Pozorišna predstava „FBI - Dosije Tesla“ koju rediteljski potpisuje Nele Karajlić, biće premijerno izvedena u premijerno će biti izvedena u Srpskom narodnom pozorištu u subotu, 19. novembra. U intervjuu za „Odjek“ Karajlić govori o svom pozorišnom poduhvatu, ali i o tome šta je bio Tesla.
Nenad Janković, široj publici poznatiji kao doktor Nele Karajlić, nakon stvaranja kultnih televizijskih serija poput „Top liste nadrealista“ i „Složne braće“, fokusira se i na pozorište. Ovog puta ne samo u glumačkoj ulozi, kao u „Domu za vešanje“, nego i pod rediteljskom palicom.
U ovom, kako je najavljeno, multimedijalnom spektaklu o Nikoli Tesli, Karajlić nas vraća u davnu 1943. godinu pokušavajući da rekonstruiše i rasvetli događaje koji su usledili nakon smrti naučnika. Osim Neleta Karajlića, koji je napisao i muziku i igra jednu od glavnih uloga, lik Nikole Tesle tumači Nikola Rakočević. U predstavi igraju još i Nebojša Glogovac, Aleksandar Gajin, Nebojša Savić i Milorad Kapor, a jedan od likova tumači i Boško Ćirković Škabo član grupe „Beogradski sindikat“.
Današnjica nam nudi pregršt literature o životu naučnika iz Smiljana zasnovane na različitim izvorima. Vi ste koristili pisma njegovih sestara koje su mu slale. Koliko ste korisnih informacija za tekst pronašli u njima i kako ste uopšte došli do njih?
– To kako sam došao do njih neka ostane moja mala tajna. Ali ta pisma nisu bila najvažnija inspiracija koja me je vodila kroz ovu priču. Osnov svega su dva dela. Prva su Teslina sećanja koja su objavljena kod nas pod nazivom „Moji izumi“, a drugo delo je pripovetka Marka Tvena „Tajanstveni znanac“, za koju nema sumnje da Tesla na neki način nije bio u nju umešan.
Kako ste se odlučili na to da ceo komad napišete u stihovima?
– U početku sam imao ideju da napravim rep operu u kojoj bi junaci između sebe pričali u ritmu muzike. Kasnije, dok sam pisao, shvatio sam da bi strogost muzičkog ritma samo smetala glumcu da se izrazi. Tako je otpala muzička podloga, ali je ostao stih. I to zvuči neverovatno ubedljivo.
U predstavi se pojavljuju neka od zvučnih imena današnje glumačke scene kao što su mladi Nikola Rakočević, Nebojša Glogovac, nekoliko glumaca Srpskog narodnog pozorišta. Koliko ste dugo radili na odabiru prave ekipe glumaca?
– Pa, da bi se napravio dobar izbor glumaca mora dugo da se traži. Na Nikolu Rakočevića sam nabasao tek nakon nekoliko njegovih kolega koji su konkurisali za ulogu Nikole Tesle, isto tako i na Nebojšu Glogovca, pa Bojana Dimitrijevića. Mislim da su svi oni sjajni glumci, kao i oni koji nisu ušli u predstavu a mogli su. Mogu sa sigurnošću da kažem da živimo u zemlji sa suficitom dobrih glumaca. Novi Sad se zaista može pohvaliti sjajnim glumcima. U predstavi su to Saša Gajin, Nebojša Savić i Milorad Kapor, tako da je ekipa okupljena oko projekta sa sigurnošću vrhunska.
Zbog čega ste se odlučili da koristite multimediju i u kojoj meri vam je ona pomogla u realizaciji predstave?
– Inicijalna ideja bila je da se napravi takozvana projektovana scenografija koja može da se menja dodirom na miš. To je princip koji mi je dao mogućnost da priču ispričam dinamično, skoro pa filmskom brzinom.
Mnoga velika rediteljska imena kao što su Stiven Spilberg, Ken Rasel i Dejvid Linč bili su fascinirani likom Nikole Tesle, ali im nikada nije pošlo za rukom da ga i ekranizuju. Šta mislite, zbog čega se nisu odvažili na to?
– Bili su svesni da bi se upetljali u nešto što ne razumeju. Daleko je Nikola Tesla od njihovog svetonazora, a oni su to znali. Pokušaj da od njega napravite zapadnjaka bio bi osuđen na neuspeh. Nisu svi ti gore nabrojani badava veliki reditelji. Ja imam malu prednost nad njima... Ja poznajem mentalitet ljudi iz Teslinog kraja. On je bio pravi Ličanin, sa posebnim pogledom na svet.
Nema komentara