Jedan od prošlogodišnjih pobednika konkursa za ediciju „Prva knjiga” Matice srpske, Lazar Bukumirović, dobio je priliku da izda svoju prvu zbirku pesama – „Udžbenik svakodnevice”. Zbirka je objavljena u oktobru prošle godine, a pored njega svoju priliku dobilo je još troje mladih pesnika koji su takođe pobednici ovog konkursa.
Foto: Bojan Lučić
Lazar Bukumirović rođen je 11. juna 2001. godine u Čačku. Osnovnu školu završio je u rodnoj Bresnici, a potom i Prvu kragujevačku gimnaziju. Zahvaljujući sjajnim rezultatima koje je postigao u srednjoj školi, odlikovan je Vukovom diplomom i titulom Đak generacije.
Trenutno je student druge godine srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Iako ima tek dvadeset godina, Lazar je pobednik mnogih pesničkih konkursa, a pisanjem se bavi još od najranijih godina. Trenutno je urednik za poeziju na portalu Poenta.net.
Koliko mladom pesniku kao vama znači pobeda na ovom konkursu i prilika za izdavanje zbirke pesama? Koja vrata i mogućnosti su vam se otvorila nakon toga?
– Konkurs za „Prvu knjigu” Matice srpske nije jedini konkurs takve vrste. Postoji još desetak sličnih konkursa. Bez tih konkursa mislim da bi bilo gotovo nemoguće mladima, posebno pesnicima, u dobu kad se poezija gotovo uopšte ne čita, da objave svoje zbirke, jer smatram da su ovi konkursi zapravo jedini način da se mladi pesnici afirmišu. Konkurs za nagradu Matice srpske, najznačajniiji je, rekao bih. Dosta znamenitih pisaca koji su već ušli u književnu istoriju su svoje prvence objavili upravo u toj ediciji, čiji sam i ja najnoviji deo. Samim tim što je Matica najstarija kulturna institucija, afrimacija je na mnogo većem nivou u odnosu na bilo koji drugi konkurs, bilo koju drugu izdavačku kuću. Tako da što se tiče mogućnosti koje mi je Matica otvorila, mislim da su to najveće moguće mogućnosti u ovom trenutku vezano za prvu zbirku poezije. Mada nevezano i za to, dosta se krećem u književnim krugovima tako da posredstvom zbirke opet sam učetvovao i na mnogim promocijama, festivalima.
Dosta različitih tema ste obradili u knjizi, a posebnu celinu čine pesme posvećene horoskopskim znakovima. Odakle potiče inspiracija za to?
– Kao što si rekla dosta različitih tema je obrađeno u zbirci što mislim da je odlika mnogih prvih zbirki, jer pesnik na početku svoje pesničke karijere želi da se oproba i pokaže da zna o svemu da piše što uopšte sad sa ove distance nije bio slučaj. U zbirci je recimo prvi ciklus „Dnevnik pušača“ koji tematizuje koliko su ljudi robovi, uslovno rečeno, svojim navikama, dok drugi ciklus „Horoskop“ tematizuje koliko su ljudi zapravo robovi sudbine. U njemu se reaktualizuju antički junaci koji u savremenom dobu opet proživljavaju svoje iste sudbine. To je, naravno, nevezano za astrologiju. Horoskop je samo u tom ciklusu poslužio kao dobar znak predodređenosti. Tako recimo u pesmi „Jarac“, Ikar je ponovo počeo da leti i ponovo je pao i on ponavlja svoju uzaludnost uvek. Tako da to je bila neka osnovna zamisao.
Ko su vam uzori današnjice i ko je imao najveći uticaj na vas da počnete sa pisanjem?
– To je jako kompleksno pitanje, zato što uzori obično kreću iz prošlosti pa bih tako mogao da nabrojim mnoge pesnike, recimo Ivana Lalića, Branka Miljkovića, Jovana Hristića, dok u sadašnjosti mislim da su mi uzori više ljudi koji se ne bave književnošću, određeni muzičari, prijatelji, obični ljudi. Najveći uticaj u tom smislu imala je moja profesorka književnosti u srednjoj školi, koja mi je zapravo pokazala koliko je književnost ozbiljna i da književnost ne znači samo pročitaću nešto, ili napisaću nešto i to će biti lepo, nego koliko je to kompleksna materija. Ako bih morao da izabrem savremene pisce koji me inspirišu, neke sam otkrio tek nakon što sam završio zbirku, izdvojio bih Sašu Jelenkovića, Dragana Jovanovića Danilova i recimo Dejana Aleksića.
S obzirom na to da se o ljudskim vrednostima danas mnogo govori, koje vrednosti su za vas važne i koja je najbitnija poruka koju biste poslali svojim čitaocima?
– Rekao bih da iako mi danas najviše, možda više nego ikada u prošlosti govorimo o nekakvim vrednostima, bile to porodične, prijateljske vrednosti ili kako god, mislim da se u savremenom društvu mnogo vrednost izgubila i mslim da je to posledica potpunog osamostaljivanja čoveka, mislim da ljudi više ne znaju da se uključe u nekakvu zajednicu, bila ona velika ili ne. Jednostavno mislim da ljudi danas ne znaju da budu korektni prema drugom biću i mislim da je najveća mana našeg društva što smo prestali da imamo stid i sramotu, što se mi ničega ne stidimo i ničega nas nije sramota. Mislim da ako se nekad postidimo, što je sasvim normalno, jer to znači da preispitujemo sebe, da razmišljamo o svojim postupcima i kada saznamo da mi nismo baš uvek u pravu mislim da će nam biti mnogo bolje.
U pesmi „Fotografija Čačka“ izuzetno su istaknuti motivi nostalgije i sentiment, zbog čega vam je Čačak toliko važan?
– U ciklusu „Fotografija“ su opisani neki značajni trenuci i mesta. Pesmu „Fotografija Čačka“ napisao sam baš u Čačku. Tu pesmu sam napisao kada sam se jednom iz Kragujevca vratio u Čačak. Dakle ne kući u Bresnicu, nego baš u Čačak, grad u kom sam rođen, ali grad koji nikad nisam osetio kao moj grad, uvek je to daleko više bio Kragujevac, i sad u ovom trenutku daleko više Novi Sad. Ta nostalgija koja je opisana u toj pesmi, kao što si primetila, mislim da i nije tolika nostalgija prema Čačku, više je nostalgija za jednom izgubljenom mogućnošću. Zato što sam uvek pokušavao da bežim od sebe, od svog porekla, ne u direktnom smislu od svog porekla, nego sam uvek hteo da se selim, da uvek napredujem, da uvek preskačem i pretrčavam sebe, tako da budem bolji, brži od sebe. I mislim da je to bilo u redu do određenog trenutka, i mislim da sam u pravim godinama saznao da ne može tako da se živi. Tako da više ne bežim od Čačka, a „Fotografija“ je ostala kao što fotografije ostaju divne uspomene za jednom nostalgijom.
Budući da sa jedne strane pripadate krugu mladih pesnika, a sa druge strane generaciji čija interesovanja ne naginju ka poeziji, na koji način biste spojili te dve krajnosti?
– Kao mladi pesnik, mislim da to nije samo pitanje za našu generaciju. Mi doživljavamo klasike, recimo neke kanonizovane pisce, kao ljude koji su se samo posvećivali književnosti, međutim i oni su živeli u jednom vremenu. Tako da, naše doba, to jest savremenost, mislim da je dosta poetična, u smislu na koji ćemo je mi mladi pesnici preoblikovati. Mislim da je na umetnicima da oslikaju svoje vreme. Govoreći o poeziji, smatram da je na nama da definišemo naše vreme i da ga opišemo. Neka to bude i fotografija našeg vremena.
U okviru ovogodišnje edicije „Prva knjiga” Matice srpske koja svoju istoriju neguje još od 1957. godine, zainteresovani autori mlađi od 30 godina koji iza sebe nemaju prethodno objavljenu knjigu mogu svoje rukopise da pošalju na adresu Matica srpska, za ediciju „Prva knjiga“, Matice srpske 1, 21000 Novi Sad.
Pored rukopisa u pet primeraka, potrebno je dostaviti i kratku biografiju autora, kao i Autorsku izjavu dostupnu na sajtu Matice srpske. Ovaj konkurs otvoren je do 15. maja 2022. godine, a odluka Uredništva biće objavljena na sajtu Matice srpske najkasnije do kraja jula.
Nema komentara