Nikola Simić, srpski pozorišni, televizijski i filmski glumac, preminuo je u 80. godini, ostavivši za sobom bogato umetničko delo. Sa teškom bolešću borio se dugo sve do poslednjeg dana svog života.
foto: oslobođenje.ba
Uprkos tome, publika je do skoro imala priliku da ga gleda u predstavi „Buba u uhu“, u kojoj je igrao više od 40 godina, i u pozorištu na Terazijama u mjuziklu „Producenti“.
Nikola Simić rođen je u Beogradu 1934. godine. Već kao srednjoškolac pokazivao je interesovanje kako za glumu, nastupajući u okviru dramske sekcije, tako i za umetnost uopšte. Diplomirao je na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, a njegovu klasu činili su takođe velikani srpskog glumišta poput Velimira Bate Živojinovića, Ružice Sokić, Rade Đuričin i drugih.
Već kao student dobio je priliku da zaigra na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta u predstavi „Oklopni voz“, a te 1959. godine postao je i redovan član tog pozorišta. Tokom svog života često je isticao značaj svog profesora Josipa Kulundžića za svoju karijeru i napredak. Zbog njega je s vremenom zavoleo pedagoški rad i, iako se nikada nije ostvario kao professor, trudio se da mladim glumcima pruža priliku da na početku karijere igraju u kvalitetnim ostvarenjima poput predstave „Buba u uhu“, gde je poslednjih godina doveo mnogo novih mladih ljudi.
Proslavila ga je uloga Mite Pantića u serijalu „Tesna koža“, a široj publici prirastao je za srce i ulogama u serijama „Porodično blago“ i „Srećni ljudi“, koje su obeležile jedno doba. Humorističke uloge uspevao je uvek da dočara na jedinstven i neponovljiv način. Mlađi naraštaji pamte ga i po ulozi u seriji „Ljubav navika panika“, gde je sa Jelisavetom Sekom Sablić činio savršen tandem.
Čuveni glumac je svoj glas pozajmio omiljenim crtanim junacima iz detinjstva mnogih od nas, kao što su Duško Dugouško, Mikelanđelo iz Nindža kornjača, Megatronu, Blustiku i Čipu Čejsu iz Transformersa.
Tokom duge karijere osvojio je brojne nagrade: Naisu za najbolju filmsku kreaciju 1975, za životno delo nagrade „Branislav Nušić“, „Pavle Vuisić“ i „Zlatni Ćuran“.
foto: story.rs
O ljubavi prema glumi, ali i ovom osećanju kao takvom Nikola Simić govorio je često. Smatrao je da je ova emocija ključna za srećan život, pokretačko osećanje koje treba negovati i pokazivati je drugima često. Voleo je da kaže da je to motorna snaga bez koje čovek ne može da funkcioniše. Na pitanja o trenucima inspiracije i o tome da li ona ponekad jenjava davao je negativan odgovor. Voleo je nove i nepoznate stvari, mladost i mlade ljude, verovao u stvaralačku moć svih ljudi i isticao da kroz život uvek treba ići otvorenog srca - da je to jedini pravi put.
U glumačkim krugovima i među kolegama važio je za velikog poznavaoca svog posla, za čoveka punog snage i pozitivne energije koji je uvek rado bio podrška svojim kolegama. Njegovom talentu, neverovatnoj sposobnosti za performans i umeću da baš uvek uspe da nasmeje publiku divili su se mnogi. Poseban uzor predstavljao je mladim glumcima, u koje je verovao i koje je ohrabrivao, nesebično deleći savete o glumi kao pozivu. Među poznavaocima njegovog lika i dela Nikola Simić predstavlja simbol jednog vremena. Uloge koje je tumačio i serije u kojima je igrao i danas su veoma gledane, a njegov glas mnogima će ostati prva asocijacija na detinjstvo. Odlazak ovakve glumačke legende predstavlja veliki gubitak za srpsku kinematografiju i celokupnu kulturnu scenu Srbije, koju je, bez premca, svojim radom podigao na viši nivo. Njegove uloge su prema brojnim poznavaocima filma predstavljale remek delo filmske umetnosti, a njegov tihi odlazak rastužio je sve one čiji je bar neki deo života obeležio svojom neponovljivom pojavom.
Nema komentara