Najnovije Vesti

Rade Šupić: "Imati jasan stav znači biti stvaralac"

Tue, 28 Apr 2026 12:21:13 GMT

Mladi pesnik Rade Šupić već svojom prvom zbirkom pokazuje zavidnu zrelost i jasno profilisan poetski izraz. Povodom njegove knjige „Po instrukcijama umrlih“, imao sam priliku da sa autorom razgovaram i kroz intervju dodatno sagledam tematske i estetske okvire njegovog stvaralaštva.

Ova zbirka otvara prostor za promišljanje o identitetu, prolaznosti i odnosu prema nasleđu, pri čemu se izdvaja autentičan i introspektivan pristup. Upravo spoj ličnog i univerzalnog čini njegov pesnički glas relevantnim i vrednim pažnje.

Šta stoji iza naslova „Po instrukcijama umrlih“?

Oduvek sam imao neku potrebu da naglasim život uprkos neminovnoj smrti, da naglasim pobedu života nad ništavilom, u svakom atomu i tvari. Stoga, i sam naslov želi da dočara to ubeđenje. Ako se nečija vokacija želi predstaviti kao onakva u kojoj sadejstvuju glasovi umrlih, odmah se stiče utisak da oni i nisu baš tako mrtvi kao što izgleda. Jer jelte, čim mogu da govore, kako mogu to biti. To je samo mali naglasak, sitno opipavanje terena, a s obzirom kada je pisano – 2020 i 2021. godine, i ne čudi. Takođe, naslov želi naglasiti spoj tradicionalnog i modernog. Da moderno ne može bez tradicionalnog, pogotovo u savremenosti, kada je inventivnost uvek dobro došla – ali samo onda ako se ne ruga prošlosti, ako se ne ruga temeljima književnog, i najzad – ako se ne ruga samoj sebi.

U kojoj meri je Vaša poezija autobiografska?

U velikoj meri. Uvek naglašavam empirizam kao ključnu i nezaobilaznu stavku za nastanak dobre pesme. Koliko si dobro uspeo nešto da osetiš, koliko si spreman nešto da osetiš, u svojoj uzvišenosti ili svome padu – toliko je tvoje pesničko iskustvo veće, a samim tim, i pesma. U mom slučaju, da se nisu desile brojne uzročno-posledične veze, velika većina moje vokacije ne bi ni postojala. U stvari, postojala bi, kao već pomenuto iskustvo, ali ne i u svojoj ovaploćenoj manifestaciji.

Kako razvijate poetiku, a čuvate autentičnost?

Nikada ne razmišljam o tome. Razvoj je nailazio spontano, naravno, nije padao sa neba. On je uvek posledica nečega – čitanja, iskustva, početne poetske matrice, ako je ima, susreta sa drugim ljudima, itd. Imamo pesnike koji imaju doslovno sve predispozicije (iz laičkog ugla) za stvaranje nečega dobrog: recimo, znanje, generalno akademsku potporu, zatim nagon za pisanjem, i slično. Međutim, nešto tu nedostaje, nečega tu nema, a to što fali ne može se nadoknaditi suvim znanjem. Stoga, svedoci smo kako pesnički legitimitet može zavisiti, ipak samo prividno, od akademizama, i da se u tom maniru mnogi mogu samopotvrđivati. Jer naravno, ako imam određeno zvanje i znanje, verovatno sam dobar u stvaranju onoga što sam
proučavam. Nije uvek baš tako. Zato čudi nesvesnost pojedinaca o sopstvenom netalentu. Još više čudi glad, nikad zasićena, a uvek puna sebe. O autentičnosti ne bih umeo da Vam kažem mnogo. Ako je ima, to se uvek potvrdi na ovaj ili onaj način. Kada se pesnik dokopa znanja o sopstvenoj posebnosti, to ga natera ili da još jače i bolje peva, ili ga sa druge strane stropošta. Procentualno, mislim da je ovo drugo češće. Jer lakše je biti gordi pevač, nego smireni beležničar, zapisničar čuda.

Postoji li granica između vere i umetničke sloboda?

Ne verujem u spolja zadatu granicu između vere i umetničke slobode, ali verujem u unutrašnju meru. Umetnost ima pravo da preispituje i ono što je sveto, ali ne nužno da ga banalizuje. A svedoci smo da se to danas često poredi sa inventivnim izrazom, naročito u savremenoj – ponekad tako bezbožničkoj umetnosti.

Kako vidite položaj mladog pesnika danas?

Često se položaj pesnika, a osobito mladog, stavlja u lošiji položaj u odnosu na društvene pretenzije. Međutim, postavlja se pitanje – da li poezija uopšte može dostići svoju široku popularizaciju, odnosno svoj apsolut u društvu kakvo poznajemo, i da li se to ikad desilo? Mislim da ne može, a ono što je još važnije reći – i ne treba. Poezija obogaćuje život pojedinca, a pojedinac obogaćuje život poezije. Prožimaju se, naprosto, jer su međuzavisni. Uzimajući u obzir stepen mediokriteta, dakle ne konkretno u našoj zemlji, nego uopšteno, položaj pesnika ne može biti na nekom visokom stupnju. A reklo bi se da upravo taj lošiji položaj stvara jedan „inventivan“ položaj avangardnosti, jer što je veći stepen neprihvatanja, veći je naglasak na posebnosti jedne društveno-umetničke kategorije, unutar same kategorije, razume se. S tim u vezi, ja se nikada nisam žalio, a poezija mi je donela mnogo radosti, mnogo susreta. Ne znam kako bih organizovao svoj život da nije bilo nje. Položaj kao položaj, sklon je smrti. Zemaljska slava je mrtvo slovo. Stoga, preporučujem stvaraocima da koriste poeziju na pravi način, kako bi živeli lepše, i ispunjenije.

Da li umetnost treba da bude angažovana?
Može, ali i ne mora. Nisu svačiji kapaciteti isti. Ali ako neko, na primer, nema kapaciteta da svoja stremljenja izrazi kroz angažovani izraz, onda je tu građanska angažovanost, kao osnovna matrica po kojoj treba hoditi, nevezano stvara li se u korist društva, ili ne. Umetnost svakako treba da bude korisna, i uvek je korisna. Materijalistički i transakcionistički opredeljeni duhom, ako se to duhom može nazvati, skloni su „kritici umetnosti“, gde se ona posmatra kao nekorisna. A zašto je nekorisna, prema njima? Jer ne doprinosi ekonomskom poretku, ili individualnom blagostanju. Paradoksalno, iako je ovde naglasak na materijalizmu (kao da se sve može prožeti tom bogomdanom transakcijom – a logično – ne može), takvo gledište odiše strogim siromaštvom, a to je najveća nemaština koja postoji: siromaštvo duha. U ontološkom smislu, umetnost je uvek angažovana, jer objavljuje rekapitulaciju bića i duha, ali samo u onoj meri u kojoj je pojedinac spreman da se žrtvuje za svet. I sebe.

Pesnik Rade Šupić

Koliki je danas rizik javnog umetničkog stava?

Reklo bi se da rizika – nema. Kako je to dobro napisao pesnik Branko Miljković: “Svet se deli na one koji su zapevali / I na one koji su ostali robovi”. Poenta ovakvog referenciranja leži u tome da je danas javni umetnički stav nešto najprimarnije i najprirodnije što može postojati. Svet nikada nije bio loš u svojoj zamisli, svet je zamišljen kao raj, ali su ga ljudi načinili paklom. Isto su učinili i sa svojim dušama. Stoga, ističem neophodnost stava, jer rizika zaista nema. Eventualno možete biti ispljuvani, isprebijani (od strane dovedenih poslušnika ili “registrovanih” organa reda), pregaženi, ali ne i – ubijeni. Gospod kaže: “I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti.” Trebalo bi malo više da poverujemo u te reči, a zloba svakako govori sama protiv sebe. Naše je da imamo jasan stav, po cenu umetnosti, ali i života. Imati jasan stav znači biti stvaralac. Mastiljari mastiljare, stvaraoci nose stavove. Nikada neće biti drugačije.

Može li poezija dopreti do publike u digitalnom dobu?

Naravno. Da ne postoje digitalne platforme, mislim da bi manifestacija poetike izostajala u većoj meri. Ne bi bilo tog blistavog kohezivnog aparata, koji i zlo i dobro donosi – u zavisnosti kako se primenjuje, odnosno da li se pravilno primenjuje. Popularizacija poezije kroz digitalne medijume donela je mnogo blagodati. Naravno, tu mislim na uži krug čitalaca, koji je opet sjajan. Jedna od tih blagodati je svakako međugeneracijsko povezivanje, stvaranje umetničkih društava, književnih udruženja, pa i običnih grupnih ćaskanja, ili pak fejsbuk grupa, gde je cilj isti – a to je umetnost. Kod nas postoje regionalni elektronski časopisi gde pesnici mogu da pokažu “šta umeju”. Elem, tekstovi pesničkih konkursa koji su se nekada davno prenosili isključivo preko štampe ili radija, sada su dostupni gotovo svima na internet platformama. Svako može da piše, ali svako može i da bude kritičar. Ali neću mnogo o manama, jer najpre treba istaknuti dobre stvari. Sve u svemu, ja sam lično zadovoljan kako je moja poezija primljena. Ona neće, i ne želi, mada ni ne može, dostići neke megalomanske razmere u popularnosti, ali ima, i imaće – svoj život, nevezano da li sam ja živ ili ne. Non omnis moriar – kaže Horacije.

Šta Vas danas najviše inspiriše?

Inspiriše me dosta stvari, ali nemam potrebu da o tome pevam. Pre sam dosta pisao o smrti, sa povremenim optimizmom. Međutim, pravim neke beleške koje su potencijalne pesme. Mislim da sada dublje i bolje osećam stvari, ali manje isto to prenosim u poetskoj formi. Ali pošto je smrt pobeđena, ne ostaje ništa drugo osim slavljenja. To je nešto o čemu razmišljam, to je moj budući fokus, uostalom – moj budući život.

Koji savet biste dali mladim pesnicima?

Da drže kontinuitet i da istraju. Da ne dozvole da crvljivost sveta, a osobito pesničkog, probudi u njima skrivenu gordost. Da se ne uznose kada pobeđuju, a kada su poraženi da ne očajavaju. Da se međusobno podržavaju. Da im poetika bude zasnovana na ljubavi. Tek malo svetlosti tražim.

Koju poruku želite da vaša poezija prenese?

Ne mislim nikada o tome. Čitaoci pronalaze značenja i (re)interpretiraju ih, jer književnost je uvek višeznačna, fluidna, značenja variraju. Ali, iako variraju, jedino autor zna više od svojih čitalaca. Štaviše, može i da zna, ali da ne zna da objasni – što je legitimno. Izgleda kao da je prisustvo tajne neizbežno, i da je tajna stvaranja jedini pravi pristup u umetnosti. Ne može se sve ni objasniti, a i da može, to bi bilo jako strašno. Zaista ne mislim o tome šta moja poezija prenosi publici, ali dokle god živi jedan čovek kome je ona radost, biću zadovoljan tim ishodom. Naravno, ne zbog čitanosti, već zbog ontološkog trepeta u ljudima. To je uostalom i svrha stvaralaštva. Nikada druge svrhe nije ni bilo.

Koju emociju želite da probudite kod čitalaca?

Radost.

Završnice sezona: Šta nas očekuje u fudbalu i košarci pred letnju pauzu?

Mon, 27 Apr 2026 18:40:02 GMT

Sportska sezona 2025/26 bliži se kraju. Ušli smo u samu završnicu najelitnijih takmičenja u dva najpraćenija sporta na svetu, fudbalu i košarci. Ljubitelji sporta moći će da uživaju u kvalitetnom sportu i nakon plej-of faza s obzirom da predstojeća letnja pauza donosi nove i uzbudljive mečeve na reprezentativnom nivou.

U ligama petica čini se da su pobednici već odlučeni. Italijanska Serija A će najverovatnije dobiti novog-starog šampiona Inter koji trenutno ima 9 bodova više od drugoplasiranog prošlogodišnjeg šampiona Napolija. Ekipu Kristijana Kivua očekuje i meč finala Kupa Italije protiv Lacija koji će na programu biti 13. maja. Veliko iznenađenje ove godine priredio je Fudbalski klub Komo koji se bori za plasman među četiri najbolje ekipe i mesto u Ligi šampiona. Ovaj lombardijski klub se pre samo devet sezona nalazio u četvrtom rangu italijanskog fudbala sa veliki finansijskih problemima, dok danas teži da napravi najveći uspeh u istoriji kluba. FK Komo nizao je uspehe i u Kupu gde ga je nakon odličnih partija u polufinalu zaustavio upravo Inter.

Svoju dominaciju u Nemačkoj nastavlja Bajern Minhen koji je ove sezone već uzeo 35. titulu Bundeslige. U francuskoj Ligi 1 tri kola pre kraja na prvoj poziciji nalazi se Pari Sen Žermen (PSŽ) sa šest bodova više od Lensa. PSŽ i Bajern su prvi polufinalni par ovogodišnje Lige šampiona, dok će se za drugo preostalo mesto u finalu boriti Atletiko Madrid i Arsenal. Prve utakmice odigraće se već 28. aprila, dok će se veliko finale održati 30. maja u Puškaš areni u Budimpešti.

Atletiko Madrid trenutno se nalazi na četvrtoj poziciji La lige, a pre desetak dana poražen je u finalu Kupa kralja (Copa del Rey) od Real Sosijedada nakon penala. Prvu poziciju čvrsto drži Barselona sa 11 bodova više od Real Madrida i iščekuje drugu titulu za redom. Ubedljivo najzanimljiviju završnicu ove sezone imaće Premijer liga. Mančester Siti i Arsenal nalaze se na svega 3 boda razlike, dok Mančester Siti, Liverpul i Aston Vila dele naredne tri pozicije sa istim brojem bodova (58). Siti će na Vembli stadionu u finalu FA kupa (Football Association Cup) igrati protiv Čelsija.

U Mozzart Bet Super ligi Srbije uveliko je u toku plejof. Od osam najbolje plasiranih u toku regularnog dela sezone oformljena je nova grupa u kojoj se timovi bore za prve tri pozicije i plasman u kvalfikacije za Ligu šampiona i Ligu konferencija. Devetu uzastopnu sezonu Crvena Zvezda ponela je titulu najuspešnije ekipe u Srbiji.

Foto:pixabay

U ženskoj Ligi šampiona iz godine u godinu je bez prevelikih iznenađenja. Kao i prošle sezone Barselona, Lion i Arsenal su među polufinalistima, dok je na mesto Čelsija ove godine uskočio Bajern. Finale se očekuje 23. maja na Uleval stadionu, nacionalnom stadionu norveške reprezentacije u Oslu.

Odmah nakon završetka klupskih obaveza kreće period okupljanja reprezentacija s obzirom da nas od 11. juna pa sve do 19. jula očekuje Svetsko prvenstvo u Kanadi, Meksiku i Sjedinjenim Američkim Državama. Naredno Svetsko prenstvo za dame održaće se sledeće godine u Brazilu od 24. juna do 25. jula.

Evroliga i NBA (National Basketball Association) ušli su u plej-of fazu prošlog vikenda. Ekipa Crvene Zvezde nakon što je završila na desetoj poziciji poražena je od Barselone i na taj način izgubila šansu da se nađe među osam najboljih. Ista situacija desila se i prethodne sezone kada je u produžecima bolja bila ekipa Bajerna. Košarkaški klub Partizan sezonu 2025/26 završio je na 15. poziciji. Za mesto na fajnal-foru boriće se parovi: Olimpijakos-Monako, Valensija-Panatinaikos, Real Madrid-Hapoel Tel Aviv i Fenerbahče-Žalgiris. Završnica Evrolige održaće se u Atini od 22. do 24. maja. Saša Vezenkov, igrač Olimpijakosa i bugarski reprezentativac proglašen je za najkorisnijeg igrača Evrolige za ovu sezonu. MVP nagradu već jednom je osvojio 2023. godine.

Finale ženske Evrolige organizovano je u Saragosi u Španiji. Ekipa Fenerbahčea bila je bolja od Galatasaraja rezultatom 68:55. Domaći tim uspeo je da osvoji treće mesto pobedom nad Uni Đironom jednim košem razlike.

Parovi osmine finala NBA lige su: Oklahoma Siti Tander – Finiks Sans, Los Anđeles Lejkers – Hjuston Rokets, San Antonio Spurs – Portland Trejl Blejzers, Denver Nagets – Minesota Timbervulvs, Detroit Pistons - Orlando Medžik, Klivlend Kavalirs – Toronto Raptors, Boston Seltiks – Filadelfija Seventisiksers i Njujork Niks – Atlanta Hoks. Prvi finalni meč planiran je za 3. jun, dok bi potencijalna peta utakmica bila odigrana 15 dana kasnije.

Ženska nacionalna košarkaška asocijacija (WNBA - Women’s National Basketball Association) za razliku od NBA startuje od 9. maja i traje tokom celog leta, sve do kraja septembra kada počinje plej-of. S obzirom da su mečevi preko leta, igračice najčešće između jeseni i proleća igraju u Evropi nakon čega odlaze u Ameriku. Svetsko prvenstvo u košarci za žene biće odigrano od 4. do 13. septembra pri čemu će devojke morati da dobiju dozvole svojih klubova kako bi u toku sezone mogle da odu i nastupe za reprezentacije. Među njima biće i Angela Dugalić, srpska košarkašica koja je ove sezone kao deveti pik na draftu izabrana od strane Vašington Mistiksa.

Muška košarkaška reprezentacija Srbije ovog leta će odmarati s obzirom da u planu nije nijedno veliko takmičenje. Naredne godine, ukoliko naša ekipa prođe kvalifikacije, očekuje nas Svetsko prvenstvo u Kataru koje će trajati od 27. avgusta do 12. septembra.

Pored fudbala i košarke, očekuje nas uzbudljivo leto kada su u pitanju i odbojka i tenis. Ženska i muška odbojkaška reprezentacija Srbije počele su sa pripremama za Ligu nacija. Ovo takmičenje naizmenično traje od 3. juna pa sve do 2. avgusta nakon čega sledi Evropsko prvenstvo. Odbojkašice Srbije, trostruke šampionke Evrope i srebrne na prethodna dva prvenstva, boriće se za zlato od 21. avgusta do 6. septembra. Odmah nakon žena i odbojkaši će pokušati da ponove rezultat iz 2019. godine.

Drugi grend slem u sezoni, Rolan Garos održaće se na šljaci u Parizu od 24. maja do 7. juna. Ono što je poznato do sada jeste da drugi teniser sveta, Španac Karlos Alkaraz neće nastupiti i braniti titulu usled povrede ručnog zgloba. Janik Siner imaće otvoren put kao novoj tituli i učvršćivanju prvog mesta na svetskoj rang-listi. Pored ovoga, neizostavni za pogledati biće definitivno Vimbldon i Ju-es open.

Slučaj N1: Kadrovske promene ili jačanje medijske (ne)slobode

Sun, 26 Apr 2026 13:30:16 GMT

Televiziju N1, koja je godinama važila za primer nezavisnog novinarstva u Srbiji, potresaju do sada neviđene kadrovske promene koje bi mogle zauvek promeniti medijsku scenu u Srbiji. Novo rukovodstvo kompanije Adria News Network-a (ANN) sa Brentom Sadlerom na čelu ističe da nema nameru da menja uređivačku politiku N1, čak i da bi se tome otvoreno usprotivilo. Međutim, zaposleni strahuju upravo od toga. Šta je tome prethodilo?

U avgustu prošle godine, nakon brojnih spekulacija o tome da aktuelna vlast u Srbiji želi da se obračuna sa nezavisnim medijima, istraživačke mreže OCCRP i KRIK došle su do audio snimka razgovora između Stena Milera, generalnog direktora preduzeća Junajted grupe (UG) i Vladimira Lučića, direktora Telekoma Srbije. Lučić u razgovoru govori Mileru da se zahteva smena Aleksandre Subotić, jedne od ključnih zaposlenih Junajted grupe pod čijom upravom radi većina srpskih nezavisnih medija, i to po nalogu predsednika Srbije.

„Razumem da Vas je predsednik zvao i da je veoma uznemiren, i mogu to da razumem, ali moram da nađem način da to uradim brzo i efikasno“, rekao je u Miler direktoru srpskog Telekoma. Pet meseci kasnije, Aleksandra Subotić je i zvanično otpuštena.

Sledeći na udaru bio je Igor Božić, bivši programski direktor N1. Njegovo ime je sklonjeno sa mesta zakonskog zastupnika televizije, i od 7. aprila i zvanično izbrisano iz Agencije za privredne registre (APR). Na njegovo mesto su došli Brent Sadler, izvršni direktor za informativni program ANN, i Valter Hovelingen, viši korporativni predstavnik ANN-a. Božićev trenutni status u redakciji televizije N1 je  „zaposlen ali neraspoređen“, o čemu je posle 5 godina na mestu programskog direktora obavešten putem imejla.

Mladen Savatović, reporter televizije N1 i bivši urednik Univerzitetskog Odjeka, izjavio je da je svaki zaposleni na N1 u Božiću video pre svega mentora i prijatelja, i da je on predstavljao garant nezavisnosti i profesionalizma u redakciji koju je vodio.

„Dok je bio zaposlen, Božić je svima pre svega bio mentor, kolega i prijatelj. Bio je oslonac i zaštitnik mnogima, naročito kada smo doživljavali targetiranje od državnih zvaničnika i propagandne mašinerije režima. Bio je tu i kada su neki od nas fizički napadani. Sa njim u redakciji smo znali da ćemo moći da radimo profesionalno, nezavisno i u skladu sa najvišim standardima struke. Toga sada nema, njegovo odsustvo “može se seći nožem”. Redakcija je, recimo to tako, “obezglavljena”. Takođe, Božić je, kao i prethodni menadžment, znao da mediji nisu samo profit, novac, već da su odgovorni javnosti i javnom interesu. Videćemo da li je to jasno i rukovodstvu ANN-a“, objašnjava on.

Savatović je posebno istakao zabrinutost zaposlenih povodom određenih poteza novog rukovodstva ANN-a, dodavši da svoje postupke nisu najavljivali, a da su zaposleni za njih saznali iz drugih medija, te da sindikat zaposlenih čeka zvanični Sastanak sa Sandlerom.

“Zaposleni još nisu dobili pisane garancije da se po pitanju uređivačke politike i profesionalnog pristupa poslu ništa neće menjati. A sve što se izdešavalo, usledilo je nekoliko meseci nakon što je isplivao snimak razgovora direktora Junajted grupe Stena Milera koji direktoru državnog Telekoma, Vladimiru Lučiću, obećava praktično uništavanje medija Junajted grupe, to jest današnjeg ANN-a, a sve na zahtev predsednika Aleksandra Vučića. A da ne spominjemo to što je Vučić još prošle godine najavljivao smene i otkaze u medijima UG. Dakle, situacija nije ni najmanje naivna“, rekao je Savatović za Odjek.

foto: n1info.rs

Na pitanje kako izgleda budućnost nezavisnih medija u Srbiji s obzirom na promene na toj televiziji i sve češće napade i pretnje novinarima, reporter N1 odgovorio je u pesimističnom tonu, posebno naglasivši činjenicu da je obračun sa nezavisnim medijima jedan od važnijih ciljeva aktuelne vlasti.

„Vlast očigledno ima svoju agendu koju gura bez obzira na posledice, kao što je bio slučaj i sa Mrdićevim zakonima. Znaju da će da usledi reakcija, da može da im se “obije o glavu“, ali prioritet im je da urade zacrtano, verovatno kako bi kupili određeno vreme“, navodi Savatović, i dodaje, „ako padne N1, pitanje je vremena kada će pasti i ono malo preostalih nezavisnih medija, poput Insajdera i medija na lokalu, koji već sada jedva preživljavaju. A kada se dogodi potpuni mrak, pitanje je kada ćemo i da li ćemo uopšte ikada ponovo moći da upalimo svetlo.“

Novinari nezavisnih medija (N1, Danas i Insajder) sprečeni su da izveštavaju sa otvaranja Počasnog konzulata Rusije u Novom Sadu 23. aprila. Akreditacija im je odbijena zbog „pojačanih mera bezbednosti“, kako im je rečeno iz ruske Ambasade. Portal Razglas news je došao do snimka na kome žena iz protokola govori policajcu da ne pusti novinare N1 na događaj pod izgovorom da „nemaju akreditaciju“ iako su neke televizijske ekipe takođe bez akreditacije nesmetano prisustvovale otvaranju.

Prema najnovijim informacijama, novi programski direktor N1 je Branislav Šovljanski koji je na tu poziciju došao 24. aprila, nakon prethodne smene Igora Božića. Šovljanski je zaposlen na televiziji N1 od početka njenog poslovanja, gde se istakao izveštavanjem sa brojnih kriznih i ratnih područja, kao i autorskom emisijom „360 stepeni“.

„Prihvatio sam, u trenutku koji je posebno delikatan za društvo u celini, i naročito za slobodne medije, da preuzmem vodeću ulogu u redakciji N1, mediju koju sam gradio zajedno sa svojim kolegama od samog početka. Uveren sam da će i naša publika i naši kritičari vrlo brzo videti da je N1 ostaje posvećen profesionalnom novinarstvu, možda čak i više nego ranije, jer se pred nama nalazi ozbiljan i zahtevan period. Uvek smo najbolje radili pod pritiskom“, izjavio je Šovljanski povodom dolaska na čelo redakcije N1.

U saopšenju kompanije Adria News Network navodi se da je Branislav Šovljanski imenovan na rukovodeću funkciju u N1 koja je po saopštenju ANN-a privremena, što je takođe izavalo brojne sumnje kod njihove publike.

Odjekivanje: Yankee Hotel Foxtrot

Fri, 24 Apr 2026 14:07:47 GMT

Wilco je pre ovoga imao tri albuma i do tada se moglo reći da su bili jedni od osnivača alt-kantrija. Za njih je Yankee Hotel Foxtrot bio promena, nešto novo. Niko nije očekivao tako zrelu ploču koja je u sebi sadržala potpuno drugačiji zvuk sa još introspektivnijim tekstovima Džefa Tvidija. Za njihovu čudnu psihodeliju i uklopljene neobične zvuke najzaslužniji je Džim O’Rurki. Čovek koga je bend nazivao „dobroćudnim čarobnjakom” sve je izmiksao i dodao specifičnost eksperimentisanjem. Ostali članovi benda su, pored frontmena Tvidija - Džej Benet, Džon Stirat, Glen Koči i Liroj Bač.

Foto: screenshot Spotify/Wilco

Na početku, ovaj album gotovo da nije imao nikakve šanse na tržištu i bio je odbijen od strane izdavačke kuće Reprise Records (grana kompanije AOL Time Warner). Zapravo, bolje je reći da nisu imali sreće, jer nisu samo bili odbijeni od strane izdavača, nego su pale i Kule bliznakinje, 11. septembra - što je bio prvobitni plan za objavljivanje. Tako da su čekali tri meseca i ploču objavili potpuno besplatno na svojoj internet stranici. Godinu dana je trebalo da prođe da bi se Nonesuch Records “smilovao” i objavio njihov album (što je ironično jer je i Nonesuch isto tako deo AOL Time Warner-a).

No, ne leži vraže - to nije bilo jedino što se dešavalo u ovom periodu. Tvidi i višegodišnji prijatelj i član benda Benet su se posvađali i nedugo nakon izlaska albuma su se razišli, što je definitivno uticalo na pesme i aranžmane koje su stvorili. Naravno, Tvidi je ovde pokazao koliko može biti ozbiljan pesnik i koliko njegovi tekstovi znaju biti lični i mračni. On je dodao neku svoju notu, ali uvek je završavao sa onim što on zapravo jeste - optimista i jedan običan pesnik.

U pesmi „Radio Cure” on govori: „My mind is filled with radio cures/Electronic surgical words/Picking apples for kings and queens of things I have never seen/Oh, distance has no way of making love understandable”. Pokazuje koliko je zapravo udaljen, kao radio - koji označava slanje signala na daljinu. Ta daljina utiče na njegovu ljubav koju on želi da podeli, ali jedva da može sebe da drži pri svesti. Zato i ponavlja više puta da nešto nije u redu sa njim. Na kraju završava sa jednim od lepših krajeva: „Cheer up/ Honey, I hope you can”. Ostaje optimista i nastavlja da veruje u ljubav. Gitara je na svim mestima albuma naročito “drvenasta”, kao da pucketa. Što je u početku bilo kritikovano, zajedno sa zujanjem i „bazovima” (buzz), ali im je to dalo poseban imidž.

Neposredni dolazak bubnjara Glena pred snimanje albuma doneo je upravo taj, presudan, složeniji zvuk, sa njegovim preciznim i avangardnim ritmovima i minimalizmom poput Stiva Rajha. Ovakav pristup je pogotovo vidljiv na art-rok pesmama „Kamera” i „War on War”, ali i na malo psihodeličnijoj pesmi „I’m the Man Who Loves You”.

Danas, kada bismo pogledali na Spotifaju, i dalje je najslušanija pesma „Jesus, Etc.”. Jedna od onih pesama koje imaju ukus cigareta i jedne noći koja je urezana u memoriju baš zbog svoje „nespecifičnosti”. Prosta melodija i dodate violine su svakako dozvolile da ova pesma dobije svoju publiku, ali tu je i nada koju Tvidi lagano provlači kroz svaku nit ovih pesama. Kao da je želeo da napiše nešto što će i njemu pomoći da se smiri.

Izdvojio bih još pesmu „Ashes of American Flags”. Portret postmoderne Amerike (mada moglo bi se reći i sveta) koja je prepuna konzumerizma, bankomata i blagajnica koje čine čoveka praznim i strancem u sopstvenoj zemlji. Stih: „I wonder why we listen to poets when nobody gives a fuck” je posebno važan, pogotovo jer je Tvidi sam tekstopisac. Postavlja se pitanje da li je umetnost uopšte bitna ako je niko ne upotrebljava, da li je samo postala estetski lepa, bez uloge?

Prefinjeno prelazi na svoje reči i svoje stanje: „All my lies are always wishes”. Njegove reči možda jesu ponekad laži, ali su i želje. Svi mi projektujemo u glavi ono što bismo voleli da je istina, nema tu zle namere, samo bismo želeli da je sve dobro. Odmah nakon toga prelazi na njegove iskrene želje: „I know I would die if I could come back new”. Kada bi imao priliku da se reinkarnira, on zna da bi sada završio život - da krene ispočetka, neiskvaren i neukaljan prošlošću. To je ultimativna nada za iskupljenjem.

Poslednji red izražava duboku anksioznost - ako ne možemo da artikulišemo sadašnjost, kako uopšte da verujemo da će budućnost („sutra”) stići? Iako je pesma napisana pre pada Kula bliznakinja, stihovi o „pepelu američke zastave” zvuče jezivo proročki sada. Savršeno hvata osećaj tihe katastrofe unutar čoveka, dok je napolju pepeo.

Na kraju, sudbina Yankee Hotel Foxtrot nije određena u kancelarijama direktora koji su tražili hit, već u životu izvan albuma, u digitalnom šumu koji se čuje već 24 godine. Čisti trijumf umetničke tvrdoglavosti nad prostom logikom profita. Napravljen je onako kako treba - da stari dostojanstveno, i za sobom je ostavio jednu retku karakteristiku: integritet.

Temišvar - „Mali Beč“ u srcu Banata

Tue, 21 Apr 2026 20:58:40 GMT

Najveći grad Banata i kulturni centar Rumunije, jedan, jedini – Temišvar. Ovo mesto krije mnogo toga, a otkriva još više: nizove zgrada u stilu secesije, parkove istkane bujnim lalama i neponovljivi šarm. Uoči Uskrsa, ovaj simpatični gradić, sav okićen i ukrašen, dobio je neki poseban sjaj.

Iako je Temišvar dobio ime po reci Tamiš, on zapravo leži na Begeju. Naravno, nije došlo ni do kakve zabune, u pitanju je samo promena nastala vremenom. Naime, Tamiš je zaista prolazio kraj najvećeg grada Banata, ali je njegov tok veštački preusmeren u sasvim drugom pravcu.

Govoreći o Begeju, njegova obala je izuzetno mirna i posećena. Neka mesta postaju čarobna kako se proleće probudi. Takav je i Temišvar. Sa prvim zracima svetla, mnogo se ljudi šeta i odmara kraj ove osvežavajuće i nežne obale. Nedaleko od ovog keja, pruža se raskošan park protkan najrazličitijim bojama prelepih lala.

Penjući se ka izlazu ovog malog prirodnog raja, nazire se pogled na Rumunsku sabornu crkvu Sveta Tri Jerarha. U pitanju je jedna od najviših katedrala u Rumuniji i izrađena je krajnje neobičnim, ali izuzetnom originalnim stilom. Šareni kamen i impozantna visina dovoljni su da je obeleže kao jedan od simbola Temišvara.

Trg Slobode, koji se prostire na platou ispred crkve, vrveo je od gužve na dan katoličkog Uskrsa. Šarenilo lala mešalo se sa veselom gužvom. Već primećenu lepotu upotpunjavao je radosni žamor i niz originalnih ukrasa u duhu aktuelnih praznika. Tu se nazirao i veliki zec od trave i cveća, koji je privlačio pažnju najmlađih. Oni nešto stariji stajali su u redu za slikanje kraj nekih postolja od ruža i satenskih mašni.

Foto: Teodora Tešanović

Nešto niže niz Trg, kraj velike zgrade Opere, bila je postavljena neverovatna umetnička postavka oslikanih jaja. Stilovi umetnika bili su raznoliki, a mamili su pogled svih koji makar i u žurbi prođu Trgom Slobode.

U uzanom pasažu koji vodi do Trga Pobede, nalazi se nekoliko simpatičnih poslastičarnica i suvenirnica. Tu je gužva najveća, ali bez ikakvog pritiska i žurbe, samo radosna lica ljudi koji su ili uživali u Uskrsu ili u novom gradu koji vide po prvi put.

U tom prazničnom duhu, bile su postavljene i drvene kućice, ispunjene svakojakim suvenirima, ručnim radovima i slatkišima. Bio je to mali praznični market oivičen igrama za decu, čarobnim mestima za fotografisanje i simpatičnim ovcama od belih i ružičastih cvetova. Možda su upravo one najviše krale pažnju mališana, koji su veselo pružali svoje ručice ka njima i molili roditelje da ih baš tu uslikaju.

Na Trg Pobede, poslednju veću turističku atrakciju, nadovezuje se Trg Ujedinjena. Upravo na tom mestu je nekada davno mnogo toga počelo – niz pobuna i političkih dešavanja. U datom trenutku počeo je šareni defile, koji je vrlo brzo ispunio ogroman plato između dve crkve – pravoslavne i katoličke. Na središtu dve toliko različite strane, nalazio se čitav skup onih koji slave veliki praznik i onih koji su se jednostavno tu našli i uživali u pogledu. Festival je bio zaista poseban – vazduh je ispunjavao miris ukrasnih buketa i zvuk gajdi.

Foto: Boris Radić

Na tek kasnije raščišćenom kamenom Trgu, jasnije su se izdvojili neki biseri Temišvara. U samom središtu, bela i nedirnuta, izdiže se statua Bogorodice i Svetog Jovana Nepomuka – simbol pregurane kuge i boljeg početka. Spram nje, stoji u baroknoj palati, ogromni Nacionalni muzej umetnosti. No, veću pažnju turista ipak privlači niz kuća najrazličitijih boja, urađenih u stilu secesije. Ovaj pravac u arhitekturi u samom srcu grada stajao je kao podsetnik nekadašnjeg uticaja Austrugarske, ali veoma bogate istorije Rumunije.

Glavni grad Banata ima mnogo toga da ponudi. On odiše nekim uglađenim sjajem, isprepleten je lepom arhitekturom, ukusnom hranom, bogatom prirodom i omeđen nežnim Begejem. To su samo neke njegove otkrivene tajne. Postoje još neke koje je tek trebalo otkriti.

„Temišvar je, u moje vreme, bio varoš raskošna, moderna, sa širokim avenijama, velikim parkovima, veslačkim klubovima, na vodama, ali i industrijskim predgrađima. Imao je nadimak Mali Beč“, govorio je veliki Miloš Crnjanski opisujući Temišvar, grad u kojem je odrastao i školovao se. Neka ove reči još malo dočaraju ono što inače samo oko može.

Heklač Viktor i najveći ćilim na svetu

Tue, 21 Apr 2026 14:36:17 GMT

Prethodnih nekoliko dana na društvenim mrežama je stekao veliku popularnost, dečak Viktor, koji je odlučio da ishekla najveći ćilim na svetu tako što će isplesti jednu petljicu za svakog pratioca.

Foto: Preuzeta sa društvenih mreža

Njegov profil na Instagramu Heklač Viktorrrr trenutno broji 353 hiljade pratilaca, a njegov ćilim u ovom momentu ima 40.500 hiljada petljica.

Prema Ginisovoj knjizi rekorda najveći ručno rađeni ćilim na svetu se nalazi u džamiji Sheikh Zayed u Abu Dabiju, dugačak 133 metara, a širok 48 metara. Na ovom ćilimu radilo je više od hiljadu umetnika.

Ono što sve zaista čudi je munjevita brzina kojom je ovaj dečak stekao ogromnu popularnost i veliki broj pratilaca. Shodno tome, mnogi su se odlučili da komentarišu poduhvat na koji se ovaj dečak odlučio.

Od anonimnih profila na Reddit-u koji su ga nazivali potencijalnim "udbinim" projektom, do sveštenih lica koja smatraju da dečak koji hekla nije podoban za srpsko društvu, jer muškarci, kako smatra otac Stefan Rajčić ne treba da heklaju.

Naime on je objavio fotografiju ovog dečaka i naveo kako to što on radi ne predstavlja srpsku tradiciju: "Stop stvaranju lažnih idola i uzora! Uzor nam mogu biti ona deca koja od najmanjih nogu cepaju drva, čuvaju krave i ovce, voze traktore poset i pričešćuju se", napisao je u objavi otac Stefan Rajčić.

Potegla se opšta rasprava na internetu, što među crkvenom zajednicom, što među pratiocima, a jedan od glavnih argumenata je bio kako monasi u manastiru upravo uče pletenje i heklanje. Nakon ovog argumenata, otac Stefan Rajčić je obrisao objavu gde kritikuje heklača Viktora.

Iz dana u dan broj pratilaca raste, a po svemu sudeći, Viktor je pokupio velike simpatije među ljudima i reklo bi se da svi sa velikim uzbuđenjem očekuju da ovaj dečak uđe u Ginisovu knjigu rekorda.

Skupljanje sličica – od hobija do privilegije

Mon, 20 Apr 2026 16:50:17 GMT

Polako se približava Svetsko prvenstvo u fudbalu, a kao i svaki put, tu je i tradicija koja prati fanatike fudbala, ne samo mlade, već i one starije koji ovo takmičenje prate ovo već dugo - skupljanje sličica. Ovaj hobi od statusa najpopularnijeg među obožavaocima polako poprima čari inflacije i postaje samo deo kolekcionarske avanture za privilegovane.

Godinama unazad ovaj vid zabave postojao je sve skuplji, da bismo došli do cifara od kojih ni onima sa velikim novčanicima neće biti baš komotno da počnu popunjavanje ovog albuma samolepljivih sličica.

Znamo sigurno da će ova kolekcija za Mundijal u SAD-u, Meksiku i Kanadi, zbog povećanja rekordnog broja timova, biti najveća od svih. Prema podacima koji su se pojavili u prodaji, album će imati 112 strana i ukupno 980 sličica, što ga čini najvećim Paninijevim albumom za Svetsko prvenstvo. U prevodu, navijače i kolekcionare čeka ozbiljan posao ako žele da popune album.

Na scenu sada stupa i računica. Broj sličica se po prvi put povećao u odnosu na prethodna izdanja, sa pet na sedam komada, što u neku ruku olakšava posao entuzijasta. Međutim, cena kesica će umesto prethodnih 90 dinara poskupeti na iznos između 120 i 150 dinara. U ostatku Evrope je poznato da će kesice koštati jedan i po evro. Mada bi, prema zvaničnim informacija, kesice trebalo da budu jeftinije nego u Evropi, što nas vraća na prethodnu cenu.

Prema računici novinara Arene sport, za popunjen album bez ijednog duplikata je potrebno 140 kesica, što je nemoguće jer su duplikati sastavni deo sakupljanja. Na nekim tržištima se pojavljuju kutije sa po 50 paketića za više od 100 dolara, dok kolekcionarska izdanja idu i preko 200 evra. Kada se odradi računica, jasno je da bi oni koji budu želeli da album popune isključivo kupovinom mogli da dođu do iznosa od nekoliko stotina evra. Drugim rečima, Panini za Mundijal 2026 neće biti samo rekordna kolekcija po broju sličica, već vrlo verovatno i jedna od najskupljih kompletiranja do sada.

U Srbiji će pored poskupljenja sličica biti i tradicionalne menjaže koje su se uvek održavale u velikim gradovima, kako bi pomogli fanovima da što pre popune album. U Beogradu se ona tradicionalno održavala ispred Hotela Moskva, a u Novom Sadu u Katoličkoj porti.

Prvi zvaničan album Panini je objavio za Svetsko prventsvo u Meksiku 1970. godine. Od tada ne propuštaju nijedno takmičenje. Reprezentacija Srbije se možda nije kvalifikovala, ali to neće sprečiti kolekcionare da izdvoje novac sa strane kada euforija skupljanja počne. Tačno vreme izlaska albuma u prodaju još nije poznato. Predviđa se da će to biti krajem aprila, kao i do sada, ili krajem maja, što bi bilo izuzetno kasno u odnosu na prethodne godine.

Marija Medenica: „Ako je prisutan strah, tu kreacija nema šta da traži"

Sun, 19 Apr 2026 10:09:16 GMT

Marija Medenica srpska je glumica rođena 1981. godine u Beogradu. Nakon završenih studija Srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, glumu je upisala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je kasnije i doktorirala 2022. godine.

Od maja 2008. godine, zaposlena je u Srpskom narodnom pozorištu, ali igrala je i u predstavama drugih pozorišta i mnogobrojnim filmovima.

Šta je danas Vaša najveća inspiracija za izlazak na scenu?

„Mogu da kažem da sam poslednjih godina prilično uzbuđena i dodatno motivisana kada znam da je u publici osoba koju lično poznajem. Ranije je u tim situacijama bila prisutna inhibirajuća trema, sad je tu neka posebna radost koja me inspiriše da budem još prisutnija dok sam na sceni. Kad predstavu pogleda neko koga privatno poznajem, onda volim da popričamo o svemu i onda je to jedan savršen i završen krug razmene.“

Koje su najveće preprake sa kojima se pozorište, i Vi kao deo njega, suočavate u poslednjih par meseci?

„Imam osećaj da smo anahroni - ne možemo da ispratimo svetske tokove i očekivanja publike. Ne mislim samo na tehničke (ne)mogućnosti i neprilagođenosti, već na način pričanja priče, promišljanje repertoara, izbor reditelja, podele... ali i sve ono što je sama suština i preduslov da pozorište napreduje i da ponudi publici ono što nijedan drugi medij ne može. Ovaj negativni trend je višedecenijski. Površnost nas mnogo košta. A publika vapi za nečim posebnim. Iz ove perspektive verujem da je jedina ekskluziva koju možemo da ponudimo – prisutnost i istinska vera u trenutak koji provodimo na sceni. Zato sam poslednjih godina i kao učesnik i kao gledalac naklonjena nepretencioznim ostvarenjima koje u centar stavljaju čoveka i njegove velike unutarnje borbe. Tek ponekad se dogodi neki značajan pozorišni čin, kao neki incident. Kriza je „pera“, ali i kriza jedinstvenih rediteljskih rukopisa, pa samim tim i glumačkih izraza. U osnovi svega, čini mi se, leži strah od greške. A ako je prisutan strah, tu kreacija nema šta da traži. Prirodno stanište kreacije i inovativnosti je izostanak straha. Ono što je indikativno poslednjih godina je činjenica da mladi dolaze sa izvesnom teskobom da će nakon jedne „loše“ iskorišćene šanse biti zaboravljeni. Ne osuđujem ih, ni mi se ne snalazimo dobro sa svojim neuspesima. Imam samo žal za onim što bismo mogli da postignemo kada bismo se oslobodili straha. Živele greške, pa da imamo na čemu da radimo!“

Foto: Narodno pozorište Sombor

Da li ste primetili da se kroz godine kultura odlaženja u pozorište promenila, na primer da je opala?

„Ne bih smela da tvrdim, ali publika je pretežno starija od pedeset godina, što znači da mladi u velkoj većini izbegavaju pozorište. Čak mu ne daju ni šansu. A to se gradi od malih nogu.“

Koja je uloga koja najviše promenila Vaš pogled na život i ljude, koja bi to lekcija bila?

„Ovo je veoma kopleksno pitanje, ali ću prema sopstvenom nahođenju izabrati jedan kriterijum: kad sam menjala sopstvene zablude i predrasude. Prvo takvo iskustvo je, prirodno, bilo već na studijama, pri radu na predstavi „Kući!“. Igrala sam dečaka Sineta i do poslednjeg trenutka nisam verovala da mogu to da uradim, pored sjajnih klasića koji su bili, svako za sebe, savršena podela za uloge koje su im bile dodeljene. Ali se na jednoj probi dogodila prisutnost, koja me je trgla iz mog dotadašnjeg poimanja pozorišta i života. Vera u tretutak je bila lekcija. Čini mi se da sam sa godinama naučila kakao da prepoznajem trenutke istinskih susreta sa dobrim ljudima, trenutke istine i dobrote, ali i da im se prepustim. Druga lekcija je stigla tokom rada na predstavi „Ja ili neko drugi“, kada sam naučila da je odbrana svakog trenutka koji ti je poveren na sceni, zapravo Imperativ i jedino dostojanstveno stanje glumca. U teoriji sam to znala od prvog dana, ali praktično sam poverovala u snagu momenta i njegovo ispunjeno trajanje, tek tada. I treća je velika lekcija bila „Ivona kneginja burgundska“ - probijanje sopstvenih ograničenja u doslednosti. Ali najdragocenije lekcije su stizale iz odnosa sa ljudima. Danas dajem sebi pravo da pamtim samo one procese gde sam se osećala prijatno.“

U danšnjem vremenu i internet kontroli, kako se glumci bore za pažnju publike?

„Moja borba će uvek ići u pravcu anonimnosti. To je jedino polje slobode u ovom civilizacijskom momentu i doživljavam ga kao ozbiljnu privilegiju.“

Marija je petnaest godina vodila dramski studio „Ćoše“ u Obrenovcu, gde se bavila i režijom. Njena prva monodrama, čija je i autorka, režiserka i glumica, „Neodustajanje“ premijerno je igrana 26. aprila 2022. godine, ubrzo nakon čega je i na 10. Bečejskom festivalu monodrame jednoglasno osvojila glavnu nagradu.

Da li je bilo određenih pritisaka ili pokušaja cenzure Vaše monodrame ,,Neodustajanje“? I koju smatrate da je najuticajnija poruka koju ona prenosi?

„Iskreno, nemam takve informacije, niti se osećam „cenzurisano“. Nisam javna ličnost, pa samim tim moje misljenje nema dalekosežni reach. Samim tim nisam neka super zanimljiva meta za cenzuru. Jedna od značajnijih poruka te predstave je „prihvatiti sebe onakvim kakav jesi“, a kad se istinski suočimo sa (ne)prihvatanjem, onda neminovno dolazimo do (Ne)odustajanja. Na kraju krajeva, taj proces je bio i danas je jedan moj veliki kamen preispitivanja, gde se odgovor i dalje ne zna...Da li odustajem od odustajanja? To je kao kritičko mišljenje, ne možete da ga usvojite i naučite, jer što ga više vežbate i sebe preipistujete, sve vise dilema otvara i novih izazova u preispitivanju stavova od juče.“

Šta je za Vas najbitnije preneti publici onoj koja dolazi u pozorište, i onoj koja ne dolazi?

„Bavim se samo publikom koja dolazi u pozorište, jer ću preko njih možda uspeti da ponukam i one druge da dođu, za promenu. Težnja mi je da na sekund dobijem njihovu pažnju, koja će dugo potom odjekivati u njima. Ako taj jedan tren uhvatim, smatram se uspešnom.“

Odjekivanje: Aftermath

Fri, 17 Apr 2026 13:08:19 GMT

Krenuvši da pišem o ovom legendarnom bendu i njihovom albumu, koji i danas sadrži njihovu najslušaniju pesmu, malo je reći da sam osetio tremu. Iako nemam potrebu da pišem čitavu biografiju ili da objašnjavam zašto je bitno slušati ovaj album i nakon 60 godina, teško je uopšte se ukratko osvrnuti na njihovu karijeru.

Foto: wsj.com

U ovoj godini, nažalost, nećemo dobiti nove koncerte Stonsa jer Kit Ričards pati od artritisa (zvuči čudno kad se kaže, imajući u vidu šta je ovaj čovek preživeo i i dalje svirao!), ali pre samo 3 godine smo videli novi album. Što samo pokazuje koliko je svako od nas zamenjiv, s obzirom na to da je 2021. godine preminuo bubnjar Čarli Vots. No, ovi ljudi, gazeći lagano svoje godine, i dalje su tu, prisutni i daju neku nadu da će se opet pojaviti uživo. Stvarajući tako možda i najdužu karijeru u istoriji rok muzike.

Sve je počelo od tinejdžera Džegera i Ričardsa koji su želeli da zajedničku ljubav prema bluzu pretvore u bend, i Brajana Džonsa koji je, videvši da nemaju ime benda, jednostavno ugledao traku Madija Votersa na polici i pomislio da je kul ime “Rolling Stone”. Kasnije su počeli da snimaju prvi album i umešala su se dva “ne tako poznata imena”, Pol Mekartni i Džon Lenon, koji će im i napisati pesmu I Wanna Be Your Man. Upravo će ih ta imena i pratiti, jer tokom šezdesetih uvek su nekako bili drugi. Nikada nisu mogli da prestignu “fab four” (iz tog razloga neću u ovom tekstu spominjati ime tog benda) i uvek su bili viđeni kao stepenica koja za malo da dostigne plafon. Zato su na neki način dobili volju da rade šta žele i da budu najbolje drugo mesto. Uvek su u svom genu ponosno nosili taj ukus drugosti i postali onaj pravi rokenrol.

Dok su ona pomenuta četvorica iz Liverpula izgledali kao da se druže sa roditeljima, Stonsi su vukli imidž ka tome da ih vam roditelji zabrane. Postali su izvor rokenrola i sloboda koja se videla u Mikovom plesu i mimičnom glasu, Kitovoj bluz gitari i stilu oblačenja o kojima ćalci pričaju i danas. Živeli su za pozornicu i velika osvetljenja, imali su neke od najvećih koncerata svih vremena (Rio de Žaneiro sa preko milion posetilaca) i glumili oca Džeka Speroa. Ipak su i živeli sa isto toliko energije i rokenrol začina, pa su upadali u mnoge skandale sa supstancama, popularnoj Mars čokoladici na čudnom mestu, konekcijama sa Švajcarskom i velikim prijateljstvom sa Dejvidom Bouvijem. Nažalost, i jedan od prvih članova benda, Brajan Džons, 1969. godine se pridružio klubu 27.

Veoma je dirljivo pitati Gugl šta ima novo u muzici i dobiti odgovor da je “Aftermath” napunio 6 decenija, pored svih tih novih muzičara i svega što su preživeli. Oni jednostavno ne odustaju, pa osamdeset im je godina, a Džeger samo čeka novu priliku da još jednom otpleše uz Satisfaction - uprkos tome što je sedamdesetih rekao da bi radije umro nego pevao ovu pesmu sa 45 godina. Sada su svi oni poduplali te godine i rade ono što najbolje umeju - rokenrol. A ako kojim slučajem ne bude više nove turneje, nećemo im zameriti. Na kraju krajeva: “You Can’T Always Get What You Want”.

Genocid u Sudanu, tri godine konflikta

Thu, 16 Apr 2026 15:36:47 GMT

Najmanje 150.000 ubijenih i 13 miliona raseljenih – Sudan je danas zemlja najveće humanitarne krize na svetu. Građanski rat koji je zadesio ovu državu pre tri godine u početku nije izgledao kao više od lokalnog sukoba dva vojna komandanta i bivša saveznika, ali je prerastao u brutalna ubijanja civila, praćena masovnim silovanjem, pljačkom i mučenjem zarobljenika.

Prema izveštaju koji su objavile Ujedinjene nacije, Snage brze podrške (RSF) su počinile akt genocida nad nearapskim etničkim grupama Zagava, Fur i Masalit. Opsada grad u kojem su se nalazile grupe trajala je 500 dana. U izveštaju se još navodi da je opsada podrazumevala sistematično oslabljivanje u vidu gladovanja, lišavanja slobode, zadavanja trauma i zatvaranja u domove.

Preuzeto sa sajta: vijesti.me

Konflikt u Sudanu je počeo 15. Aprila 2023. godine, kada je počela borba za vlast između Sudanskih oružanih snaga (SAF) i njihovih bivših saveznika, paravojne grupacije RSF. Rat se od tad širi na veliki deo zemlje, a civili nose teret urbanog ratovanja, uključujući pomeranje linija fronta i kolaps osnovnih usluga. Borbe se vode na naseljenim delovima gradova, zbog čega su vodovod, struja i bolnice često među prvima na udaru. Kako infrastruktura propada, svakodnevni život postaje sve teži.

Zagava i Fur su jedne od najvećih nearapskih etničkih grupa u regiji Dafur. Obe grupe su se susrele sa diskriminacijom i bile ciljane za vreme ranijih talasa početkom dvehiljaditih. Mnoge porodice unutar i oko grada El Fašer su već nekoliko puta bile premeštane pre najskorijih konflikata.

U izveštaju UN-a se još navodi da je u El Fašeru po danu nastradalo u proseku 6.000 ljudi. Konflikt je stvorio najveću svetsku krizu raseljenja, jer milioni beže do granica komšijskih država, najviše prema Čadu i Egiptu. Kriza je viđena kao nastavak akcija iz 2003. godine, jer RSF ima korene u bivšoj vojnoj policiji koja se zvala Džandžavid.

Tokom 19. i prve polovine 20. veka, Sudan je bio pod upravom Ujedinjenog Kraljevstva i Egipta. Kolonijalna vlast je podelila zemlju, gde je severni deo bio favorizovan od strane vlasti, dok je jug ostaopotpuno zapostavljen. Nakon proglašavanja nezavisnosti 1956. godine, Sudan ulazi udug period nestabilnosti– dva građanska rata, od kojih se za drugi kaže da je najkrvaviji u istoriji. Kulminacija je došla potpisivanjem mirovnog sporazuma 2005. godine, što je uslovilo nastanak nove države – Južnog Sudana, 2011. godine.

Četvrta godina rata je na pragu, a izlaz iz sukoba se ne nadzire. Počele su istrage koje su prikupile dokaze za zločin protiv čovečnosti i genocid. Dok broj žrtava raste, a milioni ljudi ostaju bez osnovnih uslova za život, odgovornost međunarodne zajednice postaje sve izraženija.Bez hitne reakcije, konkretnih mera i trajnog političkog rešenja, postoji opasnost da se nasilje produbi, a patnja civila nastavi.

Misija Artemis III: Novo poglavlje u istoriji čovječanstva

Wed, 15 Apr 2026 10:18:18 GMT

Nakon više od pola vijeka od posljednjeg ljudskog koraka na Mjesecu, čovječanstvo se ponovo nalazi na pragu nove ere istraživanja svemira. Kroz savremeni Artemis program, razvija se niz misija čiji cilj nije samo povratak na Mjesec, već i uspostavljanje dugoročnog ljudskog prisustva izvan Zemlje. U tom procesu, misije Artemis II i Artemis III imaju ključnu ulogu, jer predstavljaju prelaz od testiranja ka konkretnom istraživanju i uspostavljanju održivih svemirskih misija.

Za razliku od misija iz vremena Apollo programa, koje su bile ograničene kratkotrajnim boravkom i političkim ciljevima, Artemis program ima dugoročnu viziju. Njegov krajnji cilj je razvoj održivih tehnologija koje će omogućiti čovjeku ne samo da posjeti Mjesec, već i da na njemu ostane, koristeći ga kao polaznu tačku za buduće misije ka Marsu.

Misija Artemis II već je realizovana kao prvi uspješan korak u tom pravcu. Tokom ove misije, astronauti su u kapsuli Orion spacecraft obišli Mjesec i bezbjedno se vratili na Zemlju, čime je potvrđena pouzdanost sistema za let u duboki svemir. Poseban značaj ove misije ogleda se u tome što je prvi put nakon više od pedeset godina ljudska posada napustila Zemljinu orbitu i uputila se ka Mjesecu. Time su u realnim uslovima testirani ključni elementi misije od rakete Space Launch System do sistema za održavanje života, navigacije i komunikacije. Artemis II je, dakle, predstavljao neophodnu fazu provjere i potvrde da su savremene tehnologije spremne za naredni, znatno složeniji korak.

Dobrodošlica za astronaute misije Artemis II nakon rekordnog putovanja

Sljedeći korak uključuje misiju Artemis III, koja je prema prvobitnom planu imala ambiciju da ponovo spusti čovjeka na površinu Mjeseca, posebno u oblast njegovog južnog pola. Međutim, plan misije je izmijenjen u februaru 2026. godine, tako da Artemis III sada predstavlja misiju sa posadom u Zemljinoj orbiti, usmjerenu na testiranje ključnih tehnologija za buduća slijetanja na Mjesec.

U okviru ove misije, astronauti će testirati spajanje kapsule Orion sa lunarnim landerima koje razvijaju kompanije SpaceX i Blue Origin. Poseban fokus biće na ispitivanju sistema pogona, održavanja života i komunikacije, kao i na testiranju novih svemirskih odijela Axiom Extravehicular Mobility Unit koja će se koristiti tokom budućih misija na Mjesecu.

Planeri misije razmatraju različite orbitalne profile, uključujući nisku i visoku Zemljinu orbitu, pri čemu svaka opcija ima svoje prednosti u pogledu testiranja uslova sličnih onima u blizini Mjeseca. Konačne odluke o profilu misije i detaljima izvođenja još uvijek zavise od razvoja tehnologija i spremnosti komercijalnih partnera.

Artemis II lansiran iz svemirskog centra Kenedi 1. aprila 2026. u 18.35 po istočnom vremenu (Fotografija: Boeing)

Kada se posmatraju zajedno, Artemis II i Artemis III predstavljaju logičan i pažljivo planiran slijed događaja. Dok je Artemis II potvrdio da je čovjek ponovo sposoban da bezbjedno putuje do Mjeseca i nazad, Artemis III ima zadatak da taj uspjeh pretvori u konkretne tehnološke osnove za buduće misije slijetanja. Njihov značaj, međutim, ne završava se na Mjesecu. Ove misije predstavljaju temelj za buduće ekspedicije ka Marsu i dalje, čime otvaraju novo poglavlje u istoriji čovječanstva.

U tom smislu, Artemis program ne predstavlja samo nastavak ranijih istraživanja, već i njihov razvoj u pravcu dugoročnog i održivog prisustva u svemiru.

Novo lice na klupi, isti rezultati – Totenhem tone ka Čempionšipu

Mon, 13 Apr 2026 14:14:16 GMT

Fudbalski klub Totenhem nalazi se u zoni ispadanja u Premijer ligi, i postoje realne šanse da ih sledeće sezone gledamo u Čempionšipu, takmičenju koje su poslednji put igrali u sezoni 1977/78. Klub koji je prošle sezone igrao finale Lige Evrope danas izgleda kao tim bez identiteta i plana.

Nekada su navijači ovog kluba verovali da je finale Lige šampiona početak njihove dominacije evropskim fudbalom, a danas se pitaju kako je klub za manje od decenije od evropskog vrha stigao do borbe za opstanak u domaćem takmičenju.

Totenhemovi neuspesi nisu posledica jedne loše odluke, već gomilanja pogrešnih izbora i promašaja. Od trenerskih rotacija, preko loše strukturiranog kadra, do lošeg igračkog kadra.

Od odlaska Maurisija Početina, Totenhem je ušao u ciklus stalnih promena na klupi bez jasne ideje šta zapravo želi da bude.

Prvo je došao Žoze Murinjo, sa očekivanjem da će „pobednički mentalitet“ pretvoriti dobre igrače u šampione, ali se priča završila pre finala Liga kupa i bez ijednog ligaškog iskoraka koji bi opravdao rizik.

Posle kratke epizode Nuna Espirita Santa, na klupu je seo Antonio Konte, koji je bio predviđen kao dugoročno rešenje za vrelu klupu londonskog kluba.

Umesto dugoročne saradnje, sve se završilo u eksploziji frustracije. Konte je javno prozivao igrače da ne žele da igraju pod pritiskom, da traže izgovore i da je „priča Totenhema uvek ista“.

Angelos Postekoglu je doneo drugačiju energiju, i pre svega napadački fudbal koji je ipak ostavljao velike posledice po odbranu njegove ekipe, koja je rezultovala jako lošim rezultatima u ligi u kojoj je jedva uspeo da “preživi“.

Ironično, baš u sezoni u kojoj se raspao u ligi, osvojio je Ligu Evrope i doneo prvi veliki trofej Totenhemu posle 17 godina.

Nakon njega stigao je Tomas Frank, zamišljen kao trener koji će uneti disciplinu i stabilnost.

Umesto stabilnosti, bivši trener Brentforda nastavio je da tone sa Totenhemom i nakon 8 meseci na klupi vreme je bilo da se pronađe, još jednom, novi trener. Njegov naslednik je bio Igor Tudor, koji nije uspeo ni dva meseca da izdrži na klupi.

Kratka epizoda Igora Tudora dodatno je naglasila koliko je svlačionica „slomljena“. Već posle jedne utakmice, Hrvat je otvoreno govorio da igrači moraju da se pogledaju u ogledalo, promene navike i „postanu ozbiljan tim“.

Sada je vreme za Roberta De Zerbija da vadi kestenje iz vatre, ali je i on, u svojoj prvoj utakmici na klupi, zabeležio poraz.

Kristijan Romero je jedan od retkih koji karakterom pokušava da prodrma ekipu. Argentinac je emotivan, agresivan i spreman da ide glavom gde drugi neće nogom.

Ali kada i on, kao kapiten, krene da puca pod pritiskom, skuplja kartone, pa na kraju zaplače izlazeći sa terena u Sanderlendu, jasno je da teret prevazilazi snagu pojedinca.

Foto: Getty Images

Neuspeh Totenhema se ne meri samo porazima, već i načinom na koji se oni predstavljaju.

Većina bivših trenera i igrača govori istu stvar, a to je da se tim ruši na prvi ozbiljniji pritisak i da ekipa deluje kao da joj je najlakši izlaz da pronađe izgovor umesto rešenja.

Antonio Konte je otvoreno govorio da igrači „ne žele da igraju pod pritiskom“ i da je priča Totenhema uvek ista.

Igo Loris, legendarni čuvar mreže koji je 12 godina branio boje ovog tima, izjavio je da njegovi saigrači tokom najvećih momenata delovali kao da su zadovoljni time što su „samo tu“, umesto da veruju da tu pripadaju i da mogu da pobede.

Кombinacija nedostatka liderstva, stalnih rotacija i prevelikog broja „solidnih“ umesto vrhunskih igrača stvara svlačionicu u kojoj niko nije dovoljno jak da preokrene atmosferu.

Totenhem je ove sezone pogođen dugotrajnim izostancima ključnih kreativaca: Džejms Medison je praktično van stroja zbog teške povrede kolena, a pridružio mu se i Dejan Kuluševski koji deli istu muku.

Uz njih, duže periode odsustvovali su, ili odsustvuju: Ben Dejvis, Destini Udogi, Radu Dragušin, Dominik Solanke, Mohamed Kudus, Rodrigo Bentankur i još nekoliko standardnih prvotimaca, pa treneri retko imaju stabilnu „prvu postavu“ na raspolaganju.

Kada se sve spoji, razlozi za neuspeh mogu se svesti na tri ključne stavke: prečeste promene trenera bez jasnog plana, igrački kadar bez pravih vođa, te povrede koje su razbile i ono malo kontinuiteta što je postojalo. Ipak, nije sve tako crno za navijače “Pevaca” (pogotovo ukoliko Arsenal ponovo “prospe” titulu) jer je do kraja ostalo šest kola, a prvi iznad im beži “samo” dva boda.

Roki, ali ne Balboa: „Project Hail Mary"

Thu, 09 Apr 2026 11:40:44 GMT

Dugo vremena nismo imali onaj dobar svemirski blokbaster koji je potkrepljen humorom, intrigama, preokretima i zanimljivim svemirskim prostranstvima koje treba istražiti. U toj branši se nalaze Interstellar, The Martian i možda još poneki u poslednjoj deceniji-dve. Jako je teško izbalansirati dobru priču, zanimljivo pisanje i lepotu svemira koju želiš da dočaraš, sve zajedno sa efektima od po par miliona dolara. No, Project Hail Mary uspeo je da napravi savršen balans između toga. Naravno, film je adaptacija knjige i time je zadatak mnogo lakši, ali opet treba napraviti film koji bi bio verodostojan pisanoj reči i treba da se prilagodi velikim IMAX platnima.

Foto: wsj.com

Režiseri ovog filma, Fil Lord i Kris Miler, imali su pre ovoga Spider-Man: Into the Spider-Verse, i čini se da im je upravo takav jedan animirani film pomogao da shvate da svi uzrasti gledaju filmove u bioskopu i van njega. Spider-Man: Into the Spider-Verse bio je veliki hit i način animacije koji su koristili je ostvario ono što je bio cilj, ali sa filmom Project Hail Mary je bilo drugačije od početka, sa ogromnim budžetom i potrebom za glumcem koji će biti prisutan u 90% kadrova. Tako je na kraju ispalo da će taj glumac biti Rajan Gosling, i on je tu ulogu zapravo izneo na način na koji je knjiga i zamislila da se desi. Bojao sam se jedino da će biti kao u filmu Blade Runner, gde je Rajan bio pomalo zanemariv po pitanju emocija i facijalnih ekspresija, ali ovde je zadobio neku notu Meta Dejmona iz filma The Martian - kombinacija drame, samoće, humora i avanturizma.

Za vreme pisanja ovog teksta, Project Hail Mary ima ocenu 8.4 na IMDb-u i jedno vreme se nalazio na Letterboxd listi top 100 filmova. Što je malo napumpano, jer se, na primer, Kjubrikov Space Odyssey nalazi na 227. mestu. Ipak, ovaj film se provlači tankom niti kroz one Spilbergove filmove kao što su E.T. ili Jurassic Park, koji su u potpunosti namenjeni svim uzrastima. Da zamislimo da odete u bioskop sa bakom i dekom, tatom i vašom decom, svako bi našao ponešto što bi ga zabavilo. Gotovo da ne postoji granica godina i time su samo proširili spektar gledalaca, a i sebi zakucali uspeh. Na kraju krajeva, od samog izlaska ovo je daleko najuspešniji Amazonov film svih vremena (ali da bude pošteno, ni ne postoje toliko dugo). Postoji još jedan faktor uspeha ovog filma, a to je nova svemirska misija "Artemis II", koja je najavljena i trebalo bi da se desi uporedo sa izlaskom ovog filma.

Da zamotamo krug i odgovorimo na ono najbitnije: da li treba da odem i pogledam ga u bioskopima? Odgovor je bez komplikacija - da! Film je vredan gledanja na platnu (naravno, ako ste već pogledali Lord of the Rings, koji su zbog 25 godina postojanja ponovo na platnu), jer dugo nismo imali film koji uspeva da izvuče toliko elemenata, a da se pritom ne pretvori u neku bezukusnu smesu ili kič. Dune i Dune 2 su nam otvorili zanimljiv svet, ali ni sam ne bih želeo njima da se vraćam. Avatar nam je prvo dao nešto veoma inovativno, da bi na kraju svakim svojim nastavkom prešao u „lep“ film i običan holivudski kič. Tako to obično biva, ali jedno je sigurno - imaćemo zanimljivu godinu bioskopa (osim novog Avatara)! Amaze! Amaze! Amaze!

Dane Žikić: „Rukomet u Srbiji ima kvalitetnu tradiciju, ali medijska zastupljenost nije proporcionalna značaju sporta“

Sat, 28 Mar 2026 11:47:22 GMT

Rukometni klub Metaloplastika Elixir ima dugu istoriju i tradiciju. Osnovan je 1958. godine pod nazivom Partizan, prvo kao rukometna sekcija, a zatim i kao klub. Pod ovim nazivom, šabački rukometaši su se takmičili 6 godina, kada je klub promenio ime u Mačva. Klub je zvanično promenio naziv u Metaloplastika 1970. godine. On se nalazi na prepoznatljivim plavo-belim dresovima i danas. U tim bojama, rukometaši ovog kluba bili su državni prvaci Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije čak 7 puta, i evropski šampioni 2 puta, 1985. i 1986. godine.

Klub je iznedrio mnoge uspešne rukometaše, koji su sa reprezentacijom Jugoslavije ostvarili velike rezultate. Osvojili su srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 1982. godine, zlato na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu i prvo mesto na Svetskom prvenstvu 1986. godine. Klub je osvojio Superkup Srbije 2022. godine pobedom protiv tadašnjeg aktuelnog šampiona, RK Vojvodine. Trenutno igra u Arkus ligi 2025/2026.

O prirodi posla, sporta i samog kluba razgovarali smo u intervjuu sa PR menadžerom Metaloplastike Elixir, Danom Žikićem. Njegov profesionalni angažman u klubu se odnosi na oblast medijskog menadžmenta u sportu - to obuhvata rad sa sportskim klubom i organizacijama u domenu medija, komunikacije, digitalnih platformi i odnosa sa javnošću.

Foto: Arhiva sagovornika

Da li je po Vašem mišljenju osvajanje Superkupa Srbije 2022. godine uticalo na popularnost kluba u javnosti i kako ste Vi doživeli taj uspeh?

Osvajanje Superkupa Srbije 2022. godine za Metaloplastiku je bio značajan trenutak, kako za klub, tako i za širu javnost. Klub sa bogatom istorijom i velikim međunarodnim uspehom uvek izaziva pažnju, ali svaki savremeni trofej dodatno osvežava interesovanje medija, navijača i šire sportske zajednice. Moj lični doživljaj ovog uspeha bio je posebno emotivan. Videti tim, koji neguje tradiciju i kvalitet, kako potvrđuje svoj status aktuelnim trofejom, dodatno je motivisalo sve nas u medijskom timu da tu priču prenosimo što profesionalnije i atraktivnije.

Opišite kako izgleda jedan Vaš radni dan. Šta je po Vašem mišljenju najbitniji deo Vašeg posla?

Moj radni dan je vrlo dinamičan i obuhvata više oblasti: od planiranja sadržaja za društvene mreže i sajt kluba, preko koordinacije sa medijima, do pripreme press materijala za utakmice i događaje. Najbitniji deo mog posla je pravovremena i kvalitetna komunikacija – kako interno sa timom, trenerima i igračima, tako i eksterno sa medijima i javnošću. Upravo kroz tu komunikaciju se gradi reputacija kluba i održava veza sa navijačima.

Koliko je važno održavati bliske odnose sa predstavnicima medija i navijačima? Šta je najvažniji cilj u komunikaciji između javnosti i kluba?

Održavanje bliskih odnosa sa medijima i navijačima je od suštinskog značaja. Mediji prenose priču o klubu široj publici, dok navijači svojim angažovanjem kreiraju atmosferu i identitet Metaloplastike. Najvažniji cilj u komunikaciji je verodostojnost i transparentnost, da javnost dobije tačne informacije, ali i da oseti vrednosti i kulturu kluba. To dodatno jača lojalnost i podršku.

Koliko je poštovanje etičkih principa bitno u sportu i Vašem radu kao PR-a?

Etički principi su temelj mog rada. U sportu, i posebno u rukometu sa tradicijom kakvu ima Metaloplastika, poštovanje pravila i fer-pleja mora biti vidljivo i u komunikaciji. Kao PR, moja odgovornost je da sve informacije budu tačne, da ne manipulišem javnošću i da uvek štitim integritet kluba i igrača.

Koje su Vaše obaveze i odgovornosti kada se dogodi krizna situacija u klubu? Kako reagujete u tim trenucima?

U kriznim situacijama, kao media menadžer, moj zadatak je pravovremeno informisanje, kontrola toka informacija i smanjenje potencijalne štete po ugled kluba. Reagujem brzo. Koordiniram sa rukovodstvom i trenerima, pripremam saopštenja i odgovore za medije, i trudim se da komunikacija ostane smirena i profesionalna. Cilj je da krizna situacija ne naruši poverenje javnosti u klub.

Foto: Arhiva sagovornika

Koliko je Vaša uloga bitna u promociji sporta kod mladih u Šapcu? Da li mislite da biste svojim angažovanjem mogli da zainteresujete mlade za rukomet?

Uloga media menadžera direktno utiče na promociju rukometa među mladima. Kroz društvene mreže, video sadržaje, intervjue i događaje uspevamo da približimo klub i sport mladima. Smatram da svojim angažovanjem, posebno kroz kvalitetne i atraktivne medijske priče, mogu motivisati mlade da se uključe u rukomet i da prepoznaju Metaloplastiku kao klub koji neguje tradiciju i pruža priliku za razvoj talenata.

Kako sa Vaše pozicije vidite budućnost rukometa u Srbiji?

Budućnost rukometa u Srbiji zavisi od ulaganja u omladinski rad, profesionalizaciju liga i kvalitet medijske prezentacije sporta. Sa svoje strane, kroz Metaloplastiku nastojimo da pokažemo da kvalitetna promocija, digitalni sadržaj i transparentna komunikacija mogu povećati interesovanje javnosti, privući sponzore i stvoriti stabilnu bazu za razvoj rukometa u zemlji.

Koliku ulogu društvene mreže imaju u širenju popularnosti kluba i sporta? Da li i one imaju uticaj na izgradnju imidža kluba?

Društvene mreže imaju ključnu ulogu u modernom sportu. One omogućavaju direktnu komunikaciju sa navijačima, brzo širenje informacija o rezultatima, događajima i aktivnostima kluba. Takođe, one oblikuju imidž Metaloplastike prikazujući klub kao profesionalan, transparentan i uključen u zajednicu. To jača reputaciju i popularnost među mlađom publikom i sponzorima.

Da li je sport, a posebno rukomet, dovoljno zastupljen u medijima i kako se to može poboljšati?

Rukomet u Srbiji ima kvalitetnu tradiciju, ali medijska zastupljenost nije proporcionalna značaju sporta. Poboljšanja se mogu postići kroz aktivniju digitalnu komunikaciju klubova, profesionalizaciju PR sektora i saradnju sa medijima, ali i kreiranje atraktivnih sadržaja koji približavaju igru široj publici. Metaloplastika u tom smislu služi kao primer kako kvalitetna medijska strategija može povećati vidljivost sporta.

Koju poruku i savet biste poslali budućim kolegama koje bi želele da izgrade karijeru u sferi sportskog PR-a?

Moja poruka bi bila da budu strastveni, proaktivni i posvećeni istini. Rad u sportskom PR-u zahteva kombinaciju znanja iz komunikacija, medija i sporta, ali i sposobnost da se stvori priča koja inspiriše i povezuje ljude. Najvažnije je uvek štititi integritet kluba i sporta, učiti iz iskustava i koristiti modernu tehnologiju i medije za izgradnju pozitivnog imidža i dugoročne reputacije.

Odjekivanje: Vampire Weekend

Fri, 27 Mar 2026 13:23:15 GMT

U prethodnim tekstovima pisali smo o raznim albumima - od novih, starih, diskografija koje su razočarale ili oduševile, ali nikada se nismo osvrnuli na jedan noviji bend kog ne zanima da stvara hitove, već živi od pravljenja albuma. Vampire Weekend je upravo takav bend, onaj koji nikada nije proizveo nijednu pesmu koja je upala na "Top Hot 100" listu, a sa druge strane, koji je pravio muziku da traje - u albumima.

Foto: Axs.tv

U svetu muzike postoje dve velike liste, jedna je „Top Hot 100“, koja pokazuje koliko je neka pesma slušana, dodavana na plej-liste, i postoji "Billboard 200" lista koja pokazuje istu statistiku, ali za ceo album (ukratko rečeno). Vampire Weekend je čak pet puta upao na Billboard 200 (i 3 puta bio prvi), ali nijedne nedelje nije ni prišao listi top 100 pesama. Što je veoma zanimljivo kao fenomen, gledajući trenutno stanje u muzici. Umetnici koji su poznati po dobrim albumima, kao, na primer, Radiohead, uspeli su makar jednom da se probiju na toj listi ili da proizvedu singl koji ostaje. Zapravo, jedini bend koji je ovo isto uradio kao „Vampiri“ jeste Slipknot. U biznisu koji se danas vodi, teško je održati karijeru i teško je finansijski održivo nemati hitove. Njihovi savremenici Imagine Dragons su 20 puta imali pesmu koja je probila top 100, sa "Radioactive" koja je ostala na toj listi celih 87 nedelja. Imamo neke od umetnika koji su pokorili „Top Hot 100“ listu, kao što je Coldplay, a opet imajući 5 albuma koji su makar na nedelju dana bili prvi. Zašto ovakav pristup i koju priču žele da ispričaju ovim?

"Neki ljudi vole da slušaju uživo nastupe, neki slušaju jednu pesmu iznova i iznova. Dok sam ja oduvek voleo albume i diskografije... Od početka sam imao ideju kuda će projekat Vampire Weekend da ide i ne bih voleo to da razočaram", izjavio je frontmen benda, Ezra Kuning. Upravo ovo je moto benda, od početka. Svojim prvencem iz 2008.godine su pokupili pozitivne kritike i pažnju javnosti, ali i pesma „A-Punk“, unatoč pojavljivanju u raznim filmovima i serijama, došla je tek do 102. mesta "Top Hot 100". Pojavili su se kao slatkasti sint-pop bend koji je eksperimentisao sa poznatim elementima u indie muzici i koji je zabavljao i imao „catchy“ zvuk. Sledeća dva albuma su brzo usledila i priča je bila gotovo ista, sa određenim promenama, kako u zvuku, tako i u samoj naraciji albuma. Najkompletniji do tada i najzreliji bio je "Modern Vampires of the City" iz 2013.godine, koji je i zvučao mnogo mračnije i kontrolisanije od ostatka. Potom je usledila tišina, ono što su sami nazvali pauza od pritiska i vreme da se sakupi dovoljno energije i kreativnosti ka novoj eri.

Ta tišina je potrajala 6 godina, što je za današnje muzičare, kakva je, na primer, Taylor Swift) nezamislivo i neodrživo, sve do ploče "Father of the Bride". Ovo je dupli album sa 18 pesama, od kojih ima mnogo psihodelije, folka, novih glasova i po prvi put neko im je gostovao u kompozicijama, što je za bend bilo iscrpljujuće. Odmah su dali do znanja da sledeći album neće imati više od 10 pesama, i tako je i bilo sa "Only God Above Us", koji je izašao 2024. godine. Njihov orkestralno najgušći i najkompleksniji album do sada, sa temama kao što su pokvareni sistem, gubitak smisla i pronalaženje lepote ponovo. Kritički najbolje ocenjena ploča od prve, ali ne leži vraže - i najmanje slušana. Kao da su namerno odbijali da budu u centru pažnje i želeli samo da napreduju kao muzičari.

Od početka, grupa Vampire Weekend se razvijala u erama, ne singlovima. Nikada nisu vijali slavu, viralni hit ili se prilagođavali momentu. Izgradili su diskografiju, onako kako su želeli i kako im se sviđala. U industriji koja nagrađuje brzinu, lako pamtljive melodije i gomilu kontenta, oni su odabrali da budu strpljivi. Nikada ne ostajući u prošlosti, u jednom hitu koji će ionako biti zaboravljen. Polako gradeći nešto što će da traje.

Šetnja kroz istoriju: Muzej štampe i štamparstva

Thu, 02 Apr 2026 17:59:16 GMT

Novi Sad bogatiji je za jednu jedinstvenu postavku. Na adresi Vojvode Mišića 1, u bivšoj zgradi štamparije „Forum“, vrata je otvorio Muzej štampe i štamparstva.

Novi kulturni prostor smešten je u suterenu zgrade i obuhvata nekoliko tematski uređenih prostorija. U podnožju stepenika koji vode u izložbeni kutak, posetioci mogu da primete puteljak sačinjen od citata i simpatičnih misli zaposlenih u listu „Magyar Szó“. Ovaj niz reči uvodi u hodnik ispunjen trofejima, pohvalnicama i svim priznanjima koje je ovaj list dobio od svog osnivanja. Vitrina je impresivno popunjena, a u njenoj blizini je i ploča sa detaljima ovih postignuća.

Sledeća prostorija je jedna od većih u muzeju. Desni zid u celoj svojoj dužini prikazuje vremensku liniju razvoja dnevnog lista poznatog i kao „Mađarska reč“. Ključni trenuci u razvoju jasno su istaknuti fotografijama i preciznim datumima. Na ovoj strani prostorije se nalaze i razni brojevi lista od osnivanja sve do danas. Posetiocima mogu biti naročito interesantni originalni rukopisi i lični predmeti osnivača. Sa druge strane nalazi se mala foto kabina idealna za fotografisanje i stvaranje uspomena tokom posete muzeja. Prema rečima kustosa izložbe, kutak posvećen razvoju fotožurnalizma lično je uredila fotoreporterka lista „Magyar Szó“. Pored objektiva i raznih fotoaparata, ovaj deo muzeja kreativno imitira izgled mračne komore.

U nastavku se mogu videti razne pisaće mašine, kao i proces uređivanja naslovne strane dnevnog lista. Nešto više o procesu sakupljanja vesti, radu redakcije i ovom nesvakidašnjem muzeju, posetioci mogu saznati gledajući kratke informativne filmove. Oni se puštaju u malenom bioskopu u dnu suterena i vizuelno prate i objašnjavaju rad lista „Mađarska reč“.

Foto: Boris Radić

Muzej štampe i štamparstva sadrži još neke zanimljive delove. Izložena su i specijalna i vrlo neobična izdanja, koje je sastavljao ovaj dnevni list kroz godine. Tu se nalazi interaktivna tabla sa ciljem da pruži više informacija o redakciji, ali i zabavi kvizovima o svemu što se sazna tokom posete. Posebno zanimljivo iskustvo je prostorija prekrivena ogledalima i raznim primercima ovih novina od osnivanja pa sve do danas. Poslednja prostorija Muzeja je posvećena radu štamparije „Forum“, u čijoj nekadašnjoj zgradi se i nalazi sama postavka. Posetioci imaju mogućnost da proniknu u to kako je nekada izgledao proces štampanja novina. Postavljene su razne mašine za umnožavanje, sečenje, savijanje papira, kao i sto sa slovima za štampu. U ovom delu muzeja je i kutak za decu.

Posebno je istaknuta ustakljena vremenska kapsula koja sadrži pismo namenjeno budućim generacijama i broj dnevnog lista „Magyar Szó“ koji je izašao na dan otvaranja muzeja. Na samom kraju moguće je videti stakleni zid na kojem su postavljene razne poštanske markice koje „Forum“ izrađuje.

U toku je promotivni period tako da, prema rečima zaposlenih, ulaz je besplatan, ali je poželjno najaviti svoj dolazak. Muzej je otvoren svim radnim danima, a kustosi se nalaze na raspolaganju posetiocima do 15 časova.

Cilj izložbe je uputiti javnost u rad jednog od najstarijih dnevnih listova u Vojvodini, ali i pokazati kako se štampa razvijala tokom vremena. Svojom neobičnom sadržinom i netipičnom postavkom, ovaj muzej pruža sasvim drugačije iskustvo svima onima koji su u potrazi za nečim originalnim i zanimljivim.

Igor Vujičin: direktor za medije KK Crvena Zvezda

Wed, 01 Apr 2026 16:54:52 GMT

Igor Vujičin dugo se bavio sportskim komentatorstvom na B92. Međutim, nakon petnaest godina odlučuje da svoju profesiju začini novim izazovom, prihvatanjem pozicije direktora medija (PR menadžera) KK Crvena Zvezda. Danas verno prati Zvezdu na svakoj utakmici, redovno izdaje saopštenja i vodi računa o uspostavljanju kontakta sa publikom i upravo ga to čini profesionalcem u svom poslu.

Photo: Igor Vujičin/Portfolio klub

1. Radili ste dugi niz godina kao sportski novinar na B92, pre nego što ste došli na poziciju PR-a Zvezde. Šta Vas je navelo da, nakon 15 godina rada u medijima, prihvatite izazov rada PR kluba?

- Pre svega želja za promenom i novim izazovima. Da ne zvučim pretenciozno, ali B92 je zaista bio jedinstven mediji. Redakcija kakva je tada bila, sa urednicima koji su nas ohrabrivali da radimo sve ono što smo smatrali da može da unapredi program i sadržaj, tamo ste radili bez straha od greške. Bilo je to okruženje sa mnogo mladih ljudi i onih koji su se duhom tako osećali.

Zajedno smo stvorili sportski sajt, dobar informativni program, mnogo live prenosa košarke, tenisa, fudbala. Nismo se plašili ni nepoznatih izazova poput prenosa“skoka iz svemira“ danas nažalost pokojnog Feliksa Baumgartnera. Ipak , ono što je bilo najvažnije stvorili smo imidž medija kome se verovalo.
Međutim, čvrsto verujem da je nakon određenog vremenskog perioda potrebna promena. Naravno, ne promena koja iskače iz okvira onoga što ste radili i iz polja u kome ste stekli bogato iskustvo. Pratio sam Crvenu zvezdu godinama na B92, radio sam i na Eurosportu Srbija, bio deo tima koji je razvio i Arenu Sport…Ipak, kada je stigla ponuda iz Zvezde, osetio sam da je pravo vreme da se oprobam u nečem novom.

2. Kada ste prešli na poziciju PR-a Zvezde, kako ste se prilagodili novim izazovima? Šta je po Vama najteži, a šta najlakši deo Vašeg posla?

- Najteži deo posla je sve!
Biti Direktor za medije, kako se zvanično zove ta pozicija u Evroligi, zaista je vrlo naporan i stresan posao. Mnogi smatraju da je naš jedini posao da se slikamo i vodimo konferencije posle utakmice, ali istina je da morate da budete na raspolaganju 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji, jer je klub pod konstantom lupom javnosti, medija i navijača.

Ukratko zadužen sam da napravim tim ljudi koji će medijski pripremiti utakmicu, od izjava, organizacije konferencija pred i nakon utakmice. Takođe, morate da obezbedite internet, mesta za novinare u press ložama i da svakodnevno komunicirate sa medijima. Tu je i svakodnevna komunikacija sa Evroligom, ABA ligom, organizacija intervju kada idete u inostranstvo, priprema brošura i medijskog materijala za utakmice, ne samo za prvi tim, već i za mlađe selekcije, kao i organizacija medijskih nastupa za sve članove KK Crvena Zvezda - od predsednika, koji je po priordi svoje pozicije medijski eksponiran, do generalnog menadžera, direktora, trenera i medijski najeksponiranijih igrača.

Ima tu još mnogo toga, ali iz ovog najkraćeg opisa jasno vam je da posla nikada ne manjka. Naravno, tu su i neplanirane situacije – krizni PR, koji rešavamo od slučaja do slučaja, u zavisnosti od “problema” koji imamo. Poseban problem je tabloidizacija pojedinih medija i njihova želja za informacijama koje često nemaju mnogo veze sa sportom. Ipak, morate imati razumevanja i za takve medije, jer su naši košarkaši, bar neki od njih, izuzetno popularni i javnost želi da sazna sve o njima. Lek protiv tog je prevencija, stalna komunikacija sa igračima, gde im jasno stavimo do znanja šta je dozvoljeno, a šta nije.

Na kraju, osnovno pravilo ovog posla glasi: nema kontakta medija sa ljudima iz kluba bez znanja PR službe.

3. Prethodna sezona je bila izazovna u ABA ligi i Evroligi. Zvezda je više puta zvanično reagovala na sudijske odluke, konkretno, istakla bih meč sa Budućnost Voli. Kako se donosi odluka da se takav, direktan stav javno iznese? Gde se povlači granica između zaštite interesa kluba i rizika od sukoba sa ligom. Takođe, koje PR strategije su se pokazale najefikasnijim u komunikaciji sa medijima i navijačima?

- Odluke takve vrste se donose na sastancima uprave kluba. KK Crvena zvezda je udruženje gradjana sa jasno postavljenom strukturom. Situacija u prethodne dve godine je malo drugačija jer klub ima novog predsednika i strukturu kluba. Na prvom mestu je Upravni odbor, koji je zadužen za nabavljanje sredstava. Period koji ste pomenuli bio je u vreme “predsednikovanja” Nebojše Čovića, čoveka koji je voleo medije, i znao kako da se postavi u javnim nastupima.

Konkretno, kada se izlazi sa zvaničnim saopštenjem, to je odluka najviših tela kluba, ali je konačnu odluku, u konsultaciji sa najbližim saradnicima, donosio predsednik kluba.

Nikada nismo vodili računa o eventualnom riziku sukoba sa ligom. Na prvom mestu je zaista i jedino, interes kluba. Kad god je bilo procene da su interesi KK Crvena zvezda narušeni, reagovali smo. Nekada je možda bilo i preterano oštro, ali u tim trenucima neki su očigledno zaboravili ko je generator prihoda, medijske pažnje i uspeha ABA lige.

To ne znači da nam je nešto zagrarantovano bez igre na terenu, ali smo došli u situaciju da su mnogi želeli da pitanje pobednika rešavaju van terena. Tada reagujete, bez obzira na posledice, jer ne smete da zaboravite koga predstavljate. Klub koji je veliki po svim parametrima, i koji prate milioni.

4. Kako se svaki klub nađe u kriznoj situaciji, Zvezda je takođe prošle godine izdala saopštenje nakon kazne Evrolige zbog ponašanja navijača, a to nije prvi put. Kako PR tim reaguje u tim situacijama? Da li se služite iskustvom iz prethodnih sličnih situacija ili imate neki unapred pripremljen scenarij?

- Specifičnost ovog posla je da za njega ne postoje napisane knjige, simulacije, niti fakultet. Ovo je jedinstveno iskustvo, i često kažem da smo mi svojevrsni “hibridi”, jer ovo što radimo nema u knjigama. Nema pravila, nema napisanog rešenja, sve se rešava od situacije do situacije.

Nemate unapred pripremljeno rešenje za napad igrača u noćnom klubu. Nemate rešenje za linč igrača u Podgorici, koji je bio čista politika, ili transparent za koji Evroliga smatra da je provokativan. Hoću da kažem da nikada ne možete da predvidite šta vas očekuje, niti možete imati spremno rešenje. Ali, imate iskustvo. I to je vaš najveći adut.

5. Kada smo već kod kriznih situacija, Zvezdu je zadesila i smena trenera u prošlogodišnjoj sezoni. Osetljiv trenutak za svaki klub. Kako se PR tim priprema za komunikaciju takve odluke prema medijima i vernim navijačima?

- Vrlo jednostavno. Postoje odluke koje nisu lake, i kada se donesu, morate kao klub čvrsto da stojite iza njih. Nekada su smene trenera samo logična posledica neuspeha na terenu. Nažalost, košarka je područje koje je impulsivno, takve stvari su normalne i nekada samo nema strpljenja.

Međutim, kada je neminovno da do toga dođe, trudite se da javnost na najjednostavniji način prezentujete šta je dovelo do takve odluke. Konkretno, za poslednju smenu trenera moja ideja je bila da se javnosti i Zvezdašima obrati naš predsednik i objasni razloge razlaza sa trenerom koji je zaista, na svim nivoima, pomogao Crvenoj zvezdi da raste kao klub.

Verujem da se u takvim situacijama sve može sažeti u jednu rečenicu koju je tom prilikom predsednik kluba izgovorio: “Nisam na mestu predsednika da bi donosio populističke odluke, već one koje su u interesu kluba, a one nekada nisu lake”.

6. Navijači su stub svakog kluba, a Zvezdinih je itekako mnogo. Zanima me kako uspevate da pored toga što informišete, uspevate da gradite i održavate osećaj zajedništva? Posebno bih istakla društvene mreže i njihovu ulogu. Da li je komunikacija na Instagramu i Iksu znatno drugačija po tonu i sadržaju od one sa tradicionalnim medijima?

- U pravu ste. Biću koncizan jer tu nema magije ni neke mudrosti, jednostavno moramo da pratimo savremene trendove. Čak smo u obavezi da se okrećemo mrežama, a u fokusu su nam nalozi na X-u i instagramu.

Tradicionalni mediji, u našem slučaju zvanični sajt kluba, praktično služi kao oglasna tabla kluba. Ali fokus nam je na društvenim mrežama, tu imamo milionske preglede i svakodnevnu komunikaciju sa našim navijačima. Takva vrsta komunikacije suštinski je drugačija, dinamičnija je i primerenija vremenu u kome danas živimo. Forma je kraća, a dominiraju slike i jednostavni opisi.

To je jednostavno 21.vek u kome smo svi zatrpani informacijama. Takođe tu je i sugestija Evrolige da mnogo više koristimo takve platforme. Vreme novina je, nažalost, prošlo.

7. Zvezdu čeka nova sezona, pa tako i PR tim novi izazovi i taktike. Da li ste spremni za te izazove i koji su klučni ciljevi PR-a ove sezone?

- Postoje osnovni, strateški ciljevi, ali i oni sekundarni, a to su pre svega napredak i modernizacija. Cilj Crvene zvezde je uvek isti, da bude dostupna svima, da svakodnevno komunicira sa velikom armijom navijača, što nije nimalo lako, i da kroz tu komunikaciju usvaja ono što je dobro.

Strateški ciljevi usmereni su ka tome, da igrači i svi medijski interesantni ljudi KK Crvena zvezda budu dostupni javnosti, jer nam je jasno koliki je interes javnosti za naš klub. Ali ono na čemu posebno insistriram dok sam na poziciji direktora za medije jesu aktivnosti koje grade društvenu odgovornost: dobrotvorne akcije, akcije posete bolesnoj deci, promovisanje pravih vrednosti. Čak i prilozi poput one sa mačkom Ljubicom imaju smisla, jer Crvena zvezda nije moja, niti ljudi koji su trenutno u klubu. Crvena zvezda je narodni klub, o kome će voditi računa i neki drugi ljudi, generacije posle nas.

Ono što me čini ponosnim jeste da je u vreme kada sam na ovoj pozicji, Zvezda je porasla kao klub, postala je prijemčivija običnom čoveku (koliko je to moguće). Radimo stvari koje bi ovakav klub trebalo da radi: bez arogancije, bez osećaja nedodirljivosti, osionosti i bahatosti. Jer Crvena zvezda je narodni klub, i u to duboko verujem.

Za kraj, cilj koji se prirodno nameće pred nama jeste da Crvena zvezda postane još više prepoznatljiva u Evropi i svetu. Na tome već radimo, već sada u timu imamo igrače iz svih krajeva sveta. Asocijacija smo na klub koji ima strastvene navijače, koji voli košarku i na ovaj sport gleda potpuno drugačije od mnogih kojima je to samo posao.

Karmadonna - estetika prljavog realizma

Wed, 25 Mar 2026 11:41:07 GMT

Umetnost je oduvek reflektovala stvarnost, dok kreativnost reaguje na promene u društvenom, kulturnom i političkom životu. Film se često opisuje kao „najlepša prevara na svetu“ — deluje kao ogledalo naših života, a istovremeno nudi beg u veštački konstruisane svetove. Kao moćan medij empatije, film podstiče gledaoce da sagledaju svet iz različitih uglova, brišući granicu između duboke umetnosti i utešnog eskapizma. Kamera, montaža i atmosfera doprinose osećaju da prisustvujemo stvarnim događajima, a ne fikciji.

Film se naslanja na estetiku evropskog underground i nezavisnog filma, gradeći teskobnu atmosferu u kojoj sve deluje nestabilno, osim osećaja straha za goli život. Domaća kinematografija retko je razvijala čist horor žanr, sve dok se nije pojavio film „Karmadona“, koji uvodi estetiku prljavog realizma.

Radnja filma prati grupu marginalizovanih likova uhvaćenih u začarani krug nasilja, kriminala i egzistencijalne nesigurnosti, gde granica između žrtve i počinioca postaje sve nejasnija. Kroz fragmentarne epizode njihovih života, film razotkriva brutalnu svakodnevicu u kojoj opstanak često podrazumeva moralne kompromise, a nasilje postaje gotovo prirodno stanje. Upravo u toj sirovoj, gotovo dokumentarističkoj neposrednosti, „Karmadona“ pronalazi svoj najjači izraz.

Foto: IMDb/Karmadonna

Aleksandar Radivojević, režiser i scenarista, poznat i po kontroverznom „Srpskom filmu“ snimljenom pre gotovo šesnaest godina, pokazuje da ume da pomera granice i u savremenoj kinematografiji. Granice se pomeraju ne kroz obnavljanje horora kao žanra, već kroz demonstraciju da se jezivost može graditi iz realnosti, a ne iz fantastike.

Ovaj realističan prikaz subkulture nije prošao nezapaženo na festivalima, gde je izazvao ovacije publike. Film prikazuje probleme savremenog društva, uključujući korupciju, kriminal, narkomaniju i nasilje. Likovi govore autentičnim, svakodnevnim jezikom, što pojačava utisak stvarnosti. Otvoreni prikaz tabu tema izazvao je pažnju i polemike, a film je visoko rangiran zbog svoje brutalne iskrenosti, surovog nadrealizma i hrabrosti, koju dodatno naglašava omaž prevazilazeći samu tehničku izvanrednost produkcije.

Sve u svemu, „Karmadona“ je intrigantan i dosledno realizovan projekat, koji postavlja brojna pitanja o životu i svetu, uronjenom u tranziciono sivilo postmodernog društva.

Neša Bridžis : "Stendap je veština"

Tue, 24 Mar 2026 16:38:22 GMT

Stendap (Stand-up) komedija je svojevrsna forma scenske umetnosti gde je sam izvođač glumac, reditelj, scenarista i interpretator istovremeno. Ovaj žanr ima za cilj da gledaocima na duhovit i satirčan način predstavi lične stavove izvođača o svim problemima ljudske svakodnevnice.

Dok stendap komedija na Zapadu ima mnogo dužu tradiciju i veću popularnost u društvu, na našim prostorima, ovaj žanr je i dalje u ekspanziji, koja, može se reći, u poslednje vreme postaje sve veća.

Jedan od prvih stendap komičara u našem regionu je Nenad Danilović, poznatiji kao Neša Bridžis. Široj javnosti je postao poznat nakon čuvenog spota pod nazivom „Aj Riki Martine” kada je i dobio svoj prepoznatljivi nadimak. Nakon svog prvog nastupa, kako i sam kaže, nije ni znao da se taj žanr uopšte naziva stendap komedija, da bi samo godinu dana posle počeo njom da se bavi profesionalno i počeo da gradi karijeru, danas 16 godina dugu.

Foto : arhiva sagovornika

Poznati ste kao jedan od utemeljivača srpske stand-up scene. Kako biste našim čitaocima opisali početak svoje karijere, šta vas je inspirisalo da krenete putem stendap komedije, i kako je Nenad Danilović postao Neša Bridžis?

Prve korake sam napravio 2010. godine. Tačno 16 godina od mog prvog stupanja na scenu, u vili “Maska” na Vračaru održan je nastup na kom sam „debitovao“, da se tako izrazim. Zanimljivo je da tada ni sam nisam znao da se to zove stendap komedija, niti sam pratio inostrane komičare, i tek posle više od godinu dana, na večeri otvorenog mikrofona u Skadarliji u klubu “40c” sam uplovio u stendap vode i profesionalno počeo da se bavim ovim poslom ispred organizacije Standup.rs. Iste godine smo i počeli da gradimo stendap scenu u prvom takvom klubu “Ben Akiba”, u Savamali. Inspiraciju za nastupe sam pronalazio u svakodnevnici, u ljudima, i u životu generalno, a Neša Bridžis je nastao kroz čuveni, rekao bih, sada već kultni spot “Aj Riki Martine, brate shvati me”, i tako sam i do dan danas kršten.

S obzirom na Vaše višegodišnje iskustvo, kako vidite razvoj srpske stendap scene od početka karijere do danas?

Nas je na početku bilo svega petoro, danas nas ima preko 100 širom regiona, a pritom se i dalje budi svest o takvom žanru predstave. Sve u svemu, širi se solidno, rekao bih, sve više ljudi mu pristupa, tako da je to za mene i više nego odlična stvar.

Koje je vaše mišljenje o trenutnoj stendap sceni u Srbiji i da li mislite da ona ima potencijala da bude još bolja nego što jeste?

Naravno da ima potencijala. Mi smo izuzetno duhovit narod, i kao nacija, odolevali smo mnogim nedaćama upravo kroz humor i, iskren da budem, mislim da nam nema ravnih po tom pitanju. Stendap je veština, spoj satire, aforizama, sarkazma, cinizma, i kao takav postoji kodeks koji glasi: “Sam si napisao, sam odgovaraš za to što ćeš reći, sam si kreator svoje priče, sam režiraš“. Stavio bih akcenat na ovu rečenicu, jer ona treba da bude ozbiljna poruka svim budućim kolegama koji žele pošteno da se bave ovim poslom. Danas ljudi nude stendap koji su drugi napisali ili prevode tekst poznatih komičara i potpisuju se kao da je njihov. S obzirom na to da se kod nas stendap i dalje razvija, publika misli da je to stendap, a nije, što me malo nervira, da budem iskren. Stendap na ovim prostorima može dostići svoj pun potencijal samo ako se razvija u pravom smeru.

Koje je vaše iskustvo sa nastupima u regionu, vidite li razliku između srpskog i regionalnog stendapa, i da li baš ovaj žanr ima univerzalnu poruku za svakog?

Humor je, pre svega, subjektivna stvar. Publika jeste različita, nekada je otvorenija, nekada im malo više treba da se opuste, ali generalno, i kod nas i u regionu imate fantastične komičare i publika se i te kako pronalazi u tome. Kao najbolji primer bih posebno izdvojio festival “Skup”, koji osvaja simpatije širom regiona, i koji je upravo iz tog razloga i osmišljen - da se publici predstavi raznovrsnost, bez predrasuda na nacionalnoj, verskoj i bilo kojoj drugoj osnovi, i da uživa u različitim slengovima.

Kako biste približili stendap komediju mladima i podstakli sve zainteresovane da krenu time da se bave?

Približio bih je na jedan jedini mogući način. Budite iskreni, budite originalni i budite svoji. To je poruka za sve koji bi eventualno krenuli ovim stazama. Mogao bih mnogo da pričam, ali jedno je sigurno - kada jednom probate i osetite tu energiju, stendap postaje ljubav i postaje sve.

Sunovrat bivšeg šampiona - Lester na ivici ispadanja u treću ligu

Mon, 23 Mar 2026 18:01:51 GMT

Fudbalski klub Lester nalazi se u zoni ispadanja u drugom rangu engleskog takmičenja. Bivši šampion Premijer lige nalazi se u velikoj rezultatskoj, ali i finansijskoj krizi zbog koje su mu oduzimani bodovi, pa ispadanje u Ligu jedan nije košmar, već realna opcija.

Jedna od najlepših fudbalskih bajki dobila je svoj epilog pre 10 godina, kada su fudbaleri Lestera, na čelu sa Klaudijem Ranijerem podigli trofej namenjen šampionu Premijer lige za sezonu 2015/16. Fudbalski svet je bio bogatiji za majstore kao što su Vardi, Kante, Marez, i na još nekolicini igrača, od kojih su neki otišli za velike količine novca, koji je Lesteru dao arsenal da kupuje igrače boljeg renomea.

Imali su nakon Ranijerija navijači Lestera motiva za slavlje i pod trenerskom palicom Brendana Rodžersa, koji je sa ovim timom osvojio FA kup, takođe doguravši i do polufinala Lige konferencije.

Nakon ispadanja u drugu ligu prošle sezone, predviđanja su bila da će se “Lisice“ brzo vratiti u najjači rang Engleskog takmičenja. Ipak, sitaucija iza kulisa nije tako jednostavna, jer se Lester nalazi u velikoj finansiskoj krizi.

Foto: BBC

Nakon sjajne sezone u Čempionšipu i ulaska u Premijer ligu, Enco Mareska odlazi sa klupe Lestera u junu 2024. godine. Njegov, kao i odlazak Kirnana Duzberi-Hola u Čelsi, ostavili su velike rupe koje su se teško mogle adekvatno popuniti.

Njegov naslednik bio je engleski strateg Stiv Kuper. Od samog starta stvari nisu bile najbolje, a Kuper je uspeo da „izdrži“ do novembra, ostavivši klub na šesnaestom mestu na tabeli.

Rud Van Nistelroj je dobio zadatak da, kako zna i ume, Lisice ostavi u najvišem rangu engleskog takmičenja. Dobro je Holanđanin počeo svoj mandat na klupi, pobedivši u svojoj prvoj utakmici, ali je povratak u realnost brzo usledila, a realnost je bila poprilično tamna. Oboreni su negativni rekordi Premijer lige, a navijači su svoje nezadovoljstvo fokusirali na upravu.

Promene u upravi su se desile, ali su se loši rezultati nastavili, ove sezone u Čempionšipu. Loš odabir igrača, imenovanje trenera samo 3 nedelje pred početak sezone, podeljenost navijača oko bitnih pitanja u klubu, stvorile su lošu energiju koja se i trenutno pokazuje na terenu.

U februaru je Lester kažnjen oduzimanjem šest bodova zbog kršenja pravila o profitu i održivosti u trogodišnjem periodu do sezone 2023/24. Кaznu je izrekla nezavisna komisija u sklopu Engleske fudbalske lige, nakon što je utvrđeno da je klub premašio dozvoljeni prag gubitaka za više od 20 miliona funti.

Кlub aktivno traži novog glavnog trenera, tehničkog direktora, komercijalnog direktora i CEO-a kako bi stabilizovao situaciju nakon finansijskih problema i ispadanja.

Ostalo je još 7 utakmica do kraja šampionata a prvi iznad „crte“ je Portsmut sa bodom više. Moraju pod hitno pronaći formu i zajednički jezik na terenu, kako bi izbegli istorijsko ispadanje u Ligu jedan, diviziju koju su poslednji put igrali u sezoni 2008/09.