Televizija, jedan od najdominantnijih medija današnjice, postao je navika ljudi bez obzira na njihov uzrast. Vizuelno zanimljiv i zabavan stil privlači i održava našu pažnju i do tri časa dnevno, a istraživanja su pokazala da je televizija, pored porodice, prijatelja i škole, takođe važan izvor ljudske interakcije.
Foto: Pexels
Ona utiče na stavove i uverenja mladih, edukuje ih o njihovoj kulturi, ali i o kulturi ljudi iz drugih etničkih i socijalnih sredina. Međutim, pored pozitivnih aspekata, postoje i oni negativni, koji mogu da stvore ogromne posledice na svaku ličnost, a pogotovo na one koji svoj identitet tek treba da izgrade, a to su deca i tinejdžeri.
Mnogi roditelji ne vide nikakvu štetu u tome da njihova deca gledaju televiziju, jer postoje programi kao što su Majstor Bob i Čarobni školski autobus, napravljeni da nauče decu određenim vrednostima i podstaknu ih da budu kreativni i radoznali. Ipak, Kejt Šuster, doktorka filozofije i autorka knjige „Is television a bad influence?“ smatra da je ponekad teško shvatiti koji programi obezbeđuju korisnu edukaciju za mlade, a koji se samo nazivaju edukativnim.
„Ako na primer gledamo neku medicinsku dramu, možemo videti samo kako izgleda bolnica, ali taj program nije dizajniran specifično za obrazovanje mladih, tu nema stvarne edukacije“, istakla je dr Šuster.
Jedan od najistaknutijih negativnih aspekata televizije jeste nasilje, za koje se često smatra da kreira nasilno društvo, sastavljeno od ljudi koji misle da je nasilje normalno. Pored ove tačke gledišta, postoji i druga, koja ističe da ovaj problem nije nimalo jednostavan i da „normalni“ ljudi neće prosto kopirati ono što vide na televiziji. Iako je kopiranje onoga što je prikazano na ekranu retka pojava kod odraslih, postavlja se pitanje: „Šta je sa decom?“
Odgovor na ovo pitanje delimično je dobijen uspostavljanjem Teorije socijalnog učenja, koju je predložio dr Albert Bandura, a koja se zasniva na tome da se mladi uče ponašanju, emocionalnim reakcijama i stavovima od onih na koje se ugledaju.
Najranije studije koje podržavaju ovu teoriju nazivaju se Studije Bobo lutki. U ovim studijama, deca predškolskog uzrasta gledala su film u kojem je odrasla osoba udarala, šutirala i bacala 3,5 metara visoku Bobo klovn lutku. Jedna trećina dece videla je film koji se završio nagrađivanjem odraslog agresora, jedna trećina film koji se završava kažnjavanjem odraslog agresora, a jedna trećina dece odgledala je verziju filma koja se završava bez ikakvih posledica. Sva deca su se potom igrala u sobi ispunjenoj raznim igračkama, među kojima se nalazila i Bobo lutka. Deca koja su videla nagrađenu agresiju ili onu koja nije ostavila posledice bila su spremnija da pretuku lutku Bobo nego ona deca koja su videla kažnjenu agresiju. Ovi rezultati pokazali su da način na koji će deca postupiti zavisi od njihovih zapažanja o iskustvima druge osobe sa nagradom i kaznom, a ne od njihovih ličnih iskustava.
Da ova istraživanja, iako završena jasnim rezultatima, ne dokazuju direktnu uzročnu vezu između konzumiranja nasilnih sadržaja i nasilnog ponašanja, objasnila je Marija Zotović, doktor razvojne psihologije i redovan profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
„Jedna od pravilnosti koja je uočena u ovim istraživanjima je da nasilne osobe više biraju nasilne sadržaje i to može biti objašnjenje za povezanost između ove dve pojave. Međutim, povezivanje u ovu vezu često nije produktivno, jer se odvraća pažnja javnosti od ozbiljnih uzročnika nasilja, kao što su siromaštvo, neadekvatna prevencija, odsustvo odgovarajućih sankcija i slično“, rekla je ona.
Uzimajući u obzir saznanje da prosečno dete, pre nego što završi osnovnu školu, vidi otprilike osam hiljada ubistava na televiziji, a do osamnaeste godine približno dvesta hiljada nasilnih činova, dr Šuster naglasila je da gledanje nasilnih sadržaja može uzrokovati porast agresije kod dece, pogotovo kod one koja imaju problema sa ponašanjem ili kontrolom, a da se te posledice mogu manifestovati odmah, ali se mogu ispoljiti i godinama kasnije.
Foto: Pexels
Televizija, osim na decu, ima veliki uticaj na tinejdžere i na način na koji oni posmatraju svet oko sebe. Ona im može slati pogrešne poruke, uzrokujući kod njih stres, zbunjenost i druge negativne efekte.
Često su prisutni stereotipi na osnovu rase, pola, starosti i fizičkog izgleda, a pored toga se promovišu i životne navike kao što su pušenje, upotreba alkohola, droge i preuzimanje rizika. Što je tinejdžer izloženiji ovim lošim navikama, veća je verovatnoća da će ih isprobati.
Ono što danas preovladava, kako na televiziji, tako i u drugim medijima, jeste seksualizacija i objektivizacija žena i muškaraca.
„Seksualizacija je pridavanje vrednosti osobi na osnovu seksualne privlačnosti i seksualnog ponašanja, do krajnosti u kojoj se potpuno isključuju ostale karakteristike. I ova pojava govori o vrednostima i sadržajima koji se neguju u društvu. Medijski prostor je preplavljen seksualizovanim sadržajima devojaka i žena, čime se šalju poruke da je takvo ponašanje u redu. Na taj način mladi uče da društvo odobrava seksualizaciju i usvajaju takve standarde i oni postaju lični standardi ponašanja“, poručila je dr Zotović.
Objektivizacija je toliko ugrađena u naše medije, da je često ni ne prepoznamo kada se nađe pred nama. Ona takođe daje tinejdžerkama nerealna očekivanja o tome kako njihova tela treba da izgledaju, promovišući tela žena sa proporcijama koje je neverovatno teško postići, ostavljajući mlade devojke da veruju da se njihova tela „ne uklapaju“ i da „nisu dovoljno dobra.“
Imajući u vidu ove, a i druge negativne aspekte televizije, roditelji najčešće zabranjuju deci i tinejdžerima gledanje određenih televizijskih kanala. Međutim, da li je puka restrikcija zaista najefikasnije rešenje?
„Kritikovanje i zabranjivanje sadržaja nije pravi vid zaštite i svakako nije održiv. Gledanje televizije trebalo bi da bude zajedničko iskustvo deteta i roditelja, koje uključuje i razgovor o sadržajima programa, o tome kako ih dete razume i kako se oseća u vezi sa tim. Krajnji cilj bi trebalo da bude da kod dece razvijemo kritički odnos prema negativnim sadržajima koji se danas toliko nekritički plasiraju“, objasnila je dr Zotović.
Uloga roditelja jeste da budu posrednici između njihove dece i onoga što se plasira u medijima. Važno je naučiti ih šta je dobro, a šta ne. Iako je učenje mladih da kritički posmatraju sadržaje kojima su izloženi zahtevan proces, on im ipak u određenoj meri pomaže da uoče štetnost medija koje konzumiraju, što kasnije preraste u naviku, koja kod njih razvije neku vrstu imuniteta, koji ih štiti od negativnih uticaja televizije.
Nema komentara