Načas, odisanje atmosferom bolnog smiraja, potom, razvejavanje sudara sa kalendarom, bilo da je to beg u prošlost ili pak iskorak u budućnost...sve počinje i završava se na jednoj te istoj stolici, unutar vekovnog kafića, a na kraju romana „Dok se kafa ne ohladi“ u kome, bez obzira na nesvakidašnje plutanje kroz vreme, japanski pisac Tošikazu Kavaguči, majstorski je učinio da čitalac ne može da tačku iza poslednje reči ne doživi kao udar čekića sudbine.
Izvor: Vulkan izdavaštvo
To nije tek pečat pisca, već otisak duše umešnog pripovedača, koji je duboko zaronio u karaktere svojih likova. Više nego predano, tražio je razloge njihovih težnji za novom prilikom i pokušajem da zgrabe već isklizlo iz ruku, da prigrle propušteno, da sa sebe otresu breme neizgovorenih reči ali i da raskrile vrata dolazećih dana, ne bi li otkrili šta donosi sudnji.
Bogato iskustvo producenta, režisera i dramaturga, Tošikazu Kavaguči (Osaka, 1971.) znalački je prelio u pero, čije mastilo ostavlja jedinstvene tragove na razmeđi juče i danas, nekad i sad.
Suprotno lokaciji, vremešni kafić „sa imenom pesme o penjanju na vrh jednog vulkana“ od otvaranja bez erupcije modernizacije, nalazi se u podrumu bez prozora, opremljen je oskudnim inventarom, sa kasom s početka Šova perioda (oko 1925. godine).
Nesvesno ili namerno, autor i čitaoca uvlači u putovanje kroz vreme. Vraća ga u Japan pred kraj 17. veka, kada je stigla kafa („ta gorka crna voda“), koja u početku nije prijala Japancima, u dan kada je zabeležena najviša temperatura (51 stepen na Železničkoj stanici Ekavasaki u prefekturi Koči), upoznaje ga sa čuvenim Festivalom Tanabata u Sendaju.
Teško je naslutiti da se iza tako bezazlenog naslova krije siže koji vešto ukršta životne puteve, paradoksalno objedinjuje pogibiju i rađanje.
Tošikazo Kavaguči lepezasto grana priču, uvodeći u nju sve zanimljivije likove i lakoćom od svog dela stvara složeni mozaik života izvan kalupa i klišea, a opet ih je neospornim ukrotiteljskim umećem smestio u okvire četiri poglavlja. Potom je njihove neobuzdane nemire i „stramputne strasti“ za korakom unazad pretakao u životnu snagu. Prvobitnu čvrstinu u odluci da se vrate u trenutak u kome bi ključne poteze drugačije povukli, učinio je krhkom pred mlazom crne kafe iz „kljuna srebrnog bokala“.
Uprkos spoznaji „da je pored vitalne snage ljudskog roda, lice sudbine teško promenljivo, prevrtljivo“, gurnuo je svoje likove u vremeplov. Pristajali su svi do jednog da ne budu „više od daha, oblak pare crnog napitka“, premda im je u podsvesti poput mantre odjekivalo „šta god da učine, sadašnjost se neće promeniti“. Ritual uz kafu pripremljenu od zrna poreklom iz Etiopije, specifičnog ukusa („aromatičan ali ne i svima dopadljiv, gorak i previše voćkast“) iziskuje poštovanje pet pravila. Vreme je ograničeno, dok se kafa ne ohladi.
Kao da je ritual namenjen isključivo osobama sa bolnim iskustvom, koje ožiljci prošlosti opominju na oprez pri predaji iluziji i nadrealnoj predstavi. U pletivu naracije nadasve neobičnog proznog štiva skriveno je pilatovsko pitanje „šta je istina“. Ili, pomalo sumanuto, šta bi bilo da je bilo?
Svi do jednog, junaci romana „Dok se kafa ne ohladi“ ranjeni su ratnici okićeni, ne odlikovanjima, već tajnama na reverima. Sigurno je da bi bilo lakše da su mogli da izmisle svoje živote i da ih žive po sopstvenom kroju. Ali, Tošikazu Kavaguči, kao najiskusniji krojač u čijim su sigurnim rukama makaze, samo jednoj od njih (trudnoj ali i teško bolesnoj Kej) dozvoljava da pogura život i zakorači u budućnost. Da li će tamo videti sebe?
Ne osuđujući nikoga, ne presuđujući nikome, Kavaguči svedoči o istini. Ma kakva ona bila, stižući do nje ne menjajući mesto, već vremenski okvir, svojim junacima pruža priliku da menjaju sebe.
Roman „Dok se kafa ne ohladi“ katkad je mukotrpno suočavanje sa čudnim likovima i njihovim hirovima, koji će, pisan jednostavnim, čitaocima lako prihvatljivim stilom, u čemu mu je pomogla i prevodilac, Slađana Kuzeljević,ostati zapamćen kao mali spomenik od brušenih kamenčića koje je Tošikazu Kavaguči pronašao u tajnoj pripovedačkoj riznici najrazličitijih karaktera.
Valjda je to razlog što je za kratko vreme njegovo delo postalo svetski izdavački fenomen i bestseler u svim zemljama u kojima je prevođen.
Nema komentara