Jedan od doajena našeg sportskog novinarstva, Duško Korać, preminuo je iznenada u 61. godini života u Beogradu, a pored svega što bi moglo da se kaže, jedna stvar je sigurna i nepobitna – prenosi atletike, plivanja i ostalih uslovno rečeno „manjih“ sportova, nikada više neće biti isti.
Foto: Dragana Udovičić
Nije bilo važno koliko redovno pratite sport, specifičan glas Duška Koraća prepoznavale su i domaćice koje su u širokom luku izbegavale televizor kada je na njemu sportski program. Nemali broj ljudi pri „šaltanju“ kanala zaustavljao bi se kada čuje njegov glas, jer su znali da će i neka obična trka na 200 metara biti neverovatno zanimljiva kada je prenosi Korać. U vreme kada je pojam sportskog komentatora postao malo i nejasan i kada se komentatori služe gomilom nevažnih informacija da bi u jednu ruku zabavili, a u drugu impresionirali gledaoce, postojao je Duško Korać koji je to činio na potpuno drugačiji način. On je bio drugačiji od tih komentatora koji su nas obaveštvali čija tetka je tehnološki višak u svom preduzeću ili čija je sestra ponavljala prvi razred srednje škole. Njegove rečenice bile su spontane. To su bile rečenice, ne iz glave, već iz srca.
I kako mi sada bez Duška Koraća da navijamo za Jelenu Isinbajevu? Saletali su je milijarderi i tajkuni, nudili joj jahte, kule i ostalo. Ali ljubav pravih žena se ne kupuje. Zato je ona jedna jedina Jelena Isinbajeva, govorio je svojevremeno Korać, verovatno jedan od najvećih „navijača“ koje je ruska skakačica s motkom ikada imala. Ostaće upamćena i nesvakidašnja situacija kada se Korać u prenosu uživo raspravljao sa članovima jednog foruma, nazvavši ih pacijentima kojima je utvrdio dijagnozu rekavši da „apstinencija izaziva agresiju“, te da ih potpuno razume i da im hrišćanski oprašta.
„Opleo“ je i po fudbalerima Crvene zvezde i Partizana koje država favorizuje: Jedan fudbaler dva večita rivala ima veću platu nego što je ceo budžet atletskog ili plivačkog saveza. Naši fudbaleri treba da plaćaju tu travu koju prljaju i gaze, isticao je Korać i osvrtao se uvek na, sada već standardni, problem da uspesi šampiona u uslovno rečeno „manjim“ sportovima nisu ispraćeni ni medijski, ni finansijski, onako kako bi trebalo da budu.
Sve svoje emocije prenosio je i na gledaoce, a uspesima naših odbojkaša, vaterpolista, plivača i plivačica, radovao se podjednako glasno kao i mi pored malih ekrana. Imena Vlade Vujasinovića, Ivana Miljkovića, Milorada Čavića, te Nađe Higl, izgovarana su sa neverovatnom količnim emocija, da čovek pomisli da su mu „rod rođeni“.
Nešto najsvežije je kada je krajem avgusta, Duško Korać prenosio trku na 100 metara na Svetskom prvenstvu u Pekingu na kojoj je Jusein Bolt trijumfovao. On je duel Bolta i Getlina postavio kao duel dobra i zla (ili sporta i farmacije), s obzirom da je Getlin već dva puta bivao višegodišnje suspendovan zbog korišćenja nedozvoljenih sredstava. Usklikivao je pred mikrofonom: Juso, Juso… Ima Boga, ima Boga!, a pobedu Bolta okarakterisao kao veliku stvar ne samo za atletiku, već i za sport u celini.
Legenda je otišla u legendu, a nama ostaje jutjub gde nas nekoliko klikova deli od toga da se ponovo podsetimo ko je bio, i kako je radio ovaj posao, Duško Korać.
Nema komentara