Likovi iz Milana Doga su od iritantnih pojava postali sadržaj koji se lakše podnosi, smatra autor istoimenog stripa, Igor Lečić, koji već četiri godine stvara pod pseudonimom Milan Dog. U pitanju je multimedijalni umetnik, tonski snimatelj, muzičar i producent, koji svakodnevno putem društvenih mreža plasira produkte svog rada uz koje se smejemo, nerviramo i čudimo. Od januara 2020. godine sva strip izdanja dostupna su u štampanoj formi, te je knjiga „Ministarstvo vremena“ u izdavalaštvu Kreativne radionice Bunker, rezimirala sve tadašnje radove nastale iz lične zabave. Danas je ta zabava prešla u obavezu, povratne reakcije ljudi su neminovne, a autor za Univerzitetski odjek ističe da usled manjka inspiracije pronalazi vreme za odmor, ali i da ređe gleda televiziju, jer se često iznervira. „Onda me žena upita, zašto si ugasio televizor? Kako ćeš sada da praviš stripove ako ne znaš šta se dešava? “ objašnjava Igor koji je do sada objavio preko sedam stotina radova, ne računajući one koje zbog autocenzure nije podelio sa publikom. Svoju prvu izložbu ilustracija pod nazivom ,,Veliko čekanje - za one koji vole da im se nacrta“ održao je u oktobru 2020. godine, u prostorijama Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Foto: Igor Lečić
Ko je bio protagonista prvog Milan Dog stripa i čija je izjava pokrenula serijal koji traje već četiri godine?
-Prvi strip nije bio politički, u tom periodu sam kupio nov telefon i instalirao strip aplikaciju, jer sam nekoliko godina unazad imao ideju da napravim strip, pošto nisam ozbiljan crtač. Znam da crtam, ali ne toliko dobro. Uzeo sam da isprobam aplikaciju i prvi obrađeni likovi u programu bili su ženini roditelji i zet. Na početku nisam imao ideju da Milan Dog bude dnevni politički komentar, već prikaz opštih šala, a onda se nakon prvih mesec dana dogodio prelaz, kada su ljudi počeli da reaguju na te dnevno političke fore. Dešavalo se da političari ne završe pres-konferenciju, a ja već izbacim neku sliku na tu temu. Sve je proizišlo iz toga što sam osećao uvredu zbog blata koje stalno bacaju na nas.
Da li vas je kontaktirao neki akter iz vašeg stripa i koliko se često susrećete sa pretnjama?
-Kontaktirao me je jedan političar koji me je pitao da li ga ima u knjizi „Ministarstvo vremena“ i da će je kupiti samo pod tim uslovom. Prišao mi je na promociji u Beogradu i ja u tom momentu nisam mogao da se setim ima li ga.
Foto: Igor Lečić
Osećate li obavezu da na nedeljnom nivou izbacujete nove sadržaje, ili je u pitanju prirodna potreba?
-Dugo sam se trudio da svaki dan pravim i izbacujem nešto novo, jer je uvek bilo povoda i prve dve godine sam skoro svaki dan postavljao novi materijal. Sada je došlo do zasićenja, ja nisam profesionalni komedijaš i sve što napravim dolazi iskreno iz mene. Većinu tih fora sam već istrošio. Moja kritika je kritika na pojavu, a ne na osobu. Mi se vrtimo u beskrajnom krugu pojava i ljudi čije se izjave i postupci ponavljaju, a novi likovi se ne javljaju. Često me kontaktiraju ukoliko nešto sedam dana ne objavim, pa mi stigne poruka: „Da te nisu uhapsili? “ Dešava se da ljudi sebi dozvole da mi pišu u inboks razne stvari, da mi prete ili poručuju da razmislim o tome šta radim, čak mi se dešavalo da me iz kruga prijatelja pitaju zašto to radim, i da bi mi život bio jednostavniji da nije ovoga. Srećem ljude koji se obraduju kada saznaju da sam ja Milan Dog, tako da nema loše strane, čak sam otvorio i Patreon. To su me prijatelji nagovorili, tako da zaradim i koji dinar. Radim i za Cenzolovku kada Aleksej Kišjuhas piše svoje tekstove. Ispostavilo se da je nakon gostovanja kod Zorana Kesića Milan Dog doživeo najveću promociju. Zvale su me strine, tetke, rođake iz Nemačke. Sretnem babu u liftu i kaže mi: „Jao, ti si bio kod Kesića“, pa mi u roku od dana stigne tri hiljade novih pratilaca.
Da li vodite evidenciju koliko ste do sada stripova objavili?
-Posle mesec dana Milana Doga dobio sam ponudu da napravim knjigu. Onda sam im rekao, čekajte, ljudi, kako ću imam ih samo 25, i nakon godinu dana sam ih imao 325. Ne vodim evidenciju, ali sam pune dve godine skoro svaki dan izbacivao nešto novo, tako da je nastalo 700 tabli, što je mnogo i često se zapitam odakle meni toliko fora, nije mi jasno. Sada ih ima oko 800, pošto sam ove godine napravio malu pauzu, jer se dešava da se izjave, situacije i likovi ponavljaju. Manje gledam vesti, unervoze me, mada je televizor upaljen ceo dan i volim da sam slikam ekran, jer je onda to moja slika i ograđujem se od optužbi da kršim nečija autorska prava. To dolazi iz sveta muzike u kojem koristimo dosta semplova, u jednom trrenutku sam prestao da ih koristim i počeo sam sam da ih pravim.
Foto: Igor Lečić
Koja je crvena linija za Milana Doga?
-Crvena linija mi je da ono što proizvedem ne bude uvreda. Nemam želju da onaj ko se nalazi u stripu, ako ikada uzme da ga pročita, bude uvređen. I gledam da ne spominjem crkvu. Ona je za mnoge crvena linija. Sve mi je teže da nađem neku šalu i sve su mračnije, pa ih nekada ni ne objavim. Cilj Milana Doga je da nasmeje na makar dve sekunde, iako je tema ozbiljna, te da gledaoca kroz šalu izbaci iz mulja u kojem se nalazimo. U jednom momentu sam stavio prazne oblačiće, tako da su ljudi imali tu slobodu da napišu šta žele, ali uz napomenu da ne pišu uvrede. Ispostavilo se da sam dao platformu nekim ljudima čije sam izjave morao da brišem, jer od tih 700 primera pet posto napiše nešto neprimereno i onda moram ceo dan da sedim za kompijuterom i pratim šta se dešava, tako da sam prestao da postavljam prazne oblačiće. To može da ode u pogrešnom smeru, ali su reakcije većine ljudi pozitivne i često me pitaju zbog čega to češće ne radim.
Strip aplikacije su dostupne svima. Da li ste se susreli sa ljudima koji uzimaju vaše ideje?
-Dešavalo se da mi ljudi prijavljuju naloge koji se predstavljaju kao Milan Dog. Lično znam pet takvih primera gde uzmu istu sliku, ali promene tekst koji ume da bude desno orijentisan. Slali su mi primere mojih slika, uz drugi, promenjen tekst. U nekom trenutku sam razmišljao da prestanem ovim da se bavim, jer su ljudi zaključili da su strip aplikacije dostupne svima. Na samom početku nisam potpisivao slike, ali sam pre godinu dana počeo, jer je sve otišlo predaleko, iako nemam nikakva autorska prava na tu aplikaciju.
Osećate li zasićenje usled pravljenja stripova u kojima su likovi ostali isti?
-Na početku sam imao osećaj da Milan Dog izbacuje nervozu iz mene. Napravim strip, ljudi vide, reaguju, a danas ipak osećam neko zastićenje. Likovi u stripu treba da se menjaju, na svakih pet godina, a ne da gledamo iste već trideset. Cinizam je otrovan. Svaki dan malo po malo i onda posle izvesnog vremena on je sam na mene otrovan. Svakih četiri, pet meseci, ja moram da se detoksikujem od njih, zbog toga što moram da ih gledam i znam šta govore da bih napravio strip.U mom društvu, politika nije glavna tema, ali sam se uvek osećao kao političko biće. Nikada nisam preskočio izbore i na protestima ću podržati svakog ko se žali za nešto pametno. Ako nekom nešto nije dobro, on treba da se žali. Ne treba praviti neprijatelje od druge strane. Toliko smo podeljeni da bi više trebalo praviti mostiće koji bi jedan po jedan mogli da prelazimo sa jedne na drugu stranu. U pitanju je lična fobija koja nema veze sa realnošću, ali dolazi iz nekog odnosa sa realnošću.
Foto: Igor Lečić
Da li su vas likovi Milan Dog stripa nečemu naučili?
-To je dobro pitanje. Naučili su me da treba da počnem da ih ignorišem, jer su mi postali naporni. Likovi iz Milana Doga su od iritantnih pojava postali sadržaj koji se lakše podnosi.
Tokom devedesetih godina radili ste na nekoliko lokalnih radio-stanica. Šta vas je navelo da napustite rad u medijima?
-Gazde, posebno krajem devedesetih godina. Radio sam na In radiju, Radio Novom Sadu i vodio sam Pop Ekspres sve do 2012. godine.Tu sam svakog četvrtka imao emisiju, od 13 do 14 časova, 12 godina. Znao sam da pustim dosta tvrdu muziku za radio, usred bela dana. Pre mene su nekad išli narodnjaci, a nakon moje emisije tamburaši. U programu sam dao otkaz 2012. godine, iziritiran novim načinom interpretiranja vesti i novom vlašću koja je došla. Ušao sam u studio, i rekao da je ovo poslednja emisija koju ću da vodim i otišao. Volim radio, ali ga više ni ne slušam.
Novosadska alternativna scena Vas zna kao osnivača elektro sastava Modern Quartet. Šta se dešava sa tim projektom?
-Devedesetih godina smo drugar Ivan Milinkov i ja osnovali Modern Quartet, pa se grupa širila i sužavala. Nikad to nije bio klasičan bend. I dalje postojimo kao bend, ali ne nastupamo. „Medicine man“ je album na kojem su vokalne pesme i to je možda najbolji album koji sam napravio sam i tome ima već deset godina.
Šta je za Vas sloboda?
-Vidiš kako žive drugi ljudi i shvatiš da koliko god je ludilo ovde bar taj neki osnovni nivo slobode i dalje postoji, i dalje imamo pravo da više-manje pričamo šta hoćemo, jeste da je ograničeno gde možemo to da plasiramo. Ja bih lako mogao da ignorišem politiku u ovom našem malom svetu u kojem živimo, mogao bih da se isključim i da ništa ne pratim i da živim jedan vrlo pristojan život. Tako sam sebi napravio život da ne zavisim od drugih, da ne moram da radim ono što neću i što mi se ne sviđa i to je, zapravo, sloboda. „Sloboda čoveka nije u tome da može činiti sve što želi, već u tome da ne mora činiti ono što ne želi“ , kaže Žan-Žak Ruso. To je ono najlepše. Na ličnom nivou, ja sam srećan čovek, jer radim ono što volim.
Nema komentara