. Srce mi je puno kad to čujem jer znam da sam postigla ono što sam zamislila.
Foto: iz arhive sagovornice
Dolaziš iz jedne sasvim drugačije pozadine, bavila si se sportom iz druge si zemlje. Odakle proizilazi tvoja ljubav prema jeziku?
– Ljubav prema jeziku se možda rodila iz ljubavi prema čitavoj kulturi. S obzirom da sam se rodila u Kanadi, Srbija je u mojoj glavi do dvanaeste godine bila poprilično sporedna. Dolazilil smo svakog leta na dva meseca da posetimo familiju, ali pošto sam bila mala nisam shvatala da posećujemo zemlju čijeg sam porekla, a ne samo mesto gde žive neki ljudi koje poznajem. Više sam rezonovala sa Kanađanima jer sam taj život živela. Tek pošto smo se preselili u Srbiju 2008. godine sam shvatila gde zaista pripadam i ko su moji ljudi. Godine 2015. odlazim na fakultet u Ameriku i počinje nostalgija za Srbijom. Ta odvojenost je uticala na moju fascinaciju našim narodom i našom kulturom. Čudno je koliko nešto može da ti nedostaje i fali kada se odovjiš od toga.
Često porediš naše izraze sa stranim idiomima. Koliko su naši izrazi originalni?
– S obzirom da nisam lingvista i apsolutni poznavalc niti engleskog niti srpskog, ne mogu da kažem da je lako naći ekvivalente na engleskom za svaki izraz. Desi se i da omašim, ili zaboravim da ekvivalent postoji. Mada, usudila bih se da kažem da je srpski dosta originalniji od engleskog. Mislim, kad imamo često korišćeni izraz u dupe na vašar, mislim da ne moram dalje da komentarišem.
Izreke koje objašnjavaš najčešće dolaze iz različitih delova Srbije, kako uspevaš da ih sakupiš?
– Izraze skupljam tako što se konsultujem sa mojim babama i dedama, oni su zasita riznica arhaičnih izreka. Neke izraze koje nikad nisam čula oni su me naučili. Pored toga, maltene mi svaki dan stižu predlozi od ljudi širom Srbije na Instagramu. Imam spisak u telefonu od preko 200 izreka sigurno, a tek sam oko osamdesetak ilustrovala. Izreke i izrazi su jedan neiscrpan izvor koji ću moći da obrađujem maltene u nedogled.
Uspela si da na kreativan način spojiš digitalnu umetnost sa lingvistikom. Šta je teže, objasniti izraz slikom ili rečima?
– I jedno i drugo je nezgodno na svoj način. Ilustracija ume da bude nezgodna jer moram da razmislim kako najbukvalnije predstaviti izraz da se na prvu loptu pogodi sta je u pitanju. Obično tu ima čitav proces skiciranja, razmišljanja, dorade crteža itd. Desi se da uradim par crteža za jednu izreku, pa se konsultujem sa nekim da izaberemo najuspešniji i koji najbolje prenosi poruku. Tekst je nezgodan jer ponekad ne ubodem značenje baš kako treba. Zapravo najviše vremena mi ode na istraživanje, a na samo pisanje možda desetak minuta jer samo pustim da mi misli lete.
Foto: iz arhive sagovornice
Tvoj mali beli avatar, može se videti na skoro svim tvojim radovima kao i na koricama knjige. Koja je priča iza njega?
– Pre izreka sam se bavila stripovima. Trebalo je da smislim nekog lika koji može da se nalazi u tim stripovima, da nije mnogo težak za crtanje a da je opet poseban na neki način. Izabrala sam punijeg čiča glišu maltene jer nije ni čovek, nije ništa konkretno, pa sam mu stavila kapicu da bi bio svoj. Kapica je zapravo kao kokoška kapica jer sam imala na faksu opsesiju sa slikanjem kokoški i onda to aludira na taj period mog života. Kada sam prešla na izreke on mi je taman došao kao lik koji mi je asistent prilikom predstavljanje izreka. Kad god imam neki izraz gde mi je potreban neko da pokazuje na nešto, da radi nešto, on je tu.
Možemo li očekivati neko naredno izdanje?
– Nastavak „Kod nas se kaže.../We tend to say...” stidljivo najavljujem dogodine. Skupljam nove izraze, pa moram i njih sjediniti u nekoj novoj knjizi.
Nema komentara