Umetnost ne bira ni vreme ni mesto, a ni životni trenutak kada će ući u nečiji život i upotpuniti ga i upravo ovako počinje priča o današnjem protagonisti. Marjan Đarmati iz Žitišta je počeo da se bavi slikarstvom „sa neba pa u rebra“ i to je pravi opis njegovog stvaralaštva – sam je odlučio čime će i kako da stvara.
Foto: Marjan Đarmati (iz arhive sagovornika)
Đarmati je odluku da se bavi slikarstvom, tačnije crtanjem pomoću listova biljaka, doneo u trenutku kada nije znao da li će ikada više moći da koristi šake. Maks, kako ga zovu prijatelji i žitelji mesta u kom živi, našao se u vrlo nezgodnoj situaciji – na veoma niskoj temperaturi dobio je promrzline na obe ruke i upravo mu je to dalo volju i ideju da na bilo koji način pokuša da stvara umetnička dela. Đarmati je ubrzo postao sasvim solidan slikar čije su specijalnosti crtanje hemijskom olovkom prikazujući temu dela do najsitnijih detalja, čemu je dodao i biljke. Počeo je da stvara slike tako što prvo na papir utrlja listove raznih biljaka igravši se sa nijansama i pigmentima i nakon toga završava crtež olovkom.
Kada ste počeli da se bavite umetnošću i kojim se granama slikarstva trenutno bavite?
– Imao sam nezgodu početkom 2017. godine, smrzao sam se i mogao ostati bez šaka. Ironično je da sam dobio želju da crtam sa saznanjem da ću ostati bez šaka, pošto je to bilo mišljenje doktora koji su pratili šta mi se dešava sa prstima, međutim imao sam sreću da sačuvam šake ali sa deformitetom. Crtao sam i ranije ali retko. Da li mi je saznanje da ću biti bez ruku i neću moći više nikada da crtam ili nešto što je proizišlo iz samog traumatičnog događaja koji mi se desio, još uvek mi je misterija ali u svakom slučaju počeo sam da se aktivno bavim likovnom umetnošću nekoliko meseci posle nezgode. Nisam zagovornik ni jednog umetničkog pravca niti svrstavanja nekog umetničkog rada u određeni likovni pravac. Volim spontanost pri samom početku stvaranja, bez osmišljavanja određene forme, ona sama „iznikne" u toku rada. Umetnost kojom se bavim spada u takozvanu marginalnu ili naivnu umetnost, nemam akademsko obrazovanje, i iskren da budem meni to kategorisanje ništa ne znači.
Kada je počelo vaše interesovanje za crtanje pomoću biljnih listova?
– Boraveći u prirodi sa namerom da crtam gledao sam kako buja sve u proleće, kroz glavu mi je je prolazilo sećanje na detinjstvo i kako smo uflekavali odeću biljkama dok smo se igrali na travi i odmah sam poželeo da vidim kakav trag ostavlja na papiru. Bio sam oduševljen time što vidim i imao sam neki osećaj zadovoljstva. Narednih dana sam išao da berem listove i da njima bojim papire, tragovi i teksture koje je lišće ostavljalo bili su veoma inspirativni i puni interesantnih oblika za dalji rad ili već gotovi sami po sebi, tokom svakog bojenja i dalje je bilo prisutno kao i do sada neko unutrašnje zadovoljstvo. Oko dve godine koristim biljke kao spremanje podloge za crtanje preko njih, upoznajem se sa biljkama i bojama, koje su veoma lepe i ne mogu se simulirati postojećim veštačkim bojama. Postoje tri bazična pigmenta koji se mogu dobiti od biljki a to su zeleni, žuti-narandžasti i ljubičasti. Naravno, postoje ogromne varijacije u nijansama i mogu se kombinovati što daje posebnu draž radu sa biljkama. I dalje istražujem ponašanje biljaka tokom rada kao i kasnije, ima i foto osetljivih pigmenata, te neki promene vremenom boju. Plan mi je da se oprobam i kao književnik i da jednog dana zapišem u svesku sopstvena iskustva o biljkama.
Da li na slikarstvo gledate kao način za zaradu ili imate druge poglede?
– Nikada nisam na umetnost gledao kao način zarade, kada je gledate kao način zarade tada umetnost nestaje i postaje biznis, a to dalje vodi prilagođavanju tržištu i potražnji. To je sfera gde umetnost ne može da opstane jer traži slobodu i nezavisnost od publike. Stvaranje je intiman čin i unutrašnji doživljaj, to nema cenu. Jedan moj kolega je rekao da je umetnost nagonska potreba i podržavam njegov stav, prisetimo se pećinskih crteža i skulptura od kamena. Ti radovi su imali svoju namenu i bili su prikaz ljudskog doživljaja stvarnosti tadašnjeg doba ili su imali ritualnu i religioznu svrhu, pominjem ih zato jer su primer čovekove potrebe da se na neki način izrazi i iskaže ono šta oseća.
Foto: Iz arhive sagovornika
Kako na vas utiče umetnost?
– Na ovu temu gledam poprilično subjektivno. Meni je važno da na mene ostavlja utisak, stimulaciju, da je osetim emocijama, da me prožme celog ili pak jednostavno da mi se svidi. Ako ste ravnodušni prema nekom umetničkom delu, onda je to delo ili loše ili nije pronašlo put do vaše duše. Jednostavno, kako bi današnji klinci rekli, ili te „radi" ili te ne „radi".
Kako gledate na položaj umetnika u Srbiji?
– U Srbiji je umetnost potpuno potisnuta na marginu zato što se ljudima plasira ono šta mediji serviraju. Ljudi koji su istinski umetnici iz bilo koje sfere nemaju mogućnost da svoju umetnost podele sa ljudima jer im se prikazuje samo jeftini i lako pitki kič i šund ili pak uštogljene akademske vrednosti koje u stvari samo guše umetnost.
Zašto se bavite umetnošću?
– Umetnošću se bavim jer je volim i osećam potrebu za stvaranjem. Kao što sam ranije pomenuo, to jedna od bazičnih ljudskih potreba, ispunjava me i raduje, ona je poput nekog učitelja, podučava me kako da postanem bolji čovek i da još više volim svet u kojem živim, pruža mi neograničene mogućnosti da uđem u moj svet i upotrebim maštu, kreativnost i mogu da odem u najudaljenije kutke vasione.
Nema komentara