Marina Sremac se kao izvrstan scenograf i kostimograf ističe skoro dve decenije. Njen profesionalni rad u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, ali i u drugim pozorištima u zemlji obeležio je velik broj predstava i nagrada.
Sterijinu nagradu za kostime u predstavi Nahod Simeon dobila je 2007.godine, a nagradama i priznanjima su ovenčane i njene kreacije u predstavama Galeb, Ja ili neko drugi, Pipi duga čarapa. Prethodne godine na festivalu Zlatna maska u Rusiji, nominovana je za najbolji kostim u sezoni za predstavu Čovek režisera Tomija Janežića, takođe potencijalnog dobitnika nagrade za najboljeg reditelja. Inače, nagrada Zlatna maska je najprestižnija nagrada koja se dodeljuje u svim žanrovima pozorišne umetnosti: drama, opera, balet, moderni ples, opereta, mjuzikl, i lutkarsko pozorište. Festival je osnovan 1993.godine, a podržan je od strane pozorišta Unije Ruske Federacije, Ministarstva kulture Ruske Federacije i Vlade u Moskvi. Održava se svakog proleća, a poseti ga desetine hiljada gledalaca.
Vaši kostimi su nominovani za najbolje kostime u sezoni na festivalu Zlatna maska u Rusiji? Jeste li se nadali ovoj nominaciji i zašto vam je ona važna?
Rad na predstavi Čovek je prva predstava koju sam radila u Rusiji i u Sankt Peterburgu. Prvi “lični” susret sa tamošnjim pozorištem. O nagradama ne razmišljam dok se ne dese, tako da ni na ovu nisam pomišljala, niti se sad time opterećujem. Velika stvar je sama nominacija jer je u pitanju zemlja koja neguje kulturu i pozorište. To se oseti na svakom koraku i to mi je bio jedan od prvih utisaka u tom gradu. Ako samo u Sankt Peterburgu imate desetine pozorišta koja rade i stvaraju, biti u timu predstave koja je nominovana u četiri kategije jeste činjenica za ponos.
Kao kostimograf i scenograf uradili ste više desetina predstava. Odakle crpite inspiraciju?
Mislim da sam do sada bila angažovana na više od 60 predstava, a inspiraciju nalazim svuda oko sebe. Inspiriše me život, ljudi koje srećem na ulici, tekstovi o temama koje me lično zanimaju. Inspirišu me uzbudljivi reditelji i saradnici, dobri glumci. Inspiriše me moj sin…
Postoji li velika razlika u kreiranju filmskih i pozorišnih kostima?
Razlika između pozorišnog i filmskog kostima je rezultat, pre svega, razlike u produkciji pozorištne predstave i filma i njihovim zahtevima.
Sećate li se najzahtevnijeg kostima koji ste uradili? Da li je to ujedno i kostim na koji ste najponosniji?
Mislim da je rad na svakoj predstavi zahtevan. U pitanju je odgovornost prema poslu ,kući u kojoj radim, odgovornost prema ljudima sa kojima sarađujem itd. Razlike postoje samo u veličini “podele” koja radi jednu predstavu. Operske ili baletske predstave su zahtevnije od dramskih predstava ako posmatramo broj učesnika. O kostimu ne razmišljam izvan predstave, izvan njene celine, tako da ne mogu reći da postoji “kostim na koji sam najponosnija”. Postoje predstave koje su mi jako značajne.
Na koji način se manjak finansijskih sredstava u pozorištu odražava na vaš rad?
Pozorište ne može da funkcioniše bez novca. Može ponekad da se desi da ljudi svojim entuzijanstvom pokrenu stvari, da sa malo novca naprave predstavu, ali kad to postane jedina mogućnost i kad je nedostatak finansija konstanta onda pravimo pozorište koje nije relevantno i koje ne može da se poredi sa drugima. Ista je stvar i kad je kostim u pitanju. Ja se ne opterećujem sa idejama “šta bi bilo kad bi bilo”, jer mislim da to nije produktivno već delujem i stvaram u okvirima koji su mogući i dati u određenim okolnostima. Ali “obući” glumca i napraviti kostim nikako nije ista stvar, a to u mnogome zavisi od budžeta kojim se raspolaže.
Koliko je težak put od ideje do realizacije kostima?
Nije težak, uzbudljiv je!
Nakon predstave Dekameron koja je nedavno premijerno izvedena na sceni SNP-a, vaš sledeći izazov je predstava Tomija Janežića Dopler. Šta očekujete od tog poziva?
Kad je u pitanju rad sa Tomijem, uvek očekujem predstavu koja “budi” i otvara nova pitanja. Očekujem uzbudljiv rad, pun izazova i sjajan rezultat.
Nema komentara