Studentski život razume se nije ni malo lak, a kada dolazite iz provincije neke stvari znaju dodatno da se zakomplikuju. Za sobom ostavljaš jedan deo života i u kofer pakuješ snove i ambicije odlazeći u veliki grad. Počinje novi život sa novim ljudima, sa ljudima koji postanu vaša druga porodica.
Vremenom se navikneš na pakovanje domaće hrane po raznim sportskim torbama, koferima izvučenim iz dubine ormara, na pune autobuse koji se nisu menjali još od kad su naši roditelji putovali na fakultet, prikriveno stavljanje još koje novčanice u džep, da se nađe, prosipanje vode po kućnom pragu uz ono propratno majčino „Nek je sa srećom”. Postane normalno da preko telefona svakodnevno ponavljaš „Da mama, imam šta da jedem”, „Da mama, greju dobro”, već mehanički, ne razmišljajući o tome. Iako se u tom trenutku čini da je to sve previše, tek kad se veza prekine jasno je da će tamo negde uvek biti neko kome je stalo i ko se brine da li ste gladni ili vam je hladno.
Autobuska stanica, nedelja popodne, zajapureni studenti nestrpljivo čekaju da uđu u autobus i spuste svoje torbe i, ako imaju sreće, ugrabe mesto da sednu – u suprotnom celim putem uzdišu i pitaju se zašto nisu krenuli sat vremena ranije. Nedeljom je autobus kao mala menza, studenti stoje i čekaju dok se autobusom šire razni mirisi; tek ispečene pite, sarme, nekih ostataka od nedeljnog ručka, ali i voća i povrća direktno spakovanih iz bašte koje se, naravno, obavezno nose.
Međutim nisu samo studenti oni koji zauzimaju prve borbene redove čudnih autobusa sa tri sedišta ili onih pak gde nema nijedno. Često su tu i roditelji sa malom decom koja jednostavno ne mogu da sede sat vremena mirno, pa onda ulaze u veoma dubokoumne razgovore sa uskoro akademskim građanima. I stariji ljudi putuju, u posete ili se vraćaju iz poseta, pa se tako mogu čuti razne priča iz prošlog veka, kako je sve bilo bolje i kako nije postojala mogućnost da jedan budući doktor, novinar, arihitekta, stoji u prepunom autobusu.
Kroz prozor se menjaju predeli koji su viđeni već ko zna koliko puta, ali svaki put sa drugim mislima u glavi pa i oni tada nekako drugačije izgledaju. Mada kada se putuje po Vojvodini sve te ravnice deluju potpuno isto. Na pola puta već prelaziš u glavi da li je sve spakovano, da li će vam se turšija prosuti po indeksu ili laptopu. Onda se setiš kako ideš svom drugom životu gde si sam na svom, kao ubrzano odrastanje. Svi studenti misle kako idu svojoj kući, svojoj maloj garsonjeri koja nije tehnički njihova, ali su je oni načinili takvom, napravili su od nje dom.
Na izlasku iz autobusa ljubazni vozač, koji uvek zna da progleda kroz prste kada zaboravite da pokaže indeks za neki mizerni studentski popust na kartu, pozdravlja se sa svojim putnicima. Autobus se brzo prazni kako bi pokupili sve torbe koje su poneli jer zamrznuta sarma se polako topi i tako narušava onu toplinu kiflica koje samo baka zna da napravi. Svako kreće svojim putem, ka svojoj stanici gradskog autobusa, a okolo odzvanjaju zvuci vuče kofera po neravnom asfaltu i odvraćaju misli od mirisa Mek Donaldsa, obavezno se telefonira kući da se javi da je bezbedno i dobro prošao put. Po dolasku u stan, raspakuju se torbe i koferi i vidiš koliko je zapravo pažnje i ljubavi spakovano u neke stare činije od sladoleda i eurokrema.
Zato ne pitajte studenta iz provincije zašto petkom na fakultet dolazi sa koferom na predavanje posle kojeg juri na autobusku stanicu i zašto je svaki ponedeljak za nijansu tužniji nego neki ponedeljak kada su morali da ustanu rano ujutru i odu na čas hemije u srednjoj školi.
Nema komentara