Ljubica Jocić Knežević: „Keramika može biti potpuno jednaka bilo kojoj drugoj likovnoj disciplini“

U oblasti umetnosti, spoj tradicije i modernosti nalazi svoj izraz kroz zamršene zanate keramike. Danas ulazimo u razgovor sa Ljubicom Jocić Knežević, umetnicom, a i profesorkom na Faklutetu Primenjenih Umetnosti u Beogradu. Usred svojih izuzetnih dostignuća, Ljubica osvetljava jedno dirljivo zapažanje, podcenjenost keramike u Srbiji. Uprkos svom bogatom istorijskom značaju i umetničkom potencijalu, ovaj zanat često se nađe u senci, a nedostaje mu priznanje koje s pravom zaslužuje u svojoj domovini. Kao zagovornica ove umetničke forme, ona artikuliše izazove i težnje, zamišljajući svetliju budućnost u kojoj keramika zauzima istaknuto mesto u srpskoj kulturi.

Kao jedna od članica Međunarodne akademije keramike brojne samostalne kao i kolektivne izložbe obeležile su njeno umetničko stvaralaštvo u našoj zemlji i u inostranstvu. Među zapaženim dostignućima je takođe i priznanje koje je dobila za svoju porcelansku kompoziciju „Geneza 2“ na Međunarodnoj nagradi za keramičku umetnost Blanc de Chine (ICAA) ovog oktorbra.

Kreativnost koju poseduje Ljubica Jocić Knežević kao i njena posvećenost prema pomeranju granica keramičke umetnosti i dalje dobijaju međunarodno priznanje, koje dodatno učvršćuju njenu poziciju pionirke u oblasti savremene umetnosti.

Foto: Privatna arhiva sagovornice

Možete li nam reći o inspiraciji i procesu koji stoji iza stvaranja Geneze 2?

S obzirom na to da sam u jednom momentu u svojoj karijeri krenula da više svodim i da apstrahovane forme dovodim do savršenstva tehničko-tehnološki, došlo je do nekog zasićenja i u jedom momentu kada je bila u pitanju priprema Geneze 1 u Muzeju primenjene umetnosti za moju samostalnu izbložbu 2021. prosto sam osetila da mi fali ta neka teksturalnost koju sam ranije imala više u svojim radovima. Razmišljala sam da bih volela da napravim neki iskorak, da dođe do formiranja celine, koja bi bila sa jedne strane organski apstrahovana, a sa druge strane, da ima potpunu slobodu, jer ja već godinama učim studente, a i zalažem se za to da morate da imate dobru promisao i odličan koncept i da morate razložno da objasnite zašto se nešto dešava. U tom smislu sam nekako došla i do te situacije da imam jednu veliku zidnu kompoziciju koja bi bila u staklu, poput tih mojih tehnički savršenih radova, ali da ima tu neku barbarogenijsku komponentu koju sam malo pre toga i branila sebi i drugima. Tako da je ta Geneza 2, nastala iz te Geneze 1, koja je bila sastavni deo kompletne instalacije moje izložbe, pa sam kasnije nastavila da nju razvijam, uradila rad koji se trenutno nalazi u Firenci, ali sam i u isto vreme i aplicirala i za Kinu, za Blance de Chine pa sam tu napravila neku vrstu redizajna cele te kompozicije. Ona je manja u osnovi, ali se oslanja na rad koji je u Italiji i rad koji je Muzeju primenjenih umetnosti.

Kako Geneza 2 odražava vaš lični stil i filozofiju?

Trudim se da kroz taj rad pokažem neki red i poredak u toj kompoziciji, ali opet sa druge strane ona u sebi ima jednu fluidnu energiju, koja kroz svaku od tih formi ima neku svoju ekspresiju i da u toj apstrakciji postoje neki lomovi, predstavlja neku stalnu borbu između dobra i zla iako to banalno zvuči, uvek je to neka borba između tame i svetla, a tu je borba da se pročisti, što forma, to verovatno i ja kao osoba i da se dođe do nekih vrhunskih domena čak i u toj apstrakciji, da od tih brojinih formi dođete u nekom momentu do nekoliko njih koje bi mogle da budu same za sebe celine.

Po Vašem mišljenju koliko je važno da mladi umetnici učestvuju u međunarodnim platformama kao što je ICAA?

Smatram da je izuzetno važno, nekako kad živite, radite i učite ceo svoj život u jednoj sredini kao što je Srbija, daleko je od dovoljnog da bi mogli da se plasirate i plasirate svoju umetnost u ininostransvu, kao i da se oprobate u pravom svetu gde vas niko ne poznaje. Ovde je situacija malo drugačija, ljudi vas jednstavno poznaju, profesori, istoričari umetnosti, pozivaju vas na izložbe, prepoznaju vaš talenat, ali kada pošaljete radove i aplicirate negde u inostranstvu, to je onda priznanje nekoga ko vas uopšte ne poznaje. Na to utiču mnogi faktori, oni imaju vaše ime i mesto iz kojeg dolazite, tu ima upliva i politike, popularizma u određenom momentu, a nama ova sredina sama po sebi nije olakšavajuća okolnost, ali je dosta bitno da se borimo i da budemo uporni.

Kako je učestvovanje na ovim platformama uticalo na Vas i Vaše stvaralaštvo?

Kada sam ja bila u pitanju, ta neka moja upornost kao i upornost drugih kolega rezultirala je time da budem predložena za članstvo na Međunarodnoj akademiji keramičara i to je pre otprilike jedne decenije i više, bilo izuzetno prestižno i važno i jako teško da se dobije, pogotovo što su to članstvo uglavnom dobijali stariji umetnici. Ipak akademija je u jednom trenutku odlučila da se podmaldi i da otvori svoje granice i da prihvati više umetnika iz nekih drugih sredina koji su njima bili inovativni. Kada otvorite taj listing Međunarodne akademije gde se u stvari vidi da Srbija ima određene umetnike i da nas ima u masi, na taj način postajemo ozbiljniji kao zemlja. Da bi umetnik došao do takvog članstva on mora da ima ostvarenu biografiju, jer njima ništa ne znači da vi izlažete ovde na nekim izložbama našeg lokalong tipa, to moraju da budu prestižne svetske izložbe da bi skrenuli pažnju.

Šta je ono što Vas je nateralo da se opredelite za keramiku kao umetničku disciplinu?

Ja sam još od nekih studentskih dana shvatila da sam izabrala keramiku kao moju likovnu disciplinu upravo zbog toga što je ona na neki način mešavina vajarstva i slikarstva, a meni nikada nije bilo dovoljno da se izrazim samo u dve dimenzije, već mi je trebala i ta treća, a opet ta treća koju mi je nudilo vajarstvo mi nije bila dovoljna zbog nedostatka boje i nekog nedostatka opštih likovnih tehnika koje je nudila keramika. Tako da sam se vrlo rano opredelila i rešila da to profesionalno guram, ali sam odmah u startu naletela na neke suvišne komentare u smislu da ljudi ne razumeju tačno šta je to keramika, da je to više vezano za utilitarni i za posudni i dizajn, rugobno rečeno za neku industriju pločica, toaleta i ostalog, kao i da nemaju pravi uvid u to šta je sve kod nas moguće i šta možemo i želimo da radimo. Tako da sam ja tokom studija aktivno učestvovala u procesu afirmacije same struke, pa sam radila neka dela koja su bila atipična za keramiku, nikad nisam pravila kompromise iako sam imala neku dobru situaciju i razne ponude da vrlo rano mlada uđem u proizvodnju suvenira i proizvoda koje bih mogla lako da plasiram i prodajem. Nekako sam u životu polu svesno, polu nesvesno gurala te granice i svedočila činjenici da keramika može biti potpuno jednaka bilo kojoj drugoj likovnoj disciplini. Od tog momenta pa do sad, sve je išlo u tom smeru, uvek sam birala da radim velike i zanimljive forme, radila sam na tome da na neki način inoviram i da koristim sve elemente koji se ne očekuju u keramici pa sam počela i da pravim keramičke slike, da ih formiram u kombinaciji sa goblenskim ramovima kao deo naše kolektivne svesti. Pravim neku vrstu barijere, neku mistifikaciju objekta, da čovek ni sam ne zna šta je to tačno.

Na čemu se fokusira Vaš trenutni rad i šta je ono što Vas čeka u budućnosti?

Ja sam u stvari u jednom momentu počela i da se igram, trenutno radim svoj brend Mikaso Tamango, gde sam okupila jednu grupu entuzijasta, mojih kolega, gde ima grafičkog i industrijskog dizajna, marketing menadžmenta, istorije umetnosti i videa. U međuvremenu sam i napravila neke izlete u multimedijalnu umetnost, to su bila kombinacije prostornih instalacija sa video radovima, tako da paralelno mislim da ću da nastavim da se bavim svojim brendom, prostornim instalacijama kao i svojim studentima. U tom brendu je jedna moja fantastična prijateljica Nahoja Mašita sa kojom aktivno radimo da neke od talentovanih studenata ovde mogu da odu i da pokušaju da tamo borave neko vreme. Moji studenti su mi uvek na neki način veliki projekat, jer mi se čini da ta moja posebna ambicija ne bi bila dovoljna jer želim da se svi oni inficiraju i daju svoj doprinos i da ostvare sebe kroz svoje karijere.

Foto: Privatna arhiva sagovornice