Lazar Čovs: Što ljudi hoće da sakriju, tu novinar stupa na posao

autor: Alexandra Franciska Boos 543 pregleda

U današnje vreme pogotovo u Srbiji, ređe je susresti se sa novinarskim pristupom koji je posvećen pronalaženju istine, zadržavanju moralnih i etičkih načela profesije u radu ili jednostvnije rečeno, istraživačkim novinarstvom. Svetao primer dobre novinarske prakse predstavlja student novinarstva Lazar Čovs koji je početkom septembra dobio nagradu za najbolji istraživački tekst, na Međunardnom festivalu studenata novinarstva „On the record“.
 

Foto: Lazar Čovs (Teodora Belić)

Lazar Čovs je završio srednju Elektrotehničku školu u Novom Sadu, potom upisao Prirodno-matematički fakultet na Odseku za biologiju i ekologiju. Nakon prve godine, napustio je studije, kako bi upisao žurnalistiku na Filozofskom fakultetu gde je i dalje student. Pored studija radi kao freelance novinar, pomoćnik je urednika portala Fake News Tragač, koji se bavi razotkrivanjem lažnih vesti. Pored novinarskog rada bavi se i dugi niz godina aktivizmom, a skoro više od decenije aktivan je u Pokretu gorana. Pored toga je deo drugih nacionalih i međunarodnih organizacija za studente i aktiviste. Kao freelance novinar, pisao je do sada za Centar za istraživačko novinarstvo (CINS), Vojvđanski istraživačko-analitički centar (VOICE), Autonomiju, kao i za nedeljnik Vreme gde je objavljen i nagrađeni tekst. 
 

Početkom septembra ste osvojili nagradu za najbolji istraživački tekst na festivalu ,,On the record“, za vaš tekst ,,Misterija tela pored klupe“, koji je objavljen u nedeljniku Vreme.  Kako ste sazanali za slučaj smrti Milovana Ivića, uprkos zataškavanju?
 

- To kako sam došao do informacija je potpuno obskurno i jedan od najčudnijih izvora koje sam imao u životu. Nije tajni. Vozio sam se taksijem i razgovaro sam sa taksistom o svemu i svačemu i dotako sam se toga da sam novinar. Kada je čuo da sam novinar, on se malo zamislio i rekao je: ,,Slušaj.“, i  ispričao mi tu priču. Ispostavilo se da je on Milovanov očuh, odnosno nevenčani suprug Milovanove majke. On mi je ispričao priču, ja sam rekao: ,,Vidite ja Vama verujem da je to tako, ali ja moram razgovarati i sa Milovanovom majkom, moram videti neke papire koje Vi imate, moram poslati zahteve za informacije od javnog značaja, da dođem do drugih informacija, do drugih dokumenata i prosto ja to moram iz svoje perspektive kao novinara da to proverim. Nije da sumnjam u to što Vi govorite, ali prosto to je moja obaveza.“  Otud je informacija došla do mene. Sasvim slučajno, ali je onda usledilo jedno osam meseci temeljnog rada i istraživanja, proveravanja i učenja farmakokinetike, da bih razumeo šta se to uopšte desilo. Bilo je svega i malo natezanja sa policijom.
 

Vi ste se redakciji Vremena obratili sa već završenim tekstom?

 

- Tekst je već ranije bio pri kraju i onda je bilo pitanje gde će biti objavljen. To kod freelancera obično tako i funkcioniše, da li će u jednoj ili u drugoj redakciji objaviti tekst. Na kraju sam sa Vremenom došao do nekog sporazuma kako bi to moglo. Morao sam da ga skratim. Ovo je pojednostavljena verzija, što je izašla na četiri strane. Inače je priča dosta kompleksnija, ima tu još da se radi. Ima materijala za još jednu priču. Čuo sam da će N1 možda raditi dokumentarac, da su čak i snimali već nešto za to. Razgovarao sam sa Jovanom Gligorijević iz Vremena, pomenuo da imam tekst i dokle sam stigao. Ona se obradovala. Predložila je da ga objavimo u Vremenu i to je bilo to.
 

Proveli ste osam meseci na istraživanju ovog slučaja, verovatno je prikupljanje lekarskih podataka, izjava, nalaza bilo dosta iscrpno za vas. Šta je za vas predstavljalo najveći izazov u istraživanju ovog slučaja?
 

- Nisam baš razmišljao o tome. Najveći izazov, ne znam. Nešto između toga da se utvrdi tajmlajn, utvrditi odgovornost, formulisati tekst da ja ne kažem ništa što je neprovereno.  Nije bio možda najveći izazov, bio je najzahtevniji. To je oduzelo najviše vremena. Zato što sam u jednom trenutku  pre nego što sam počeo da pišem tekst, imao preko 80 strana različite dokumentacije do koje sam došao. To ne može nikako sve da uđe u tekst. Ozbiljan je posao odabrati ono što je najvažnije, staviti to u neki vremenski sled. To mi je bilo najizazovnije od svega. Dodatna otežavajuća okolnost jeste što ja živim baš na teritoriji te policijske stanice sa Detelinare, pa sam tu malo bio i paranoičan. Bilo je tu svega.
 

Kažete da ste bili paranoični, da li ste imali neke neprilike sa policijom po objavljivaju ovog teksta? 

- Ovim povodom nakon objavljivanja teksta do sada nisamo imao ništa, za šta ja znam.
 

Početkom oktobra objavljen je vaš priručnik ,,Ka bezbednim javnim skupovima“ na sajtu Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. Zašto ste se odlučili baš za tu temu?
 

- Obrnuto je teklo. Beogradski centar za bezbednosnu polituku imao je definisanu temu i oni su nakon jednog njihovog programa pozvali mene. Imao sam izlaganje na tu temu slučajno, spontano i oni su odlučili da im ja delujem kao neko ko bi mogao da napiše tekst na tu temu koji je zasnovan i na iskustvima, odnosno da ima konkretna iskustva za konkretne korake pri prijavljivanju skupa, koje mogu da podelim sa ljudima i koja će njima biti korisna. Onda smo prosto nekako dogovorili obim, koji sam ja duplirao. Nije bilo planirano da bude tako obimna publikacija. Teško je stati kada se jednom krene. 
 

U širem polju bavite se i fektčekingom i digitalnom forenzikom, u tom okviru se nalaze i dodirne tačke sa istraživačkim novinarstvom. Zašto ste se odlučili baviti tom vrstom novinarstva?
 

- Još u srednjoj školi je to u stvari nekako počelo. Išao sam u srednju Elektrotehničku školu. Elektrotehničar sam radio-video tehnike i moj maturski rad je bio na temu: foto-manipulacija. Potom sam se okušavao nešto malo u foto-manipulaciji, u pravljenju različitih foto-montaža, gde sam i naučio kako da prepoznam da li je nešto foto montaža. Naravno, kroz novinarstvo, rad u medijima i kroz medijsko obrazovanje doveo sam to do dosta višeg profesionalnog nivoa. Nekako me oduvek zanimalo ono što ljudi hoće da sakriju, a ja sam to voleo da prčkam, da iskopam. Otuda i interesovanje za istraživačko novinarstvo, a posebno što mislim da to nekako i jeste suština novinarstva. Ima ta jedna izreka ,,Ono što ljudi hoće da sakriju, tu novinar stupa na posao.“ Zabavno je, dinamično i interesantno je, meni barem. Izazovno, ali ima i svoje dobre strane.
 

    Napišite komentar