Boris Isaković: Uloga Slobe Miloševića jedan od vrhova u mojoj karijeri

Boris Isaković, glumac i profesor na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu, diplomirao je u klasi Bore Draškovića, glumi i u pozorištu i na televiziji. Kaže da se nikada nije bavio produkcijom nekog filma, sem kada je glumio u filmu Heroji radničke klase, gde su on i ekipa radili na ovom filmu besplatno sa idejom da kada počne film da se prodaje da dobiju neke honorare.

Foto: Nebojša Babić

Dobitnik je brojnih nagrada, a poslednja je iz 2021.godine „Srce Sarajeva“ koju je dobio za najboljeg glumca u televizijskim serijama, u seriji „Porodica“. Glumio je u mnogim serijama kao što su „Folk“, i „Urgentni centar“i mnogim filmovima kao što su „Otac“ i Quo Vadis, Aida? 

- U istoj godini glumili ste dve važne ličnosti iz naše istorije, Slobodana Miloševića u seriji Porodica i Ratka Mladića u filmu Quo Vadis, Aida. Kako sada gledate na te uloge, kakva iskustva nosite iz ovih uloga?

O ovome sam toliko pričao poslednje dve godine, da stvarno više ne znam šta bi novo mogao da kažem. Pravo da Vam kažem ništa specijalno novo ne bi mogao da kažem, meni je na kraju drago što sam odigrao te uloge, nekada uloge eto izaberu nas, a ne obrnuto da mi biramo uloge. Oko ovoga Ratka Mladića sam se kolebao veoma, zato što mi se ta uloga nešto baš i nije posebno radila, ali na nagovor rediteljke Jasmile Žbanić ipak sam pristao bio i uradio tu ulogu. A Slobu Miloševića pa nekako to mi je bio mogu da kažem jedan od vrhova u mojoj karijeri, zato što sam se apsolutno  posvetio toj ulozi bilo mi je jako zanimljivo to da radim. Reditelj Bojan Vuletić je fantastičan taj scenario napisao, to su istorijske ličnosti i to je kako da kažem za glumca, prava poslastica kada dobijete takvu ulogu.

- Film Quo Vadis, Aida izabran je za najbolji evropski film prošle godine, a Jasna Đuričić za najbolju evropsku glumicu, imam utisak da su ove informacije u našoj javnosti prećutane, zato što se film bavi genocidom u Srebrenici?

Pa potpuno ste u pravu jesu prećutane. Jasna Đuričić je sada najbolja evropska glumica za prošlu godinu 2021. i tu činjenicu ma kolko ko ćutao ili ne ćutao, niko ne može da izmeni. Ona je napravila tu fantastičnu ulogu stvarno i Evropa je to prepoznala. Naravno, zbog naših političkih okolnosti ovde u zemlji o tome se vrlo malo govorilo. Međutim, rekao bih da ljudi iz našeg posla i iz naše branše, pa i širi krug ljudi vrlo dobro znaju to, tako da verovatno, jednom će se i to promeniti kod nas.

- RTS-u je nuđeno da emituje ovaj film ali RTS ga nije prikazao, šta kažete za to?

O tome se pričalo i u štampi i u medijima raznim i to je činjenica da RTS još uvek nije spreman da to prikaže. Međutim, ono što sam ja čuo, bilo je da dok se film prikazivao na RTCG (Radio Televizija Crne Gore) ili na HRT-u (Hrvatska Radio Televizija) da su to mnogi ljudi kod nas gledali. Naravno, da mislim da bi bilo sasvim u redu da i RTS pusti taj film, jer stvarno je prošlo toliko godina od svega što se dešavalo, od ratova i da bi stvarno morali da te stvari ostavljamo po strani i da se okrećemo životu koji je pred nama.

- Gledate li nekad svoje filmove i serije? Da li nalazite greške sebi ili ih gledate bez opterećenja?

Pa pogledam da. Recimo jedva sam čekao da gledam „Porodicu“ gde sam igrao Slobodana Miloševića, strašno me je zanimalo kako je to ispalo, i zbog izgleda, zbog maske koju su mi stavljali, i zbog tako važne teme, važne uloge koju sam igrao. Naravno, dok gledam uočavam greške, šta je moglo bolje da se uradi. Naučio sam se tokom godina da filmove na nekim značajnim festivalima pogledam pre projekcije sam, na miru, bez drugih ljudi okolo da bi mogao što mirnije i objektivnije da sagledam i svoju ulogu i naravno ceo film. Kada dođem da gledam na festivalu zajedno sa publikom i ostalim kolegama onda sam nekako rasterećeniji.

- Jeste li nekada pristali na neku ulogu, a da kasnije niste mogli da je promenite ili odustanete od nje?

Pa ne. Jedanput, ali to je stvarno bilo davno pre 30 godina. To je valjda i jedina uloga koju sam počeo da radim, to je bilo nešto u Pozorištu „Boško Buha“. Počeo sam da radim jedan komad „Deca ili Viktor na vlasti“ krenuo u probe i onda shvatio da ta rediteljska zamisao meni ni u kom smislu ne odgovara tad sam vratio ulogu kako se to kaže kod nas. 

- Kako birate uloge: Da li to zavisi od reditelja ili to ipak odlučite po svom nekom osećaju?

Pa to nikad nije zavisilo od reditelja u mom slučaju, mislim, naravno da je vrlo bitno i to da znate koja je ekipa i koje pre svega reditelj, ali nikad se zbog toga nisam odlučivao za ili protiv. Nego jejedino sadržaj  koji je preda mnom,neki tekst ili dramski tekst ili scenario su uvek odlučivali o tome da li ću ja pristupiti tom poslu ili ne. Dakle, zanima me ono o čemu se tu radi u tom komadu ili scenariju, kakav je taj sadržaj da li imam nekakvu posebnu želju da se time bavim u određenom trenutku.

- Šta Vas je to privuklo da se bavite glumom? Zbog čega ste se odlučili da će to biti Vaš životni poziv?

Ne znam ni ja tačno da Vam odgovorim šta je to mene dovelo do glume. Međutim, ja sam kao mali, bio sam prvi razred osnovne škole kada sam igrao u jednoj jako zanimljivoj dečijoj emisiji sa našim čuvenim pesnikom Miroslavom Antićem. Ta emisija se zvala „Plava Zvezda“ zapravo po naslovu njegove pesme „Plava Zvezda“, režirao je Petar Latinović to. I tako kao dečak mali sam se rekao bih „pelcovao“ glumom. Da bi posle toga napustio to, završio „Brodarsku školu,“ otišao u Kotor završio „Višu Pomorsku školu“ i negde pred sam kraj tih studija u Kotoru sam shvatio da ja ipak ne bih želeo da idem na brod, onda sam se vratio u Novi Sad i upisao Akademiju Umetnosti, zbog čega sam sad prilično srećan što je sve tako ispalo. Ali, po tome možete da vidite da mi u životu mislimo da upravljamo nekim stvarima a ustvari život nas vodi tamo gde treba, tu mi neku veliku kontrolu nemamo.

- Koja je razlika između uloge na filmu ili u nekoj seriji? Pripremate li se posebno za te uloge?

Nema neke velike razlike u pripremi za filmsku ulogu ili ulogu u seriji. U serijama je jedino nezgodnije to što treba dobro razmotriti kontinuitet te uloge kuda se ona kreće kroz ceo taj scenario. I da je mini serija od 5-6 epizoda, samim tim u serijama je to obimniji materijal i morate da vodite računa zato što oni često znaju da snime čak i kraj serije pa tek onda da se snima početak. Vrlo precizno mora da se vodi kontinuitet dešavanja i da znategde se kad nalazite u određenom trenutku. Na filmu je to ipak malo jednostavnije jer je lakše sagledati tu celinu, pa samim tim i manje problema imate.

- Kako uspevate da budete podjednako uspešni i u pozorištu u Beogradu, a znam da Vam je ovde u Novom Sadu matično pozorište?

Pre svega, mene nema baš mnogo poslednjih godina u pozorištu. Igram dve predstaveu Jugoslovenskom Dramskom Pozorištu, „Zašto je poludeo gospodin R?“ i „Čudo u šarganu“ od skoro sam zapravo samo u tom pozorištu. Moje matično pozorište nije Srpsko Narodno Pozorište, tu sam bio dva puta vrlo kratko zaposlen kao direktor Drame Srpskog Narodnog Pozorišta, ja nisam član te kuće. Ja sam zaposlen na Akademiji Umetnosti gde radim kao profesor. Dugo vremena sam isključivo bio u pozorištu, sad sa godinama se to nekako okrenulo, tako da sam sada više na filmu i televiziji.

- Možemo li uskoro da očekujemo nešto novo i u pozorištu i na TV-u?

Pa da, puno sam toga radio, radio sam jednu malu ulogu kod Mirjane Karanović u njenom novom filmu. Uradio sam jednu mini seriju „Požar“ se zove to će ići na RTS-u ja mislim, reditelj je Uroš Tomić. Sada radim sa Srdanom Golubovićem „Apsolutnih 100“ bio je i film ko se seća, a sada je serija od 5-6 epizoda potpuno nova priča.