Još je rano. Omiljena rečenica fudbalskih trenera u trenucima kada njihove ekipe igraju ubedljivo najbolji fudbal, kada konačno omča favorita postane toliko teška da se ne može više ignorisati, kada stignu nadomak osvajanja titule. Ali iako je ostalo još dugih devet kola u engleskom fudbalskom šampionatu, nije rano. Ovoga puta nikako nije rano, štaviše, krajnje je vreme.
Džejmi Vardi i Rijad Marez (football.fr)
Bio je 27. april 2014. godine. Toga dana Papa Franja kanonizovao je dvojicu svojih prethodnika, Severnu Karolinu zahvatio je razoran tornado, Stiven Džerard se okliznuo, obistinilo se ono čega su se plašile mnogobrojne pripadnice ženskog pola – potvrđena je veridba Džordža Klunija. Ah, da, okliznuo se Stiven Džerard.
Liverpul je te godine igrao neobičan fudbal, barem za Englesko poimanje. Teško je prisetiti se nekog tima koji je toliko moćno otvarao utakmice, paralisao svoje rivale izuzetno brzim tempom i stihijskim, poput tornada vihornim, napadima često u ranim fazama utakmice stizao do visokih prednosti. Taj fudbal je plenio, bio je više od igre, bio je osveženje kakvo se dugo čekalo. Gotovo je bilo nezamislivo da sebe smatrate zaljubljenikom u fudbal a da ne želite, bez obzira da li navijali za Arsenal, Mančesterske timove ili bilo koji drugi tim, da Liverpul te godine osvoji titulu. Prosto se činilo ispravnim, prosto se činilo pravednim. I bio je Liverpul na tom putu, pobedio na 11 uzastopnih mečeva u ligi, delovao suvereno i snažno baš kao, rekli bi oni koji se sećaju, pre nešto manje od pola veka. Ali onda je došao taj 27. april.
Utakmica sa Čelsijem na domaćem terenu trebalo je da bude fešta na kojoj će Liverpul praktično obezbediti titulu, prvu nakon gotovo četvrt veka. I nije delovalo da neće to učiniti, sve do pred kraj prvog poluvremena, kada je jedna banalna greška srušila sve. Za fudbalere je „primanje” lopte koja im ide u susret nešto najnormalnije, nešto na čemu su radili od malih nogu i na šta, barem oni vrhunski, u jednom trenutku u svojoj karijeri, onda kada postanu vrhunski, više ni ne obraćaju pažnju. Rade to po automatizmu, i rade to tačno i sa sigurnošću. Sa takvom sigurnošću, sa kojom je verovatno tih dana razmišljao i o tome kako drži trofej u ruci, postavio je nogu, dozvolićete, najveća legenda kluba sa Enfilda. A onda kada ta lopta nije ostvarila žejeni kontakt, kada se podmuklo provukla ispod stopala, a Stiven se okliznuo, ta sigurnost je nestala, a nova se rodila dok je gledao u leđa jednog od onih neuhvatljivih koji „trče sa antilopama”. Sigurnost da neće prigrliti trofej.
Džerardovo proklizavanje (dailyfantasyfocus)
Liverpul je na tom meču poražen sa 2:0, a kasnije je ostao i bez titule. To malo proklizavanje, taj potez Džerardove noge, kao da je, poput poteza gumicom, obrisalo onu poslednju rečenicu na kraju Liverpulove bajke te sezone – živeli su srećno do kraja života – i srećnog kraja nije bilo. A sada ponovo prisustvujemo bajci, još lepšoj i sa potencijalno još lepšim krajem.
Lester siti je lider Premijer lige Engleske. Ekipa koja je prošle sezone jedva uspela da izbori opstanak u ligi, ove godine igra najbolji fudbal. Ranijerijeva verzija italijanskog Katanaća, prilagođena ostrvskom, „muškom” stilu igre, gde u fazi odbrane čitav Lesterov tim zatvara centralni deo terena skupljajući redove i onemogućavajući bilo kakvu dozu kreativnosti protivničkih „desetki”, a zatim se na drugoj strani za tili čaš stušti ka protivničkom golu zahvaljujući brzini i magiji koju u nogama nose njegovi napadači, omogućili su Lisicama da naprave nekoliko podužih serija bez poraza, kojih uzgred imaju samo tri u čitavoj sezoni, i da se zahvaljujući tome, sa vrha tabele smeškaju rivalima, lukavo, baš poput pravih lisica. Nije to onakav fudbal kakav je igrao Liverpul, daleko od toga. Liverpul je želeo loptu, želeo je da dominira posedom, a Lester je tim koji igra manje lepršavo, bez poseda, ali izuzetno disciplinovano i sa, ne skoro viđenim, ubrzanjem pri transformaciji iz odbrane u napad. Ne reče li Konor MekGregor da preciznost nadmašuje snagu, a tajming brzinu?
Ali sama igra ni nije glavni razlog podudaranja ovih dvaju priča. Pred početak te sezone Liverpul je bio daleko od najužeg kruga favorita za titulu. I nakon odličnog starta verovalo se da će u jednom trenutku forma ekipe pasti i da nikako neće moći do kraja da se nose sa gigantima, što onim finansijskim, Mančester sitijem i Čelsijem, što tradicionalnim, Arsenalom i Mančester junajtedom. Jer Liverpul već dugo nije bio u vrhu, ni finansijski, ni po kvalitetu.
E to je nešto po čemu se ove dve priče poklapaju. Lester i finansijski, i po „kvalitetu”, spada u donji dom Premijeršipa. Apsolutno niko ko iole racionalno razmišlja na početku sezone ne bi rekao da će Lester na devet mečeva pre kraja imati sve u svojim rukama. Niko ne bi rekao da će „uzeti skalp” Čelsiju, Mančester sitiju, Totenhemu, niko ne bi rekao da će Džejmi Vardi postizati golove na 11 uzastopnih utakmica, da će Rijad Marez svojim potezima „zaludeti” ostrvo. A sve se to desilo. I zbog toga je sada najveća lisica od svih, Klaudio Ranijeri, u situaciji da ga pitaju: Može li Lester siti osvojiti titulu?
Kada je isto pitanje postavljano Brendanu Rodžersu te sezone, njegovi odgovori su uglavnom bili rezervisani – ima još mnogo da se igra. Trener prvog Lesterovog pratioca ove sezone, Totenhema, Maurisio Poketino, zabranio je da se u njegovoj ekipi reč „titula” uopšte spomene. Tu su stvari drugačije u odnosu na Lester. Klaudio Ranijeri kaže – zašto da ne? Devet dugih kola je pred njegovom ekipom, devet krugova pakla, ali on ne želi da se u njegovoj ekipi ne priča i ne razmišlja o tituli. Uostalom – mnogo puta ponovljena laž na kraju postaje istina.
Samo da Lester „uštopa” loptu, samo da se neko ne oklizne.
Klaudio Ranijeri (skysports.com)
Jer titula Lester sitija ne znači samo prvu titulu u istoriji za mali klub iz centralne Engleske i neizmernu sreću za njegove, relativno malobrojne, ali probrane, navijače. Titula Lester sitija značila bi da još ima nade za fudbal.
Poslednjih godina Premijer liga Engleske postala je svetski brend. Ostvaruju se ogromni profiti od prodaje televizijskih prava, reklamnih ugovora, prodaje dresova širom sveta. Najbolji svetski igrči „slivaju se” u nju, potpisuju ugovore za basnoslovne sume, a te čekove izdaju im, opet privučeni mirisom novca, jer novac ne smrdi, multimilijarderi iz raznih krajeva sveta, od Amerike pa sve do Rusije i bliskog istoka. Ovaj proces komercijalizacije fudbala doveo je do toga da je poslednja titula koju je uzeo „mali klub” ona Blekburnova 1995. godine. Od tada, dominiraju finansijski moćni timovi, a u poslednjoj deceniji takozvani instant timovi – Čelsi i Mančester siti – ekipe koje svoj munjeviti uspon duguju uplivu stranog kapitala.
Sve ovo, blještavo i sjajno spolja, izjeda fudbal iznutra. Jer gde je čar ako se na startu sezone već zna pobednik, gde je čar ako volja i upornost ne mogu da nadmaše nadmenost i kvalitet, ako mali dečak koji počinje da trenira fudbal zna da iz pete lige ne možete doći do prve i postati najbolji strelac? Gde je tu čar?
Zbog svega ovoga svi smo zdušno navijali za tim „ispod Kopa” te sezone, i zato sada svi zdušno navijamo za maleni Lester, jer sve podseća na to. Svaka Lesterova pobeda podseća nas na to kako smo slavili svaki gol te sezone, kako smo iščekivali svaki zvižduk da bi nama neki, daleko od kulturnog koda, ali prirastao srcu, klub ubeležio nova tri boda i kako je fudbal bio blizu da se vrati. A sada opet gledamo sve isto, gledamo i priželjkujemo drugačiji kraj, kome je konačno vreme, uz jednu malu razliku koja se ne sme zanemariti. Umesto gumice u Džerardovoj, ovoga puta imamo olovku u nogama Rijada Mareza i Džejmija Vardija. I živeli su srećno...
Nema komentara