Proteklih nekoliko dana u polupraznoj sali SPENS-a odzvanjalo je ukrštanje sablji i floreta. Srbi koji su inače vrhovni poznavaoci sporta, mačevanju nikada nisu pridavali određenu pažnju kakvu zaslužuje, dok ga neki ni ne smatraju sportom.
Foto: Milica Danilov
Evropsko prvenstvo u mačevanju za neke kadete i juniore bilo je ostvarenje sna, postavljen je rekord od 12 sati neprestanog mačevanja gde je učestvovalo 187 takmičara, ali opet ni to nije bilo dovoljno „značajno“ da privuče pažnju medija.
Zvuke, osim udaraca floreta, mašine za očitavanje rezultata i po kojeg vriska takmičara koji izgubi poen, niste mogli da čujete. U nekim momentima mogli ste da čujete kordinatora kako na izuzetno lošem engleskom jeziku obaveštava publiku o rezulatima. Tribine ćute. Poneki roditelj koji je poveo svoje dete, građanin koji je slučajno uočio mlade ljude kako se šetaju sa jaknama na kojima je ispisano ime njihove države pa je došao da svrati da vidi šta se dešava, suparničke ekipe koje posmatraju meč i traže greške protivnika. Nema kamera, nema medijskih predstavnika pa u jednom trenutku stičete utisak kao da ste na utakmici neke treće lige malog fudbala, a ne na finalu Evropskog prvenstva.
Sport koji vekovima odiše elegancijom, sport koji je bio pristuan od prvih olimpijskih igara, gde se rezultati postižu mukotrpnim radom, u Srbiji jednostavno ne nalazi svoje mesto pod reflektorom koje je prezasićeno raznim fudbalskim, košarkaškim ligama i ostvarenjima.
Ovi ljudi nisu Novak Đoković ili neki drugi poznati sportista kojeg ćete moći da uočite na naslovim stranama „Informera“ ili „Kurira“. Ovi ljudi se nikada neće popeti na balkon da sa svojim narodom proslave svoje medalje. Ovi ljudi znaju da država nikada neće prepoznati njihov uspeh kako u Evropi tako i u svetu. Ali oni znaju svoje kvalitete i uspehe i znaju kako da opstanu i da se snađu u uskoro umirućem sportu u Srbiji.
Nema komentara