Jelena Jelača rođena je 1973. godine u Beogradu gde je i diplomirala na Fakultetu likovnih umetnosti. Ona se bavi različitim tipovima umetnosti – slikarstvom, crtanjem, skulpturom i animacijom.
Foto: Jelena Jelača (izvor: iz arhive sagovornice)
U toku je njena izložba u Platoneumu u Novom Sadu pod nazivom „Kino oko” koja traje do 2. decembra. Tom prilikom moguće je pogledati seriju slika inspirisanih kultnim filmovima jugoslovenske kinematografije.
Kako si zadovoljna do sada izložbom „Kino oko” u Platoneumu u Novom Sadu?
– Uzevši u obzir okolnosti u kojima se nalazimo zbog pandemije, na samom otvaranju je odziv publike bio solidan. Ne živim u Novom Sadu, ali koliko čujem od zaposlenih u Platoneumu, izložba je dobro posećena i reakcije su vrlo pozitivne. Čini mi se da ova izložba, osim estetskog, ima i izvestan emotivni značaj za publiku.
Budući da su tvoja dela inspirisana scenama iz jugoslovenske kinematografije, kako si došla na tu ideju i šta je bio motiv?
– Predmet mog interesovanja bili su filmovi koji predstavljaju značajnu odrednicu u formiranju individualnog i kolektivnog identiteta na ovim prostorima, a tiču se prošlosti zemlje koje više nema. Oni su, pored ostalog, riznica danas zaboravljenih vrednosti, kao što su etika, dostojanstvo i integritet.
Sve je počelo kada sam slučajno na internetu pronašla fotografiju, frejm iz mog omiljenog domaćeg filma „Davitelj protiv davitelja”. Na toj fotografiji Rahela Ferari kupa Taška Načića. Ta scena, u svoj svojoj grotesknosti, izgleda tako uzvišeno, gotovo barokno. Pomislila sam kako bi bilo fantastično posedovati takvu sliku u nekom bogatom ramu. Tako je krenula serija „Kino oko”. Naziv izložbe je referenca na istoimenu emisiju o filmu, koja je išla jednom nedeljno tokom sedamdesetih i osamdesetih, koju nisam propuštala. Nazivi koje sam dala slikama, predstavljaju izbor citata iz datih filmova. Malo je reći da sam uživala radeći ovu seriju. Tražeći idealne kadrove, vratila sam se u jedan srećniji period, u vreme kvalitetnog humora, pametnih dijaloga i u osećaj sopstvene naivne bezbrižnosti.
Možeš li da nam kažeš nešto više o samoj tehnici izrade i koliko je vremena bilo potrebno da nastanu ove slike?
– Slike su rađene akrilom na platnu, osim u slučaju slika pod nazivom „Perice sine, ti si bolestan” i „Samo se vi naslonite na mene, sve će biti u redu”, koje su na papiru. Razlog za ovo odstupanje je krajnje banalan, u trenutku inspiracije nisam imala novca za platno. Taj nedostatak sam kasnije nadomestila bogatim ramom. Moram da napomenem da mi je papir bio mnogo veći izazov nego platno. Slike sam radila ili po fotografijama sa interneta, ili sam zaustavljala film na kadru koji mi odgovara. Tražila sam trenutak ikoničnosti, ono što određenu scenu čini monumentalnom i vanvremenskom, a istovremeno veoma likovnom.
Ukupno trajanje procesa nastanka ove serije bilo je oko godinu i po dana. Dešavalo se da neke slike radim po nekoliko meseci, a onda prvu sledeću završim za tri dana, skoro kao da se sama naslikala.
Kako je biti umetnik u Srbiji danas?
– Kao što sam maločas pomenula, dešava se da je i kupovina platna luksuz, a o svakodnevnom životu da ne pričam. S druge strane naiđu i srećni periodi, kad se kupci javljaju i kad mogu malo da se opustim. Tržište umetnosti kod nas nije definisano, zavisimo od puke sreće. Uglavnom vodimo krajnje neizvesne živote. Razumem da su vremena i okolnosti takve svuda, ali mi se čini da je nama za nijansu neizvesnije nego drugima. Problem je u tome što ljudi, verovatno usled nemaštine, sve manje imaju običaj da izdvoje novac za svoje kulturne potrebe. Mnogo lakše odvajaju novac za bilo koji predmet serijske proizvodnje, firmiranu odeću ili auto nego za umetničko delo, koje je samo po sebi jedno i jedinstveno. Rekla bih da zavisimo od nivoa obrzovanosti i kultivisanosti publike, što je danas u Srbiji jedna tužna tema.
Šta je ili ko je tvoja najveća inspiracija i da li se umetnik postaje ili rađa?
– Ne bih mogla da definišem u nekoj objedinjujućoj formulaciji šta je to što me inspiriše. Svaki put je to nešto drugo odnosno najčešće je lične prirode. Nekad me depresija natera da slikam „srećne” slike, kako bih samu sebe izbavila iz osećaja beznadežnosti, nekad mi je život toliko ispunjen da imam potrebu da ga naslikam u formi dnevničkih zapisa, a nekad imam potrebu za intimnom refleksijom sveta oko sebe. Svaki umetnik je priča za sebe, pa ne bih mogla da generalizujem, ali mislim da sam ja rođena ovakva. Od početka sam znala čime ću se baviti u životu. Moja najranija sećanja iz detinjstva su u vezi sa crtanjem: gomile blokova, svezaka i bojica, što po kući, što kod obe bake. To je bilo moje srećno mesto. Ne bih mogla da kažem da sam odabrala da se bavim umetnošću, već da jednostavno nisam imala drugog izbora. Uzevši u obzir koliko je u materijalnom smislu teško baviti se ovim poslom i bilo šta planirati na duže staze, zato se dar za umetnost može gledati i kao neka vrsta prokletstva.
Kao multimedijalna umetnica, baviš se slikarstvom, crtežima, skulpturom i animacijom, u čemu se najviše pronalaziš?
– Definitivno je slikarstvo moja najveća ljubav. Drugi mediji su mi povremeni izlet, jer svaka rutina vremenom dosadi, pa je važno u svom radu ispratiti potrebu za promenom.
Spajanje slikarstva sa filmom. Da li je to začetak nove umetnosti?
– Ova serija povezuje dve umetosti koje nisu srodne, ali su kompatibilne. Ne bih rekla da je u pitanju nova umetnost, bar ne ovo što ja radim. To je vrlo ambiciozan pristup nečemu što bi moglo da se nazove novim oblikom umetnosti, da ne kažem kreativnim industrijama, a ja za sada nisam sklona tom pristupu.
Nema komentara