Ako ste se 10. ili 11. marta našli u hotelu Crown Plaza, bili ste među više od dve hiljade mladih koji su u tražili priliku za dobar ili bilo kakav posao. Veliki i mali poslodavci stajali su za svojim velikim ili malim štandovima i strpljivo razgovarali sa svim zainteresovanim posetiocima.
Tamo smo potražili odgovor na pitanje šta jedan student može da očekuje od sajma zapošljavanja. Prvo, ovakvi događaji nisu za one koji pate od socijalne anksioznosti jer, ako nećete da protraćite vreme, moraćete da razgovarate sa nepoznatim ljudima.
Nakon što je na prvih nekoliko štandova priča zamalo završena posle rečenice: ,,Ali mi ne tražimo novinare”, morali smo da promenimo plan. Nakon razmišljanja o tome da li da smislimo novi identitet, podobniji ovakvoj prilici, ili da priznamo pravu nameru, ipak smo se odlučili za etički ispravnu opciju.
Ljudi sa druge strane štanda rado su delili svoje utiske i zanimljive priče. Ustvari, preciznosti radi, bolje je reći ,,žene sa druge strane štanda”. Muškarce je bilo moguće pobrojati na prste jedne ruke. Objašnjenje ove pojave je vrlo prosto. Ljudski resursi su uglavnom ženska profesija, a ovo je događaj na kojem sa potencijalnim kandidatima najpre treba da razgovaraju iskusni menadžeri ljudskih resursa.
Kroz njihove ruke prošli su najrazličitiji kandidati – od onih koji su ostavili odličan utisak, do onih koji su dospeli na ,,crnu listu”. A evo i saveta kako da na nju ne dospete. Ne pitajte šta kompanija nudi vama, već ponudite ono u čemu ste vi dobri i pitajte šta oni traže.
Drugi savet, na sajmovima zapošljavanja je gužva. S obzirom na to da živimo u zemlji, u kojoj je stopa nezaposlenosti blizu 20 procenata, to i nije iznenađujuće. Ako hoćete da se probijete do štanda na kojem je gužva, ono klasično: ,,Izvinite, samo nešto da pitam”, koje pali na šalterima u bankama, ovde neće biti od velike koristi. Ili vežbajte strpljivost i odvojite dovoljno vremena za ovaj poduhvat, ili se izgladnjujte par dana da biste bili dovoljno mršavi da se provučete kroz gužvu neopaženi.
Ako ste previše nervozni da razgovarate sa ljudima iz kompanije, evo jednog zanimljivog prizora koji smo tamo zatekli, a koji može da vam pomogne. Jedan čikica je bez blama obišao sve štandove i bez reči pokupio i potrpao u torbu sve slatkiše koje je našao. Dakle, savet broj tri, ako se zbunite i ne znate šta da kažete, pravite se da ste tu zbog besplatnih slatkiša i promotivnih materijala. Jer, osim uobičajenih bombona, na ovom sajmu bilo je i vrlo fine crne čokolade.
Ljudi su dolazili čak i iz drugih gradova u nadi da će sebi naći priliku. Međutim, jedna novosadska diplomirana pravnica sa iskustvom i položenim pravosudnim ispitom našla se u čudu kada joj je umesto posla ponuđena – praksa. Ipak, nije odbila priliku koju obično prihvataju samo studenti bez iskustva.
,,Posao tražim već skoro pola godine, ali ne pomaže ni to što sam stažirala, ni to što sam spremna da radim za minimalac. Makar i praksa, ako to znači da postoji bar nekakva prilika da to dovede do zaposlenja”, kaže ova pomalo obeshrabrena svršena pravnica.
Ima studenata koji su došli ovde upravo da bi našli praksu. U raznobojnim plastičnim i kartonskim fasciklama pažljivo nose svoje CV-jeve. A priliku kakvu oni traže nude skoro svi izlagači. Revizija, računovodstvo, programiranje, saobraćaj, marketing. Novinarstva i dalje ni na vidiku.
Na nekim štandovima su sa druge strane baš studenti na praksi. Trude se da kompaniju, u kojoj su tek mesec ili dva, predstave na što bolji način. I odlično im ide. Vrlo su profesionalni i prijatni prema svima. Iako provode vreme tako što različitim ljudima ponavljaju istu priču sedam sati dnevno. Neki od njih bez ikakve materijalne nadoknade.
Međutim, nije sve tako sjajno. Jedna od devojaka u toj ulozi brzo je priznala da ne želi da se zaposli u kompaniji u kojoj obavlja praksu. Ona bi najradije prošetala do ostalih štandova i potražila sebi bolju priliku.
U šarenolikoj gomili izdvajaju se mladići i devojke obučeni vrlo poslovno, svi u crno-beloj kombinaciji i svako sa narandžastom akreditacijom oko vrata. To su organizatori. Studenti, baš kao i većina posetilaca. Dobrom delu njih ovo je prvo iskustvo sa organizacijom događaja pa su malo izgubljeni u toj vrevi. Kao da ne mogu da veruju da su pomogli da se ovako nešto desi i da su zaista deo toga. Oni iskusniji ponosno šetaju dok istovremeno nadgledaju da li sve ide kako treba.
Vreva je postajala sve veća kako je dan odmicao. Ipak, nisu svi izlagači bili zadovoljni odazivom. Jedan od njih podelio je sa nama svoju dilemu:
,,Kako to da u zemlji, u kojoj je toliko nezaposlenih, tako malo ljudi dođe na ovakav događaj? A oni koji dođu su uglavnom neprirpremljeni, neki ne znaju šta traže, a neki čak ne ponesu ni odštampan CV! To prosto ne mogu da razumem.”
Posećenost je, izgleda, relativna kategorija. Ono što se moglo videti je da su lica posetilaca vrlo jasno emotivno obojena. Od sreće i uzbuđenja, preko razočaranja do indiferentnosti jer je situacija baš onakva kakvu su očekivali – beznadežna.
Rezultat našeg lova na posao tog dana jeste ova hrpa promo materijala sa fotografije iznad, ali i puno prijatnih razgovora sa ljudima ,,s one strane štanda”.
Sve u svemu, dobro se pripremite i informišite pre nego što krenete na sledeći sajam, ponesite odštampane CV-jeve, budite pristojni, profesionalni i ne gubite nadu. Čak i ako ne uspete, brzo će novi sajam zapošljavanja. Toga bar u Srbiji treba.
Nema komentara