Zamislite modro bespomoćno telo i prestravljen izraz lica kao posledicu porodičnog nasilja. Verovatno ste zamislili žensko lice, mada to što većinu nasilja vrše muškarci nad ženama ne znači da uloge nikako ne mogu da se zamene. Shodno tome, prema Nacionalnoj koaliciji protiv nasilja u porodici (NCADV), 1 od 4 muškarca će doživeti neki oblik fizičkog zlostavljanja u vezi tokom svog života.
Mnogi muškaraci prihvataju ovakvo ponašanje pod izgovorom da žena na taj način samo izražava svoja osećanja i oklevaju da prijave nasilje zbog bojazni da im okolina neće poverovati. Hteli mi to ili ne, rodni stereotipi i dalje postoje, što znači da smo predisponirani da mislimo da muškarac koji je fizički dominantniji, ne može biti zlostavljan od strane partnera. Ovo dokazuje i česta pojava da kada se zlostavljani muškarac ustručava da potraži pomoć, umesto njih sigurne kuće i SOS telefone kontaktiraju njihove majke, sestre i slično. Duštvena stigma dovodi nas do začaranog kruga: što manje muškarci prijavljuju nasilje, sve više se društvo udaljava od ovog fenomena i teže mu je da ga prihvati i razume. Borbi protiv ovog problema dodatno otežava činjenica da su ciljevima za održivi razvoj Agende 2030 Ujedinjenih nacija potpuno zanemareni muškarci žrtve nasilja i diskriminacije. Merom 5.1 ove agende, navedeno je da je potrebno „Okončati svuda i sve oblike diskriminacije žena i devojčica“ ne pomenuvši muške žrtve.
Dodatni razlozi za neprijavljivanje najčešće su stid i neprijatnost, ili još gore, da će ih proglasiti počiniocima nasilja ukoliko se umeša policija. Kako je zlostavljanje muškaraca od strane žena uglavnom neprepoznato u našem društvu, ovo najviše otežava muškarcima da dokažu zlostavljanje, kako na sudu tako i kod organa starateljstva kada treba da pribave saglasnost za starateljstvo nad decom. Profesor na Odseku za socijalni rad sa Koledža za javno zdravlje na Univerzitetu Džordž Mejson, dr Deniz Hajns u jednom istraživanju pokazuje da se 67.3 odsto slučajeva nasilja nad muškarcima pojavljuje u obliku pretnji supruge da će odvesti dete. U ovim slučajevima, deca su instrumentalizovana i iskorišćavana zarad zastrašivanja muškog patrnera.
Odličan primer toga kako javnost ume biti podeljena po pitanju rodno zasnovanog nasilja je suđenje između glumaca i bivših supružnika Džoni Depa i Amber Herd. Veliki broj ljudi smatralo je da je nemoguće da muškarac poput Džoni Depa trpi nasilje od strane „nežnijeg pola“. Suđenje je okončano time što je Amber izgubila spor, lažno optuživši Depa za nasilje, što veoma loše utiče na kredibilitet žena koje su zaista žrtve nasilja. Ova situacija, zbog svog krajnjeg ishoda, mnogima je razbila predrasudu o nepostojanju nasilja nad muškarcima, budući da je medijski bila veoma propraćena.
Foto: Freepik
Što se tiče situacije u Srbiji, statistike pokazuju da ne zaostajemo za ostatkom sveta po pitanju ovog problema. U 2022. godini u Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu evidentirano je 9.265 prijava za punoletne žrtve nasilja. Najveći broj prijava odnosio se na osobe ženskog pola, oko 70 odsto, što znači da su muškarci, bilo da se radi o partnerskom ili nekoj drugoj vrsti nasilja, bili žrtve u oko 30 odsto prijava. Prema podacima Gradskog centra za socijalni rad u Boegradu za 2022. godinu u 726 prijava za nasilje žena je navedena kao počinilac nasilja prema bračnom odnosno vanbračnom partneru, evidentirano je i 29 prijava da je žena počinilac nasilja prema bivšem bračnom/vanbračnom partneru. Dominantna vrsta porodičnog i partnerskog nasilja i prema ženama i prema muškarcima je fizičko nasilje, zatim psihičko.
Utočišta za žrtve nasilja su sigurne kuće, kojih je u Srbiji trinaest namenjeno ženama. NVO „Muška sigurnost – sigurnost za sve“ sa sedištem u Ćupriji, jedina je sigurna kuća u Srbiji namenjena zlostavljanim muškarcima. Sa radom je počela 2007. godine, a kako kaže osnivač i predsednik udruženja Dušan Trifunović, od dana osnivanja ova organizacija nije dobila nikakvu finansijsku podršku u državnom projektu i nijednu donaciju od Vladinog sektora. Trifunović navodi da je 2007.godine izabran da uđe u parlament kao zagovornik toga da se država bavi temama porodičnih odnosa. Samo dan nakon što je izneo svoju ideju, video je da više nije na spisku poslanika, a ovaj kako kaže „najkraći mandat“, posledica je toga što se nekom nije dopala ideja o izmeni Porodičnog zakona. Skrenuo je pažnju na poražavajuću statistiku iz zvaničnog izveštaja MUP-a, koja govori da u Srbiji broj događaja sa smrtnim ishodom u okviru porodice i partnerskih odnosa, periodu od 2014. do 2019. godine, iznosi 91 žrtvu muškog pola. U ovu sigurnu kući dobrodošli su kako muškarci tako i žene, a njen osnivač napominje da ne postoji specifična profesija, starosna dob niti materijalni status koji bi odredio one najugroženije. Kako kaže, sa problemom nasilja u porodici svi su podjednako suočeni.
Psihološkinja sa Univerziteta Cumbria u engleskoj, Elizabet Bejts, koristeći anonimnu onlajn anketu ispitala je uticaj muških iskustava nasilja od strane intimnog partnera. Nalazi su pokazali da su ovakva iskustva uticala na njihovo fizičko i mentalno zdravlje, razvoj budućih veza kao i njihove odnose sa decom. Takođe, smatrali su da društvo ne veruje muškarcima koji opisuju ova iskustva i da ih doživljavaju ili kao slabe ili kao zapravo zlostavljače.
Koren problema leži kao i uvek u pristupu prema osobama muškog pola još od najranijih godina. Muškarci mogu biti izloženi vršnjačkom nasilju tokom odrastanja i u adolescenciji, kao i žene. U ovom slučaju, nasilje se sprovodi tako što vršnjaci dečaka označe kao “slabića”, „osetljivog“ i slično, i na taj način uveravaju svoje vršnjake da ga izbegavaju. Mada se ovakva etiketiranja najčešće javljaju među vršnjacima, nisu retka ni u krugu porodice. Generacijama muškarci su učeni da moraju da budu hrabri i snažni, da ne smeju da pokažu da su emotivni, da ne plaču i da mogu sve sami da reše – jer će to drugi zloupotrebiti i jer je to odraz slabosti. Sve ovo loše se odražava na njih kasnije tokom života. Muškarci često na štetu svog mentalnog, a nekad i fizičkog zdravlja, po svaku cenu i u svakoj situaciji održavaju rigidne i dominantne stavove poput ovih.
Postojanje nasilja nad muškarcima ne negira postojanje nasilja nad ženama, koje je vrlo ozbiljan i učestao problem, stoga je važno napomenuti da borbe protiv ove dve vrste nasilja ne predstavljaju konkurenciju jedna drugoj. Žrtve mogu biti svi, uloge uvek mogu biti obrnute i od sušinske je važnosti znati da pomoć uvek postoji. A sada zamislite kako ono modro, bespomoćno telo sa početka teksta uspeva da pronađe pomoć i izlaz iz takve situacije. Ta zamisao, ma koliko delovala lepo, veoma je teško ostvariva jer je broj SOS telefona namenjenih za oba pola poražavajuće malo. Ovo su neki od brojeva kojima se, bez obzira na polnu pripadnost, možete obratiti za psihološku pomoć i zaštitu:
Sigurna kuća „Muška sigurnost-sigurnost za sve“ 063-8239-952 [email protected]
Centar „Srce“ 0800-300-303 [email protected]
Nema komentara