Crvena zvezda je pobednik Kupa Radivoja Koraća, čiji se završni turnir održao proteklog vikenda u Sportskom centru „Čair” u Nišu. Crveno-beli su uspeli da odbrane trofej koji su osvajali i prethodne dve godine i time su, fudbalski rečeno, ostvarili „het-trik” i pokazali da rezultati iz ABA lige i Evrolige nisu slučajnost.
foto: Košarkaški savez Srbije
Jedini srpski predstavnik u Evroligi tako je opravdao ulogu favorita koju mu je dodelila javnost. Vest da će „večiti” odmeriti snage pre finala, i to u polufinalu, najviše je obradovala „neutralne” ili u prevodu one koji navijaju za „dobru košarku”, koji su u tome videli šansu da na turniru dođe do iznenađenja. Tako se tom delu kostura poklonila veća pažnja, iako je Vršac na početku takmičenja uspeo da napravi iznenađenje i eliminiše Metalac koji predstavlja pravo osveženje u regionalnoj ligi. FMP, Konstantin i Vojvodina vraćeni su u realnost lakim porazima od „večitih” i mitrovačke Mege, te se time još jednom pokazalo da postoji ozbiljna razlika u kvalitetu domaće i regionalne lige.
Došao je i derbi, finale pre finala, kada je „Čair” konačno bio ispunjen do poslednjeg mesta, a atipičnost derbija ogledala se u tome da su na tribinama bili prisutni najvatreniji navijači oba kluba, što je praktično nemoguće videti u ostalim takmičenjima. Naravno, postojala je i bojazan da se opet, kao i pre dve godine, ne desi neki incident zbog kog bi se moglo igrati pred praznim tribinama. Crvena zvezda je pobedila sa 76:67. Opšti utisak je da je Partizan slabiji od Zvezde za startnog plejmejkera i rezervnog centra, a neki bi dodali i za malo energije, koja se ne stiče tako lako ili se možda stiče dovođenjem Jake Blažiča, ali takav zaključak ne bi bio pošten prema ostalim igračima Crvene zvezde. Interesantno je bilo da Zvezda svoju najveću prednost u Bobanu Marjanoviću i nije mogla potpuno da iskoristi, jer su ga košarkaši Partizana neprestano udvajali po prijemu lopte, te je on morao da se oslanja na završni pas, koji mu baš i ne ide od ruke. Iako je to utisak, važno je istaći da je Marjanović na kraju ipak imao najveći broj indeksnih poena i da je poneo titulu najboljeg igrača utakmice, iako je za svoje standardne odigrao prosečno. U Partizanu je daleko najraspoloženiji bio Mačvan, falio je smireniji Pavlović, koji bez obzira na košarkaško znanje koje je ogromno, ima velikih problema sa ličnim greškama, a i sa kontrolisanjem emocija. Ali ako za košarkaše Partizana nečega ima, onda ima vremena, pošto će „večiti” do kraja sezone verovatno da se sastanu više od deset puta. Partizan svoje najbolje partije uglavnom pruža kada je sam kraj sezone, tako da je ovo bila samo jedna bitka. Svakako da oba beogradska kluba nisu pokazala ni delić onoga što čuvaju za finale. Mega Leks je sprečila Vršac da napravi još jedno iznenađenje i pomalo tiho i mnogo manje medijski ispraćeno ušla u finale, a najbolji utisak ostavio je devetnaestogodišnji Rade Zagorac.
foto: Košarkaški savez Srbije
Možda zbog velike pažnje poklonjene polufinalnom derbiju, kod igrača se osetilo „psihološko pražnjenje”, ali se ono zapažalo i na tribinama, pa kao da se samo čekao kraj susreta i da se Zvezdi uruči trofej. Motivisanim golobradim klincima iz Mege to se nije dopalo, pogotovo Nenadu Miljenoviću. On se koji se fenomenalnom igrom i odličnim šutem iz igre „nameračio” da trofej ove godine ode u Sremsku Mitrovicu i tako spreči da se ponovi prošlogodišnje finale, kada je Mega za jednu loptu „ostala kratka” u tom meču. Pratio ga je i Jokić, koji je više puta gađao za tri poena nego što je ušao u reket i Kešelj koji je preuzimao odgovornost, ali uglavnom je promašivao. Ipak, i Megi je falilo, kao i Partizanu. Falio im je Mitrović da pogađa kad je teško i Kalinić da prelomi utakmicu, mada energije nije nedostajalo. Ipak, ni košarkaši Zvezde se tog popodneva nisu prikazali kao noć pre. Ruku na srce, i nisu imali mnogo vremena da se odmore od polufinala, i zaista je bila čudna odluka organizatora da se finale odigra u 17 časova. Crvena zvezda je na kraju slavila rezultatom 80:74.
Luka Mitrović i Nenad Miljenović su imali najviše poena na kraju, ali igrač iz pobedničke ekipe u takvim situacijama ima prednost, pa je Mitrović uz nagradu najkorisnijeg igrača finala, dobio i nagradu za najveći broj poena u finalu. Kapiten Crvene zvezde je tada još jednom pokazao da su on i Miljenović pre svega drugari. Pozvao je svog druga iz mlade reprezentacije da podele tu nagradu, a oni su zagrljeni na centru terena, jedan sa srećnim, drugi sa tužnim izrazom na licu zbog poraza, bratski podelili nagradu. Svaka čast svim zakucavanjima, neverovatnim trojkama, maestralnim asistencijama, ali taj momenat kada dvojac koji više nije budućnost, nego i sadašnjost srpske košarke stoji zagrljen i deli nagradu, bio je najlepši momenat na ovom turniru. Shvatićemo to i na leto kada nas Miljenović i Mitrović budu uveseljavali svojim partijama u reprezentaciji, za koju imaju kvalitet.
Nacionalni kup nije oduvek nosio naziv proslavljenog i tragično preminulog majstora košarke Radivoja Koraća. Kup Radivoja Koraća nekad je bilo godišnje evropsko takmičenje i nije imalo nikakve veze sa nacionalnim kupom naše zemlje. Nakon 31 godine ukinut je 2002. godine, a tada je na inicijativu Hemofarma nacionalno kup takmičenje ponelo ime Radivoja Koraća. Crvena zvezda se ovim trofejom izjednačila sa Partizanom, koji ga je osvojio pet puta. Ipak, ovaj turnir je samo najava za ono što sledi, a to su završnica regionalne ABA lige, kao i završnica Košarkaške lige Srbije, a ostaje nada i da će nakon finala tih takmičenja, košarkaši biti zagrljeni na terenu.
Nema komentara