Mariola Pantelić rođena je 1983. godine u Beogradu, a ljubav prema pisanju javila se još u detinjstvu. Svoju prvu zbirku poezije „Srce u zabludi” objavila je 2012. godine, a autorka je još dve zbirke pesama – „Venac od snova” i „Pod dlanom tvojim”.
Foto: iz arhive sagovornice
Završila je bugarski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i učila španski jezik tri godine na Institutu Servantes. U želji da nadogradi znanje iz oblasti jezika, književnosti i kulture, tokom master studija posebno se interesovala za prevod poezije. Nešto više od pet godina bavila se novinarstvom, radeći za jedan dnevni ekonomski list. Peva u horu „Obilić” AKUD-a „Branko Krsmanović” u Beogradu i pleše tango već dugi niz godina, a sva svoja interesovanja ujedinila je u autorsku emisiju „Lepši svet sa Mariolom”. Želja joj je da napiše roman i scenario za film, te je otkrila da će se time pozabaviti u ovoj godini.
Šta Vas je nadahnulo da krenete putem pesnika?
– Put pesnika nije nešto što se bira. To se jednostavno desi. Moj je počeo u najranijem detinjstvu kada sam pod uticajem pesmica koje su mi čitali i pevali, i priča koje su mi pričali i sama počela da sklapam stihove. Prvo su to bile pesme o prirodi i članovima porodice, a kasnije, kako sam rasla došla je i ljubavna poezija.
Koja je prva pesma koja je izašla iz Vašeg pera? Kome ste je prvo pročitali?
– Prva pesma, kojom se i dan danas ponosim, jeste jedna koju sam napisala sa deset, jedanaest godina i zove se „Pesnik”. Ona je i objavljena u mojoj prvoj zbirci poezije. Ne sećam se kome sam je prvo pročitala, verovatno roditeljima ili baki i deki, ali mogu da kažem da o njoj danas mislim isto što i tada. I dalje mislim to što sam tada napisala – da je pesniku sve dozvoljeno i da oni koji razumeju pesnike neće im ni braniti da pišu onako kako misle da treba.
Šta radi pesnik?
Piše pesme.
Njemu niko ne sme reći –
to ne sme, ni to ne sme.
On piše lepe
I šaljive pesme
Njemu niko neće reći –
to ne sme, ni to ne sme.
Foto: iz arhive sagovornice
Gde pronalazite inspiraciju? Šta je ono što želite da kažete ljudima kroz svoje stihove?
– Inspiraciju pronalazim svuda, uglavnom u stvarima i ljudima oko sebe. Mahom pišem ljubavnu poeziju, ali ima dosta i misaone, pomalo filozofske. Dok pišem obraćam se uglavnom nekoj konkretnoj osobi, ali neretko i sebi, ponekad čovečanstvu, sudbini, plesu, muzici. Budući da sam vaga u horoskopu, volim da isterujem pravdu, pa mi se čini da to radim i kroz stihove. Stalno se nešto pitam, čudim i bunim. Ciljna grupa mojih pesama su ljudi dobrog srca, oni koji prolaze kroz nešto slično kao i ja u tim pesmama, ljubitelji poezije i pisane reči uopšte. Zapravo, nema pravila. Verujem da će moja poezija doći do ljudi kojima je potrebna.
Koja pesma je iz Vas izvukla najdublju emociju?
– Mislim da bi to najbolje mogli da odgovore moji čitaoci i verujem da bi svako dao neki drugi odgovor jer bi ga neka druga pesma dotakla i osetio bi je kao najemotivniju. Ne znam koju bih mogla da izdvojim, ali evo izdvojiću čitavu zbirku „Pod dlanom tvojim” koja je insprisana tangom, plesom koji plešem od 2015. godine. Sam ples izvlači iz čoveka najdublje emocije, koje se neretko mogu i pomešati i zbuniti čoveka. O takvoj jednoj pomešanoj emociji sam pisala kroz knjigu.
Šta je ono što je zajedničko Vašim zbirkama? Postoji li spona među njima?
– Pa glavna spona između mojih zbirki sam ja. Ja koja se pomalo menjam iz zbirke u zbirku, ali vera u ljubav, lepotu, dobrotu, ljude, bolje sutra, dakle neka pozitivna nada je nešto što se nije menjalo od kada pišem. Potraga za ljubavlju i smislom, analiza osećanja – ono su što je zajedničko za sve moje pesme i zbirke.
Da li neka od njih ima posebno značenje za Vas?
– Pisci nekad kažu da su im sve knjige kao deca. Zato mi je teško da izdvojim jednu. „Srce u zabludi” je bila prva pa samim tim posebna. „Venac od snova” je knjiga kroz koju sam možda najviše naučila i donela mi je nove ljude i poznanstva. „Pod dlanom tvojim” je specijalna jer je nastala zbog tanga.
Svojom emisijom „Lepši svet sa Mariolom” vratili ste se u svet novinarstva, s obzirom da ste pet godina radili kao novinar. Šta Vas je podstaklo da je pokrenete?
– Osnovna ideja celog koncepta jeste da svetu predstavim neke zanimljive ljude, ljubitelje umetnosti ili one koji se i sami bave umetnošću. To su mahom ljudi koji se ne plaše promena i trude se da napreduju u raznim poljima svog života. Inspirišu me, a verujem da njihove priče mogu i drugima biti inspirativne. Društvene mreže su pune zanimljivih ljudi i uglavnom tamo pronalazim sagovornike – pisce, arhitekte, programere, muzičare, i želja mi je da ih otkrijem i drugim ljudima.
Foto: iz arhive sagovornice
Jednom prilikom ste izjavili da Vam je želja da napišete roman i scenario za film. Za koju tematiku biste se odlučili? O čemu biste pisali?
– Da, to mi je velika želja. Prošle godine sam išla i na kurs režije i pisanja scenarija i nadam se da ću se tokom ove godine pozabaviti tom svojom željom. Kada je film u pitanju, želja mi je da napišem i snimim nešto što bi imalo veze sa životima horskih pevača, budući da sama već skoro 14 godina pevam u horu „Obilić” u AKUD-u „Branko Krsmanović”. Vreme koje sam provela u horu je zaista nešto posebno. U istom tom horu je pevao i moj pradeda. Želja mi je da taj film jednog dana poveže period u kome je pevao on i ovaj u kome pevam ja, a sve to kroz prikaz nekih stvari koje su specifične za život jednog horskog pevača i jednog specifičnog hora.
Kada je roman u pitanju nisam još sigurna za tematiku, ali verujem da će doći. Sigurno je da bi i on obuhvatao neke međuljudske, verovatno porodičine odnose.
Svedoci smo da u današnje vreme vlada kriza čitanja. Šta je, po Vašem mišljenju dovelo do sve manjeg broja onih koji vreme posvećuju knjizi? Kako vidite književnu scenu danas i koliko je pisana reč danas vrednovana?
– Verujem da su mediji, televizija, filmovi, intrenet dosta doprineli tome da se manje čita. Mada sa druge strane, ko je voleo da čita, čita i dalje. Važno je da mladi steknu naviku čitanja, a posle će vremenom i sami isfiltrirati šta je bolja, a šta lošija literatura. Takođe verujem da svaka knjiga ima svoju publiku i da nađe put do nje.
Mislim da ljudi koji se bave književnošću umeju da vrednuju pisanu reč, ali ne samo oni, znam mnogo ljudi kojima profesija nije ni blizu jezika i književnosti pa vole da pročitaju dobru knjigu. Takođe, na društvenim mrežama smo svedoci da i dalje ima puno ljudi koji vole da čitaju i da pišu o pročitanim knjigama. Danas svako može da piše šta misli, a na nama je samo da filtriramo sve te informacije i da odaberemo ono što nam najviše prija.
Književna scena je mnogo široka i teško je uvek biti u toku sa svime što se izdaje. Drago mi je da se sve više čuju ženski glasovi. Za ovih deset godina kako malo više pratim književni svet, od kad sam izdala prvu zbirku, imala sam prilike da upoznam dosta pisaca i pesnika i zaista sam tu susrela ljude različitih kako književnih, tako i ljudskih kvaliteta. Mislim da se mnogima daje previše, a mnogima premalo prostora na toj istoj književnoj sceni.
Nema komentara