Najnovije Vesti

Pregled Svetskog prvenstva u fudbalu: Crvena furija na krovu sveta

Wed, 29 Jul 2026 18:27:36 GMT

U finalu Svetskog prvenstva u fudbalu, odigranom u Nju Džerziju, reprezentacija Španije savladala je Argentinu rezultatom 1:0 posle produžetaka i drugi put u svojoj istoriji postala šampion sveta. Tom pobedom Španija je prvi put od Mundijala 2010. u Južnoj Africi ponovo osvojila „Boginju“.

Finale nije moglo proći bez strepnje, slutnje i kordinisane taktike. Španija je na svim frontovima nadigrala Argentinu, dok su Gaučosi uspeli da se brane tokom 90 minuta igre. Međutim, u produžecima još sa igračem manje, Argentina nije mogla da parira konstantnim napadima Španije i na kraju poklekla u 106 minutu. Tada je Ferran Torres zatresao mrežu Argentinaca i vratio titulu nazad na Pirinejsko poluostrvo. Iako je bio nevidljiv u finalu, Mesi je iza sebe ostavio jak individualni performans koji je i doveo Argentinu do finala. Ono po čemu će još pamtiti fudbalere Argentine to je po nesportskom ponašanju nakon finala prema igraćima Španije i njihovom stručnom štabu.

Foto: unsplash

Pehar i medalje pobedničkom timu je uručio predsednik FIFA Đani Infatino ali i predsednik SAD-a Donald Tramp. Neposredno pre toga dodeljene su nagrade za individualni uspeh. Unai Simon je dobio nagradu za najboljeg golmana, mladi defanzivac Pau Kubarsi iz Barselone je dobio nagradu za najboljeg mladog igrača a „Zlatnu loptu“ za najboljeg igrača turnira dobio je igrač Mančester Sitija Rodri. Nagrada za najboljeg strelca turnira otišla je napadaču Francuske i Real Madrida Kilijanu Mbapeu,. Francuz je na ovom prvenstvu postao igrač sa najviše datih golova na svetskim prvenstvima ikada, prestigavši nemačkog napadača Miroslava Klosea.

Ovo prvenstvo će ostati upamćeno po mnogo lepih i veselih momenata ali i po veoma čudnim i kontroverznim trenucima. Veliki broj zemalja pokazao je da im je ipak mesto na ovakvom takmičenju, dok su neke od njih svoje navijače razočarale. Ubedljivo najveće razočaranje prvenstva bila je selekcija Urugvaja. Kao dvostruki svetski šampion, očekivalo se da doguraju do kraja nokaut faze, ali su zaustavljeni u grupnoj fazi od strane najvećeg iznenađenja turnira, a to je reprezentacija Zelenortskih ostrva. Nakon što su prošli grupu kao neporaženi, uspeli su da bukiraju kartu za eliminacioni deo turnira. Njihova bajka zaršena je u šesnaestini finala kada je od njih, nakon produžetaka bolja bila Argentina, i to rezultatom 3:2.

Sporan momenat koji je takođe obeležio prvenstvo bio je i poništavanje suspenzije Folarinu Balogunu iz SAD-a, zbog „uplitanja“ Trampa u samu odluku.

Kao i na svakom takmičenju, i na ovom 23. prvenstvu sveta susreli smo se sa Gol-lajn (Goal-line) tehnologijom i VAR-om, pauzama za hidrataciju (Hydration brake) i nastupom između dva poluvremena u finalnoj utakmici (Halftime show). Pauze za hidrataciju su doživele ozbiljne kritike od strane navijača, novinara pa čak i fudbalera sa samog turnira. „Ako je zaista vruće, naravno da bi bilo dobro ubaciti ih u igru. Ali, po mom mišljenu, to treba razmatrati za svaku utakmicu posebno.“ Rekao je Virdžil van Dajk kapiten Holandije na temu pauza za hidrataciju.

Foto: unsplash

Iako je šou na poluvremenu privukao veliku pažnju među obožavateljima muzike, susreo se i sa primedbama zbog toga što je fudbal u Americi počeo da dobija stil njihovog fudbala. Na koncertu su nastupali Madona, K-Pop bend BTS, Džastin Biber i Šakira. Ovaj događaj je uslovio da dođe do promene pravila od strane FIFA da se pauza na poluvremenu promeni sa standardnih 15 minuta na 30, kako bi se cela manifestacija izvela kako treba. Ove česte pauze dovele su do promena u ritmu igre i formi igrača, što je mnoge zemalje koštalo pobeda i plasmana.

Ovo prvenstvo nam je omogućilo da prisustvujemo i mnogim rekordima. Najveća menjaža sličica održana je u Meksiko sitiju u Meksiku, dok je utakmica Meksiko protiv Engleske bila najgledanija utakmica ikada na svetskim prvenstvima. Imali smo priliku da gledamo državu sa najmanjim brojem stanovnika koja je ikada nastupila a to je bio Kurasao. Norveško veslanje je osvolio internet i učinilo da popularnost ove zemlje ode u nebesa.

Mnoge male zemlje poput Katara osvojile su prve istorijske bodove na prvenstvu. Haiti je postigao prvi gol, a čuvar mreže Kurasaa Eloj Rom srušio je rekord za najviše odbrana za 90 minuta. Pored njega najzapaženiji igrač je definitvno bio i golman Zelenortskih ostrva Vozinja, koji je zbog svog neverovatnog nastupa protiv Španije, na društvenim mrežama postao jedan od najpopularniih sportista na svetu. Nemačka, Brazil i Holandija su prerano završili takmičenje, pa ostaje pitanje kakva im zapravo budućnost sledi.

Za naredno Svetsko prvenstvo u fudbalu je poznato da će biti čak šest domaćina. Španija, Portugal i Maroko biće glavni domaćini dok će u Argentini, Paragvaju i Urugvaju biti održane prve tri utakmice zbog obeležavanja stogodišnjice takmičenja. Broj timova kako navodi Infatino neće biti 48 kao sada već se razmišlja da se čak poveća na 64. Zanimljivo je da će po prvi put aktuelni svetski šampion biti domaćin narednog prvenstva. Iako su ovo do sada samo nagađanja, takav format takmičenja neće moći da razočara. Fudbal je oduvek okupljao ljude, pratili oni njega ili ne, da zajedno bodre svoje timove na najvećoj planetarnoj smotri i ta tradicija nikada neće prestati.

Ko danas vaspitava roditelje?

Mon, 27 Jul 2026 17:47:08 GMT

Sve veći broj roditelja, tokom poslednje decenije, savete o vaspitanju dece pronalazi na društvenim mrežama, gde influenseri i drugi kreatori sadržaja bez stručnih kvalifikacija često postaju relevantan izvor informacija. Stručnjaci to dovode u vezu sa dostupnošću digitalnih platformi i potrebom za brzim odgovorima na roditeljske dileme. Odgovornost za takvu praksu dele i kreatori sadržaja koji svoje iskustvo predstavljaju kao univerzalno rešenje i roditelji koji informacije ne proveravaju. Stručnjaci kao moguće rešenje ističu razvoj medijske pismenosti i oslanjanje na proverene izvore i kvalifikovane eksperte.

Nekada su roditelji prve savete o odgajanju dece tražili od svojih roditelja, pedijatara ili patronažnih sestara. Danas je dovoljno nekoliko sekundi pretrage na Instagramu, TikToku ili Jutjubu da algoritam ponudi na desetine video snimaka sa naslovima poput „Pet grešaka koje svaki roditelj pravi“, „Kako da dete zaspi za pet minuta“ ili „Metode koje garantuju poslušnost deteta“.

Takvi sadržaji imaju stotine hiljada pregleda, dok pojedini profili posvećeni konkretno roditeljstvu imaju više pratilaca od stručnih udruženja psihologa ili pedijatara. Iako deo autora jasno naglašava da je njihov ceo narativ oblikovan isključivo na temelju ličnog iskustva, u velikom broju objava granica između iskustva i stručnog saveta ostaje nejasna. Upravo u tome psiholozi vide jedan od najvećih problema. Psihološkinja Gordana Nikić, koja se bavi porodičnim savetovanjem, kaže da roditelji danas dolaze na razgovor sa unapred formiranim stavovima koje su usvojili na društvenim mrežama.

“Internet može biti koristan izvor informacija, ali algoritam ne poznaje razvojnu psihologiju niti specifične potrebe svakog deteta. Ono što je pomoglo jednoj porodici ne mora biti odgovarajuće za drugu”, objašnjava Nikić.

Nikić dodaje da se u praksi sve češće susreće sa roditeljima koji zbog kontradiktornih saveta postaju nesigurniji nego pre nego što su počeli da ih prate.

Foto: pixabay

Prema istraživanju Pew Research Center-a iz 2023. godine, gotovo polovina roditelja dece mlađe od 18 godina koristi društvene mreže kako bi pronašla informacije o roditeljstvu ili razvoju dece. Istovremeno, istraživanje pokazuje da veliki broj ispitanika priznaje da im različiti saveti često izazivaju dodatnu nesigurnost, jer nisu sigurni koji izvor je stručan, a koji nije.

Sličan trend beleže i evropska istraživanja. Organizacija EU Kids Online već godinama upozorava da digitalne platforme postaju jedan od glavnih izvora zdravstvenih i obrazovnih informacija, zbog čega raste značaj medijske i digitalne pismenosti odraslih, a ne samo dece.

Da društvene mreže mogu biti i izvor podrške i dodatnog pritiska potvrđuju i iskustva roditelja. Tatjana Mijić, majka trogodišnjeg dečaka, kaže da je nakon porođaja gotovo svakodnevno pratila profile koji se bave roditeljstvom.

“Imala sam osećaj da svi znaju bolje od mene. Svaki novi video govorio je da nešto radim pogrešno i počela sam da sumnjam u sopstvene odluke. Nakon razgovora sa pedijatrom, prestala sam da tražim odgovore isključivo na internetu i počela sam da informacije proveravam iz više izvora”, navodi Mijić.

Iskustva roditelja pokazuju da problem nije samo u tačnosti informacija, već i u načinu na koji se one predstavljaju. Kratki video snimci nude jednostavna rešenja za složena pitanja, dok algoritmi favorizuju sadržaje koji izazivaju emocije i veliki broj reakcija. Takav način komunikacije ostavlja malo prostora za objašnjenje da razvoj deteta zavisi od uzrasta, porodičnog okruženja, zdravstvenog stanja i drugih individualnih okolnosti.

Foto: Vitolda Klein

Brojni influenseri savete o roditeljstvu povezuju sa promocijom različitih proizvoda- od knjiga i onlajn kurseva do dodataka ishrani, edukativnih igračaka ili programa za uspavljivanje dece. U takvim slučajevima roditelji često ne mogu lako da razlikuju preporuku zasnovanu na iskustvu od plaćene marketinške kampanje.

Takvu praksu deo stručne javnosti vidi kao problem ne samo zbog mogućnosti širenja neproverenih informacija, već i zbog toga što se autoritet gradi na popularnosti, a ne na stručnim kompetencijama. Influenseri neretko odbacuju tvrdnje da preuzimaju ulogu psihologa ili pedagoga. Većina navodi da njihovi sadržaji predstavljaju lična iskustva i da ne mogu biti odgovorni za način na koji će ih publika protumačiti. Influenserka Ena Čubrilo smatra da javnost često pogrešno tumači sadržaj koji objavljuje.

“Nikada nisam rekla da sam psiholog niti savetnik. Govorim o onome što je pomoglo mojoj porodici i uvek preporučujem da se roditelji za ozbiljna pitanja obrate stručnjacima”, objašnjava Čubrilo.

Ona ističe da društvene mreže omogućavaju roditeljima da razmenjuju iskustva i međusobno pružaju podršku, što, kako kaže, ne bi trebalo poistovećivati sa stručnim savetovanjem.

Iako društvene mreže nisu regulisane tako da zabranjuju korisnicima da dele lična iskustva o roditeljstvu, granica između iskustva i stručnog savetovanja nije uvek jasno vidljiva. Kada se sadržaj predstavlja kao univerzalno rešenje za probleme u razvoju deteta ili kao stručna preporuka, otvara se pitanje odgovornosti autora, posebno ukoliko on nema odgovarajuće kvalifikacije.

U Srbiji oblast psihološkog savetovanja uređuje Zakon o uslovima za obavljanje psihološke delatnosti. Tim zakonom psihološka delatnost definiše se kao stručna delatnost koja se zasniva na naučnim saznanjima psihologije, dok je psihološko savetovanje prepoznato kao jedan od poslova koje mogu obavljati psiholozi koji ispunjavaju zakonom propisane uslove.

Zakon propisuje da se psihološka delatnost mora obavljati u skladu sa pravilima struke i Kodeksom etike psihologa, se zabranjuje obavljanje psiholoških postupaka koji nisu zasnovani na naučnim saznanjima. Istovremeno, zakon ne zabranjuje građanima da javno govore o sopstvenom iskustvu roditeljstva, zbog čega se najveći problem pojavljuje upravo u situacijama kada granica između iskustva i stručnog savetovanja postane nejasna. Upravo zbog toga stručnjaci smatraju da najveći deo odgovornosti ostaje na korisnicima i njihovoj sposobnosti da procene verodostojnost izvora.

Foto: pexels

Prema podacima UNICEF-a, digitalna pismenost više ne podrazumeva samo sposobnost korišćenja interneta, već i razvijanje kritičkog odnosa prema informacijama koje korisnici svakodnevno dobijaju putem društvenih mreža. Organizacija upozorava da su roditelji, jednako kao i deca, izloženi velikom broju neproverenih informacija koje mogu uticati na donošenje odluka važnih za razvoj i dobrobit deteta.

Bez obzira na različite stavove, sagovornici se slažu da su društvene mreže postale nezaobilazan izvor informacija za roditelje. Razlika nastaje u proceni ko snosi odgovornost za posledice. Psihološkinja Gordana Nikić zaključuje da odgovornost ne može biti isključivo na jednoj strani.

“Influenseri imaju odgovornost da jasno razgraniče lično iskustvo od stručnog saveta, platforme imaju odgovornost da označavaju plaćeni sadržaj, a roditelji da provere informacije pre nego što ih primene. Nijedan od ta tri faktora ne funkcioniše dovoljno dobro ako druga dva izostanu”, kaže Nikić.

Nikić ukazuje i na to da se najveći problem javlja kada roditelji, zbog poverenja koje imaju u kreatore sadržaja, počnu da odlažu obraćanje stručnjacima ili zanemare preporuke pedijatara i psihologa.

Upravo su zato stručnjaci usaglašeni oko stava da razvoj medijske pismenosti treba da obuhvati i odrasle, a ne samo decu. Kritičko vrednovanje izvora, provera kvalifikacija osobe koja daje savet i razlikovanje marketinga od stručne preporuke predstavljaju osnovne korake u odgovornom korišćenju digitalnih platformi.

Iako informacije na brojnim onlajn platofrmama mogu biti korisne i brzo dostupne, često nije jasno da li dolaze iz stručnih izvora ili iz ličnog iskustva autora. Zbog toga je važno da roditelji ne prihvataju sve što vide na internetu kao tačno, već da dodatno provere informacije i posavetuju se sa stručnjacima kada je to potrebno. Najveći izazov biva upravo u tome da se pronađe ravnoteža između brzog pristupa informacijama i kritičkog razmišljanja o njima.

Rodos: Ostrvo Sunca

Fri, 24 Jul 2026 14:11:49 GMT

Nekada davno, pre više hiljada godina, Zevs bog groma, delio je zemljište bogovima kako bi na njima izgradili život i uređivali ih po svom ukusu. Svi bogovi su se okupili, osim jednog. Helios, bog sunca, za to vreme je lebdeo nad zemljom obilazeći je. Kada se vratio kod Zevsa i saznao je šta je propustio, Zevs mu je rekao da može jedino da mu da jedno malo ostrvo koje je tek izašlo iz vode. On je to ostrvo uredio da pristaje njegovom imenu i nazvao ga, po nimfi koju je tamo upoznao, Rodos. Zbog silne povezanosti sa ovim grčkim bogom ovo ostrvo još nosi nadimak Ostrvo Sunca.

Ovako grčki mitovi opisuju kako je Rodos nastao i dobio ime. I na prvi pogled stvarno tako i izgleda. Kada kročite u glavni grad, koji se zove isto kao i samo ostrvo, možete videti ogromne zidine koje okružuju grad. Stičete utisak kao da ste u srednjem veku i kada uđete očekujete vitezove, kraljeve iplemiće. Međutim, u stvarnosti vas dočekuju trgovci i vrlo srećni lokalci, koji vas svojim ručnim radom i rashlađenim prostorijama pozivajuda uđete uprodavnice i doživite njihovu kulturu iz drugog ugla.

Foto: Boris Radić

U samom centru grada Rodosa se prožima neverovatna arhitetkura koja oslikava bogatu istoriju grada. Ostrvo Rodos je kroz istoriju bio pod vlašću raznih istorijskih sila. Od Arapa do Osmanlija, pa čak i Rimljana i na kraju naravno Grka. Sve ove nacije su ostavile svoj upečatljivi arhitektonski pečat. U jednoj posebnoj ulici to se najviše ističe, a to Ulica Vitezova. U njoj su u vreme srednjeg veka vitezovi boravili kada bi bili poslati da brane ostrvo od strane svojih država. Danas se na vratima zgrada mogu videti simboli koji su oni imali kako bi se razlikovali od ostalih ratnika.

Ipak, Rodos nije samo istorija. Dovoljno je udaljiti se nekoliko kilometara od gradskih zidina i pred posetiocima se otvaraju dugačke peščane plaže i kristalno čisto more, kroz koje prolaze ogromni kruzeri koji svaki dan dovode nove turiste na ostrvo. More je mirno i tirkizno, idealno za porodice i ljubitelje plivanja, dok zapadna obala, izložena vetrovima, privlači zaljubljenike u jedrenje na dasci i kajt-surfing. Na krajnjem jugu nalazi se Prasonisi, mesto gde se susreću Egejsko i Sredozemno more, stvarajući jedinstven prizor koji privlači sportiste iz celog sveta.

Foto: Boris Radić

Kad spomenemo istoriju, ne možemo a da ne spomenemo antičko nasleđe. Rodos je pre bio poznat kao dom jednom od sedam svetskih čuda, a to je Kolos sa Rodosa. Bronzana statua visoka 30 metara stajala je na ulazu u luku grada. Niko nije znao kako je napravljena, ali svi znaju priču kako je uništena. Veliki zemljotres je pogodio ostrvo i statua se srušila i sa dolaskom osvajača raštrkana je po celom svetu. Danas se na njenom mestu nalaze statue jelena. U pitanju su jelen Elafos i košuta Elafina, koji predstavljaju zaštitnike ostrva i znak dobrodošlice onima koji ulaze u luku.

Sve u svemu, ostrvo Rodos predstavlja sjajnu destinaciju za ljubitelje istorije, kulture i zabave. To je mesto na kojem se slojevi istorije čitaju u svakom kamenu, gde se antičke legende prepliću sa svakodnevnim životom, a užurbani ritam turista smenjuje mir malih ulica čim se napravi nekoliko koraka dalje od glavnog trga. Okružuju ga veliki brodovi, unutar njega se turisti i lokalci zabavljaju, a sve to sa neba posmatraju bogovi zbog kojih je ovo ostrvo toliko poznato. Rodos predstavlja jedan od najinteresantnijih ostrva zbog svog kulturnog bogatsva, što idalje privlači posetioce da sve više dolaze na ovo divno ostrvo. Rodos predstavlja posebnu kulturnu baštinu koja država Grčka čuva već vekovima i obezbeđuje turistima mogućnost da je vide onako kako zapravo jeste.

Basket se vratio kući: 3x3 Čelendžer turnir u Novom Sadu

Wed, 22 Jul 2026 18:46:18 GMT

Nakon tri godine Novi Sad je, makar na jedan vikend, ponovo postao prestonica sveta u basketu 3x3. Ekipe iz 12 država okupile su se 18. i 19. jula na platou ispred SPENS-a kako bi učestvovale na novosadskom 3x3 čelendžer turniru, a najbolji među njima ovoga puta bio je tim iz Uba.

Takmičenje koje organizuje FIBA (Međunarodna košarkaška federacija) od 2019. godine počelo je kvalifikacionim turnirom u kome su se slabije rangirane ekipe borile za učešće u glavnom žrebu. Iako su, zbog visoke temperature, tribine tokom kvalifikacija većinski bile prazne, kvalitetne igre na terenu nije nedostajalo. Nakon šest kvalifikacionih utakmica, učešće u grupnoj fazi su obezbedile ekipe Crvene zvezde (SRB) i Stokholma (SWE).

Kako je vreme prolazilo i temperatura postajala prijatnija, tako su se punile i privremene tribine na čuvenom novosadskom platou. Publika je bila raznovrsna, različitih generacija, navijačkih obeležja, ali sa jednim bitnim zajedničkim činiocem: ljubavi prema basketu. Tu ljubav prati i veliko poznavanje sporta i njegovih pravila. Tako su se sa tribina mogle čuti pohvale nakon dobrih poteza, ali i kritike na račun sudijskih odluka za koje su navijači smatrali da su neispravne.

Kako se publika skupljala, tako je rastao i kvalitet i intezitet basketa na samom terenu. Među ekipama učesnicama su bile i neke od najboljih svetskih ekipa poput Uba (SRB), Limana (SRB), Amsterdama (NED) i NY Harlema (SAD). Publika je pored same igre mogla da uživa i u muzici koja tokom celog dana išla sa razglasa. Deo tog muzičkog repertoara predstavljaju i pesme koje ekipe biraju prilikom njihovog predstavljanja, što je karakteristika svih 3x3 turnira. Tako su se mogli čuti mnogi strani hitovi, ali i domaće pesme poput „Jutro je“ po kojoj su igrači Uba prepoznatljivi.

Foto: Boris Radić

Uzimajući u obzir da se turnir organizuje u Srbiji, domaće ekipe su imale veću naklonost publike. To se ogleda i u činjenici da su tribine bile najpunije upravo na susretima u kojima su učestvovale srpske ekipe: Ub, Liman i Crvena zvezda. U tim trenucima atmosfera na tribinama je bila slična onima u košarkaškim halama. Publika je glasnim navijanjem pokušala da da vetar u leđa svojim favoritima. Dve od tri srpske ekipe, Ub i Liman, su obezbedile plasman u četvrtfinale turnira gde su im se pridružile i ekipe Amsterdama, Antverpa (BEL), Valensije (ESP), Beča (AUT), Fuenhirole (ESP), i Kineskog Tajpeja (TPE).

Pored samog terena, navijači su imali još nekoliko načina da se zabave na ovom događaju. Oko samih tribina postojala je „fan zona“ u kojoj su posetioci mogli da učestvuju u raznim izazovima i takmičenjima i osvoje razne nagrade.

Drugi dan takmičenja doneo je uzbuđenje i nivo basketa koji je dostojan najveće svetske scene. Uprkos velikoj temperaturi, navijači su popunili skoro sva mesta pred početak prvog četvrtfinala. Odličnom atmosferom i podrškom navijači su pomogli domaćim ekipama da dospeju do finala samog turnira. Tako je nastavljena tradicija novosadskog čelendžer turnira po kojoj nijedna ekipa iz inostranstva nije osvojila trofej, već su sve titule ostale u Srbiji.

Ono što mi je privuklo pažnju tokom samog gledanja turnira jeste i broj ljudi koji napušta tribine kada ne igraju srpske ekipe. Iako su i mečevi stranih ekipa bili kvalitetno na istom nivou kao mečevi domaćih ekipa, publiku kao da to nije previše interesovalo. Ranije u tekstu sam pomenuo da su tribine bile najpunije za utakmice domaćih ekipa, ali sam se iznenadio kada sam video da je skoro polovina navijača napustila tribine nakon četvrtfinalnih utakmica Uba i Limana.

Međutim, od početka polufinala do kraja turnira tribine se nisu praznile. Sa velikom pažnjom i energijom, kako na tribinama tako i na terenu, pratio se svaki potez i pokret igrača. Publika je navijala, zvanični spiker dodatno podizao atmosferu i u tim trenucima je sve izgledalo kao prava sportska predstava. Tribine su bile pune i legendi ovog sporta, pa su tako turnir gledali i Strahinja Stojačić, Marko Ždero, Marko Savić i drugi koji su ovaj sport popularizovali kod nas.

Foto: Boris Radić

Vrhunac turnira usledio je u samom finalu u kome su se sastali Ub i Liman. Ub je do finala došao pobedama nad ekipama Amsterdama (22:15) i Antverpa (18:16), dok su domaći Limanci pobedili Beč (21:16) i Fuenhirolu (15:14). Sam finalni meč je opravdao očekivanja i bio jedan od najneizvesnijih na celom turniru. Prednosti su se menjale, postizani su teški koševi, a tenzija na tribinama je dostizala maksimum. Sve je stalo u poslednji minut u kome je rezultat bio nerešen. U poslednjoj sekundi, ekipa Limana je imala napad za pobedu koji nisu uspeli da iskoriste pa su tako igrači Uba pobedom 20:19 prvi put osvojili novosadski 3x3 čelendžer turnir.

Značaj ovog turnira nije samo u prestižu, već i u činjenici da je ovaj turnir kvalifikacioni za masters turnir u Malagi. Na ovo takmičenje su se kao osvajači plasirali basketaši Uba, dok su svoje mesto obezbedile i ekipe Fuenhirole i Antverpa.

Novi Sad je uvek bio poznat kao grad koji voli i poznaje košarku. Ovaj grad je iznedrio mnoge poznate košarkaše i basketaše poput Dušana Domovića Buluta, Strahinje Stojačića, Marka Gudurića, a najskoriji primer je Nikola Kusturica, jedan od najboljih mladih košarkaša na svetu. Zbog toga, i činjenice da se i dalje u novosadskim kvartovima mogu videti deca kako igraju basket sa drugarima, ostaje nada da će Novi Sad dobiti stalno domaćinstvo za čelendžer turnire. A ko zna, možda Novi Sad dobije priliku da bude i domaćin masters turnira...

Odjekivanje: Foreign Tongue

Mon, 20 Jul 2026 18:45:06 GMT

Koliko je kul pričati u 2026. godini o novom albumu Rolling Stons-a? Poprilično, jer ovi ljudi ne samo što imaju više od osam decenija, već su bend koji je aktivan već više od 60 godina. Oni su anomalija u pop kulturi. Njihov rokenrol je dosegao status ikoničnosti. Svi znamo za uspone i padove Stonsa, njihove albume, pesme i legendarne nastupe. Oni ne staju - nije ih zaustavila smrt Brajana Džonsa, a bogami, evo ni Čarlija Votsa (koji se čuje na pojedinim bubnjevima sa ranijih snimanja).

Foto: Screenshot/Spotify

Pre tri godine smo imali njihov album Hackney Diamonds, i on je bio poprilično „mejnstrim“ za moj ukus i za uobičajeni osećaj koji Kotrljajuće kamenje donosi. Bio je previše produkovan i upakovan za ono na šta smo navikli od glasa Mika i bluz gitare Ričardsa. Preterali su u mnogim aspektima i delovalo je potpuno plastificirano, ali novi Foreign Tongue je po svemu mnogo bolji. Iako to definitivno nije onaj ogoljeni zvuk gitare sa mešavinom Džegerovog gegavog glasa koji smo imali šezdesetih i tamo osamdesetih, i dalje je pun rifova koji nose DNK prošlosti i mnogi delovi će vas podsetiti na ono što smo već čuli. To je veoma dobro, mislim da nam fali novih stvari poput ove i uvek se obradujem čuvši nešto poput „Rough and Twisted“ (pesme kojom otvaraju album).

U dosta pesama se i te kako oseća uticaj modernog doba i nove muzike, a na neki način je takva i pesma „In The Stars“. Ona ima tu neumornu energiju Džegera sa njegovim potpisom kada otpeva reč „scream“, ali definitivno sa pop osećajem koji se prožima kroz klavir i „clean“ gitaru. Akustični deo albuma se polako otkriva kod pesme „Ringing Hollow“. Izuzetno smislena pesma, koja daje taj osećaj zadimljene prostorije u kojoj je glavni lik čovek koji autostopom ide kroz Ameriku, izgubljen u sopstvenom životu. Možda je kompozicija prosta, ali taj pozadinski vokal Kita Ričardsa sa svojom peskovitom bojom glasa dodaje na osećaju hrapavosti vremena koje je prošlo.

Tu je i obrada pesme Ejmi Vajnhaus „You Know I'm No Good“. Jednostavnija verzija od originala, ali daleko od lošije. Od svih pesama na albumu, ovu sam najviše puta ponavljao. I0ma udicu u toj melodiji i toj energiji koju Stonsi znaju da prenesu. I Kit Ričards je dobio svoju baladu „Some Of Us“. Nekako ova kompozicija dođe sa tolikom tugom. Svi znamo kakav je život vodio, koliko mu je godina i da zbog njegovog zdravlja nema nove turneje. Kao da je ovo njegovo pismo i oproštaj od fanova. Možda će i posle ovoga biti novog albuma (što su u neku ruku i najavili) i možda će ih biti još mnogo, ali svaki put kada se čuje Kit, kao da je poslednji. Njegove reči su mnogo teže od Džegerovih, jer ih mnogo ređe čujemo.

Ploča se završava sa još jednom obradom, „Beautiful Delilah“, a ovog puta reč je o velikom Čaku Beriju. Stonsi se poslednjom pesmom vraćaju svojim korenima i bluzu iz kog su i izrasli u ovo što su danas. Poput jedne ode ljudima koji su ih oblikovali. Album traje sat vremena i dva minuta, što je malo previše i ima dosta stvari koje su mogli da zarežu i dobiju 45 minuta jednog skroz korektnog niza. Sve u svemu, možda nismo dobili novi Let It Bleed, ali ću moći da kažem kako sam živeo u vremenu kada je izašao jedan sveži album Rolling Stons-a. A oni, kao i uvek, ni malo ne manjkaju u energiji i dobrom starom rokenrolu.

Kreativno izražavanje kod osoba sa autizmom - „Podržite ih jer oni podržavaju druge!“

Sat, 18 Jul 2026 11:38:10 GMT

Osobe sa autizmom su sve ređe deo kulturnih manifestacija u Srbiji. Uglavnom se obeležava međunarodni dan borbe protiv autizma, kao način podsećanja na ljude koje svakodnevno vidimo, ali nema baš svako prilike da nekoga novog sa autizmom upozna. U Srbiji sve počinje od požrtvovanih roditelja, koji obezbeđuju svojoj deci što adekvatnije uslove za život. Treba pomenuti da to nije nimalo jednostavan zadatak i da razumevanje samog autizma zahteva mnogo više posvećenosti, podrške i više medijske pažnje.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO), poremećaji iz autističnog spektra su raznolika grupa stanja koje odlikuje određeni stepen teškoća u socijalnim interakcijama i komunikaciji. Tu se ubrajaju obrasci ponašanja, kao što su teškoće sa prelaskom sa jedne aktivnosti na drugu, fokus na detalje i neobične reakcije.

Defektolog, logoped i specijalista reedukator psihomotorike Ljiljana Ćirović objašnjava da su neke od ključnih karakteristika pervazivnih poremećaja poteškoće u komunikaciji i govoru, otežana socijalna interakcija i ponašanje koje prati atipična interesovanja i često prisustvo određenih rutina koje im pružaju osećaj sigurnosti:

– Teško je takvim osobama da razumeju emocije drugih, šale, pravila razgovora ili skrivena značenja u semantičkom smislu. Osobe sa autizmom otežano uspostavljaju kontakt sa drugima, teže dele pažnju i nedovoljno jasno razumeju neverbalnu komunikaciju poput mimike i gestova. Ovo nikako ne znači da osobe sa autizmom nemaju potrebu za bliskošću, već emocije doživljavaju i pokazuju na drugačiji način. Autizam nije bolest, već stanje ličnosti koje drugačije doživljava svet, reaguje na okolinu i komunicira, iznela je Ćirović.

Novi načini komunikacije i sagledavanja savremenog sveta, omogućavaju nove umetničke izraze rado korišćene kao poziv za profesiju i karijerno usavršavanje. Veštine često otkrivene u detinjstvu, pomažu osobama sa autizmom da lakše iskažu svoja interesovanja.

Dr Jasminka Marković, specijalista dečije psihijatrije, sistemski porodični psihoterapeut i geštalt savetnik, navodi da se rekreativne aktivnosti i umetnički pravci kod dece sa autizmom najčešće biraju u skladu sa njihovim posebnim interesovanjima i senzornim profilom:

– Neka deca pronalaze sigurnost i zadovoljstvo u crtanju, muzici ili modelovanju jer im takvi oblici izražavanja omogućavaju komunikaciju bez velikog verbalnog opterećenja. Druga se opredeljuju za aktivnosti koje imaju jasnu strukturu i pravila, poput slaganja, brojanja, digitalne umetnosti ili muzike. Važno je razumeti da umetničko izražavanje kod dece sa autizmom nije samo „hobi“, već često način regulacije emocija, smanjenja anksioznosti i uspostavljanja kontakta sa okruženjem. Nekada dete kroz crtež, muziku ili pokret izrazi mnogo više nego što može rečima. Kreativnost ne mora uvek izgledati „tipično umetnički“. Ona se može videti i kroz neobičan način rešavanja problema, izuzetno pamćenje detalja, originalne ideje ili duboku posvećenost određenoj oblasti, objašnjava Marković.

Specifične i kreativne crte izražavanja su vidljive u ranom dobu detinjstva, gde roditelji uglavnom dobro izaberu aktivnost koja odgovara njihovoj deci. Savetovanja pomažu u usklađivanju i otkrivanju njihovih mogućnosti i skrivenih talenata.

Preporuke stručnjaka, pored običnih umetničkih izraza, podrazumevaju i rekreativne aktivnosti, poput borilačkih sportova. Takvu sugestiju psihologa dobila je porodica Vučković, čiji se najmalađi član Damjan, dečak sa autizmom, bavi kik-boksom. Njegova majka Irena Vučković objašnjava:

– Na preporuku psihologa dobili smo predlog da Damjana uključimo u neki borilački sport, u nekoj individualnoj varijanti. Najpre smo tražili tekvondo, ali smo na kraju uspeli naći trenera kik-boksa koji je sa njim radio personalne treninge. Damjan se ne uklapa u kolektivne igre i sve sportove koje voli da radi, radi samostalno. Velika pokretljivost ruku i lupanje bili su neki pokazatelji da on ima potencijala za sport.

S druge strane, roditelji su često limitirani mogućnostima koje im sistem pruža, naročito onima koji žive u manjim i siromašnijim sredinama, tvrdi Ljiljana Ćirović:

– Ako prevladamo ovu otežavajuću okolnost, vidimo da roditelji aktivno ,,osluškuju“ svoju decu i prate koje su to aktivnosti u kojima njihova deca jačaju samopouzdanje, razvijaju kvalitetnije socijalne veštine. Njihovi radovi predstavljaju mnogo više od samog crteža, skulpture, muzike ili neke druge forme stvaranja. Oni su njihov najdublji unutrašnji izraz. Uče nas da primećujemo detalje, boje, zvuke ili strukture na precizniji i intenzivniji način koje okolina najčešće ne ume da prepozna. Kao logoped, iz ugla komunikacije, njihove umetničke izraze doživljavam kao svojevrsno sredstvo povezivanja sa drugim ljudima i svetom uopšte bez velikog verbalnog pritiska.

Foto: handinhandqc.org

Pored muzike, plivanja, raznih sportova i slikarstva u tradicionalnom smislu, vizuelna kompjuterska grafika podrazumeva neke note modernog i savremenog izražavanja komandama, klikom i digitalnim stilskim postupcima.

Jedan od primećenih i popularnih autora ovog izraza je Bogdan Jovanović, poznat pod umetničkim imenom Boggy Art. Njegova majka, Danijela Jovanović, takođe članica regionalnog udruženja ,,Autizam Južni Banat“ kaže:

– Bila sam u šoku kada sam videla toliko interesovanje za njegov rad. Zatim, kada je počela prodaja, bila sam u šoku da su mu umetnički radovi toliko traženi. Zapazila sam dominantnost jednog mladog čoveka sa autizmom nad opštom populacijom i to nisam očekivala. I kada sam svima govorila koliko je autizam lep, kreativan, izazovan, gledali su me svi u šoku, ćutali su, nisu znali šta da kažu, jer majke obično očajavaju, a ja sam se trudila da ih sve osnažim i prenesem poruku da se isplati truditi se.

Vrlo retko se dešava da osobe sa autizmom dobiju priliku da budu deo kulturnih manifestacija u Srbiji, navodi Danijela Jovanović:

– To se dešava ukoliko su zapaženi u školi ili u sklopu udruženja koja zastupaju prava osoba sa autizmom u Srbiji čiji su predsednici roditelji. Dakle, sva vrata otvaraju roditelji i sve zavisi od roditelja. Deca su sjajna, ali put je veoma težak. Svako osvešćivane zajednice, podizanje svesti, da smo svi ljudi, da se nikada ne zna kome može autizam da se dogodi, da je ljudski pomagati, motiviše druge da budu zajedno sa nama jer i mi smo tu za sve druge. U vezi sa ovim, mogu reći da je prodajom Bogdanovih razglednica donirana personalna asistencija osoba sa invaliditetom i lični pratioci u APV. Zar to nije dovoljno da ih podržite jer i oni podržavaju druge? Samo tako možemo svi zajedno napred.

Prema godišnjem izveštaju Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRIA-S) za 2025. godinu o pravima osoba sa invaliditetom, uprkos razvijenom zakonskom okviru, i dalje postoje prepreke u ostvarivanju njihovih prava.

Da mlade osobe sa autizmom posle završene srednje škole gube sve vidove podrške, postaju nevidljivi za sistem i ostaju u matičnim porodicama koje su već ostarele i umorne od svakodnevne brige za člana porodice koji ima autizam, svedoči Rada Gajanović, članica Udruženja i socijalnog preduzeća ,,Svetionik u plavom“, gde se mladi sa autizmom bave proizvodnjom recikliranog papira od potrošenih paklica cigareta i proizvoda od papira.

– U Srbiji je inače jako teško zapošljavanje osoba sa invaliditetom, a pogotovo osoba sa autizmom, jer je autizam i dalje tema o kojoj se većinom samo priča, a sistem i država ne daju skoro nikakvu podršku. Trebalo bi da se ustanovi da i odrasle osobe imaju lične pratioce, ili personalne asistente i radne terapeute koji bi im pomagali da mogu da rade. Svaka osoba sa invaliditetom može da učestvuje u nekom procesu rada ili proizvodnje, pa tako i osobe sa autizmom. Samo im treba pronaći adekvatan posao spram njihovih mogućnosti, kao i adekvatnu podršku i asistenciju na poslu. Takođe, trebalo bi i zakonske regulative da se menjaju, da bi svaka osoba mogla na adekvatan i zakonski način da se zaposli.

Pojedinačna podrška i širenje svesti o problemu može pomoći u rešavanju sistemsih nedostataka i pokazati da pored svih razlika koje nas dele, svako dete ili odrasla osoba ima pravo na svoje kreativno izražavanje imala autizam ili drugu poteškoću.

Sedam rundi do istorije: Vimbldon 2026.

Thu, 16 Jul 2026 14:32:05 GMT

Na 139. po redu Vimbldonu Janik Siner drugu godinu za redom opravdao je titulu najboljeg, dok je u ženskoj konkurenciji svoju prvu grend slem titulu uzela čehinja Linda Noskova.

Vimbldon je ove godine na terenima Ol Ingland kluba (All England club) odigran od 29. juna do 12. jula. Srbiju je predstavljalo petoro tenisera i dve teniserke. U singlu smo gledali Miomira Kecmanovića, Hamada Međedovića, Dušana Lajovića, Novaka Đokovića i Teodoru Kostović, a u dublu Aleksandru Krunić.

Trojica srpskih tenisera završila su učešće na turniru već u prvom kolu. Miomir Kecmanović nije imao sreće sa žrebom, pa je već na samom startu igrao protiv Sinera. Iako se pre početka činilo da italijanski teniser neće imati puno problema, Miomir je zadao ozbiljnu glavobolju prvom igraču sveta nakon što je poveo 2:0 u setovima, ali na kraju nije bilo snage za potpunu senzaciju. Meč je posle nešto više od tri i po sata borbe završen rezultatom 2:3 po setovima za Sinera.

Dušan Lajović je nakon poraza u kvalifikacijama, mesto u glavnom žrebu pronašao kao laki luzer (lucky loser) nakon povlačenja Džeka Drejpera zbog povrede. On je u prvom meču igrao protiv kasnije četvrtfinaliste Tejlora Frica i savladan je rezultatom 3:0 (6:3,6:4,6:3). Hamad Međedović je ispao od skoro duplo lošije rangiranog igrača Sebastijana Ofnera nakon pet setova. Austrijanac je svoj nastup na Vimbldonu završio u narednom kolu nakon poraza maksimalnim rezultatom.

Foto: pixabay

Jedina srpska teniserka u singlu, devetnaestogodišnja Teodora Kostović dobila je težak zadatak na njenom debitantskom grend slemu. Protivnica u prvom kolu bila joj je beloruskinja Arina Sabalenka. Prva igračica sveta rutinski je privela meč kraju i u naredno kolo otišla sa pobedom od 2:0 (6:2,6:3) u džepu. Držala se Arina i bila glavni favorit sve do osmine finala kada je iznenađujuće izgubila od Naomi Osake u dva seta. Sabalenka do sada ove godine nije uzela nijedan grend slem s obzirom da je u Australiji u finalu bolja od nje bila Ribakina, a na Rolan Garosu takmičenje je završila u četvrtfinalu nakon što je izgubila dobijeni meč. Tada je na konferenciji za medije razočarano izjavila da se mentalno ne oseća najbolje, te da bi najradije prestala sa tenisom. Uprkos gubitku određenog broja bodova, ostala je na prvom mestu WTA liste.

Aleksandra Krunić ove sezone igrala je dva grend slem finala sa Anom Danilinom i postala 5. dubl igračica na svetu. Na Vimbldonu ipak, bolje od njih dve u trećem kolu bile su Ingrid Nil i Hulijana Olmos. Na kraju, teniserka srpskog porekla ipak je podigla pehar najbolje u ženskom dublu i to prvi put u karijeri. Kristina Mladenović je u finalu sa partnerkom Hanju Guom bila bolja od Gabrijele Dabrovski i Luize Stefani sa 2:0 u setovima (6:3,7:5).

Jedini koji je ostao do same završnice turnira bio je Novak Đoković. Najbolji srpski teniser u drugom kolu odmerio je snage sa Stefanosom Cicipasom. Bez prevelike muke, u tri seta pobeđen je grčki teniser koji u poslednje vreme pruža sve slabije partije za razliku od pre nekoliko godina. Jedina dva grend slem finala koja je igrao, izgubio je upravo od Đokovića, a jedno od njih je i čuveno finale na Rolan Garosu 2021. godine kada je Đoković preokrenuo rezultat od 0:2 do 3:2 u setovima. Prošle godine na Vimbldonu, bivši teniser i sada trener, Goran Ivanišević izjavio je da Grk želi, ali ne radi ništa, te da nikada nije video nespremnijeg igrača u životu. U tom trenutku Cicipas je bio 25. igrač sveta dok je danas na 85. poziciji.

Nastavio je Đoković svoj put ka 25. grend slem tituli i u naredna dva kola izgubio dva seta i oborio još jedan rekord. Srpski teniser prestigao je Rodžera Federera i postao igrač sa najviše pobeda u istoriji na Vimbldonu (106).

Foto: pixabay

U četvrtfinalu gledali smo ispisivanje još jedne stranice istorije. Meč koji je igrao protiv Ože Alijasima trajao je pet sati i osamnaest minuta i postao najduže četvrtfinale odigrano na Vimbldonu. Pet setova i tri tajbrejka, gledali smo apsolutni spektakl na Centralnom terenu. Četrnaest godina mlađi Kanađanin nije mogao protiv iskusnog Đokovića i pokleknuo je u tajbrejku petog seta sa 10:4. Đoković je pokazao da i dalje nije rekao kraj vrhunskom tenisu.

U polufinalu čekao ga je prvi reket sveta Janik Siner. Videlo se da je Đoković bio iscrpljen i da nije mogao da pruži otpor kakav smo gledali u polufinalu Australijan opena ove godine. Italijan je sa po 6:4 u sva tri seta zakazao meč sa Aleksandrom Zverevom.

Šampion ovogodišnjeg Rolan Garosa izašao je pun samopouzdanja na teren protiv Sinera nakon što je u polufinalu savladao domaćeg tenisera Artura Ferija. Činilo se da Zverev može do nove titule, međutim nakon dva tajbrejka Siner je uzeo stvar u svoje ruke i uz po jedan brejk, nakon sedam mečeva osvojio Vimbldon rezultatom 3:1.

U ženskoj konkurenciji gledali smo duel između dve čehinje, sedme i sada šeste teniserke sveta. U tri seta 6:2, 5:7, 6:3 Linda Noskova bila je bolja od Karoline Muhove i osvojila prvu grend slem titulu. Iva Jović, teniserka srpskog porekla koja nastupa za Sjedinjene Američke Države svoj nastup završila je u osmini finala. Šampionka Rolan Garosa, mlada Mira Andreeva, takmičenje je završila u drugoj rundi, dok su Jelena Ribakina i Iga Švjontek zaustavljene u trećem kolu.

Naredni grend slem koji nas očekuje jeste Ju-es open koji će se u Njujorku odigrati od 23. avgusta do 13. septembra.

Odluka doneta tajnim glasanjem: profesor Mihić ostaje bez posla

Tue, 14 Jul 2026 17:50:09 GMT

Prošireni Senat Univerziteta u Novom Sadu danas je odbio prigovor profesora Vladimira Mihića na ranije donetu odluku da ne bude reizabran u zvanje vanrednog profesora. Zbog ove odluke, profesor Mihić je ostao bez posla.

O celokupnoj situaciji, odlučivalo je 27 članova Senata putem tajnog glasanja. Od toga 7 je glasalo za reizbor u zvanje, 18 protiv, a dve osobe su bile uzdržane.

Profesor Vladimir Mihić, usled donete odluke, najavio je dalju borbu i podnošenje tužbe Upravnom sudu. U izjavi koju je dao za FoNet, profesor Mihić je istakao da i dalje ne zna zbog čega mu nije odobren izbor u zvanje.

Njemu su podršku pružili brojni građani, kolege, članovi akademske zajednice i „Slobodnog univerziteta“, koji su se danas okupili ispred zgrade Rektorata u Novom Sadu.

Foto: 021.rs

Današnja sednica je ponovljena, jer je prethodna prekinuta napuštanjem članice Bosiljke Zirojević Lečić, profesorice na Akademiji umetnosti, zbog odluke da se glasanje obavlja tajno. Iz tog razloga, juče su se članovi Senata okupili da ponovo zasedaju o tome kako će se glasanje obaviti. Međutim, i ovog puta odluka većine bila je da se pitanje reizbora profesora Mihića ne obavlja javno.

Članica neformalne akademske mreže "Slobodan univerzitet" Jelene Kleut je pre današnje sednice izjavila za N1 da je tajno glasanje problematično, jer prema usvojenom pravilniku treba da bude javno. Kleut je i sama na sličan način ostala bez posla na Univerzitetu u Novom Sadu.

Prema njenim rečima, u ovakvim situacijama, oni o čijem zvanju se odlučuje treba da dobiju decidna objašnjenja zašto nisu izabrani. Ona dalje objašnjava da kada su glasanja tajna, postoji veća mogućnost da se izmisle neakademski razlozi i da se ne formulišu objašnjena, koje treba da budu vrlo precizna.

Profesor Vladimir Mihić je vanredni profesor na Odseku za psihologiju na Filozofskom fakultetu. O reizboru njegovog zvanja se prvi put odlučivalo 4. juna ove godine. Pošto je glasanje bilo tajno, profesor Mihić je uložio žalbu i zbog toga je sednica ponovljena.

Centar Novog Sada u ritmu džeza

Fri, 10 Jul 2026 17:59:40 GMT

Prvo veče Novosadskog džez festivala, održano u petak 3. jula, okupilo je veliki broj ljubitelja džeza na nekoliko lokacija u centru Novog Sada. Tokom večeri publika je imala priliku da prati program koji je obuhvatio slušaonicu posvećenu Majlsu Dejvisu, nastupe domaćih i međunarodnih izvođača, kao i glavni koncert večeri u Letnjem bioskopu Kulturnog centra Novog Sada.

Program je počeo u Likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada, gde je organizovana slušaonica „Miles Davis Listening Lounge“, posvećena jednom od najznačajnijih džez muzičara 20. veka. Posetioci su razgledali izložene vinilne ploče, razgovarali o stvaralaštvu Majlsa Dejvisa i pripremali se za nastavak večernjeg programa.

Nakon uvodnog programa festivalska atmosfera preselila se na otvorene gradske lokacije. U isto vreme održani su koncerti sastava Deep Steady na Katoličkoj porti, kvarteta Valerije Šurgaline u Njegoševoj ulici i seksteta Borisa Hložana u Ulici Laze Telečkog. Mnogi posetioci obilazili su više lokacija kako bi tokom jedne večeri poslušali nekoliko različitih izvođača. Na trgovima i ulicama okupljali su se prolaznici koji su zastajali da poslušaju muziku, dok su se među posetiocima mogle videti i porodice sa decom. Aplauzi između kompozicija i nakon upečatljivih solo deonica pratili su gotovo svaki nastup.

Među posetiocima bio je i Jovan Bajić, koji Novosadski džez festival posećuje već nekoliko godina. Kako kaže, upravo ga raznovrstan program iz godine u godinu vraća ovoj manifestaciji.

„Ovde dolazim već godinama. Sviđa mi se što svake sezone mogu da čujem nešto novo, ali i da uživam u nastupima vrhunskih muzičara. Posebno mi se dopada što se koncerti održavaju na više lokacija u gradu“, rekao je Bajić.

Foto: Tijana Raičević

Centralni događaj prve festivalske večeri bio je koncert Avišaja Koena u Letnjem bioskopu Kulturnog centra Novog Sada. Prostor ispred bine bio je ispunjen pre početka nastupa, a publika je koncert pratila pažljivo, nagrađujući izvođače dugotrajnim aplauzima nakon svake kompozicije.

Festival je privukao i veliki deo omladine. Studentkinja Katarina Svorcan kaže da je ove godine prvi put posetila Novosadski džez festival i da ju je najviše iznenadila atmosfera.

„Ne slušam džez svakodnevno, ali sam došla zbog preporuke prijatelja. Atmosfera je odlična i baš mi se sviđa sadržajnost programa i što možemo da prošetamo od jedne do druge bine i čujemo nekoliko različitih bendova za jedno veče“, rekla je Svorcan.

Po završetku glavnog koncerta deo publike vratio se na Katoličku portu, gde je program nastavljen nastupima sastava Jazzysad i trubačice Milene Kasado. I u kasnim večernjim satima ispred bine su se zadržavali brojni posetioci, dok su prolaznici zastajali privučeni muzikom koja je dopirala iz centra grada.

Sudeći po posećenosti i reakcijama publike, prvo festivalsko veče proteklo je u znaku dobre atmosfere i velikog interesovanja za program. Koncerti na više lokacija pretvorili su centar Novog Sada u otvorenu muzičku scenu, pa su, osim verne festivalske publike, u programu uživali i brojni slučajni prolaznici koji su se tokom večernje šetnje zadržavali ispred bina.

Orlovi ubedljivi na krilima Jokića

Wed, 08 Jul 2026 15:47:13 GMT

Кošarkaška reprezentacija Srbije uspešno je završila prvu fazu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2027. godine, pošto je u poslednja dva kola ostvarila pobedu protiv Švajcarske i Bosne i Hercegovine. „Orlovi“ su najpre slavili na gostovanju u Friburgu rezultatom 97:73, a zatim su pred domaćom publikom u Beogradu savladali Bosnu i Hercegovinu sa 94:81 i tako overili plasman u narednu fazu kvalifikacija.

Nakon dva poraza od Turske u prethodnim kvalifikacionim prozorima, naši momci su dobili veliko pojačanje u najboljem košarkašu današnjice, Nikoli Jokiću. On je kao kapiten predvodio ekipu sačinjenu od 12 košarkaša, koji su krenuli put Švajcarske.

Domaćini su u ovaj meč ušli motivisano, te su sa dobrim procentima šuta držali rezultatski egal sve do kraja treće četvrtine. Momirov i Tanasković su u tom trenutku našoj selekciji doneli prvo dvocifreno vođstvo na utakmici. U poslednjoj deonici, „Orlovi“ su potpuno preuzeli kontrolu, povećavali razliku iz minuta u minut i bez neizvesne završnice stigli do ubedljivog trijumfa – 97:73.

Najefikasniji u reprezentaciji Srbije bili su Nikola Jokić i Nikola Jović sa po 22 poena. Pored njih, dvocifreni su bili i Nikola Tanasković sa 16, Aleksa Avramović sa 13 i Stefan Momirov sa 11 poena.

Drugi test za izabranike Dušana Alimpijevića bila je reprezentacija Bosne i Hercegovine. Pred punim tribinama dvorane Aleksandar Nikolić, naši košarkaši su od samog starta utakmice nametnuli svoj ritam.

Foto: Boris Radić

Srbija je prvu četvrtinu dobila sa 27:15, a do odlaska na odmor prednost je povećana na 54:35. Iako je Bosna i Hercegovina u nastavku pokušala da se vrati u meč i dobila treću četvrtinu, domaća reprezentacija nije dozvolila neizvesnu završnicu i sigurnom igrom sačuvala dvocifrenu prednost do samog kraja susreta.

Najefikasniji igrač utakmice bio je Nikola Jović sa čak 32 postignuta poena, uz odličan šut za tri poena (7/9). Još jednu vrhunsku partiju pružio je Nikola Jokić, koji je ostvario tripl-dabl učinak od 20 poena, 10 skokova i 11 asistencija, potvrdivši ulogu lidera reprezentacije. Zapažen je bio i Nikola Đurišić sa 16 poena, dok je u selekciji Bosne i Hercegovine najbolji bio Luka Garza sa 16 poena.

Ovim pobedama Srbija je prvi krug kvalifikacija završila sa učinkom od četiri pobede i dva poraza, čime je obezbedila plasman u drugu fazu takmičenja. U toj fazi čekaju ih Italija, Litvanija i Island, reprezentacije koje su u grupi D zauzele prve tri pozicije.

Sledeći termin kvalifikacionih prozora predviđen je za kraj avgusta. U ovom terminu naši košarkaši prvo dočekuju Island, a zatim idu put Italije.

Folklor, tradicija i zajedništvo – Održana 29. Republička smotra folklornih ansambala sela Srbije u Kličevcu

Tue, 07 Jul 2026 08:43:12 GMT

Pesma, igra i narodna nošnja obeležili su i ove godine Republičku smotru folklornih ansambala sela Srbije (SFAS), koja je tokom dve večeri okupila brojne učesnike i posetioce u selu Kličevac, nadomak Požarevca. Ova manifestacija, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i Grada Požarevca, po 29. put je pokazala koliko su tradicija, zajedništvo i folklor važan deo kulturnog identiteta Srbije.

Program je počeo 27. juna, u 20 časova, svečanim defileom domaćina i učesnika koji su nastupali prvog dana SFAS-a. Oni su prošetali kroz selo i ukratko se publici predstavili isečcima iz svoje igre, kako bi ih zaintrigirali da ostanu do kraja programa. Ovogodišnja smotra imala je i humanitarni karakter, jer su se prodajom domaćih proizvoda i rukotvorina koje su pripremili udruženja žena iz Kličevca i okolnih sela prikupljala sredstva za malog Jakšu.

Ove godine SFAS je okupio preko 400 učesnika, a takmičili su se folklorni ansambli iz Stamnice, opština Petrovac na Mlavi, Omoljice, opština Pančevo, Vreoca, opština Lazarevac, Jovca, opština Ćuprija i Žarkovca, opština Ruma, nastupom prvog dana. Drugog dana smotre učestvovali su i Lugavčine, opština Smederevo, Bagrdana, opština Jagodina, Novih Kozaraca, opština Kikinda, Sikola, opština Negotin, Bačine, opština Varvarin i Gornje Batočine, opština Batočina. Stručni žiri činili su etnomuzikološkinja Mirjana Drobac, viši savetnik etnografskog muzeja u Beogradu Miroslav Mitrović i koreograf Srboljub Ninković.

Foto: Sofija Stefanović

Dok se druge večeri, 28. juna, nakon nastupa preostalih takmičara čekala odluka žirija, publiku je zabavljao trubački orkestar Dragačevske trube. Iako je većanje žirija potrajalo, to nije pokvarilo dobru atmosferu SFAS-a, gde su se različiti ansambli na samom kraju večeri, uz odlično zasvirano užičko kolo Dragačevskih truba, uhvatili u igru i zajedno sa publikom, uprkos visokim temperaturama i umoru, istrajali u kolu koje je trajalo preko deset minuta.

Pobedu je na kraju odnelo Kulturno-umetničko društvo Žika Lazić iz Lugavčine, druga nagrada pripala je Kulturno-umetničkom društvu Petar Kočić iz Novih Kozaraca, a treće mesto osvojilo je Kulturno-umetničko društvo Sveta Milanović Pote iz Bagrdana.

„Očuvanje folklorne tradicije sela Srbije kroz ovakve manifestacije, kao što je SFAS, predstavlja blago naše tradicije i kulture, ne samo zato što su retkost, već i po pravoj, istinskoj vrednosti. Današnjoj omladini baviti se folklorom često nije IN i u trendu, a lično smatram da je bavljenje folklorom pre svega deo kućnog vaspitanja, zato je glavni zadatak na roditeljima da upišu decu na folklor, kako bi imali najlepše uspomene, naučili šta znači zajedništvo, ali i sačuvali deo svakog od nas i u amanet ostavili narednim generacijama“ istakla je Jelena Dragomirović, jedna od članica Kulturno-umetničkog društva Milenko Stojković, koje je uz Centralni Savez amatera Srbije i Mesne zajednice Kličevac organizator SFAS-a od njegovog početka.

Program je zatvoren gromoglasnim aplauzom i vatrometom, uz napomenu voditelja da u kalendarima sačuvamo datum za sledeći, jubilarni, 30. SFAS.

Ko je bio Edin Avdić?

Fri, 03 Jul 2026 17:12:03 GMT

Malo je sportskih komentatora čiji su prenosi ostali upečatljivi podjednako kao i sami mečevi. Navijači i nakon nešto više od 13 godina dobro pamte taj glas, uzvike “Teletović sa parkinga”, ali i “Kecmaan, ide trojka”. Tokom proteklog meseca upravo ove komentare mogli smo čuti nebrojano puta, ali uz podsećanje na nenadoknadiv gubitak. Sportski novinar i komentator Edin Avdić iznenada je preminuo 3. juna 2026. godine u Beogradu. Sećanja na njegov rad ostaće duboko urezana među ljubiteljima sporta, pa se zato danas prisećamo ko je zapravo bio i zbog čega su mnogi zahvaljujući njegovim prenosima zavoleli košarku.

Edin Avdić rođen je u Sarajevu 19. juna 1979. godine i bio je sportski novinar, komentator i kolumnista. Prve košarkaške korake u detinjstvu napravio je u sarajevskom klubu Bosna, gde je igrao na poziciji beka, a zatim i kao plejmejker.

Foto:screenshot/X&O's chat/youtube

Ljubav prema košarci opstala je i van terena, pa je tako u Sarajevu završio novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Prvi posao dobio je na Federalnoj televiziji, nakon čega je prešao na OBN televiziju. Od 2009. godine je radio na televiziji Arena Sport. Zajedno sa Nenadom Kostićem stasao je kroz prenose mečeva NBA lige.

Jedan od najupečatljivijih trenutaka zajedničke karijere desio se 25. aprila 2009. godine u Zagrebu. Tada je Dušan Kecman postigao istorijsku trojku sa tri četvrtine terena za pobedu Partizana protiv Cibone u finalu ABA lige, a Edinov i Nenadov urlik oduševljenja ostao je ukorenjen među poznavaocima košarke.

Početkom 2026. godine dobio je otkaz na Areni Sport, a nagađa se da su glavni razlozi za to bili politički. Iako se Avdić nije direktno oglašavao po ovom pitanju, u jednom od svojih podkasta zahvalio se javnosti na podršci i naveo da nema sve informacije o situaciji, te da ne želi da iznosi spekulacije dok ne bude imao potpunu sliku.

Avdić je sa kolegom Milošem Jovanovićem bio domaćin košarkaškog podkasta „Udvajanje“, dok je imao i svoj autorski podkast „X&O’s chat“ na TV Una. Ovaj podkast bio je veoma popularan, a Edin je uspevao da dođe do najvećih košarkaških zvezda i trenera. Među njima su Nikola Jokić, Željko Obradović, Svetislav Pešić, Jan Veseli, Vasilis Spanulis...

Edin Avdić ostaće upamćen kao jedan od najpoznatijih sportskih novinara na ovim prostorima. Iako više nećemo imati priliku da čujemo nove mudrolije iz enciklopedije, ostaće zahvalnost na tome što smo imali priliku da slušamo njegova ljubavna pisma upućena košarci.

Frankenštajn – Genijalnost, ludilo i vizuelna raskoš Del Torovog sveta

Thu, 02 Jul 2026 13:44:26 GMT

Da li je ljudskost stvar prirode ili izbora i gde leži granica između ambicije i ludila, pitanja su na koja Frankenštajn (2025) ne daje jednostavan odgovor. Del Torova adaptacija istoimenog romana Meri Šeli donosi priču o naučniku opsednutom stvaranjem života, ali pre svega o posledicama njegove težnje da prevaziđe granice ljudskog.

Premijera ovog dva i po sata dugog naučnofantastičnog hororaodržana je 30. avgusta na Filmskom festivalu u Veneciji, dok je široj publici postao dostupan 7. novembra na Netflix-u. Film je brzo stekao veliku popularnost i dobio uglavnom pozitivne kritike, što potvrđuju i nominacije za pet Zlatnih globusa i devet Oskara.

Del Toro započinje priču na nepomičnom brodu, okruženim ledom, u blizini Severnog pola. Posada pronalazi Viktora Frankenštajna (OskarAjzak), iscrpljenog i iznemoglog, koji lovi svoje stvorenje (Džejkob Elordi) što predstavlja samo okidač za dalji narativ. Film je podeljen na dve celine, dve različite strane istog novčića, u kojima Viktor i čudovište prepričavaju svoju životnu priču kapetanu broda. Ova narativna podela omogućava gledaocu da sagleda i Viktorove unutrašnje dileme kao i emotivni sklop čudovišta.

Foto1: preuzeto sa Vikipedija stranice "Frankeštajn"

U prvoj polovini filma fokus je na Viktoru Frankenštajnu, koga Oskar Ajzak donosi s izuzetnom intenzivnošću. On je prikazan kao naučnik čija se genijalnost opasno približava ludilu, a ambicija prerasta u opsesiju da stvori život. Del Toro, međutim, ublažava njegov „kompleks Boga“ vraćajući se u Viktorovo detinjstvo, gde očeva hladnoća i nedostatak empatije oblikuju koren njegove potrebe za kontrolom nad životom i smrću. Gubitak dinamike, koji je povremeno primetan, brzo pada u zaborav kada se u centru pažnje nađe Džejkob Elordi kao čudovište, i film tada prerasta u pravi rolerkoster emocija. Od ranjivog i uplašenog deteta zarobljenog u telu čudovišta koje ne razume svet, suočenog sa surovošću ljudske prirode, odbačenošću i nasiljem, do bića koje samo postaje nosilac tog nasilja; njegov put, čini zločine koje počini još tragičnijim i, paradoksalno,nevinijim. Pored njih dvojice, Mija Got i Kristof Valc u ulogama Lejdi Elizabet i Harleandera zaslužuju posebnu pohvalu za upečatljive i precizno odmerene uloge.

Ne može se poreći da film vizuelno u potpunosti uvlači gledaoca u svoju priču, što je možda i njegov najveći kvalitet. Kostimografija je besprekorno izvedena, kostimi doprinose da likovi deluju gotovo opipljivo, dok je scenografija prepuna pažljivo oblikovanih detalja, stvarajući utisak da film raspolaže neograničenim budžetom. Ipak, naglašena estetika povremeno odvlači pažnju od same radnje. Važno je napomenuti i da, ukoliko očekujete film prepun jeze i “jumpscare” momenata, ovaj film nije za vas. Iako Frankenštajn nije klasičan horor, odsustvo horor elemenata je uočljivo.

Frankenštajn je više od pukog horora ili naučnofantastičnog spektakla, to je vizuelno raskošna, emocionalno teška i filozofski složena priča o ljudskosti, stvaranju i odgovornosti.. Reč je o delu koje ne plaši, već podseća da pravo čudovište ponekad ne mora biti stvoreno u laboratoriji. Iako ima svojih mana u vidu tempa, neuravnoteženosti između žanrova, svakako se može reći da je jedno od najistaknutijih umetničkih ostvarenja 2025. godine.

Treće izdanje filmskog festivala „RAZMENA“

Sun, 28 Jun 2026 18:59:18 GMT

Međunarodni studentski festival kratkometražnog filma „Razmena“ po treći put iznedrio je najbolje filmove iz različitih krajeva sveta. U Novom Sadu gledaoci su imali prilike da uživaju u selekciji animiranih, dokumentanih i igranih filmova. „Razmena“ je i ove godine tri dana prepunih emocija zatvorila dodelom nagrada za najistaknutija studentska dela.

Žiri je prilikom odabira naglasio da je primat dao priči, pa tek onda majstorstvu. S toga, nagrade na ovogodišnjem festivalu poneli su filmovi „Uspavanka“ (Ciucciarella), „175“ i „Razbijena magija“ (Rozczarowani).

foto: Sara Anđelić

Dodeli nagrada prisustvovala su tri člana žirija koji su uručili nagrade. Organizatori festivala navode da zbog „ignorisanja od strane države i nedostatka sredstava, nisu prisustvovali u punom sastavu“.

Nagrada za najbolji film dodeljena je filmu „Razbijena magija” (Rozczarowani) Platona Ogareva i Marcjane Lelek iz Poljske. Film prati Magdu i Ščepana – mladi par koji prolazi kroz tešku krizu u svojoj vezi. Te pomoću mađioničara, Ščepan pokušava da reši problem i vrati staru iskru, ali to polazi po zlu. „Vešto balansirajući komediju i dramu, kroz vrhunski ritam, kompoziciju i rad s glumcima, ovo ostvarenje nudi kohezivno i uverljivo filmsko iskustvo. Posebno ga izdvaja hrabro i suptilno istraživanje univerzalne teme kako nečiji pokušaj vraćanja magije u vezu otkriva ranjivost i potrebu za autentičnom povezanošću, ostavljajući publiku sa pitanjima koja odjekuju dugo nakon špice”, istakao je član žirija Adem Tutić.

Za najbolju kameru nagradu je odneo film „175” – Seper Nosrati iz Švedske i direktorka fotografije Sofia Berg. „Cela priča teče u jednom neprekidnom kadru, ni u jednom trenutku ne ispušta napetost. To je redak podvig, a ovde je izveden s potpunom kontrolom. Upotreba svetla i prostora nije tu da bi se divili majstorstvu nego da iz same slike izvuče ono što priča suštinski nosi – sukob skrivenog izloženog, strana i pogleda. Fotografija ovde ne prati radnju, ona diše, i sveže neprekidan gotovo nevidljiv dijalog”, pročitao je Tutić.

U selekciji animiranih filmova, članovi žirija istakli su da nije bilo lako izabrati najbolji animirani film. Ipak, kako navode „jedan je definitivno ostavio veliki utisak, tako da smo na kraju jednoglasno doneli odluku“.

Nagradu za najbolju animaciju ponela je “CIUCCIARELLA” (Uspavanka) koju su radili grupa autora: Muračioli Elea (Muraccioli Eléa), Prust Leja (Proust Léïa), Soro Astrid (Soreau Astrid), Mar Matirea (Mare Matairea), Luc Matje (Lutz Mathieu) i Vezine Pol (Vezinet Paul). Priča je o devojci i ovci Mina, njihovom odnosu, dubini emocija, i snazi koju nose u sebi. Ovca odlazi, dok je devojka ljuta i razočarana zato što je ostavlja.

Tokom sva tri dana okupljeni su pre svega u sali Radničkog doma u Novom Sadu imali priliku da pogledaju prvo animirane, a onda i igrane kratkometražne filmove. Nakon svakog filma, usledio bi aplauz, a gledaoci bi na neke filmove reagovali emotivno, uz neku suzu, ali i osmeh. Naizmenično su se menjala raspoloženja u skladu sa filmovima. A filmovi su se smenjivali prilično brzo, i taman kada pomislite da ste shvatili njegovu zagonetku – prelazite na sledeću. Ono oko čega su se gledaoci složili jeste da su filmovi kvalitetni, raznoliki i da se bave vrlo dubokim temama koje oslikavaju današnje vreme.

„Oseća se da se u celom svetu dešava jedna velika promena i jedna velika kriza. Prava umetnost to uvek i oslikava. I zaista svaki od ovih filmova na neki svoj zanimljiv način to pokazuje“, istakla je jedna od posetilaca.

Takođe, istakli su i to da su filmovi „iznenađujuće dobrog kvaliteta“ za studentski festival i da su uspeli „da sa malo postignu mnogo”.

Publika i studenti mogli su uživati i u dva masterklasa održana na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Masterklas, održan drugog dana festivala kratkometražnog filma, držao je nagrađivani reditelj i scenarista Želimir Žilnik koji je naglasio da je „među svim umetnostima, film najsavršenija vizuelna umetnost čovečanstva“. Gospodin Žilnik podelio je sa okupljenima svoje iskustvo u filmskoj industriji. Od svojih početaka – opisujući društveno-politički kontekst Jugoslavije 50-ih pa kasnije – Žilnik je bio povezan sa filmom. Na malom ekranu gledao je prve kaubojske filmove. „Nama klincima, ekran je bio prozor u svet“, istakao je reditelj.

foto: Tamara Bogunović

„Značilo mi je da čujem kako je on počeo, kako je ušao u sve bez previše planiranja. Nešto ga je povuklo jednostavno da se bavi time“, navodi Miljana, studentkinja Akademije umetnosti.

Kao mladić redovno je bio u kino klubu gde su se okupljali ljubitelji filma. Tada ni mogućnosti filma nisu bile kao danas. Prema njegovim rečima, postojale su dve Arifleks kamere koje su snimale filmske žurnale i Tita. Sama montaža je trajala neuporedivo duže u odnosu na danas, zapravo je kao fijaker i avion, kako kaže reditelj.

Odgledavši jedan kratak isečak iz njegovog kratkog filma „Lipanjska gibanja“, sa studentima je razgovarao i o procesu nastanka istog i objasnio detalje.

Studenti su imali i priliku da film „Nisam sam“ svojih kolega sa Akademije upravo reditelj Žilnik pogleda sa njima, a onda i da im kaže svoje mišljenje i udeli savet.

„On je za naš dokumentarni film bio inspiracija jer je i on snimao studentski protest i pokret u svoje vreme. On se u svojoj mladosti sam bavio cenzurom pa je i to između ostalog razlog zašto smo ga pozvali”, navela je Miljana.

Na projekciji smo videli filmove koji su doneli na platno životopise ljudi iz svakodnevnog života kroz prizmu njihovih iskustava, razvoja, uspona i padova – kulinarske šefice ili bake u Kini ili ratnih volontera u Arcahu. Prikazali su i kakav značaj ima društveni angažman kroz fondaciju Jamal i pozorište U. Publika je mogla da vidi nešto veću upotrebu 3D animacija nego prvog dana. Pomoću njih, animirani filmovi su prikazali posledice tehnologije ili neki distopijski svet. Sa druge strane, igrani filmovi su se bavili pitanjem očuvanja tradicije, jezika i običaja.

Trećeg dana „Razmene“ masterklas održao je filmski producent Goran Filipaš. „Od opreme je važnije da imas poriv da snimaš dokumentarac“, rekao je Filipaš studentima na svom masterklasu i dodao da je i ajfon luksuz danas, a da je važnija sama priča.

foto: Kristina Savić

„Imate telefone, možete svi da donesete po jedan metar posle svakog protesta. Uzmite telefone, ne morate da imate ništa raskadrirano, ni školski i snimajte film“, istakao je Filipaš.

„Taj materijal“, dodao je, „daće neku inspiraciju ili ništa. A na osnovu toga dalje će biti jasno šta nam zapravo treba za prvi kadar.“

Istog dana bile su i završne projekcije. Prvenstveno, dokumentarnih kratkih filmova. Imali smo priliku da odgledalo mnogo mračnih filmova nalik crnom talasu, sa snažnim emocijama i dubinom priče.

Projekcijama je prisustvovala i Nina Lazić, autorka filma „Za milion godina“, pa je nakon odgledanih filmova izdvojila „Оlimpijsko smeće“ (Olympic trash) kao svoj omiljeni. „Volim kada je nešto kratko i kada ima suštinu. Ne priča puno, a sve je rekao“, istakla je Nina.

„Razmena” je međunarodni studentski festival kratkometražnog filma koji je ove godine održan od 19. do 21. juna u Novom Sadu. Ovaj festival je od velikog je značaja za razvoj kulture i budućnosti kratkog filma u Srbiji. Studentima u Srbiji svakako donosi ogromne mogućnosti razmene iskustava, upoznavanje novih kolega sa različitih velikih umetničkih fakulteta i škola širom sveta. To otvara i vrata buduće saradnje, razvoju filma i kod nas i u drugim zemljama. Jer, kako kaže Goran Filipaš, film će preživeti, jer je umetnički format.

“Ako se budemo plašili zavladaće mrak” - održan skup podrške porodici Gruhonjić

Tue, 23 Jun 2026 12:52:42 GMT

U subotu uveče polupan je i oštećen auto Davida Gruhonjića, sina novinara, programskog direktora Nezavisnog društva novinara Vojvodine i univerzitetskog profesora, Dinka Gruhonjića. Ovaj čin vandalizma, jedna je u nizu dugogodišnjih pretnji upućenih Gruhonjiću i njegovoj porodici.

U subotu uveče, na novosadskom naselju Liman, trojica muškaraca razbila su auto marke Škoda, koji pripada Davidu Gruhonjiću. Tom prilikom teško je oštećena šoferšajbna, retrovizori, prednja sedišta auta i limarija, prenela je Beta.
Svedoci su, kako prenosi agencija Beta, rekli da misle da su počinioci mlađe osobe, kao i da su odavali utisak da su znali koji im je auto bio meta napada.
Više desetina ljudi juče je došlo na skup podrške porodici Gruhonjić, a okupljenima obratili su se Dinko Gruhonjić i istoričar Milivoj Bešlin.
Dinko Gruhonjić zahvalio se okupljenima na prisustvu, rekavši da porodici Gruhonjić i njemu puno znači što nisu sami: “Svi znamo da smo mi samo jedni od mnogih, da smo danas mi na redu, da će sutra neko drugi biti na redu. Ne smemo da se povlačimo, ne smemo da se plašimo jer ako se budemo plašili zavladaće mrak, a ako zavlada mrak oni će nas pojesti u mraku. Smrt fašizmu, sloboda narodu” poručio je Gruhonjić okupljenima.

Foto: Marko Antić

Istoričar Bešlin okupljenima je poručio da je završni čin ekstremizma ponovno targetiranje Dinka Gruhonjića i da, kasnije, neko drugi može biti targetiran.
“Važno je da slobodni građani i građanke poruče da se nisu uplašili. Onaj koji nas sve targetira i oni koji u njegovo ime targetiraju i crtaju mete neće uspeti da nas zastraše. Ima nas više, to ćemo uskoro i pokazati”, naglasio je Bešlin u svom obraćanju, osvrćući se da je, kako kaže, partija koja je početkom devedesetih zasnovala svoj politički rad na etničkom čišćenju, ratnim zločinima i targetiranju, preimenovana i jednako targetira medije i ljude drugih nacionalnosti danas.

David Gruhonjić i ranije je bio meta kampanja diskreditacije, kada su se o njemu u tabloidima širile optužbe da radi za Sigurnosno-obavještajnu agenciju Republike Hrvatske (SOA). Tada je Dinko Gruhonjić bio primoran da se pismom obrati predsedniku Hrvatske Zoranu Milanoviću, predsedniku vlade Hrvatske i ministru spoljnih i evropskih poslova traživši zaštitu za Davida zbog negativnih komentara tadašnje ambasadorke Srbije u Hrvatskoj, Jelene Milić, što je za posledicu imalo targetiranje njegovog sina u pro-vladinom tabloidu Informer.
David Gruhonjić za Betu je izjavio da misli da je njegov auto targetriran zbog zagrebačkih registarskih tablica ili kao nastavak već postojećih pretnji sa kojima se suočavala porodica Gruhonjić.

Incident razbijanja auta Davida Gruhonjića usledio je nekoliko dana nakon što je Dinko Gruhonjić prijavio Asocijaciji nezavisnih elektronskih medija (ANEM), da ga nepoznate osobe prate i fotografišu.

Brojne medijske organizacije osudile su čin targetiranja porodice Gruhonjić. Među njima je i Evropska federacija novinara (EFJ), Nezavisno društvo novinara Vojvodine, mreža WestBalkanNet, Odsek za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novon Sadu i akademska mreža Slobodni unuiverzitet, a Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji okarakterisao je napad kao politički motivisan akt zastrašivanja.

Podsećamo, Dinko Gruhonjić i njegova porodica bili su izloženi brojnim pokušajima targetiranja, kampanja blaćenja u tabloidima. Dinko je dobijao i pretnje smrću zbog svog novinarskog angažmana, a na ulazu zgrade u kojoj živi pojavljivali su se uvredljivi grafiti.

U tišini dubina ispisana istorija: Završeno Svetsko prvenstvo u ronjenju na dah

Mon, 22 Jun 2026 11:56:04 GMT

Novi Sad je prethodnog vikenda bio domaćin Svetskog prevenstva u ronjenju na dah. Tokom prvenstva koje je trajalo četiri dana, na bazenu u Futogu, takmičari iz više od 30 zemalja oborili su brojne rekorde.

Ovo takmičenje okupilo je 250 sportista iz 34 zemlje, sa svih pet kontinenata, koji su se na novootvorenim bazenima u Futogu nadmetali za titulu najbolje/g. Neki od najboljih takmičara u ovoj grani sporta su pokazali da iznova mogu da pomeraju granice ljudskih mogućnosti. Bilo to ronjenje na jedan uzdah, preko celog bazena, u dinamika disciplini ili u mestu, za njih nije predstavljalo problem. Gurala ih je strašna želja da ostanu što duže ispod vode, a potomi da sudijama pokažu da su uprkos ogromnim naporima, ostali svesni svega.

Ostvareni su brojni uspesi na ovom takmičenju, a oboreno je čak 11 svetskih rekorda. Novi svetski rekord za žene u disciplini DYN-BF (dinamika sa perajima) postavila je hrvatska roniteljka Mirela Kardašević preronivši neverovatnih 278,5 metara na jedan udah, nadmašivši prethodni rekord koja je postavila Magdalena Solih. Hajke Šverdtner (Heike Schwerdtner) iz Nemačke je postavila novi rekord u disciplini zadržavanje daha u mestu. Njeno pobedničko vreme je iznosilo neverovatnih 9 minuta i 39 sekundi, čime je nadmašila prethodni rekord od 9:30.

Foto1: foto by Boris Radić

Uspesi nisu zaobišli ni reprezentacije iz regiona. Hrvatska je opet potvrdila status svetske sile u ovom sportu, a pored Mirelinog istorijskog zlata, zabeleženi su odlični rezultati u muškoj i ženskoj konkurenciji. Slovenački ronilac Luka Pengov je ostvario fantastičan rezultat preronivši 229,5 metara u disciplini „Dinamika sa monoperajom“. Srpski ronilac Nenad Pavković zauzeo je peto mesto na ukupnoj rang listi takmičara na ovom prvenstvu. Najefikasniji su bili Mateuš Malina iz Poljske, Rolando Salgado sa Kube, Gijom Burdila iz Francuske ali i Tomin Mugita Kastiljo iz Španije. Ovo je za našeg ronioca veliki uspeh čime se našao u društvu najboljih.

Gradonačelnik Novog Sada Žarko Mićin zvanično je otvorio prvenstvo i istakao da je ronjenje na dah jedan od najfascinantnijih sportova današnjice jer na jedinstven način spaja fizičku spremnost i mentalnu snagu. On je dodao da su ovi sportisti primer pomeranja granica ljudskih mogućnost. Predsednica Saveza organizacija podvodnih aktivnosti Srbije (SOPAS) Božana Ostojić i predsednica Svetske federacije podvodnih aktivnosti (CMAS) Ana Arzahanova naglasile su da novoizgrađeni bazen u Sportskom centru Futog ispunjava najviše svetske standarde za organizaciju ovako masovnog planetarnog šampionata.

Pored Pavkovića i naše reprezentativke su ostvarile odlikovanja. Ženska reprezentacija Srbije u sastavu naših najboljih takmičarki uspela je da u izuzetno jakoj svetskoj konkurenciji izbori treće mesto i bronzanu medalju. Tokom trajanja šampionata, srpske reprezentativke su u bazenu u Futogu postavile i novi nacionalni rekord Srbije u ženskim bazenskim disciplinama, čime su dodatno podigle lestvicu za domaći podvodni sport. Muški i ženski deo našeg tima zabeležio je izuzetno visok procenat „belih kartona” (tehnički potpuno ispravnih zarona bez diskvalifikacije nakon izlaska na površinu), što potvrđuje vrhunsku mentalnu i fizičku pripremljenost celog sastava pod vođstvom stručnog štaba.

(Ko se krije) iza „Plave burke"

Sat, 20 Jun 2026 09:28:07 GMT

Avganistan, država gde mačka ženskog pola može osetiti sunčeve zrake na svom licu, ali žene tu „privilegiju“ nemaju, mesto gde životinja ima više prava od ljudskog bića.

Iz dana u dan, napadi Talibana na osnovna prava žena u Avganistanu sve su drastičniji i agresivniji. Pre samo pet godina, devojčice i devojke te islamske države mogle su slobodno da uče, rade i žive bez konstantnog straha. Međutim 30. avgusta 2021. godine, Talibani su vratili svoju kontrolu i od tada, svakim novim danom, zabrane koje se isključivo odnose na ženski deo populacije sve su veće.

U maju ove godine „Zakonik krivičnog suda“ stupio je na snagu u svim provincijama Avganistana, što je sa sobom donelo niz novih restrikcija za žene. One više ne smeju da izađu iz svog doma bez mahrama – muškog pratioca, medicinska pomoć im nije dozvoljena bez njegovog odobrenja, uvek moraju biti pokrivene burkom i njihov glas se ne sme čuti u javnosti. Takođe, nasilje u porodici je legalizovano, to jest, jedino je kažnjivo ukoliko su povrede vrlo ozbiljne i vidljive. S obzirom na to da je potrebna pratnja za izlazak žene iz kuće i saslušanje ispred sudije, praktično je potpuno dozvoljeno fizičko zlostavljanje žena.

Foto: NBC News

Avganistan je jedina zemlja u svetu u kojoj je ženama posle dvanaeste godine obrazovanje zabranjeno, osim veoma malom broju koji se školuje u posebnim „Religioznim školama“ čiji je kurikulum odobren od strane Talibana. Preko 3.8 miliona devojčica moralo je da prestane da pohađa časove zbog ovih restrikcija, što ih trenutno sprečava u procesu obrazovanja, a u budućnosti u procesu zaposlenja i njihovoj samostalnosti, ali i doprinosu ekonomiji zemlje. Prema podacima Ujedinjenih nacija, država gubi 84 miliona američkih dolara godišnje zbog zabrana obrazovanja devojčica i žena. Do 2030. godine procenjuje se da bi Avganistan mogao da izgubi oko 20 hiljada ženskih profesora i oko 5 hiljada medicinskih radnica. U pitanju je gubitak trenutnih, ali i sprečavanje budućih školovanih radnica da dođu na njihovo mesto.

Najskorija i najdrastičnija promena je legalizovanje dečijeg braka. Do sada je najniža starosna dob za stupanje u brak bila 16 godina, međutim granica je sada spuštena na 9 ili 10 godina, ukoliko devojčica tada uđe u period puberteta. Portparol Talibana Zabullaih Mujahid rekao je: „Prosidba je nešto zbog čega devojčica može biti stidljiva ili pomalo osramoćena, i možda neće moći otvoreno da kaže da pristaje da se uda. Stoga se njeno ćutanje smatra pristankom“. Takođe, bespogovorni razvod braka može tražiti jedino muškarac, dok ukoliko ga zatraži njegova supruga mora postojati pristanak sa druge strane da bi do razvoda moglo doći.

Ovaj problem veoma je aktuelan i informacije su stigle do svih delova sveta. Pokrenute su mnoge debate, rasprave i pozivi na borbu i pomoć, kako u svetu ljudi sa političkom moći, u različitim institucijama, tako i na društvenim mrežama. TikTok je jedna od aplikacija gde je ova tema veoma zastupljena i nedavno se pojavila pesma „Blue Burkha“ snimljena 2003. godine od strane ženskog benda „The Burkha Band“. Pesma je vrlo brzo postala viralna i najkorišćenija u videima koji obrađuju ovaj problem. Stihovi koji su otpevani prikazuju realnost situacije skrivanja iza tkanine plave boje.

Svi sada nosimo burke,
Ne zna se ko je ko,
Ako želiš da upoznaš svoju sestru,
To može biti i tvoj ujak.

Pesma je nastala u vreme kada je bilo vrlo opasno protestovati protiv obaveznog nošenja burke. Činjenica da je ona posle više od dve decenije ponovo aktuelna pokazuje da je situacija opet izmakla kontroli i da nije ništa drugačija nego tada. Možda je i gora. Pesma se izvodi u nametnim burkama, što Talibanima znatno otežava da otkriju ko se krije iza melodije. Kako da pronađu autorke i izvođače pesme i kazne ih, ukoliko se ne vidi nijedan deo njihovog tela? Identitet svih članica i dan danas je nepoznat, ali je njihova poruka prenesena širom sveta, sa vrlo jasnim značenjem.

Žene Avganistana ostale su bez identiteta, glasa, bez mogućnosti da iznesu kritičko mišljenje i bez osnovnih ljudskih sloboda, ali nisu ostale bez nade i snage da se bore. Svaka devojčica, devojka ili žena koja se suprotstavi biće uhapšena. Protesti koji se održavaju u avganistanskim gradovima neretko se završavaju otvorenom vatrom i izgubljenim životima. Život ovih žena mnogo je bliži smrti nego življenju kakvo je zagarantovano „Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima“, što je poraz za ljudsko društvo u njegovoj celosti.

Trenutno za sve avganistanske devojčice snovi ostaju samo snovi, bez ikakve mogućnosti da ih ostvare.

Queer Cinema for Palestine - " Mir protiv Palestinaca u novoj Srebrenici "

Thu, 18 Jun 2026 06:52:43 GMT

Javni prostor je preplavljen različitim vrstama intenzivnog besa do mere da racionalna debata postaje neizvodljiva. Sa hirovitom publikom se danas mediji ne mogu boriti koherentnošću i pouzdanošću dok vlada kensel kultura i logika rejdžbejtovanja. Ljudi na internetu danas, u osećaju opšte ugroženosti, više ne traže informacije, već emotivni podsticaj i konflikt.

U takvom društveno-političkom ambijentu, umetnički film svakom gledaocu pristupa individualno, budeći u njemu empatiju i kritičko mišljenje. U četvrtak 11. juna je uprostorijama „Omladinskog centra CK13“ održana projekcija kratkih filmova u okviru međunarodnog filmskog događaja Queer Cinema for Palestine. Prikazani su politički filmovi koji se bave životom u ratom pogođenoj Gazi, a mnogi od njih ispričani su iz perspektive kvir autora i autorki.

Foto1: preuzeto sa instagram profila @mladi_medijskapismenost

TLVFest je jedan od najvećih LGBTQ+ filmskih festivala na Bliskom istoku. Organizacija Queer Cinema for Palestine tvrdi da festival, uz podršku izraelskih institucija, služi kao primer „ pinkvošinga “ - isticanja LGBTQ+ prava radi poboljšanja međunarodnog imidža Izraela, dok se manje pažnje posvećuje položaju Palestinaca i izraelskoj vojnoj politici. Kada politički akteri instrumentalizuju gej i trans identitete kao politički alat za ostvarivanje drugih ciljeva, to pokazuje koliko opasni mogu biti kompromisi i oportunizam u politici. Zbog toga pozivaju umetnike da ne učestvuju na TLVFest-u dok traje izraelsko-palestinski sukob i dok se ne promene određene državne politike.

Filmski festival u Crnoj kući privukao je veliki broj gledalaca otvorenih za priče autora koji su kroz svoja ostvarenja podelili iskustva života u zemljama zahvaćenim ratom, kao i okolnosti koje su ih primorale da napuste svoje domove. Projekcija filmova o Gazi u novosadskom Omladinskom centru CK13 pokazala je kako globalni sukobi sve češće postaju tema lokalnih kulturnih događaja. Kroz priče autora i autorki koji su govorili o ratu, raseljavanju i iskustvu napuštanja svojih domova, publika je dobila priliku da sagleda ljudsku stranu sukoba koji se odvija hiljadama kilometara daleko.

Takvi događaji posebno privlače mlađe generacije. Mladi u Srbiji danas odrastaju u vremenu koje se često opisuje kao postideološko. Oblikovani pandemijom korona virusa, ratovima u Ukrajini i Gazi, klimatskim izazovima i ekonomskom neizvesnošću, oni retko nastupaju kroz tradicionalne ideološke okvire. Ipak, to ne znači da među njima ne postoji interesovanje za društvena i politička pitanja.

Naprotiv, upravo su mladi generacija koja će najduže živeti sa posledicama odluka koje se danas donose, zbog čega se sve češće uključuju u rasprave o globalnim sukobima i pitanjima ljudskih prava kroz kulturne događaje, tribine i aktivističke mreže.

U tom širem kontekstu, nalaze se i različite interpretacije i političke poruke koje prate slične programe, uključujući i deo LGBTQ+ aktivističke scene, koja u ovakvim događajima prepoznaje prostor za artikulaciju pitanja solidarnosti, prava manjina i kritike različitih oblika diskriminacije. Istovremeno, unutar LGBTQ+ zajednice ne postoji jedinstven stav o političkim sukobima ili metodama delovanja, pa se paralelno mogu čuti i drugačija mišljenja o granicama kulturnog aktivizma.

U tom smislu, projekcija u CK13 bila je više od filmskog programa – bila je povod za razgovor o tome kako globalni događaji, različite interpretacije ljudskih prava i savremeni aktivizam oblikuju lokalne zajednice i političku svest novih generacija.

Oskar Marko: “Nedelja više nije samo naša”

Wed, 17 Jun 2026 12:13:25 GMT

Novosadska indie rok grupa Monohrom objavila je singl Nedelja ’26, reizdanje popularnog hitaNedelja, kojim obeležava deset godina postojanja. O razlozima za povratak ovoj pesmi, promenama kroz koje je bend prošao u protekloj deceniji i planovima za naredni period govori frontmen benda Oskar Marko.

Pesma Nedelja prvi put je objavljena na debitantskom albumu benda i tokom godina je postala jedna od prepoznatljivijih numera Monohroma. Nakon nastupa na brojnim festivalima u regionu tokom prethodnih godina, među kojima se izdvajaju EXIT i zagrebačkiINmusic, grupa se vraća svojim počecima, udahnuvši novi život svojoj čuvenoj numeri.

Zašto ste baš „Nedelju“ izabrali da obeleži deset godina Monohroma?

“Nedelju” smo napisali u najranijoj fazi benda, dok još nismo znali ni kako ćemo se zvati. Tokom ovih 10 godina mislim da nismo propustili nijedan koncert da je odsviramo, a publika takođe ne propušta priliku da je otpeva sa nama. Sa druge strane i mi smo u međuvremenu promenili postavu i stil sviranja, a promenila su se i vremena. Originalna verzija traje gotovo pet minuta, što danas značajno ograničava njen domet, naročito na radiju i među publikom naviknutom na kraće formate. Stoga smo želeli da napravimo novu, moderniju verziju i time obeležimo deceniju postojanja benda.

Kada je reč o zvuku i produkciji, šta Vam je bilo najvažnije tokom rada na pesmi „Nedelja ’26“?

Mislim da smo od 2016. godine do danas pronašli i učvrstili neki svoj stil sviranja, a deluje mi da se to čuje i na snimku. Pesmu smo snimili za jedan dan, u Out There studiju kod Uroša Milkića. Hteli smo pucketav vokal, jaku bas gitaru i brdo harmonije na bekovima. U studio smo ušli znajući šta želimo da dobijemo, a Uroš je lik sa kojim se neverovatno dobro razumemo i koji je uspeo da tu energiju prenese na snimak.

Foto1: Foto by Filip Zečević

Kako je publika reagovala na povratak „Nedelje“?

Koncept stare stvari u novom ruhu je pomalo opasan jer su se ljudi navikli na verziju koju su slušali prethodnih deset godina. Da je nova verzija bila previše drugačija, zvučala bi kao obrada, a da je ostala previše slična originalu, ljudi bi se s pravom pitali zbog čega smo je uopšte snimali ponovo. Komentari su zaista sjajni, tako da mi deluje da smo uspeli da pogodimo pravi balans između modernog zvuka i nostalgije.

Koliko se Vaš odnos prema toj pesmi promenio za ovih deset godina?

Pesmu smo najpre izvodili veoma brzo, u dosta pankerskom stilu, zatim sporije, u nekom gotovo two-tone fazonu, pa smo vremenom, kako je i masa na koncertima krenula da peva stvar sa nama, ubacivali pauze i puštali publici da peva refrene. Kako smo se menjali mi, tako se menjalo i izvođenje, a samim tim i naš odnos prema pesmi. U svakom slučaju, “Nedelja” je definitivno jedan od najvećih hitova benda do danas i drago mi je što pesma nije više samo naša, već pripada i svima onima koji su je pevali sa nama tokom poslednjih 10 godina.

Foto2: Foto by Marina Uzelac

Koliko se domaća alternativna scena promenila od Vaših početaka i kako danas gledate na nju?

Kada smo kretali, alternativna scena je bila dosta manja i fragmentisana. Postojali su etablirani bendovi koji su svirali još ‘90-ih godina i mali underground bendovi koji nisu izlazili mnogo dalje od svog šireg društva. Sada mislim da je dosta bolja situacija. Bendova ima dosta, sarađuju međusobno širom postjugoslovenskog područja, pojavilo se mnoštvo manjih festivala, pogotovo u Hrvatskoj i to je veoma zdrava osnova za razvoj scene. Ipak, ono što i dalje fali jeste ozbiljna infrastruktura koja obuhvata slobodne i otvorene medije, promotere, bukere, menadžere… a za tako nešto je potrebno vreme i ulaganje na nekom mnogo višem nivou.

Sada kada Monohrom ima iza sebe deset godina rada, šta biste poručili Oskaru iz 2016. godine?

Poručio bih mu da ne sluša nikog, pa ni sebe iz budućnosti!

Da li publika uskoro može da očekuje novu muziku od Monohroma?

Novi album je u pripremi. Napravili smo studio na Fruškoj gori, tako da sada imamo i svoj kreativni prostor. Ovo leto ćemo iskoristiti da pripremimo nov materijal, koji ćemo snimiti na jesen. Ako sve prođe kako treba, u novu godinu ulazimo sa novim materijalom. Meni je momenat kada čujem novu stvar na snimku prvi put, nešto najbliže magiji što mogu da doživim. Ako novi album, pak, ne bude kako treba, potražite nas za deset godina uz novu verziju „Nedelje ’36.“!

Ragbi, sport koji ne traži pažnju ali je zaslužuje

Mon, 15 Jun 2026 09:49:19 GMT

Na terenu bez mnogo publike igra se sport koji od igrača traži izdržljivost, snagu i poverenje u saigrače. Iako u Srbiji postoji više od sedam decenija, ragbi je za mnoge velika nepoznanica. Ragbi savez Srbije osnovan je 1954. godine i na sportskoj sceni opstaje zahvaljujući zajednici koja u njemu vidi više od samog takmičenja.

,,Ragbi u Srbiji je amaterski sport, u pravom i potpunom smislu te reči. Ljudi se bave ragbijem zbog ljubavi prema sportu, drugarstva, osećaja pripadnosti i ličnog užitka. To je ujedno i najlepša i najizazovnija stvar. Igrači plaćaju članarine, opremu, teretanu, suplemente. Žongliraju između privatnog života, posla i bavljenja sportom sa jajastom loptom. Klubove vode entuzijasti, dugogodisnji članovi kluba, veterani, sve volonteri. U razgovoru sa njima od svakog možete čuti da to rade jer su zahvalni ragbiju na svemu što im je pružio u igračkim danima, da su tu stekli prijatelje, formirali se kao ličnosti i žele da i naredne generacije imaju šansu da se bave ragbijem“, rekao je trener regionalnog tima ragbi kluba ,,Rad“, Aleksandar Nedeljković, ,,Definitivno bi dodatno finansiranje svima drastično olakšalo funkcionisanje i poboljšalo uslove.“

Treninzi ragbija se cele godine obavljaju napolju, na temperaturi ispod nule, snegu, kiši ili velikim vrućinama. Ovakvi uslovi su fizički izuzetno naporni, ali uprkos njima mališani i stariji uspevaju da isprate taj tempo, rekao je Aleksandar: ,, Da bi ti se ragbi dopao kao detetu moraš da budeš hrabar, da ti se dopadne izuzetan izazov koji ragbi predstavlja u svakom smislu. Ragbi je sport na kom nekog oboriš i ustaneš, na kom te neko obori i ustaneš... Mladima je prvo motiv da igraju za seniorski tim svog kluba i juniorsku reprezentaciju, oni koji to postignu kreću se ka ultimativnom cilju, a to je igranje za senorski nacinalni tim i potencijalni odlazak u inostranstvo i profesionalne vode.“

Foto1: preuzeto sa instagram profila @rugby.serbia

Možda se u Srbiji na ovaj sport i igrače ne obraća puno pažnje, ali druge države zasigurno neguju njegovo postojanje. Naši igrači često zaigraju u reprezentaciji drugih zemalja, uglavnom jer idu putem koji im omogućava igranje uz školovanje. ,,Ono što je moj neki najveći uspeh je predstavljanje reprezentacije od 2011. godine, dve godine zaredom. Posle toga sam debitovao za seniorski tim od jeseni 2013. godine i evo dan danas sa nekim kraćim pauzama, zbog studiranja i posla, igram za reprezentaciju. Moj cilj je da budem neki mentor igračima koji polako dolaze iz tih nekih mlađih kategorija i dobijaju neku svoju šansu da predstavljaju Srbiju na internacionalnim takmičenjima.” rekao je Milan Marinković, ragbista poreklom iz Beograda, kome je sport otvorio vrata ka životu u Škotskoj, nastupajući za srpsku reprezentaciju.

,,Ono što pravi problem trenutno je to što ljudi misle da je ragbi američki fudbal. Najviše zbog toga što je u američkim filmovima i serijama, koji su bili prikazivani na televiziji, ko god da je tu radio prevod sa engleskog na srpski je pisao za američki fudbal da je to ragbi, iako to nije tako”, dodao je Milan.

Foto2: preuzeto sa instagram profila @rugby.serbia

Njegovi klubovi, treneri i igrači konstantno ređaju uspehe, ali nedovoljan medijski prostor, manjak finansijske podrške i publike ga ostavlja nevidljivim u Srbiji. ,, Teško ja naći medijski prostor i pre svega razbijati predrasude kod ljudi koji o tom sportu ne znaju gotovo ništa, naročito roditeljima koji treba da pošalju decu na ragbi i misle da će dete odmah da se povredi opasno, što nije baš tačno. Povreda svakako ima, ali ništa više nego u drugim sportovima. Drugo, teško je doći do sponzora i to ostaje manje više u domenu ličnih kontakata aktera ragbija“, izjavio je predsednik Ragbi saveza Uroš Babić.

Babić je dodao i da je jedan od problema što za ragbi ne postoji odgovarajuća infrastruktura, tereni ili oprema, koja može da unapredi ovaj sport: ,,Ovde je državna pomoć posebno bitna jer čak i u profesionalnim sportovima gde je mnogo više novca od sponzora i drugih izvora prihoda, sportski savezi i klubovi se uglavnom oslanjaju na pomoć države kada je u pitanju sportska infrastruktura, a kamoli u amaterskim sportovima gde su prihodi mnogo manji. Osim infrastrukture sledeća stvar u koju bi država mogla više ulagati je edukacija kadrova u saradnji sa sportskim obrazovnim ustanovama.“

,,Još par razloga koji utiču na to da ragbi bude nevidljiv je, kao i kod drugih sportova, što ne dobijaju velika ulaganja i velike količine novca, ne dobijaju nažalost toliku podršku od države. Isto tako bi osvojili neko takmičenje i kada bi jednostavno dobro bili rangirani na toj svetskoj lestvici. Verovatno bi ragbi postao mnogo popularniji, ali nažalost teško je ostvariti takve rezultate kada nam ova dva faktora nisu uzeta u obzir”, dodao je Marinković.

Iako se ragbi u Srbiji često meša sa američkim fudbalom, ovaj sport uprkos finansijskim i infrastrukturnim problemima ostvaruje značajne uspehe širom Evrope. Ako ragbi ima ogromnu budućnost i mogućnost u drugim državama, zašto ne može i u Srbiji? Zahvaljujući snazi timova, posvećenosti igrača i njihovoj ljubavi prema sportu, ragbi opstaje i nastavlja da raste.