Predstava holandskog reditelja Majkla Helmerhorsta, „Cat Claw“ premijerno je odigrana u oktobru u „Pozoristu mladih“. Inspirisana je istoimenim stripom Branislava Kerca, govori o tamnoj strani društva i borbi protiv toga. Nikola Davić i Uglješa Šajtinac su jezik stripa preneli na pozorišnu scenu. Predstava je nastala u saradnji Fondacije „Novi Sad- Evropska prestonica kulture“ i „Pozorišta mladih“. Glavna uloga poverena je Ivani Vukčević.
Foto: Marija Erdelji
- Predstava „Cat Claw“ je Vaša prva naslovna uloga u pozorištu. Kolika je bila odgovornost dok ste je pripremali?
To je lepo ali i strašno, nosi naravno odgovornost. Svaka uloga nosi odgovornost ako ste častan glumac, a naročito ova jer ste ime glavnog lika u čitavom komadu. Mi smo navikli da su to uglavnom muški likovi, a ovde su u pitanju čak dve junakinje. Pored Cat Claw tu je i Extemity, glavna negativka koja želi da uništi Cat Claw. Extemity igra Neda Danilović i ona je podjednako važan lik u predstavi, čak sam i čula komentare publike, posle premijere, kako je dobro što imamo dva jaka i velika ženska lika.
- Kako ste zadovoljni reakcijama publike?
Reakcije publike su odlične, zaista nisam čula nijedan loš komentar. Ja sam od početka verovala u ovu predstavu, očekivala sam baš takve reakcije publike. Sve vreme, dok smo radili imala sam utisak da radimo dobru stvar, nešto drugačije. Jedina moja bojazan je bila da se ne iznevere čitaoci stripa. To je kao kad imate svoju omiljenu knjigu pa se ona ekranizuje i onda uglavnom kao čitalac imate jednu zamisao kako bi to trebalo da izgleda, a reditelj skroz nešto drugo. Kod stripova je možda čak i izraženije, jer je stripovska publika profilisana, ima svog omiljenog strip junaka i navikla je da ga gleda na crtežima, a sada je on tu, na sceni.
- Predstava je urađena po motivima stripa, kako ste zadovoljni verodostojnošću kojom je prenesena publici na sceni?
Nisam neko ko je čitao ranije strip „Cat Claw“, više spadam u onu grupu kojima su Diznijevi junaci bili strip junaci, tako da sam „Cat Claw“ pročitala tek kada je bilo izvesno da ću je raditi. Što se tiče verodostojnosti, oni koji su gledali predstavu kažu da je zaista prenesen strip na scenu i da predstava izgleda kao da listate strip.
- Kostim koji nosite u predstavi je veoma specifičan, šta on govori o glavnoj junakinji?
Kostimi su fenomenalni, njih je radila Milica Komazec. Ona je stvarno fantastičan kostimograf. „Cat Claw“ kao spajdermen, kao betmen, zna se kako je nacrtana, tako mora na sceni i da izgleda. Njen kostim je karakterističan po tim crvenim, mrežastim, pocepanim čarapama, čizmama na štiklu, crnoj kožnoj jakni sa crvenom postavom, plavim rukavicama i trikoom. Kostim o glavnoj junakinji govori da je ona vrlo ženstvena i senzualna, ali nedodirljiva. Možda bi na nekoj ženi koja nije strip junakinja taj kostim delovao jeftino, ali na „Cat Claw“ on deluje skupo.
- Kako je došlo do saradnje sa holandskim rediteljem Majklom Helmerhorstom?
Čula sam se sa Mihajlom Nestorovićem, upravnikom Pozorišta mladih, mojim kolegom, kog sam upoznala dok smo zajedno radili u somborskom pozoristu. Rekla sam mu da me ima u vidu ukoliko postoji neka predstava. Pošlo je par meseci, javio mi se, rekao da mu pošaljem neke fotografije i video koji sadrži moje prethodne uloge kako bi ih prosledio reditelju koji treba da radi predstavu o ženi- mački. Nakon par dana me je pozvao i rekao da sam se dopala reditelju, da dolazi iz Holandije za nedelju dana i da hoće da me upozna, jer je za ovu predstavu bilo važno i kakve je građe glumica zbog kostima i vizuelnog efekta uopšte. Još dok sam studirala maštala sam o ovakvoj ulozi, akcionoj heroini, čak sam i rekla, dok smo radili probe da bih volela da se snimi i film o „Cat Claw“ i da bih mogla, bez kaskadera, sve scene da snimim.
- Koliko se rad sa holandskim rediteljem razlikuje u odnosu na domaće sa kojima ste sarađivali?
Ogromna je razlika u odnosu na domaće i to sam više puta ponavljala. Vidi se da nije sa ovih prostora, čovek je umetnik u smislu da je plaćen da uradi posao i potpuno je posvećen tome što radi. Ne viče na ljude koji rade tehniku, na glumce, ne tretira nas kao radnu snagu, što se, kad su domaći reditelji u pitanju, ipak dešava, ne mogu da kažem često, ali postoje situacije. Majkl ima veliko poštovanje prema svakom svom kolegi, dolazio je na probe dva sata ranije, pre svih, što uglavnom nije slučaj kada su domaći reditelji u pitanju. Sticajem okolnosti, u tom periodu kada smo imali probe moja mačka je bila bolesna, bila sam vrlo uznemirena, Majkl je imao razumevanja i čak me je svaki dan, pre probe, pitao kako je, što bi retko koji naš reditelj uradio.
- Vrlo ste aktivni po pitanju prava životinja. Pomenuli ste da imate mačku kod kuće, u predstavi igrate ženu - mačku, koliko Vam je ljubav prema mačkama pomogla u procesu pripreme uloge?
Jako mi je to pomoglo dok sam radila predstavu. Dosta dugo sam aktivna po pitanju životinja, nezbrinutih životinja. Volontirala sam pri beogradskom „Udruženju beta“ , jedna sam od osnivača ovog Udruženja i u Zaječaru. U predstavi postoji ta scena gde „Cat Claw“ kreće prema kontejneru jer čuje mjaukanje iz kontejnera, pa misleći da su unutra mačići kreće da ih oslobodi. Meni je taj aktivizam u liku „Cat Claw“, koji se tiče ne samo borbe za pravdu nego i zaštitu slabijih, bio vrlo važan.
- Zašto bi publika, koja nije još uvek pogledala predstavu, trebalo to da uradi?
Zato što će imati sat i po vremena super zabave, gledaće jednu zabavnu, atraktivnu priču. Imamo bend na sceni, imamo fenomenalne vizuelne efekte. Trebalo bi da ljudi gledaju više predstave, ne samo ovu, nego generalno da se malo više edukuju, da čitaju, gledaju filmove. „Cat Claw“ je zaista atraktivna i za oko i za uho gledalaca. Može da se igra bilo gde u svetu. Gledali su je i Majklovi prijatelji i pozorišni kritičari iz Holandije koji su rekli da se priča prati i bez razumevnja teksta. Volela bih da je igramo svuda jer ova predstava može da korespondira sa širokom publikom.
Nema komentara