Navijač Fudbalskog kluba Crvena zvezda ubijen je pre nekoliko dana u Čačku, dok je još jedan pripadnik navijačkog odreda teško povređen. Meč koji je zakazan toga dana, između čačanskog Borca i beogradske Crvene zvezde, otkazan je zbog tragičnog događaja, a samo ubistvo odigralo se na gradskom trgu u Čačku. Naime, došlo je do zakazane tuče, posle čega su čačanski navijači povadili noževe i napali Zvezdine.
(itimes.co.uk)
Kada je reč o navijačkim sukobima i njegovim posledicama, u prilici smo da skoro svakoga dana, bilo putem medija, verbalne, a vrlo često i neverbalne komunikacije, osetimo atmosferu i negativnu konotaciju navijača, kao huligana, opasnih momaka, dečaka na margini, dok je onaj pozivan deo, zbog koga je i sama ideja navijanja proistekla, stavljena u pozadinu i zanemarena. Isto tako, svedoci smo postojanja sve većeg broja ljudi kojima je ljubav prema određenom sportskom klubu sastavni deo života, emocija koja pleni telom i dušom, a svaka sledeća pomisao na svoj odabrani klub mami osmeh na licu i toplinu u srcu, kako kaže „vatreniˮ navijač Crvene zvezde, Dragan Jevtić.
– Ja navijam iz čiste ljubavi. Ne volim to današnje poistovećivanje navijača sa huliganima, ali isto tako sam svestan globalnog problema. Neko ko nije pravi navijač, ne može da shvati osećaj pripadnosti, topline, miline koji obuzima celokupno biće kad si na tribinama, dok se „tvojiˮ mukotrpno bore, znoje, padaju i dižu. Tih 90 minuta je za mene neprocenjivo. Tada sam ja svoj na svome. Toliko koliko volim navijanje, protivnik sam nasilja u istom, a kada vidim da je izbio sukob, sklonim se i ne dozvoljavam da me poremeti. Zapravo, to je po meni ključ. Ako ne nasedaš na provokaciju, provokacija će se odbiti od tebe – rekao je navijač Crvene zvezde, menadžer, Dejan Jevtić.
Sama svrha navijanja koja se po literaturi ogleda u moralnom ojačavanju objekta, izražavanju naklonosti objektu, obeshrabrivanju protivnika i druženju sa osobama istog uverenja u navijanju, žestoko se protivi sukobima, neredima i nasilju. Isto tako, teorija tvrdi da navijanje treba poistovećivati sa plemenitim pozivom, pozitivnim značenjem, a svako ko se protivi ovim tezama, zapravo nije navijač. Ipak, sportisti su ti koji posle navijačkih obračuna postaju tema razgovora, etiketirani i kao da su izgubili „na penaleˮ,objasnio je fudbaler Borca iz Čačka, Marko Drobnjak.
– U sportu nema mesta nasilju. Sećam se kad sam bio klinac roditelji su me upisali na fudbal prvenstveno da bi me sklonili sa ulice, da se borim, da osetim cilj. Svaki put kada čujem ili na utakmicama vidim prekid meča zbog neke navijačke tuče ili ubistva, osetim se kao potencijalni krivac. Ubistvo navijača Crvene zvezde navelo me je na razmišljanje, šta ja zapravo radim, da li smo moja ekipa i ja povod gubitka nečijeg života ili je sve to deo nečijeg hira da u navijanju krije svoju nasilničku stranu – zapitao se Drbnjak.
(theweek.co.uk)
Činjenično stanje kada govorimo o utakmicama u savremenom svetu jeste da nasilje i sport idu ruku pod ruku. Zapažanje koje je psihološkinja Tereza Gašpar Perišić izvela kao najbliži ekvivalent današnjem stanju na terenima, ogleda se u rečenici „Otišao sam da pogledam tuču i izbila je utakmicaˮ. Ona tvrdi da ovako stilski uređena konstrukcija ima svoje zašto, kao i da u svakom mentalnom sklopu nasilnika postoji urođeni segment.
– Huliganstvo u sportu prvenstveno podrazumjeva grupu ili skupinu ljudi koji nanose štetu, bol drugoj protivničkoj grupi ili skupini. Teško ćete videti pojedinca kako ide sa ciljem da nanese povredu drugom pojedincu, dakle oni u grupnim aktivnostima pronalaze strast koja ih odvodi u devijantno ponašanje. Ako bismo propitivali razloge nasilja među navijačima, tu bismo morali posmatrati starosnu liniju pojedinaca. Svakako da mlađa populacija, tinejdžeri odlaze na utakmice kako bi dobili neku dodatnu moć ili ukoliko u porodičnom domu ne dobijaju dovoljno ljubavi, oni je fokusiraju u sasvim drugom smeru, pretvarajući se kasnije u hir i sposobnost uništavanja protivnika po svaku cenu – rekla je Gašpar Perišić, dodajući da je agresivnost zapravo urođena dispozicija, evoluirani instikt za borbenošću, ali da moramo svoje nagone kontrolisati razumom, što je sposobnost koja nas i razlikuje od životinja.
Sport kao prvenstveno rekreativna aktivnost koja sa sobom povlači varvarizam, huliganstvo, noževe i ubistva su dve sekvence koje su u antonimiji. Njihovim povezivanjem gubi se smisao sporta kao pozitivnog faktora u našem životu, a jedino pitanje koje se postavlja jeste koliko si čovek, a koliko ličiš na njega.
Nema komentara