Brza moda, poznatija kao fastfashion, predstavlja industriju odeće koja se bazira na odevnim predmetima koji su serijski proizvedeni, pristupačni većini potrošača i brzo dostupni. Iako je fastfashion industrija privlačna zbog niskih cena i brzine praćenja novih trendova, postavlja se pitanje da li je cena koju plaćamo pri ovakvom obrascu kupovine previsoka za našu životnu sredinu i ekologiju.
Ukoliko posmatramo stanje sa globalnog polazišta, modna industrija spada u jednu od najvećih zagađivačkih industrija. Na čelu sa fastfashion sektorom, koji godišnje diktira oko 52 „mikrosezonske“ kolekcije, modne kompanije prilikom proizvodnje, crpe velike količine resursa, energije i vode. Takođe, brza moda se zasniva na kratkim rokovima distribucije, što implicira brzu smenu onoga što je popularno i generiše velike količine tekstilnog otpada.
Iako brzu modu povezujemo sa razvijenim zemljama i velikim modnim lancima koji iz njih potiču, Srbija, kao zemlja u razvoju, nije pronašla put da zaobiđe potencijalne probleme koje ova industrija donosi. U poslednjih nekoliko decenija veliki trgovinski lanci donose na naše tržište svoje modne brendove, privlačeći potrošače niskim cenama i izuzetno brzim menjanjem trendova. Samim tim, postignuta je promena navike kod potrošača, kao i povećanje potražnje i potrošnje odeće i ostale robe, što izaziva posledice i pretnje od prenatrpanosti tekstilnim otpadom.
Foto: Pinterest
Jedan od vodećih problema po pitanju proizvodnje tekstila je zagađenje voda. Prilikom bojenja tkanina i same tekstilne prerade, koriste se velike količine vode i hemikalija, koje se potencijalno ispuštaju u reke i zagađuju vodeni svet naše zemlje. Osim toga, procesi poput hemijske obrade tekstila, takođe doprinose zagađenju voda, ali i emituju štetne gasove u vazduh.
Probleme pospešuju i neodgovorno odlaganje tekstilnog otpada, kao i izostanak reciklaže odeće. Svega nekoliko modnih kompanija u našoj zemlji ističe važnost održive mode i motiviše svoje potrošače da recikliraju, dok ostatak ovaj problem zanemaruje.
Prilikom anketiranja posetilaca novosadskog tržnog centra „Promenada“, devet od deset ispitanika ne reciklira i ne poklanja garderobu koju više ne koristi, a kako kažu, niko ne apeluje da se takva vrsta otpada mora odvajati od ostatka.
- Prilikom izbora komada, bitno mi je da je moderno i da je pristupačna cena. Od sedam dana u nedelji ovde sam bar pet i gotovo uvek nešto kupim. Ne opterećujem se mnogo sastavom i materijalima, uzimam sve što mi se dopada, a na kraju ako odlučim da se rešim toga, smatram da je zaista nebitno da li je bilo pamučno, od poliestera ili kože – izjavila je jedna od učesnica ankete i posetiteljka tržnog centra.
Ivan Bjelić, ekološki aktivista i dobitnik povelje „Zlatna zemlja“, kaže da se na svetskom nivou reciklira manje od 1% proizvedenog tekstila, dok se skoro 90% korišćene odeće u Evropi ne reciklira, te završava na deponijama, u spalionicama, rekama, potocima ili gde god se ljudima učini da je „dobro mesto“ za baciti bilo kakav otpad, pa samim tim i tekstilni.
Aspekt koji, pored svih ostalih, dovodi u pitanje negativan uticaj brze mode na životnu sredinu, pogotovo u našoj zemlji, jeste zagađenje zemljišta prilikom odlaganja otpada nastalog hemijskom obradom tekstila.
Novosadska modna dizajnerka Marija Milovanović ne krije nezadovoljstvo zbog štetnosti brzog menjanja trendova i industrije koja to diktira i distribuira, te ističe da odevni komadi od plastike (poliestera) gotovo jednako štete kao i plastična kesa ili boca.
- U Srbiji još uvek nemamo dovoljno svesti o tome šta je brza moda i koliko je ona zapravo štetna za okolinu. Za početak, moja preporuka svima je da pogledaju film „TheTrueCost“ u kome je baš dočarano kako ta industrija utiče na našu planetu, kao i na nas, žene. Uslovi rada su veoma loši. Imamo diskriminaciju nad ženama, posebno u Indiji i Bangladešu. Te žene su seksualno uznemiravane, mizerno plaćene, a moraju da rade i prekovremeno kako bi preživele. U svetu, kao i kod nas, postoje mladi koji pokušavaju da uspore brzu modu. Zasniva se na zero-waste ideji, koja je koncipirana tako da mi, mladi dizajneri, koristimo tekstilni otpad kako bismo napravili nove stvari za mlade širom sveta. Na ovaj način se podstiče ekološki aktivizam – izjavila je Marija. Dodaje još i to da se u Srbiji pojavljuju mladi dizajneri i kreatori koji donose osveženje u vidu održive mode i komada napravljenih od prirodnih materijala, koji će trajati duže i smanjiti otpadnost.
Kako bi se suzbio ovaj problem, neophodno je preduzeti inicijative na različitim nivoima, što uključuje i promovisanje održivog načina oblačenja, podršku održivim brendovima i malim preduzetnicima, kao i promociju recikliranja. Sveobuhvatnim merama u prevenciji dodatnog zagađenja tekstilnim otpadom, koji nam preti, može doprineti i smanjenje potrošnje, ali i poboljšanje uslova za rad i prava radnika u ovoj sferi industrijalizma.
Bojana Šarić, aktivistkinja za zaštitu životne sredine, navodi da su izazovi na ovom polju rada veliki, te da svemu dodatnu težinu stvara nedovoljno sredstava i nedovoljna svest kod ljudi.
- Na godišnjem nivou, u Srbiji, na divljim deponijama završi više od 5000 tona tekstilnog otpada. To je poražavajuća cifra, kako za nas, tako i za prirodu koja je naš dom. Država je 2016. donela odluku o zabrani odlaganja tekstilnog otpada na deponijama, ali bez alternative i obezbeđenih mesta za odlaganje. Savesni proizvođači ne mogu adekvatno da recikliraju otpad, već moraju da izdvoje novčana sredstva za naknadu operatera koji će odvesti sve to, a njih je, naspram proizvodnje, izrazito malo. Nastojimo i odlučni smo u borbi protiv otpada koji završava tamo gde mu nije mesto – ističe Bojana i poziva građane da isprate inicijative, za početak u svojim mestima.
Da Srbija ima plan prema kome je do 2024. godine planirano otvaranje centrala za upravljanje, prikupljanje, separaciju i reciklažu otpada, potvrdio je Ivan. On smatra i da se o tome trebalo misliti mnogo ranije, a ne sada kada je problem postao veliki.
- Zabrinjavajuć je podatak da svako domaćinstvo u Srbiji u proseku ima 260 kilograma tekstila. Ne bi me toliko brinula ta činjenica da znamo šta radimo i sa nečim što sada smatramo otpadom. Mislim da ljudi na tekstil ne gledaju na taj način. Za poboljšanje situacije potrebna je veća podrška države, kao i šire svesti i edukacije javnosti o važnosti zbrinjavanja ove vrste otpada. Kada govorimo o zakonodavnom okviru, moje mišljenje je da moramo razmišljati u pravcu oštrih kaznenih politika za zagađivače – rekao je Bjelić.
Jedan od najvećih svetskih pokreta na ovom polju –Fashionrevolution – ima predstavnika i u Srbiji. Kako navode, njihov cilj je povećanje svesti o stvarnim dešavanjima u modnoj industriji, njenim troškovima i njenom uticaju u svim fazama proizvodnje i potrošnje. Oni, ali i razne druge organizacije, neretko pospešuju suzbijanje nastajanja novog tekstilnog otpada, inicijativama i akcijama prikupljanja odeće za marginalizovane i ugrožene grupe.
Veliki je svaki korak koji se ostvari u ovoj borbi, a onaj prvi je dostupan svima, a to je kupovina od lokalnih, domaćih brendova i proizvođača organskih modnih premeta.
Nema komentara