Inspirisani filmom „Bićemo prvaci sveta” koji je podsetio na slavne dane naše košarke, kao i petnaestogodišnjicom njegove smrti koja je bila pre nešto manje od jednog meseca, odlučili smo da starije podsetimo, a mlađe upoznamo sa likom i delom Aleksandra Nikolića.
foto: novosti.rs
Verovatno ni u jednom sportu kao u košarci nema toliko legendi sa ovih prostora, što u igračkom, što u trenerskom smislu, a bilo je tu i onih koji su ostavili neizbrisiv trag i u NBA ligi. Ipak, samo je jedan „otac jugoslovenske košarke” – Aleksandar Nikolić ili jednostavno Profesor. Taj nadimak je zaradio na Fakultetu za fizičku kulturu gde je bio predavač. Bilo bi ipak nepravedno izostaviti i druge velikane jugoslovenske košarke Nebojšu Popovića, Boru Stankovića i Radomira Šapera, jer se u njihovo vreme nikako nije mogao uspostaviti konsenzus ko je „najveći” od njih. Među njima ipak nije bilo dileme: – Aca Nikolić je najveći. On je najbolji evropski i košarkaški stručnjak svih vremena i primer čoveka koji je sve to postigao u teškim uslovima – govorio je Nebojša Popović, čovek koji je bio jedan od osnivača KK Crvena zvezda i vlasnik članske karte sa brojem jedan.
Iako je 12. marta ove godine navršeno 15 godina od njegove smrti, njegov „pečat” se i dalje ogleda kroz košarku. Ostavio je nešto u amanet. Svoje znanje prenosio je mladim trenerima. U njih je usađivao pobednički mentalitet, ispravnu filozofiju i posvećenost trenerskom poslu. Ti nekada mladi treneri danas su jedni od najvećih evropskih trenera, tako da se u svakoj utakmici koju sa klupe vode Željko Obradović, Dušan Ivkoić, Etore Mesina, Boža Maljković i Bogdan Tanjević, ogleda nešto čemu ih je Profesor Nikolić naučio. Baš zbog tog odnosa prema mladim trenerima i želje da njima prenese strast prema igri pod obručima, on je i dobio zvanje oca jugoslovenske košarke. Njihova zahvalnost prema Profesoru najbolje se ogleda i u tome što je Boža Maljković 2007. godine pokrenuo inicijativu da se Kombank arena preimenuje u Dvoranu Aleksandra Nikolića.
– Svi znaju šta je dobra košarka, ali on je jedan od malobrojnih koji znaju kako se stvara – rekao je Boža Maljković za svog učitelja.
Profesor je uvek bio skroman, pa je i na pohvale kako je od mnogih načinio igrače i trenere, imao spreman odgovor da je on bio samo tu da pomogne i da usmeri na pravi put. To je bio odgovor za sve one u neformalnim razgovorima, pošto pred novinare i nije mnogo voleo da izlazi:
– Lakše dobijem intervju od predsednika FIBE, nego od svog kuma – govorio je urednik „Sporta” Milorad Sokolović koga je njegov kum Aleksandar Nikolić više puta odbijao za intervju.
foto: derbi.rs
Sa svega 27 godina prekinuo je igračku karijeru i 1951. godine postao je selektor reprezentacije Jugoslavije. Na poziciji selektora zadržao se čak 15 godina, što je danas gotovo i nemoguće zamisliti, jer se treneri menjaju „preko noći” i jer se posle prvog neuspeha gubi poverenje u uspeh. Aleksandar Nikolić je stvorio taj kult reprezentacije o kome se danas naširoko govori i postavio je temelje uspeha koji je usledio. Bio je čvrst, strog, temeljan, a igrači su priznavali da ga se plaše, iako im je svima persirao i nikada ih nije psovao. Uspeh je stigao – 1961. godine na Evropskom prvenstvu koje se igralo u Jugoslaviji osvojena je srebrna medalja – i to je bila prva medalja u reprezentativnoj košarci Jugoslavije.
Uporedno sa selektorskom pozicijom reprezentacije Jugoslavije postao je i trener. Slično kao i igrač, i kao trener vodio je oba večita rivala, a karijeru trenera započeo je baš u Partizanu 1959. godine. Najveće uspehe ostvario je kao trener italijanskog Injisa, sa kojim je tri puta bio prvak Evrope, a ni u klubovima nije odustajao od svog sistema i čvrste discipline, pa su mu italijanski mediji dali nadimak „gvozdeni narednik”. Kada je završio trenersku karijeru, radio je kao savetnik. Bio je savetnik Željku Obradoviću u sezoni kada je Partizan postao šampion Evrope u košarci.
Njegov značaj za evropsku i svetsku košarku prepoznale su i mnogobrojne košarkaše institucije, pa je 1995. godine dobio orden časti od FIBE, potom je 1998. izabran da uđe u košarkašku Kuću slavnih u Springfildu i posthumno je 2007. ušao i u Kuću slavnih FIBA u Alkobendasu.
Nema komentara