m_Intervju_kultura

Danilo i Matej Bojat: „Uvek nam je drago kada vidimo kako ljudi uklope naše LEGO figurice u svoje kolekcije“

Thu, 13 Jun 2024 23:21:46 GMT

Danilo i Matej Bojat su Novosađani i studenti Grafičkog dizajna na Fakultetu tehničkih nauka, čija je strast prema kultnim konstruktivnim kockicama LEGO stvorila jedinstvene likove i dizajne figura u kojima uživaju entuzijasti širom sveta. U kolaboraciji sa kompanijama iz suprotnih hemisfera stvorili su veštine i mogućnost u ekspresiji nekih alternativnih pravaca u umetosti koristeći jedan od simbola popularne kulture – LEGO kockice (figurice). Njihova autorska izložba „Lego iz Novog Sada“ će u petak, 14. jula, u foajeu Velike scene Srpskog narodnog pozorišta otvoriti Internacionalni festival alternativnog i novog teatra u Novom Sadu.

Foto: Veljko Drljača

Kako ste došli do ideje o izradi personalizovanih LEGO „čikica“?

-Dobili smo ideju za vreme karantina, kada smo našli našu staru kolekciju LEGO kockica dok smo čistili stan. Onda smo shatili da nemamo sve figure koje nas interesuju, počeli smo da istražujemo da li se neko bavi sa štampanjem, kada smo saznali da već postoje ljudi koji to rade počeli smo da pratimo njih. Otkrivali smo programe u kojima se to radi, drugačije tehnike štampanja, razlike između PD štampanja koje koristi LEGO i UV štampanja. UV je ono što mi koristimo, što je u suštini bolje jer omogućava štampanje pojedinačnih figura, na primer ako neko želi samo jednu persovalizovanu figuricu koristiće tu tehniku jer je između ostalog jeftinija.

Kako izgleda sam proces štampanja i dizajniranja?

-Nas dvojica se bavimo isključivo dizajnom, sarađujemo sa jednom kompanijom iz Singapura i jednom iz Amerike. One štampaju naše figurice. Postoji mnogo različitih programa za dizajniranje, nas dvojica koristimo Adobe ilustrator, uzeli smo dimezije za figurice i onda smo vežbali više od godinu dana pre nego što smo uopšte došli do nivoa da bih voleo da vidim našu figuricu na svojoj polici. Čovek iz Singapura sa kojim sarađujemo nam je dosta pomogao, mi smo ga pronašli na Instagramu i on nam je ponudio da radimo sa njim, što je jako dobro. Uspeo je da razvije priču oko toga i štampa figurice za izložbe ili radi uslužno štampanje.

Foto: Danilo i Matej Bojat

Na koji način uopšte dolazi do preplitanja LEGO kocica i popularne kulture ili kulture uopšte?

-To može biti kao kod pozorišta, i ono može da bude alternativno, mogu se napraviti određeni scenski elementi od LEGO kockica, ili cela scena. Što se tiče figurica one mogu da predstavljaju bilo koga, i vas i mene, nekog lika iz stripa ili filma. Mogu obuhvatati bilo koju temu što je zabavno za sve umetnike ili ljude koji su u toj priči, što je i cilj LEGO kockica – da promovišu kreativnost.

Da li smatrate da će se i kod nas raširiti interesovanje za LEGO kod umetnika i drugih?

-Nadam se, to i pokušavamo da uradimo. To nije bilo toliko popularno kod nas, ne samo to već, na primer, Marvel i DC stripovi nisu bili toliko popularni kod nas ranije, ali sada počinje da se popularizuje. U Srbiji nije bilo takvih stripova osim onih prevedenih, a sada smo imali u Beogradu i naš Komikon (eng. Comicon, konvecija za stripove i pop kulturu). Počeo je da raste interes za pop kulturu kod nas što je fino za čuti, kada smo bili mali malo ljudi je znalo za to, možda za Betmena i Spajdermena, ali van toga teško. Mada, to sada popularizuju i serije na striming platformama kao što su Netfliks i Dizni.

Koliko sada imate autorskih figurica?

-Generalno ne štampamo svaki dizajn, jer često klijenti žele svoju specifičnu i jedinstvenu figuru, mi štampamo samo one dizajne koji se nama lično dopadaju, uradimo nekog lika koji se nama sviđa. Imamo preko 200 sopstvenih figurica, a dizajna više od 500.

Foto: Danilo i Matej Bojat

Obojica studirate Grafički dizajn na Fakultetu tehničkih nauka, koliko vam fakulet pomaže u sticanju novih veština za vaš rad?

-Uzeći u obzir da smo počeli da koristimo te programe pre nego što smo ih radili na fakultetu, imali smo dobro predznanje i znali smo da koristimo dosta alatki i strategija, ali smo naučili i neke nove stvari. Sledećih godina na studijama imaćemo nove predmete na kojima ćemo učiti kako da pravimo 3D modele i animacije.

Na koji način može da se poveže ova vrsta umetničke ekspresije sa pozorištem?

-Generalno pozorište može da se bavi bilo kojom tematikom, da li je to ljubav, drama, komedija ili prošlost. Tako i LEGO može da predstavlja bilo šta, a to je i cilj kocaka, da sami gradimo svoje priče, likove, scene. Na izložbi pored naših figurica predstavićemo i neke ideje o tome kako možemo napravidi scene od kockica koje će biti povezane sa partikularnom figuricom koja predstavlja nekog lika.

Koja tematika vas najviše zanima?

-Stripovi, najviše nas zanimaju DC, Marvel, Nindža kornjače, generalno američki stripovi. To je veoma širok spektar, nekako od detinjstva nam je to bilo najzanimljivije. Ali čak na neki način volim da dizajniram i stvari koje mi se do tada nisu sviđale ili nisam gledao to što kijent traži od mene opet može biti zanimljivo iz aspekta dizajna, gde će mi pasti na pamet da iskoristim neke stvari u drugom dizajnu ili da razvijem neku novu tehniku ili ideju.

Foto: Danilo i Matej Bojat

Da li imate klijente i u Srbiji ili su isključivo iz inostranstva?

-Nismo do sada imali nikoga iz Srbije, najviše ljudi je iz Amerike, Italije, Kine, Singapura, Poljske, Norveške u kojoj je ovo prilično popularno. Ali i iz Rusije, zapravo, naš originalni partner sa kojim smo uopšte došli do ideje da pravimo persovalizovane figurice je bio jedan Rus. Mi smo ga upoznali još pre nego što je rat počeo i on se tada bavio sa tim, ali mu je trebalo nekoliko meseci da napravi samo dizajn pa dok sve to odštampa i na to sve još njegov loš englesli. Nažalost, onda ga je zahvatio rat pa je morao da prestane. Posle toga smo počeli da sarađujemo sa Singapurcem, koji nam je dosta pomogao, dao nam je mnoge smernice, kalupe, dimenzije i pokazao kako da koristimo program.

Osim izložbe na festivalu u petak, kako još promovišete vaš rad?

Uglavnom na Instagramu, skoro smo napravili i Discord koji nam služi kao katalog gde možemo da postavimo nove dizajne. Često se potrefi da nam klijent potraži nešto što smo već dizajnirali, jer je nas interesovalo onda ne naplaćujemo dodatne troškove, jer nema potrebe da uzimamo novac za nešto što smo već uradili za sebe. Kada se ljudima svidi ono što napravimo to je super. Uvek mi je drago kada vidimo kako ljudi uklope naše figurice u svoje kolekcije, kako to sve izgleda. Poneki klijenti iz Amerike koji su malo veći kolekcionari imaju čitave gradove napravljene od kockica u svojim kućama i kada vidim da je postavio neku od mojih figurica u svojoj kolekciji stvarno mi je posebno drago.

Žetica Dejanović: „Svaka nova uloga je nova glumačka avantura“

Fri, 29 Mar 2024 08:31:56 GMT

Predstava „Ništa nećemo zaboraviti“, koja je premijerno izvođena na festivalu „Borini pozorišni dani“ ponovo će se odigrati na daskama pozorišta Bore Stanković u Vranju 29. marta. Iako ovo delo izaziva gorak ukus u ustima zbog prisećanja na ozloglašeni Goli otok, ipak je prenela jaku i pozitivnu energiju na gledaoce. Tekst je napisan po motivima dva romana Vere Cenić, a glumačka postava je na karakterističan način uspela da predstavi zabeleženo iskustvo svoje sugrađanke i njenih saborkinja.

Glumica Žetica Dejanović diplomirala je glumu na Akademiji dramskih umetnosti u Prištini, a nakon toga započinje i svoju profesionalnu karijeru koja traje već četvrt veka. Stvorila je izuzetan repertoar uloga koje su je oblikovale na pozorišnoj sceni i oprobala se u režiji dečijih predstava. Njena strast prema glumi nije prošla neprimećeno, budući da je dobitnica nekoliko nagrada za svoje preformanse. Doprinos u predstavi „Ništa nećemo zaboraviti“ dala je kroz ulogu Slavke Pogačarević, čime je dodatno obogatila svoju karijeru.

Foto: Privatna arhiva sagovornice

Kako ste se spremali za predstavu i da li je priprema bila naporna?

Predstava je rađena mesec i po dana.. Dosta toga smo morali da pročitamo, da pogledamo nekoliko dokumentarnih filmova, zatim ispovesti žena sa golog otoka kako bismo bismo mogli da doživimo tu situaciju i samim tim uđemo u lik. Proces rada nije bio lak, radili smo je dva puta dnevno, što je bilo jako naporno, jer smo ostajali i satima u pozorištu. Međutim, rad sa Jugom Đorđevićem je poseban i to nam je dosta olakšavalo, jer je on pre svega dobar psiholog i na taj način nam pristupa.

Koliko je teško spremiti predstavu koja je rađena po istinitim događajima, pogotovo traumatičnim?

Teško je samo iz razloga što se nikada nisam susrela ni sa čim sličnim u životu, samim tim nisam mogla odmah da se poistovetim, ali materijal kroz koji smo morali da prođemo mi je u velikoj meri približio ono što se tada dešavalo i uspela sam da razumem. Poučena time, nisam tu ulogu želela da prenesem na patetičan način, već smo mi svi zajedno smatrali da to treba da bude prikazano iz drugog ugla, da se prikaže snaga tih žena, njihova borba. One nisu kukale, barem se tako vidi iz njihovih ispovesti, pa smo i mi hteli da prenesemo tu energiju. Meni je ovo bio jedan veliki izazov, ali mislim da sam sa lakoćom ušla u njega, ali kao što sam rekla, sve zasluge pripisujem reditelju jer je on učinio da kroz sve ovo prođemo bez prevelikih muka.

Kako su gledaoci reagovali na predstavu sa tako teškom tematikom?

Ljudi su odlično reagovali. Ineresovanje je stvarno bilo veliko pa su je neki gledali čak i dva puta. Sama predstava iako govori o traumatičnom trenutku ne ostavlja onaj gorak ukus posle gledanja, jer maltretiranje u predstavi nije prikazano na takav način. Naravno, kolege nas nisu tukli, već je na drugačiji način, kroz odeću i šminku, prikazano to kroz šta su one tamo prolazile.

Kakve predstave Vi najviše volite da igrate, komične ili ovakve, sa težom tematikom?

Za glumca je izazov i jedno i drugo. Možda je veći izazov kada radimo predstave koje treba da prenesu neku poruku, da prikažu istorijske događaje, dok na primer komedije su tu da se i mi glumci nasmejemo, malo opustimo, ali zaista uživam i u jednom i u drugom procesu. Ipak imam tu privilegiju da radim ono što volim pa mi onda često i ne bude teško. Naravno, postoje one uloge u koje lako uđem i brzo ih savladam, ali i one koje su teže. Svaka nova uloga je nova glumačka avantura.

Kakvu vrstu predstava publika voli da gleda?

Publika više voli da se smeje, pa su im zanimljivije naravno komedije, ali moram da priznam da su nama posećene i jedne i druge predstave, imam zaista divnu publiku ovde u Vranju.

Kako je raditi u malom pozorištu?

Nije teško, malo je pozorište i imamo mali broj glumaca pa smo onda uglavnom svi angažovani oko predstave, dakle svi imamo posao. Nekad neko manje, neko više, ali u suštini svi budemo angažovani. Lepo je raditi u pozorištu u malog gradu jer smo na jedan lep i blizak način povezani sa publikom čak i van pozorišta. Jedina razlika između malog i velikog pozorišta je ta što glumci iz većih gradova poput Novog Sada i Beograda budu više angažovani i van pozorišta jer je uglavnom to isplativije od angažovanja glumaca iz nekih drugih gradova.

Kako lokalna pozorišna scena doprinosi obrazovanju mladih talenata?

Moja koleginica i ja smo pre dvasedest godina osnovale glumačku radionicu i iznedrile smo mnogo mladih glumaca koji su sada ili završili akademije ili su u toku studiranja. Sada su mlađe kolege preuzele da rade tu glumačku radionicu. Stvarno se trudimo da mladim koji su zainteresovani pružimo priliku, neki od njih su i deo našeg ansambla, neki rado gostuju na predstavama i jako smo ponosni na taj doprinos.

Postoje li posebni programi za mlađu publiku? Da li se pozorište trudi da privuče gledaoce u mađoj dobi?

Dečija scena se neguje unazad već četrdeset godina i na nju stavljamo poseban akcenat. Svake godine najmanje jednu dečiju predstavu radimo, igramo ih svake nedelje. Negujemo publiku od malih nogu, kasnije ta deca dolaze i na večernje predstave, vole pozorište i nama je to posebna čast.

Šta novo možemo da očekujemo u narednom periodu?

Imamo u planu da do kraja sezone uradimo još tri predstave, jednu dečiju i dve večernje. Međutim, o tome ne mogu sada da pričam jer još uvek ništa nije konačno, ali se radi na tome i to je ono što očekujemo da će ubrzo da bude na našem repertoaru.

Petar Popović: „Kroz običaje se prikazuje očuvanje tradicionalnog nasleđa“

Tue, 26 Mar 2024 16:11:10 GMT

Folklor, kao neizbrisiv deo kulturnog identiteta svake zajednice, nosi sa sobom autentičnost i duhovno nasleđe koje se održava kroz vekove, a u Srbiji, bogata tradicija folklornih običaja i narodnih pesama odražava duboko ukorenjene vrednosti i rituale koji su oblikovali našu kulturu. Razgovarali smo sa Petrom Popovićem, šefom i umetničkim rukovodiocem Ansambla narodnih igara i pesama (ANIP) „Branko Radičević“ iz Rume, koji je na 59. Festivalu muzičkih društava Vojvodine, održanom 22. oktobra 2023. godine u Vrbasu, osvojio zlatno odličje. Popović je već 20 godina umetnički rukovodilac, a objasnio je kako se kroz koreografiju, muziku i nošnju očuvava autentičnost folklornog nasleđa, kao i da sagledamo ulogu ansambala u promovisanju kulturnog identiteta i tradicionalne umetnosti u današnjem društvu.

Foto: privatna arhiva sagovornika

Kako započinje proces stvaranja i odabira koreografije?

Centri za očuvanje narodnih igara Srbije, pri Savezu umetničkog stvaralaštva amatera Vojvodine i pri Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu održavaju seminare. Seminari su namenjeni umetničkim rukovodiocima koji rade sa folklornim društvima. Na seminarima se prikazuju svi materijali koji postoje, vezani za prostor Srbije, ali i za prostore van Srbije na kojima su Srbi živeli nekada i žive danas. To je polazna tačka za sve rukovodioce koji žele da naprave koreografiju. Mi dobijamo sirov materijal, onako kako je neko nekada zapisao na terenu. Sve je manje kazivača kako vreme odmiče, narodna igra je u principu mrtva, nje jako malo ima na terenu, pogotovo na tranzitnim terenima poput Srema, Bačke i Banata. U malo pasivnijim krajevima, kao što su jug i istok Srbije, još uvek postoje izvorne grupe, ali u sve manjem obimu. Dakle, da se vratimo na sam proces stvaranja koreografije, dobijamo sirove materijale, poput konkretnih koraka, igara koje se obrađuju, pesme, ali i generalno sve informacije vezane za običaje tog kraja koji se obrađuje.

Koje tradicionalne elemente uključujete u svoje koreografije kako biste očuvali autentičnost folklornog nasleđa?

Prvo i osnovno je da je svaki kraj je odlikovan nekim stilom. Ne igra se isto u Sremu, Šumadiji ili Gruži, i jednostavno stil igranja mora da bude prepoznatljiv. Drugo na šta obraćamo pažnju jeste nošnja. Trudimo se, pogotovo mi u ANIP-u, da ta nošnja izgleda što tačnije i što bliže originalu, onako kako je to na terenu. Ako ne kupujemo originalne komade, trudimo da se rekonstrukcije budu što autentičnije. Tu se zapravo nalazi spona između narodne igre koja je izumrla na terenu, nema je, prosto nije živa. Kada se to prenese na scenu, to više nije igra onakva kakva je zapisana nekada. Ona dobija drugi smisao i drugi format, odnosno počinje da živi na sceni, i samim tim mora da se prilagodi zakonima scene. Treba biti dovoljno dobar umetnik, koreograf pre svega, pa napraviti koreografiju tako da ne izgleda previše stilizovano, u smislu da se ne izgubi stil koji je karakterističan za neki kraj, a opet, sa druge strane, potrebno je prilagoditi sceni tako da bude zanimljivo i publici. Tu je ta stalna borba samih umetničkih rukovodioca, da li će se više fokusirati na prilagođavanje igre sceni, ili autentičnosti stila konkretnog kraja koji se igra.

Foto: Privatna arhiva sagovornika

Kako birate muziku koja će pratiti koreografije, i koliko je važna harmonija između pokreta i zvuka?

Izuzetno je važna harmonija pokreta i zvuka, aranžmani koji se pišu za koreografije moraju da prate šta se dešava u koreografiji. Ako je neki dramatičan momenat, ako je u pitanju momenat običaja koji se obrađuju, sve se to prati muzikom, svetlom i mimikom samih igrača, zaokružujući taj scenski deo. Sve što se dešava na sceni može da se pokaže muzikom, ako je dovoljno vešt aranžer, a mi imamo dugogodišnjeg saradnika, profesora Zorana Bogdanovića iz Novog Sada, koji već dugi niz godina dobija nagrade za svoje aranžmane.

Koliko dugo se vežbaju koreografije za manifestacije poput Festivala muzičkih društava Vojvodine?

To je baš relativan pojam. Nekada se desi da sastavu koreografija legne na prvu, odnosno na pvo slušanje, gledanje, uvežbavanje, dakle kroz neke 3 probe, sastav može da se saživi sa koreografijom. Nekada je potrebno više vremena, u zavisnosti od elemenata koji se obrađuju, da li je koreografija manje ili više zahtevna, sa više slika, da li ima više pesme, niz faktora je uključen proces vežbanja. Ne postoji recept uspeha, odnosno određeno vreme za koje može da se uvežba koreografija. Poslednji blok za takmičarski program koji smo izvodili na festivalu, u koji je u 25 minuta spakovano dve koreografije i međutačka u kojoj su prikazani običaji i narodne pesme, mi smo uvežbavali sigurno 6 meseci. Sastavu je trebalo dosta vremena da savlada sve elemente upravo zbog njihove kompleksnosti i zahtevnosti, tako da konkretno vreme nije određeno.

Foto: privatna arhiva sagovornika

Kako vidite ulogu folklornih ansambala u očuvanju kulturnog identiteta i promovisanju tradicionalne umetnosti?

ANIP „Branko Radičević“ osim što se bavi scenskim prikazom tradicionalne igre i pesme, bavi se i očuvanjem običaja. Tako smo na velika vrata vratili davno zaboravljen običaj „Kraljice“ u Rumi, još 2015. godine, kada je prvi put izveden. Projekat „Da i našim šorom Kraljice krenu“ sam pokrenuo u sklopu mog diplomskog rada, upravo na temu Kraljičkih običaja u Sremu. Zanimljivo je da je najsvežija literatura vezana za ove običaje iz 1910. godine, tako da sam veoma ponosan što smo uspešno vratili tu tradiciju. Upravo je ANIP ta spona, veza između folklornog nasleđa i promovisanja tradicionalne umetnosti. Zapravo ne postoji bolji način od toga, da se kroz običaj prikaže očuvanje nasleđa.

Minja Jokanović: „Dečija ljubav mi je pravi pokazatelj da sam dobro odigrala ulogu i to mi je najveći poklon i nauk“

Sat, 23 Dec 2023 13:16:02 GMT

Tradicionalono izvođenje predstave „Krcko Oraščić“ godinama je jedan od najposećenjih i najpoznatijih pozorišnih komada tokom praznika koji već početkom decembra beleži veliki broj rezervisanih i prodatih karata. Balerina Minja Jokanović već tri godine na sceni dočarava glavnu ulogu devojčice Klare, koja za nju predstavlja jednu od najznačajnijih u dosadašnjem karijernom ostvarenju. Minja je na baletskoj sceni još od srednje škole, uživa u svom poslu i napreduje u karijeri, iako ima samo 21 godinu iza sebe ima brojne uspehe sa takmičenja i učestvovala je u većini vrhunskih baletskih ostvarenja igranih od kad je ona zaposlena u Srpskom narodnom pozorištu.

Foto: Privatna arhiva sagovornice

Sa kakvim izazovima i prilikama se susreću baletski igrači u Srbiji nakon završene srednje škole? Postoji li opcija za dalje školovanje u Srbiji, ili je to moguće samo u inostranim zemljama, osvešćenijim o vrednostima i značaju baleta?

Balerine posle završene srednje škole imaju priliku da se školuju na Intitutu za umetničku i igru u Beogradu, to jejedan vid privatnog nastavka obrazovanja koji se može upisati da bi se dodatno unapredila tehnika i igra ili da usavrši pedagogija, neophodna za rad u baletskoj školi. Mi imamo dva izbora, prvi je da gradimo igrčku karijeru u pozorištu, dok je drugi da se oprobamo kao baletski pedagozi u prosveti. Po mom mišljenju baletski igrači su veoma zapostavljeni u našoj državi i ponekad se ne nalaze ni u drugom sporednom planu, uprkos tome što je to jedna prelepa i kompleksna umetnost, mnogo više cenjena u Evropi i ostatku sveta. Takođe, baletske predstave su daleko manje posećene i pridaje im se minorni značaj u odnosu na neke druge grane umetnosti koje uživaju veću pažnju kod nas.

Imate li u planu nastavak školovanja u inostranstvu i da li ste imali iskustva sa sličnim opcijama i ponudama do sada?

Moj prvobitni plan bio je da nakon završene srednje baletske škole, svoju karijeru nastavim da gradim u Sloveniji, ali zbog stanja sa kovidom, ta prilika mi je izmakla. Odlučila sam da se zaposlim u Novom Sadu u Srpskom narodnom pozorištu i trenutno sam zadovoljna uslovima i atmosferom na radnom mestu, kao i mojim dosadašnjim ostvarenjem i napretkom. Ne isključujem mogućnost da bih kasnije volela da steknem novo iskustvo u drugom pozorištu, u stranoj državi, gde bih imala priliku da upoznam nove ljude, igram i napredujem u kolektivu, drugačijem od ovog na koji sam navikla i radiću na tome da razvijam karijeru u nekom za mene do sad, nepoznatom i inovativnijem pravcu.

Predstava „Krcko Oraščić“ neizostavni je deo svake praznične euforije na pozorišnom repertoaru. Vi već treću godinu za redom igrate solo, glavnu ulogu devojčicu Klaru. Koliko se Vaš odnos prema ovoj ulozi izmenio tokom godina, kako je sada doživljavate i da li sa istim elanom i uzbuđenjem pirstupate pripremanju predstave?

U tradicionalnoj i vrlo poznatoj predstavi „Krcko Oraščić“, glavnu ulogu Klare igram već treću godinu, prvi put sam je igrala vrlo mlada sa 18 godina, dok još nisam bila potpuno formiran igrač i tokom ovih godina uviđam koliko sam iskustva stekla i koliko sam napredovala, te mi ova naizgled ista uloga donosi svake godine nova iskustva i proživljavam je na drugačiji način, kako što se tiče baletske tehnike, tako i po pitanju igre i ekspresije na sceni. Sada mi je mnogo lakše da je iznesem, više uživam, posvećenija sami pod manjim stresom tokom priprema u odnosu na prethodne godine, kroz Klaru sazrela sam i ja. Zadovoljna sam što to primećuju i drugi, ne samo ja, dobijam pozitivne kritike od koreografa i ljudi koji su svakodnevno na probama sa mnom tokom svih ovih godina. Uloga Klare mi je izuzetno draga i bliska srcu jer volim ovu predstavu koja je izuzetna, pogotovo za decu i mlade koji me nekada i prepoznaju na ulici i traže da se uslikaju sa mnom, tada mi bude puno srce jer mislim da je dečija ljubav pravi pokazatelj da sam odlično odigrala ulogu jer sam doprela do njihovih srca i to mi je najveći nauk i poklon koji sam dobila od ove predstave.

Tokom dosadašnje igračke karijere, koje uloge su na Vas ostavile najveći utisak, koje su Vam bile najznačajnije i najdraže i zbog čega?

Nadovezaću se na prethodno pitanje, gde želim da istaknem da mi je uloga Klare u „Krcku Oraščiću“ najdraža i do sada najznačajnija u karijeri. Jedna od omiljenih uloga mi je iz predstave „Kopelija“, gde tumačim jednu od Svanildinih drugarica koja je neustrašiva i hrabra, ali i nestašna i podložna čestim nevoljama. Mislim da me ta uloga najbolje karakterno opisuje, dok igram na sceni osećam se kao da sam to prava ja, mogu publici u potpunosti da prenesem osećanja. U predstavi „Labudovo jezero“ tumačim italijansku princezu, jednu od takođe meni bitnih uloga koja podrazumeva kraću, ali veoma tehnički zahtevnu varijaciju. Ponekad se desi da mi neka koreografija ne prija, da se nisam dovoljno pronašla u ulozi, ali se svaki put potrudim da dam sve od sebe i prikažem se u najboljem svetlu i da dovedem igru do savršenstva i vrhunca.

Od malih nogu ste na sceni. Postoji li sada, posle toliko godina, strah ili tremai da li možete da opišete emociju koju osetite na sceni kada izvodite solo?

Trema je uglavnom prisutna, nekad više, nekad manje, ali godinama, kako stičemiskustvo, naučila sam da je kontrolišem. Kada sam išla u srednju školu, imala sam velikiproblem sa tremom, znala sam ponekad da zaboravim koreografiju. Razgovarala sam sapsihologom i pomogao mi je da vremenom savladam strah. Kada igram ansambl uloge, strah je znatno manji jer imam podršku drugih igrača i nismo sami na sceni. Međutim, dokspremam solističke uloge, prisutna je veća, ali pozitivna trema. Najveći strah imam preodlaska na scenu jer nisam još videla publiku i osetila atmosferu, ali kada zakoračim napodijum i krenem da igram, sve probleme zaboravim u par sekundi.

Kako uspevate da uskladite privatni i poslovni život, koliko napora ulažete i kako održavate balans? Kakvi su vam planovi iciljevi koje biste da ispunite u budućnosti po pitanju dalje karijere?

- Baletski igrači moraju da imaju svoj prioritet, naše telo mora da se odmara i treba daimamo dobar i dovoljno dug san ukoliko je to moguće. Ceo život sam vodila računa o tome,meni je moj posao prioritet. Naravno nikad neću zapostaviti porodicu i prijatelje, a i oni imajurazumevanja. Cilj mi je da u narednom periodu igram i posvetim se napretku u baletu koliko god je to moguće, dok sam još mlada i dok mi je telo u najboljoj formi i dok imam snage više nego ikada. Trudiću se da istrajem, razvijem i usavršim solo karijeru koju sam tek počela da gradim. Kada to više ne budem u mogućnosti, volela bih da promenim profesiju na rad sa decom i podučavanjem plesa, ali ne isključujem mogućnost da bih se bavila i nečim potpunom različitim od baleta.Ne želim da ostanem na samo jednoj vrsti iskustva, uložila bih svoju kreativnost i sposobnost u svrhu različitih mogućnosti koje se mogu stvoriti preda mnom. Otvorena sam za svakakve mogućnosti i nova iskustva, želim da oprobam u što više prilika, kako u baletskoj karijeri, tako i u drugim aspektima života.Na kraju karijere želim da otvorim privatnu školu klasičnog baleta pa da uklopimbalet i pedagogiju zajedno jer volim rad sa decom.

Koje predstave i nove baletske uloge spremate za sledeću pozorišnu sezonu u 2024. godini?

U martu počinjemo da spremamo novu predstavu „Otelo“ sa koreografom Tomislavom Simićem, premijera je planirana za maj, još nam nisu dodelje uloge, ali nadam se dobroj saradnji sa novim koreografom i zanimljivoj ulozi kojoj ću moći da pristupim najbolje što umem. Pored toga, još jedna nova uloga koju spremam je Amor Kupidon, bog ljubavi u predstavi „Don Kihot“ postavljenoj još pre 12 godina. Radujem se novom iskustvu i nadam se da će mi poći za rukom da se dokažem u ovoj novini što bolje.

Katarina Zec: „Češće se ljudi opredele da pogledaju film u bioskopu nego novu dramsku predstavu“

Fri, 22 Dec 2023 18:30:23 GMT

Septembarski početak pozorišne sezone donosi uzbuđenje ljubiteljima pozorišta, sa novim premijernim izvođenjima na repertoaru koja obećavaju sveže i kreativne interpretacije. U januaru nas očekuje izvođenje baleta „Don Kihot“, a poseban pečat tom događaju donosi Katarina Zec, koja će zauzeti glavnu ulogu.

Katarina Zec, svoju baletsku karijeru započela je u srednjoj Balteskoj školi u Novom Sadu. Sa svega 23 godine, već pet uzastopnih sezona, angažovana je kao članica ansambla Srpskog narodnog pozorišta.U ovoj pozorišnoj sezoni, Katarina je ostvarila dve značajne premijere igrajući u glavnim ulogama u izvođenju „Labudovog jezera“ i „Kopelije“, naizgled dva različita žanra.

Foto: Marija Erdelji

Kako ste uspeli da u tako kratkom vremenskom periodu pripremite dve različite uloge, od Odete i Odelije do Svanilde, s obzirom na to da su to dva sasvim različita baleta?

Bilo je teško kada sam tokom perioda, dok sam spremala možda i najvažniju ulogu u svojoj karijeri, a to je Odeta i Odilija, spremala i upored Kopeliju za koju mi je prvenstveno dodeljena sporedna uloga, ali sam ipak igrala glavnu. To je bio izuzetno naporan period jer sam imala probe po ceo dan, ali sam gledala da pauze maksimalno koristim da se odmorim. S druge strane, tada sam shavtila koliko je zanimljivo ulaziti u različite uloge, naročito kada se tvoja ličnost razlikuje od njih, ali ti uspevaš da ih doneseš prirodno. Svanilda mi je bila prva komična uloga gde sam imala zadatak da publiku nasmejem i da predstavim tu seosku devojku koja je spremna na svašta kako bi zadržala svog verenika.

Glavna uloga u „Labudovom jezeru“ je jedna od najzahtevnijih u baletu, koliko je imala uticaja na Vaš umetnički razvoj?

To svakako jeste jedna od najtežih uloga koja može da se odigra u baletu i to je kruna klasičnog baleta. Ovo je jedna uloga u kojoj možeš doživotno da radiš, tu toliko ima prostora za rad, ona ima toliko detalja i toliko ima varijanti koje mogu da se urade i koje mogu da je obogate. Zaista možeš da daš svoj pečat i svoj osećaj patnje i tuge. Meni je bilo izuzetno teško da savladam

presek gde iz crnog labuda, koja je oličenje neke zlobe, pređem u nežnu dobru belu labudicu. Ja imam samo pet minuta da uđem u drugu ulogu i to za vreme dok menjam kostim, menjam šminku, menjam frizuru, ali opet sa druge strane definitivno da sam iz ove uloge izašla jača i shvatila koliko zapravo mogu koliko god da je zahtevno. Nekako se posle tog ogromnog posla i ogromnog napora koji si uložio osećaš zadovoljno.

Kako se nosite sa izazovom usklađivanja mimike, pokreta i emocionalnog izraza u ulozi na sceni, posebno kada fokus nije samo na pokretu, već i na prikazivanju emocija, bez mogućnosti govora?

Koliko god da ja gledam da sve te tehničke stvari dobro uradim tu zna ipak da fali emocija, još kada na to dodamo da izlazim na scenu i da me savladava neki novi strah, novo iskustvo gde sam po prvi put suočena sa tih 500 pari očiju koji gledaju u mene, a ja treba da izgledam sigurno i da uverim te ljude u svoju ulogu. Meni je zaista gluma jedna od najtežih stvari u baletu i ja skidam kapu svim glumcima, ali opet svako od nas ima tu ulogu u sebi, to zrno. Naravno, pitanje je koja od svih tih uloga je dominatna kod neke osobe. Svi smo mi duhoviti, zli, naivni, ljubomorni samo treba malo da prokopamo i pustimo da to osećanje preovladava. Neke od tih stvari pokušam da pronađem i u svakodnevnom životu i da ih donesem na scenu i onda postaje jako jednostavno kada se prepustiš nečemu gde je tebi svaki pokret zaista prirodan, ali se i na tim stvarima vežba. Nekada u nekim momentima bih progovorila, ali onda samo pokušam da to proizvedem rukama ili mimikom. Na kraju dana zbog toga je umetnik zapravo umetnik kada sve to celokupno spoji, i glumu, i tehniku, tako da sve to bude podjednako dobro.

Foto: Marija Erdelji

Pre svakog izvođenje nosite veliku odgovornost, ali ko ima ključnu ulogu u pripremama kako bi se osećali sigurnom na sceni?

To su svakako pedagozi iliti nekadašnji profesonalni baletani i balerine sa kojima imamo probe u zavisnosti od toga koje uloge igramo. Oni su ipak oči kojima sam ja odlučila da verujem 100% i gde ne sumnjam u njihove prigovore. Naravno postoje razlike gde se jednoj strani sviđa jedna stvar, a drugoj druga, ali na kraju dana pedagozi su oči koji te gledaju i koje žele da ti to uradiš kako treba. Teško je razdvojiti svoja lična osećanja kada ne radim određene stvari dobro, a mislim da ih radim jer ipak su oni ti koji imaju više iskustva i moram njima da verujem. Sve je stvar saradnje i uvek se trudimo da u procesu pronađemo zajednički jezik, pa i rešenje ukoliko vidimo da postoji problem u izvođenju pokreta, pa se potrudimo da ga što bolje prilagodimo.

Osim zadovoljstva koje pruža bavljenje baletom, da li se suočavate sa nekim finansijskim ili fizičkim izazovima kao balerina u Srbiji?

Balet jeste životni put koji sam ja izabrala i možda sam mogla da izaberem neko zanimanje koje je manje stresno ili finansijki bezbednije, ali sam odlučila da se bavim ovim jer u tome uživam. Naravno da je sam sistem loš, ali balet skoro nigde u svetu nije toliko cenjen među publikom kao ranije. Mi u naše predstave ulažemo koliko možemo, naročito kada je reč o premijerama, ali mislim da finansiranje nije toliko do nas, a ni do naših nadređenih, nego prosto pozorište nije toliko popularno među ljudima. Mi vrlo malo para dobijamo koje posle treba da rasporedimo i na kostime, plate i opremu. Recimo nama su špic patike neophodne, a nekada se desi da ne znamo da li ćemo imati dovoljno za sezonu i onda svako mora sam da se snalazi. Sa druge strane, imamo i samo jednu salu za probe što nije dobro jer kada želiš da provežbaš, a to je teško organizovati i vremenski i prostorno. Naravno da bismo voleli i da imamo više proba na samoj sceni, ali ni to nije toliko izvodljivo. Mislim da nije stvar u tome da se okupi nas 20 ili 50 i podnesemo neki zahtev jer prosto to nema odakle da se finansira i taj problem je dublji.

U zemljama sa većim standardima razvijenija je i kultura, nažalost Srbija ne spada u jedne od tih zemalja po standardima Evropske unije. Koliko se to odražava na kluturu na ovom području i samu inicijativu građana da posećuju kulturne događaje?

Inicijative svakako da nema i iskreno ne znam da li bi ljudi ozbiljnije shvatili kulturu ukoliko bi se u nju više ulagalo ili kada bi se više uputili, edukovali, osvestili tu naviku da posećuju pozorišta ili muzeje. Koliko god da svi govore da vole kulturu, oni se ipak ne opredele da zapravo dođu u pozorište. Češće se ljudi opredele da pogledaju neki film u bioskopu nego novu dramsku predstavu. Naravno da se i u kulturu upliće, na neki način, politika i to na raznorazne načine, iako sam ja dugo verovala da je jedini ćošak u koji politika ne može da se uplete zapravo kultura i umetnost. Iskrena da budem ni ja kao pojedinac ne znam na koji način bih mogla to da promenim jer činjenica je da smo svi malo postali otuđeni, da svako gleda svoj ugao i svoj kutak. Jednostavno prestali smo da reagujemo na nepravdu.

Kako se takvo angažovanje građana u kulturnim aktivnostima reflektuje na podršku finansiranju kulturnih radnika i broju ugovora o stalnom zaposlenju?

Problem koji se konkretno javlja kod baleta jeste da smo ograničeni brojem ugovora za zaposlenje. Mi po sezoni dobijamo određeni broj u koji moramo da se uklopimo i sa novim članovima. Nekada neko ode u penziju, nekada jednostavno dobijamo po sezoni više ugovora, pa imamo prostora da zaposlimo više ljudi. Konkretno ugovori za stalno se dobijaju najčešće posle 8 ili 9 godina od početka rada u pozorištu i to ide hronološki. Logično je da ukoliko je neko došao pre mene i dobije ugovor za stalno pre mene, mada i to može da bude zanemarljiv faktor ukoliko odigrate više prvačkih uloga, pa po zasluzi dobijete posao za stalno. Iako mi možda nije garantovana sigurnost, kao i mojim kolegama, ipak zaista ne strepim već se fokusiram da sezonu odigram najbolje što mogu. Nije idealno, ali kada se odlučiš da se baviš ovim zanimanjem od samog starta si upoznat sa situacijom u kulturi i u državi.

Koja iskustva u dosadašnjoj karijeri smatrate ključnim prekretnicama, i kako su ta iskustva oblikovala Vaš profesionalni put?

Svaka uloga jer kako sam napredovala tako sam i dobijala nove zadatke. Svakako da je na mene uticala ruska igra iz „Labudovog jezera“ pre ove glavne uloge, pa i valcer cveća u kojem je naša koreografija zaista zahtevna i teška. Ja sam svaku probu i svaku predstavu shvatala kao novi izazov, novi zadatak, koji sam u tom trenutku prihvatala kao najvažniji i najodgovorniji na svetu, kao da sve zavisi samo od mog pristupa tome. Uopšte ne razlikujem taj neki osećaj po pitanju treme i odgovornosti, i u nekim manjim ulogama, kao i ovim sad. Mada iskreno mislim da je meni ovo sada prekretnica. Ova sezona je moja prekretnica u smislu onoga šta ću postati i to zato što tek opipavam i prolazim te glavne vodeće uloge, a i pored toga doživljavam ono o čemu sam maštala. Verujem da će ovo uticati na sve moje buduće uloge i na koji način ću pristupati tim ulogama. Sigurno je da ću posle ovoga naučiti da imam dovoljno sigurnosti i vere u sebe.

Zoja Erdeljan: „Stvaraoci moraju da budu odgovorni u čemu učestvuju, iza koga stoje i kakvu sliku žele da pošalju“

Tue, 28 Nov 2023 17:57:52 GMT

U savremenom društvu, gde deca odrastaju uz telefone i računare, sve manje se spominje, a još manje posećuje pozorište. Umetnicima se ne pridaje dovoljan značaj, a omladina je sve manje zainteresovana za kulturan sadržaj.

Scenska dizajnerka, rodom iz Zrenjanina, Zoja Erdeljan, podelila je svoju priču u želji da će podstaći mlade da se zainteresuju za pozorište i kulturu, ali i da prate svoje snove jer uvek postoji neko ko će ih razumeti i ko će imati ista interesovanja kao oni.

Zoja je završila osnovne akademske studije u Novom Sadu na Fakultetu tehničkih nauka na smeru scenske arhitekture, tehnike i dizajna 2018. godine.

Master studije završila je na istom fakultetu, na smeru Scenske arhitekture i dizajn 2020. godine. sa temom „Odnos mirisa i sećanja u scenskom dizajnu kroz višemedijsku izložbu „Mirisne priče“.

Studentkinja je doktorskih studija na istom fakultetu na smeru scenski dizajn, a od 2021. godine zaposlena je na Fakultetu tehničkih nauka kao istraživačica-pripravnica.

U profesionalnom radu je podjednako aktivna na projektima u scenskoj i vizuelnoj umetnosti. Radila je kao scenografkinja i asistentkinja scenografa u pozorištima u Beogradu, Subotici, Užicu i Šapcu. U domenu vizuelne umetnosti, trenutno je angažovana u oblasti arhitekture i dizajna postavki nekoliko izložbi u nacionalnim muzejima na prostoru Srbije.

Foto: Darko Sekulić

Šta Vas je podstaklo da upišete scenski dizajn i da li Vam je fakultet ispunio očekivanja?

-Oduvek sam bila zaljubljenik u taj smer i zapravo sam jedna od prvih studentkinja, moja klasa je bila druga od akreditovanja smera u Novom Sadu. Pripremna nastava me je uvukla u svet scenskog dizajna i zato sam i odlučila da upišem taj smer. Jako sam zadovoljna studijama što smatram da se i pokazalo samim tim što sam nastavila da se školujem do najvišeg nivoa studija. Jedino mi je žao što nisam iskoristila mogućnost za razmenu studenata.

Kako je došlo do rada na fakultetu?

- Smatram da je jako važan pogled ljudi koji rade sa nama i koji prate naše školovanje, a za mene su to bili moji mentor i komentorka, profesor Radivoje Dinulović i docentkinja Slađana Milićević koji su pratili moj razvoj. Oni su me pozvali da upišem i doktorske studije. Profesor Radivoje mi je omogućio prva dva profesionalna projekta scenografije za predstavu u Šapcu sa Olgom Dimitrijević „Radio Šabac“, a kasnije sam na Terazijama Mariji Kalabić asistirala na scenografiji za predstavu „Flashdance“.

Šta možete reći o Vašoj poziciji na fakultetu kao i o samom iskustvu rada do sada sa studentima?

- Trenutno sam u funkciji istraživača-pripravnika na Katedri za scenski dizajn, radim u nastavi na teorijama prostora i u oblastima dizajna. Vodim vežbe na nivou osnovnih i master studija. Nedavno smo imali manji projekat u sklopu master nastave, izveli smo predstavu u našem prostoru na fakultetu u Scenskoj laboratoriji po tekstu Tijane Grumić „Najusamljeniji kit na svetu“. Moram reći da ja zaista radim strasvetno svoj posao, verovatno što sam tu i završila studije pa se samim tim osećam kao „kod kuće“, a ne na radnom mestu. Ne mogu da pričam o tome sa sigurnošću, ali nadam se da to studenti osećaju i da im prenosim tu strast koju osećam prema scenskom dizajnu. Mislim da se to manifestuje kroz aktivnosti koje imam sa njima. Vodim foto tim sa studentima i dok sam bila student vodila sam projekat bioskopa i studenti su tu praksu nastavili i to mi znači. Pratim njihove aktivnosti mimo fakulteta i generalno imam takav pristup da zajedno radimo na rešavanju zadataka koji imaju u toku semestra.Trenutno pravimo društvenu igru scenskog dizajna u koju je uključena svaka oblast kojom se bavim. Uvek mi je bitno da je proces studentima važan, ali i sam ishod. Uživam u svim tim projektima i volim da vidim kako se snalaze u radusa studentima, umetnicima i svetom uopšte. Mislim da moj posao nije završen u učionici nego da traje i da je jako važno da mi koji smo zaposleni na fakultetu pratimo njihove studije i poslove kao i njihovo razvijanje profesionalno. Takođe, smatram da student nakon završenih studija nije sposoban da se u potpunosti sam snađe, ja sam prva imala podršku profesora.

Pored projekata koji su u sklopu nastave, postoje li još neki na kojima radite?

Uključena sam u vannastavne projekte, u oblasti produkcije i dizajna, a izdvojila bih tri projekta Scen Centra. Prvi Nastup Srbije na Praškom kvadrijenalu. To je festival pozorišnih izvođačkih umetnosti i najznačajnija svetska manifestacija u oblasti scenskog dizajna koja postoji od 1967. godine. Drugi projekat, Bijenale scenskog dizajna, obnovili smo ga 2022. godine.To je pre svega sjajna prilika da studenti budu uključeni u realizaciji ovakvih projekata, omogućena im je na taj način praksa i edukacija. I treći projekat u pripremi, pozorišna dodekalogija u koju nas je uključio reditelj i profesor Tomi Janežić, kao članove kreativnog tima. Takođe mi je važno da spomenem da sam sa dvojicom prijatelja, odnosno kolega, Jankom Dimitrijevićem i Andrijom Dinulovićem u udruženju koje se zove „Turbina“. Oni su bili inicijatori te ideje i pozvali su me da se priključim kao treći član. Radimo projekte u regionu i u Srbiji koji se tiču produkcije, dizajna izložbi, pa i šire.

Pre samog zaposlenja na fakultetu sigurno ste dobijali i druge ponude za posao. Možete li reći nešto više o tome?

-U toku master studija otišla sam u Ameriku i kada sam se vratila počela sam da živim u drugom gradu tako da sam doživela velike stepene promena i nisam mogla da se snađem. Izgubila sam link u komunikaciji sa profesorima i kolegama. Tada je nastupio jedan veliki problem, a to je da moj partner i ja nismo mogli da živimo od jedne plate u Beogradu. Korona je tada takođe bila u igri i svi ti faktori uticali su na to da ja ne znam koji je moj sledeći korak. Dobila sam ponudu od svoje koleginice sa mastera da radim kao scenografkinja na Happy televiziji, konkretno za projekat „Parovi“. Ovakve ponude su moguće za studente i česte su. Ponudi im se nešto potpuno drugo, nešto što liči da je posao koji je za njih. Osećala sam u srcu da to nije ono što su mi moji profesori i asistenti čak pet godina govorili i predavali o tome, već jedna totalna suprotnost. Danas razmišljam tako da sigurno ne bih bila na ovoj poziciji na kojoj jesam da sam prihvatila tu ponudu. To bi sigurno bio neki drugi put, a jako je opasno baviti se izvođačkim umetnostima dizajna jer to je neki vid spektakla i onda studenti sigurno dolaze u taj dijalog sa sobom da li i šta treba da rade, da li treba da prihvate da rade dizajn nekog spota ili političkog govora. Postoje razni tipovi spektakla, a mi moramo da budemo odgovorni šta kreiramo i u čemu učestvujemo, kakvu sliku želimo da pošaljemo. Nebitno da li je dizajn kreiran za kameru ili publiku koja dođe to da gleda, ja moram da stojim iza te ideje i iza tog čoveka koji u tom prostoru deluje – izlaže, govori, pleše... Čovek oseti kada nešto nije kako treba. Mogla sam da se vratim kod mame za Zrenjanin, mogla sam da radim u kafiću, što i jesam uradila. Vremenom se ta vest pročula i kontaktirala me je asistentkinja koja je čula da imam novčanih problema i to je ta situacija. Uvek se nađu neki dobri ljudi koji hoće da pomognu, samo je bitno slušati ih i primećivati da oni postoje.

Koji je ključ uspeha u poslu scenskog dizajnera i koliko je teško zaposliti se nakon studija?

- Često razmišljam da li sam bila u nekoj privilegovanoj poziciji, jer suštinski meni jeste dobro. Zadovoljna sam svojim poslom i nemam na šta da se žalim. Čak me je prošla želja da živim preko, to me je popustilo jer sam našla svoje mesto ovde. Jesam na tromeđi Zrenjanin – Beograd – Novi Sad, u jednom gradu živim, u dva grada radim i onda shvatim da nisam bila privilegovana zato što se u mojoj porodici niko nije bavio umetnošću, nisam imala nikakav kulturni kapital, nego čisto ta moja želja da u tome istrajem. Potreban je samo neko da vas pogura, kao što kad ste dete imate učiteljicu, profesorku klavira ili nekog ko te uči da plešeš. Neko ko će reći da je dete talentovano za nešto i bitno je da se taj talenat neguje i tako će se naći putevi. Postoji veliki spektar mogućnosti poslova kojim neko posle ovih završenih studija može da radi jer ta situacija da se ti školuješ za jednu stvar i da posle čekaš da te neko zove da radiš na jednom radnom mestu je prošlost. Smatram da čovek treba da radi više poslova i da ukršta različite discipline. O tome mogu da pričam na ovaj način jer naše studije omogućavaju taj sintezni pristup, koktel su primenjene umetnosti, dizajna i smatram da je potrebna disciplina i istrajnost kako bi na kraju bili zadovoljni onim čime se bavimo.

Poznato nam je da mediji slabo govore o kulturi i pozorištu, te da se umetnicima ne daje dovoljno prostora i zasluge, kako bi to moglo da se promeni?

- Slažem se, na primer, prošle godine na Praškom kvadrijenalu, Republika Srbija osvojila je dve nagrade u sklopu nacionalne i studentske postavke na internacionalnom festivalu. To se možda pustilo u medijima kao trenutna informacija, ali to da je neko pratio kako se razvijao taj događaj, kako je došlo do toga i šta je posle toga plan, to ne primećujem da neko radi. Da neko pokazuje interesovanje na širem planu, nego su to trenuci koji se zabeleže i to ode u neko listanje, istoriju već. Ipak, mislim da je pitanje pojedinaca koji treba da se osnaže, pa čak i studenti. Volela bih da neko od naših studenata upiše master studije ili doktorske na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, ali i obrnuto. Mislim da je to poenta, da se povezuju oblasti, koje zaista jesu srodne i da je pitanje pojedinaca koji će pratiti nekoga. Znamo da su i u istoriji bilo kakve avangarde uvek postojali istoričari umetnosti ili novinari koji su pratili dešavanja i beležili rad pojedinaca ili grupe. Umetnost, a pogotovo pozorište je jako teško dokumentovati. Postoje kritičari koji to rade dobro, ali mislim da bi to moglo da se digne na neki novi nivo i da bude glasnije. Mnogo mi se dopalo što upravo na vašem Univerzitetskom odjeku piše kako se bavite studentskim temama, postignućima i problemima. Za mene je to fascinantno da su ga nastavnici u studenti osnovali, ali da se neko bavi time. To mi je otkriće. Nisam pre saznanja o ovom odjeku čitala objave na njemu, ali definitivno je to sada platforma koju ću preporučiti i mojim studentima.

U čemu nalazite inspiraciju za posao kojim se bavite?

- Uvek govorim studentima da inspiracija nije na Guglu i Pinterestu, već u okruženju u kom žive. Dakle, u ljudima koji ih okružuju, stvaraoci i nestvaraoci, porodica, prijatelji, priče, mesta koja posećuju, to što rade, njihova soba...Od nekog mikro do makro plana i stvarno bih rekla da su za mene inspiracija moje kolege. Ljudi sa kojima radim i kojima sam okružena. Prosto to je moja vodilja i smatram da je taj sistem idola ili mentora, neke pratnje, neko ko ti je uzor malo stavljen u drugi plan. Danas je to nešto sramotno, da ti imaš nekog koga pratiš. Jako je važno danas imati nekoga ko ti je tu i sa kim možeš da razgovaraš, da nije neka medijska ličnost koja živi negde daleko, nego da se nađu ljudi koji su ti dostupni za razgovor i za razvijanje ideja i misli.

Kolika je zainteresovanost novih studenata na Fakultetu tehničkih nauka?

- Smatram da rukovodilac studija može da da precizniji odgovor na ovo pitanje, ali mogu da kažem da je svake godine sve više zainteresovanih. Došli smo u situaciju da možemo da biramo, kao neko takmičenje pri prijavi za studiranje. Imamo tu mogućnost da napravimo selekciju kome će značiti dalje razvijanje u oblasti scenskog dizajna.

Kako biste posavetovali one koje bi želeli da se bave umetnošću i uopšte stvaranju nekog sadržaja?

- Mislim da je preduslov da osećaju strast prema bilo kojoj oblasti ili delovanju, a potom da imaju saradnike, da nisu sami u tome, čak i ako je u pitanju autorska, samostalna praksa. Smatram da je neophodno da imaju sagovornike i neku grupu ili platformu kolega sa kojima dele mišljenje, da imaju nekog ko je podrška, ali i kritika. Drugo, ne treba da se fokusiramo na masu, već na fokus grupu, kome šaljemo tu poruku. Ne treba raditi samo iz svojih potreba, već da uočimo i neke savremene probleme koji i drugi stvaraoci imaju i da budu svesni da smo u takvom vremenu gde je okolina okružena ružnim informacijama, pa tako ni umetnost ne može da bude fokusirana samo na lepo. Moraju da reaguju na okolnosti i kontekst u kojem se nalazimo.To će privući druge i jedan dobar primer može da bude lančani pokazatelj da je to moguće, a iz toga će se kao pupoljci pojaviti drugi dobri primeri.

Filip Baloš: „Dok slikam slike, čujem muziku i dok pravim muziku, vidim slike“

Sun, 27 Aug 2023 11:42:58 GMT

Na ovogodišnjem „Festivalu uličnih svirača“ među mnogobrojnim pevačima, bendovima, plesačima, glumcima, nastupio je i Filip Baloš, umetnik iz Novog Sada koji živi umetnost i za koga je umetnost život. Dolazi iz umetničke porodice, a pored muzike bavi se i slikanjem. Široj javnosti je postao poznat nakon nastupa na „Pesmi za Evroviziju 2023“, a nakon nastupa na „Uličnim sviračima“ rekao je za „Univerzitetski odjek“ da će se i naredne godine prijaviti za „PZE“.

Foto: Aleksa Ćirić

KAKAV JE TVOJ ODNOS SA „FESTIVALOM ULIČNIH SVIRAČA“ I KAKO SI REAGOVAO KAD SI DOBIO POZIV DA NA NJEMU NASTUPIŠ?
- „Ulični svirači“ drže posebno mesto u mom srcu jer sam išao na gotovo svako izdanje festivala sa porodicom i prijateljima, još dok se održavao u centru. S obzirom na to da je moj nastup bio poslednjeg dana, došao sam kao gost prethodnih dana, konkretno na Bojanu Vunturišević da se „zagrejem“ i da vidim atmosferu. Želeo sam oduvek da nastupim na njemu i kad sam dobio poziv bio sam presrećan i veoma mi je drago što na kraju i jesam nastupio i nastupio bih opet nekad u budućnosti.

KOLIKO ENERGIJE TI IZISKUJU OVAKVI NASTUPI I KAKO ODRŽAVAŠ ENERGIJU S PUBLIKOM?
- Za nastup se pripremam tako što budem kod kuće, u miru, a pogotovo sat vremena pre nastupa najviše volim da leškarim, listam nešto na telefonu i slično. Čekam momenat da vidim kakva je publika. Zavisi ko je najviše sačinjava. Ako su pretežno tinejdžeri, tu je najviše energije, najviše skakanja, pevanja, ludovanja i onda koliko god da se energično pripremam za nastup neću doći ni blizu tog nivoa zato sam pre nastupa u „usporenom“ modu.

NASTUPIO SI NA „PESMI ZA EVROVIZIJU“ I KAKO BI TAJ NASTUP UPOREDIO SA OVIM NA „ULIČNIM SVIRAČIMA“?
- „Beovizija“ („Pesma za Evroviziju“) je veoma važan mehanizam da se predstave mladi umetnici ili oni koji još nisu dovoljno prepoznati i super je što je imamo, a neki od planova mi je da se prijavim i sledeće godine. Jako mi je drago što je „Beovizija“ opet "kul" jer je ranije bilo manje prijava i uglavnom su se slale balade koje su sličnog žanra i stila. Pre nekoliko godina, a posebno posle Konstrakte, ponovo se podiglo interesovanje za to takmičenje. Ono je veoma važno jer preko noći milion i po ljudi sazna za tebe, što je meni bilo sjajno. Nastupati na takvom jednom događaju i festivalu kao što su "Ulični svirači" je skroz drugačije, jer na „Beoviziji“ mene gleda milion i po ljudi, ali preko kamere. Ovde je u pitanju mnogo manji broj, ali svi gledaju u mene i ja u njih i to odmah stvara drugačiji doživljaj. Sve u svemu, volim da nastupam i na jedan i na drugi način.

PORED MUZIKE, BAVIŠ SE I SLIKARSTVOM. KAKO BI UPOREDIO RAD U TE DVE UMETNOSTI?
- Meni su one uzajamno inspirativne. Dok slikam sliku, čujem muziku, i obrnuto, dok radim na projektu i snimam muziku vidim slike, boje i oblike. Obe umetnosti sačinjavaju mene i moj umetnički izražaj uopšte, tako da ih ne mogu odvojiti. Sa druge strane, i likovnom stvaralaštvu i muzici se moraš stoprocentno posvetiti, ali rekao bih da je kreativnost najbitniji faktor za postizanje tako nečega.

Bojana Vunturišević: "Ja sam proživela svako slovo svojih pesama"

Fri, 25 Aug 2023 15:27:38 GMT

Prvi dan 23. „Festivala uličnih svirača“, obeležio je nastup Bojane Vunturišević, kantautorke koja, kako sama kaže „voli da davi novosađane informacijom da joj je mama iz Vrdnika“. Nakon njenog nastupa izdvojila je vreme da govori za „Univerzitetski odjek“.

Foto: Zoran Ješić (Festival uličnih svirača)

KAKAV JE TVOJ ODNOS SA „FESTIVALOM ULIČNIH SVIRAČA“ S OBZIROM NA TO DA JE OVO TVOJE DRUGO POJAVLJIVANJE NA NJEMU?
- Ja sam na proleće 2017. izdala album „Daljine“ i tada sam imala velika očekivanja, mislila sam da će me zvati na „EXIT“, da ću imati letnju turneju, ali ništa od toga se nije desilo. Ljudi sa kojima sam pravila album i ja, smo upali u neko čudno stanje, jer su reakcije publike bile odlične, ali je izostala reakcija bukera, festivala, poziva za nastupe i slično. Nešto kasnije, stiže poziv od „Festivala uličnih svirača“, mi dolazimo u Novi Sad i tad zapravo prvi put uživo vidimo reakcije publike. Tako da mi je jako drago što sam baš tad nastupila i to mi je jedan od najdražih nastupa i imam samo lepa sećanja na njega. Zato sam sad samo čekala da me opet pozovu i da me nisu pozvali ja bih se sama pozvala!

TVOJ POSLEDNJI NASTUP U NOVOM SADU JE BIO NA „EXIT“-U, KOJA JE RAZLIKA U NASTUPIMA IZMEĐU OVA DVA NOVOSADSKA FESTIVALA?
- „EXIT“ je za mene poseban svet koji se stvori na Petrovaradinskoj tvrđavi i to je neka druga dimenzija. Ja to ne doživljavam kao dolazak u Novi Sad, već na drugu planetu. „Gradić fest“ mi je baš 100% Novi Sad, dođu mi novosađani, dođu ljudi koje znam iz detinjstva, a i sam grad doživaljvam negde svojim.

KAKO ODRŽAVAŠ ENERGIJU IZMEĐU PUBLIKE I IZMEĐU LJUDI KOJI NASTUPAJU SA TOBOM NA BINI?
- Ja volim da kažem da energija mora da počne da se gradi u momentu kad mi krenemo na nastup, gde god da idemo. Uvek sednem napred, na suvozačko sedište, osmislim plejlistu i počnem da ložim i sebe i svoju ekipu muzikom, tako da do momenta kad se popnemo na binu samo nastavimo da pržimo. Jedino posle koncerta „skljoknem“ jer ipak jeste veoma naporno, svi resursi mi se isprazne.

PORED PEVANJA, BAVIŠ SE PISANJEM TEKSTOVA I MUZIKE. KAKO FUNKCIONIŠEŠ KAD NAIĐEŠ NA KREATIVNU BLOKADU?
- To baš teško podnosim, ali sam uspela sebe da istreniram da kad imam bilo kakvu blokadu samo kažem sebi, u redu sad pusti to, to će proći i dozvoli sebi život da ti se desi kako bi se napunila idejama i kreativnošću. Sve puštam nenasilno da prođe, nikad neću na silu pokušati nešto da uradim.

KOLIKO NA TEBE UTIČU RAZLIČITA TUMAČENJA TVOJIH PESAMA?
- Svako slovo svojih pesama sam proživela. Svašta sam prošla i da po 4 dana nisam spavala, i da sam išla na terapiju i da unutar sebe doživljavam pakao pre nego što pesma izađe jer se osećam da sam se mnogo emotivno ogolila i onda sam besna na sebe zbog toga, ali me uvek smiri činjenica da je to onda najiskrenije i da je to ono što ja jesam.

KOJI JE NAJUPEČATLJIVIJI MOMENAT SA OVOG NASTUPA I PO ČEMU ĆEŠ GA PAMTITI?
- Po dve stvari ću pamtiti ovaj nastup. Prvi je to što je moja tetka došla i što je đipala kao na familijarnim žurkama, koje su katastrofa! Mnogo mi je drago zbog toga. Druga stvar koju sam primetila je gomila male dece koja znaju tekstove i koji su bili oduševljeni, a pogotovo da vole pesmu „Care“, to im je izgleda nešto generacijski.

Robert Tomšik: „Svaka slika ima skrivenu poruku“

Thu, 25 May 2023 16:25:37 GMT

U Kulturnoj stanici „Barka“ nedavno je otvorena izložba „Slova i reči“, umetnika Roberta Tomšika. Posebna je po tome što su crteži napravljeni pisaćom mašinom. Robert je psiholog, istraživač, pisac i jedan od retkih umetnika koji svoja dela stvara nesvakidašnjom tehnikom – pisaćom mašinom. Sve je počelo kao hobi 2006. godine, a nakon isprobavanja raznih tehnika i mašina Robertovo stvaralaštvo zasniva se na korišćenju četiri pisaće mašine: Konzul (1969), Kontinental (1934), Zeta (1955) i Torpedo (1920). Svi radovi su oslikani na mat papiru, zbog čvrstine koja je neophodna kako bi izdržala udar pisaće mašine.

Foto: Robert Tomšik

Zašto se izložba zove baš „Slova i reči“?

-Odgovor je vrlo jednostavan. Slike se stvaraju slovima od reči. Iako malo ko primeti, na skoro svakoj slici se kriju reči, tekstovi, molitve ili fraze. Moram priznati da mi bude drago kada mi posetilac kaže da je otkrio koji tekst se nalazi iza slike. Čak mi se desilo da, kada sam slikao jednu sliku, nisam želeo da tekst koji stoji iza nje ikada bude otkriven. Za postojanje tog teksta želeo sam da znam samo ja. Ipak, osoba koja je kupila tu sliku potrudila se da je dobro analizira i uspela je da otkrije skriveni tekst.

Kako ste zadovoljni posećenošću izložbe, kakvi su prvi komentari?

-S obzirom na čitavu situaciju i tragedije koje su se desile proteklih dana, veoma sam zadovoljan posećenošću izložbe. Mnogo mi se dopada prostorija gde su postavljeni radovi. Što se tiče reakcija ljudi, veoma su pozitivne, što me raduje. Naravno, uvek očekujete da se ljudima dopadne ono što radite, ali to se nikada ne zna. Nemam utisak da je bilo ko pokazao razočaranje. U većini slučajeva ljudi su iznenađeni i čudno im je kako je moguće stvarati pisaćom mašinom.

Kako ste došli na ideju da slikate radove pisaćom mašinom?

-Ideja je nastala sasvim slučajno. Kao dete imao sam stari računar na kome su se nalazili samo stari programi poput Eksela i Vorda. Pokušao sam da pomoću njih stvorim neke likove, predmete ili male slike i uspeo sam. Nakon nekoliko godina, kupio sam pisaću mašinu kao rođendanski poklon prijatelju koji je inače kolekcionar pisaćih mašina. Međutim, on je već imao jednu takvu, pa sam odlučio da je zadržim. Mislio sam da će mi biti samo ukras, ali je za nekoliko meseci našla svoju praktičnu upotrebu. U stvari, ova tehnika slikanja nastala je zahvaljući mojoj mašti.

U čemu je glavna razlika između crtanja pisaćom mašinom i nekim uobičajenim tehnikama?

-Kada umetnik slika običnim tehnikama, četkom ili olovkom, on ima manje-više potpunu kontrolu nad tim šta slika, kako slika, koje boje bira i kako će naslikani predmeti na kraju izgledati. Kada slikate pisaćim mašinama nemate tu kontrolu i nikada ne znate kako će rad izgledati. Sve je manje-više slučajnost. Nekad sve izgleda dobro, a nekad se desi da ne budem zadovoljan pa moram sve ispočetka. Najteže je kada slikam neke detalje poput očiju ili bora, ali ova tehnika se može poboljšati i s vremenom već otprilike znate koje slovo treba da upotrebite kako biste dobili najbolji rezultat.

Koliko Vam je trebalo vremena da napravite crtež, kako izgleda ceo proces stvaranja?

-Za jedan prosečan rad potrebna je otprilike jedna do dve nedelje, s tim što sve počinje prvo pripremanjem trake koja se mora sušiti da bi se sa njom moglo adekvatno raditi. Nakon toga papir se mora pripremiti i zalepiti posebnom trakom kako ne bi pucao pod udarima pisaće mašine. Zatim sledi skica onoga što ću crtati, a samo slikanje traje od 40 do 50 sati, jer je za jednu sliku potrebno 35 do 50 hiljada pokreta pisaćom mašinom. Ne mislim da su pisaće mašine koje koristim posebne, nego sam jednostavno naučio da radim sa njima, a i neke mašine koje sam kupovao brzo su se kvarile, pa sam zato odabrao ove četiri koje koristim i koje mi najviše odgovaraju.

Foto: Robert Tomšik

Na ovoj izložbi nalaze se radovi na kojima su pretežno prikazani ljudski likovi ili delovi tela, a na svega nekoliko crteža nalaze se građevine, zašto?

-Teme koje prikazujem su uglavnom zasnovane na mojim interesovanjima i naklonosti prema klasičnoj umetnosti – barok, renesansa i gotika. Umetnike iz te oblasti najviše poštujem i njihova dela najviše volim, tako da mogu da kažem da me oni inspirišu. Portreti su oduvek bili moja tema. Imam utisak da su objekti ili zgrade slikane u crno-beloj boji lepe, ali za mene nemaju život. Po mom mišljenju, mnogo je fascinantnije kada koristim tako zahtevnu tehniku kako bih uhvatio izraz ili emociju jer se onda kod posmatrača stvori utisak kao da slika želi nešto da kaže.

Koliko se danas cene umetnici i umetnost uopšte?

-Mislim da nema velike razlike između položaja umetnika u Slovačkoj i Srbiji. Zakonodavstvo slobodnih umetnika u obe zemlje je relativno loše definisano, barem za one koji tek ulaze u ovaj svet. Teško je zamisliti da bi umetnik koji je početnik mogao samo od svog stvaralaštva da živi. Malo je lakše onima koji su već afirmisani. Mislim da je potrebno mnogo vremena da slobodni umetnici ovih zemalja budu u poziciji u kojoj su trenutno slobodni umetnici iz Francuske, Holandije, Velike Britanije... Kada bih mogao nešto da promenim, voleo bih da se umetnost ne doživljava samo kao posao, već da se dela koja nastaju cene jer zaista imaju vrednost.

Da li će izložba ovih radova biti u još nekim gradovima u Srbiji?

-Što se Srbije tiče, nisam siguran, ne bih ništa da obećavam, ali znam da ću se za godinu dana opet vratiti u Novi Sad. Imam utisak da je interesovanje veliko i da ljudi cene moj trud i ceo proces stvaranja uopšte, kao i sam rezultat. Ono što mogu da kažem je da ću uskoro imati izložbe u Češkoj, Slovačkoj i Austriji.

Šta vas najviše motiviše tokom stvaralaštva?

-Motiviše me želja da iznenadim ljude, da im pokažem različite mogućnosti kreativnog razmišljanja, kreativnog stvaranja, želim da mi kažu svoje mišljenje, da zajedno diskutujemo.
Naravno, trudim se da budem još bolji, vrlo sam samokritičan. Nikada nisam u potpunosti zadovoljan svojim radom, a ova tehnika crtanja mi nudi mogućnost da svaki dan otkrijem nešto novo što mogu kasnije da iskoristim. Zaista, proces učenja se nikada ne zaustavlja.

Džinić: Nisam imitirao ono što je Mustafa Nadarević igrao u seriji „Lud, zbunjen, normalan“

Tue, 07 Jan 2020 13:25:35 GMT

Mladi bosanskohercegovački glumac Tarik Džinić, poznatiji po ulozi mladog Izeta Fazlinovića u seriji “Konak kod Hilmije”, deo je ekipe Kamernog teatra 55 i organizator prvog Pozorišnog studentskog festivala “Postfest” u Sarajevu. Akademiju scenskih umjetnosti u Sarajevu je završio 2019. godine, a na trećoj godini studija je proglašen najboljim studentom glume. Džinića ćemo uskoro moći gledati i u popularnoj seriji “Lud, zbunjen, normalan” gde će glumiti Džebru, sina Damira Fazlinovića, a u aprilu ove godine će učestvovati u filmu “Gym” reditelja Srđana Vuletića.

Photo: 24 sata

Krajem 2018. godine si dobio prliku da igraš mladog Izeta Fazlinovića u seriji „Konak kod Hilmije“ koja je povezana sa popularnom serijom „Lud, zbunjen, normalan“, čije je snimanje u toku. Kako ti je legla ta uloga i je li ti pomoglo to što si već imao primer glume Mustafe Nadarevića?

Postojala je velika doza odgovornosti i blaga trema, ali mi je bilo veoma zanimljivo. Nisam imitirao ono što je Mustafa Nadarević igrao u seriji “Lud, zbunjen,normalan”. Ovdje je Izet drugačiji, jer je, naravno, mlađi. Scenarista Feđa Isović se duhovito našalilo sa Izetovim nekadašnjim idealima i stavovima.

Na svom Instagram profilu si nedavno postavio fotografije sa snimanja serije „Konak kod Hilmije“. Kakva je bila atmosfera na setu sa Emirom Hadžihafizbegovićem, Tarikom Filipovićem i drugim glumcima?

Siguran sam da ću uvijek pamtiti kako me je cijela ekipa lijepo primila i olakšala mi rad jer svi rade svoj posao vrlo profesionalno. Ja sam se trudio da dam od sebe što više mogu u tom trenutku a uigrani ostatak ekipe mi je u tome pomogao. Atmosfera je stvarno bolja nego što sam i mogao zamisliti. Radi se mnogo, produktivno i uz puno pozitivne energije, a igrati uz Emira i Tarika je čista poslastica. Počašćen sam što sam ih upoznao i kao ljude i kao glumce.

Photo: Privatna arhiva

Jesi li dobio neku kritiku ili savet?

Naravno, mali spontani savjeti i primjedbe su dragocjeni. Kao mlad glumac to priželjkujete.

Jedan si od osnivača „Postfesta“, prvog Pozorišnog studentskog festivala u Sarajevu koji se održao na Otvorenoj sceni Obala krajem ove godine. Kako ste, ti i ostali organizatori festivala, došli na ideju?

Na ideju je došlo par studenata iz tadašnjeg upravnog odbora Asocijacije studenata Akademije scenskih umjetnosti. Bila nam je poražavajuća činjenica da ne znamo ko su studenti iz Banje Luke, Tuzle ili Novog Sada te da ih srećemo po drugim festivalima u drugim državama. Jedan od ciljeva je bio da kroz festival dođe do spajanja različitih kreativaca, što će rezultirati nekim budućim radom na profesionalnom polju.

Jeste li bili zadovoljni odzivom publike i ostalih gostiju koji su, pored studenata iz Banja Luke, bili i studenti Akademije umetnosti iz Novog Sada?

Činjenica da je svaka predstava bila do zadnjeg mjesta popunjena nas čini ponosnim, zadovoljnim i inspirisanim. Ono na šta sam posebno ponosan je da neoficijelno dogovoramo jedno igranje naše studentske predstave u studentskom pozorištu u Novom Sadu.

Photo: Privatna arhiva

Ljubitelji pozorišta u Sarajevu mogu da gledaju i predstave Kamernog teatra 55, na čijem se redovnom repertoaru nalazi predstava „Tri sestre“ Pjera Žalice, u kojoj i ti učestvuješ. Kako si se snašao u ulozi mladog provincijalca?

Ferapont, lik kojeg igram u predstavi, je mladić mojih godina, provincijalac, koji takođe kao i ostali likovi u ovoj predstavi mašta o boljem životu koji je na nekom drugom mjestu. On je zaglavljen između želja i onoga šta je stvarnost i nesretan je. Meni je bilo jasno šta je reditelj Žalica tražio od mene, tako da sam, slijedeći to, čini mi se, brzo ušao u kod predstave. Zaista mi je uzbudljivo igrati ovaj lik jer vrlo jasno gradi tu tragikomičnu stranu Čehovljevog svijeta. S druge strane, ono što mi je još važnije je da sam u čitanju teksta iz današnjeg vremena shvatio da smo preplavljeni mladim ljudima, čak mojim vršnjacima, koji su „preko noći“ postali zatrovani pijuni pojedinih vladajućih čelnika. Nažalost, to mi je pomoglo.

Kako je igrati pred kamerama, a kako pred publikom u pozorištu?

Oba medija imaju svoje čari i prednosti. Sad ne mogu ništa okarakterisati kao draže ili manje draže, razlika je u glumačkim sredstvima. Kamera zahtjeva veću dozu svedenosti, prirodnosti, spontanosti, drugu vrstu koncentracije. Pozorište opet traži sposobnog, obrazovanog i hrabrog glumca.

Photo: Privatna arhiva

Na trećoj godini studija si proglašen najboljim studentom glume Akademije scenskih umjetnosti u Sarajevu, a danas ti mnogi predviđaju uspešnu glumačku karijeru. Šta bi poručio budućim kolegama?

Slušajte sebe, stalno radite na sebi, ne štedite se u maštanju i ostavite ego i sujetu negdje daleko.

Glas kao živi instrument

Wed, 27 Nov 2019 13:18:36 GMT

Plavi ptičić, cover bend muzike iz šezdesetih godina prošlog veka koji već dugo obitava na kulturnoj sceni našeg grada, prethodnog vikenda gostovao je u Domu kulture. Tim povodom razgovarali smo sa Tisom Lekić koja je već dve godine deo ovog sastava.

Bend Plavi Ptičić prvobitno se zvao Plavi Ptičić Prepelić, a nastao je krajem osamdesetih godina prošlog veka kada je Goran Polovina, gitarista i pevač, okupio ekipu lokalnih muzičara i započeo ovu lepu priču. Vremenom se bend profilisao ka izvođenju muzike iz šezdesetih godina prošlog veka, a u međuvremenu se ekipi pridružuju Zoran Lekić Leki na gitari, Dušan Ševarlić Ševa kao basista i Robert Radić koji su već uveliko bili poznati novosadskoj alternativnoj sceni. Sredinom devedesetih godina prošlog veka bend prestaje sa radom. Međutim, bend ponovo počinje sa radom petnaest godina kasnije, menja ime u Plavi ptičić, a ekipi se pridružuje Robert Telčer. Od tada publici pokazuju svoj talenat i svoje kvalitete kroz hitove ikona rok muzike kao što su Bob Dylan, The Doors, The Rollingstones i mnogi drugi. Ekipi se pre dve godine pridružuje Tisa Lekić, devojka koja pored činjenice da se školuje za sviranje klavira ima divan i nesvakidašnji glas. Tisa nam je rekla više o samom nastupu u Domu kulture, njenom dosadašnjem radu sa ovim bendom kao i o iskustvu koje je stekla pevanjem u ovom bendu.

— Bilo je stvarno sjajno, nisam očekivala da će toliko ljudi doći na svirku. Publika je odlično reagovala na bend, kao i na moje pevanje. Stvarno je bilo divno i super sam se provela. Smatram da je Dom kulture odličan prostor za svirke.

Koliko dugo se bavite muzikom?

— Od četvrte godine sviram klavir, a sa pet godina sam krenula u muzičku školu. Što se tiče samog pevanja, mislila sam da samo idem u muzičku i znam lepo da pevam isto kao što i sva deca koja idu u muzičku znaju da pevaju. Pevajući sa ocem shvatila sam da je moj glas stvoren za izvođenje rok, bluz i džez pesama.

Već skoro dve godine nastupate u okviru Plavog ptičića. Da li se sećate svog prvog nastupa u okviru ovog benda?

— Prva svirka sa Plavim Ptičićem je ujedno bila prva svirka u mom životu u okviru nekog benda i bilo je stvarno divno. Nastup je bio u Gerili pre skoro dve godine. Pevala sam, nažalost, samo jednu pesmu koju pevam na nastupima i dan-danas a to je Piece of my Heart od Janis Joplin. Bilo mi je jako teško jer izvođenje te pesme zahteva mnogo viši glas od mog, mada mogu da se pohvalim da sam za ove dve godine naučila kako da izvedem ovu pesmu kako treba.

Da li se nekad pojavi trema kada treba da izađete na scenu?

— Ja inače nemam tremu i već sam se navikla na javne nastupe svirajući klavir. Što se tiče pevanja, pojavi se trema, jer ipak to nije moja profesija. Glas je živ instrument, tako da faktori kao što su prehlada ili nepripremljenost mogu da utiču na pevanje. Na svom prvom nastupu veći deo publike bili su moji prijatelji i porodica, pa sam imala tremu i stalno razmišljala kako će se sve srušiti ako pogrešim nešto. Tek sam se pre par svirki potpuno oslobodila i shvatila da treba biti slobodan na sceni, pa sam počela da šetam, igram, komuniciram sa ostalim članovima benda kao i sa publikom.

Koji nastup možete istaći kao najbolji, a koji kao najgori u svojoj dosadašnjoj saradnji sa Plavim Ptičićem?

— Bio je ujedno i najgori i najbolji koncert u mom životu i zauvek ću ga pamtiti. Letos smo nastupali na Trgu slobode, ovde u Novom Sadu i mogu slobodno reći da je to moj najveći nastup u dosadašnjoj karijeri. Uspela sam da otpevam kako treba, ali je bilo pucanja glasa jer sam bila jako bolesna. Kada sam videla da ljudi koje ne poznajem pevaju i plešu, bila sam oduševljena. Čak su mi i posle tog nastupa ljudi prilazili i hvalili moj glas.

Završili ste osnovno muzičko obrazovanje i trenutno pohađate srednju muzičku školu.

— Svaki dobar muzičar bi trebalo da ima neko osnovno teorijsko obrazovanje. U pravcima kojima se ja bavim improvizacija je ključ uspeha, a to je nemoguće bez nekog muzičkog znanja. Veoma je bitno i slušati muziku, jer iz slušanja muzike proizilazi inspiracija za stvaranje nove muzike. Što se tiče samog pevanja obrazovanje je jako važno zato što moraš da naučiš da koristiš svoj glas. Ukoliko ne znaš da koristiš svoj glas na pravi način, vrlo lako možeš da ga uništiš.

Koliko je po vašem mišljenju otvaranje novih mesta za koncerte važno u razvoju kulturne scene Novog Sada? Da li mislite da rok muzika u Srbiji izumire?

— Otvaranje novih mesta za svirke definitivno je jako važno iz prostog razloga što ljudima dosadi da stalno idu na jedno mesto. Novom Sadu treba boljih scena, boljih zvukova i još više sala za koncerte. Što se tiče rok muzike, ne smatram da izumire već da menja forme. Bila sam na dosta svirki i mogu reći da bendovi kao što su Obojeni program, Jinx i Atheist rap opstaju na sceni jako dugo i sluša ih i mnogo mlađa publika.

Koliko su veterani muzičke scene spremni da pomognu mladim muzičarima koji tek ulaze u svet muzike?

— Upoznala sam previše ljudi koji su jako dugo na muzičkoj sceni i oni neviđeno podržavaju mlade koji tek ulaze u svet muzike, nebitno da li je to muzika kojom se oni bave ili neki potpuno drugi žanr. Iz ličnog primera mogu to reći jer mi je ekipa iz Plavog Ptičića pružila priliku da budem deo njih. Veterani muzičke scene nama mladima pomažu na različite načine, pa je tako ekipa iz Atheist rap-a nosila majice novog benda 5 minuta slave.

Ko je vaš najveći uzor u svetu muzike?

— Iskreno, moj najveći uzor u svetu muzike je Darko Rundek. Lepo je kada ti stvaraš muziku na engleskom jeziku pa te svi razumeju, ali je umetnost kada kao Darko Rundek stvoriš muziku na svom jeziku tako da je ceo svet razume.

Da li ste perfekcionista što se tiče svog pevanja? Smatrate li da su svi umetnici perfekcionisti?

— Ne znam da li sam ikada u životu nešto odsvirala ili otpevala nešto i rekla sebi ovo je bilo odlično, bilo da sam sama ili pred publikom. Svako ko gaji ljubav prema muzici mora gajiti i ljubav prema izvođenju muzike, jer to ne može jedno bez drugog. Smatram da je svaki pravi umetnik perfekcionista, bilo da je muzika ili neki drugi vid umetnosti u pitanju.

Vidite li sebe u saradnji sa potpuno žanrovski različitim muzičarima?

— Ranije sam mislila da nikad neću slušati ništa osim starije muzike, ali sam pre par godina shvatila da je muzika muzika i ako želiš nešto da slušaš, slušaj to i nemoj to nazivati „Guilty Pleasure-om“. Mislim da u svakom žanru postoji kvalitetna i nekvalitetna muzika i da ne postoji kvalitetan i nekvalitetan žanr. Definitivno vidim sebe i u nekom drugom žanru i definitivno nikad ne bih odbila saradnju sa nekim iz drugog žanra.

Trubač Dejan Petrović: Kako sam spojio starke i opanke

Sun, 24 Nov 2019 13:49:37 GMT

Trubač koji je svojom muzikom podigao na noge najpoznatijeg producenta elektronske muzike Skrileksa (Skrillex), višestruki je osvajač svih nagrada na Saboru u Guči, a u oktobru u Novom Sadu Dejan Petrović je sa svojim Big bendom nastupao i na Oktobarfestu.

U vašoj višegodišnjoj karijeri nastupali ste na festivalima kao što su “Egzit-u” (Exit) i Guča, održali solistički koncert, koliko se to razlikuje od nastupa na Oktobarfestu?

- Hajde prvo da počnemo od Guče u kojoj smo na neki način već i domaćini i dugo godina sviramo, takmičili smo se i od 2010. pravimo koncerte tamo, ali Guča i Egzit su dva potpuno različita festivala. Ko god je bio u Guči i na Egzitu zna koliko se razlikuje publika, repertoar je potpuno drugačiji a što se tiče Oktobarfesta mi smo prošle godine prvi put nastupali, bilo je fenomenalno a večeras očekujem još bolju atmosferu. Naravno, Novosadski Oktobarfest ne može se uporediti sa onim u Nemačkoj. Bio sam tamo i to su prvo dve različite nacije i civilizacije i dve različite kulture. Mnogo se drugačija muzika sluša i svira tamo ali u svakom slučaju je lepo da i mi imamo ovakav festival piva, kobasica i pereca.

Oktobarfest odlikuje zvuk bavarske muzike i kulture, pa shodno tome i izvođači prilagđavaju svoj repertoar, da li vi ostajete dosledni sebi ili večeras očekujemo neko iznenađenje?

- Repertoar se menja shodno festivalu na kome sviramo. Recimo, u Guči ne sviramo “Du hast” tako isto ni na Oktobarfestu nećemo svirati neke pesme Miroslava Ilića na primer, ali svakako da uvek ostajemo dosledni sebi.

Poznato je da je truba u vašoj porodici četiri generacije za redom, sa 10 godina ste imali prvi nastup, koliko ste morali da se odričete svih zadovoljstava koja su vaši vršnjaci imali?

- Bukvalno sam sad sa menadžerom u putu razgovarao o tome kako već imamo zakazanu svirku za Božić, već jedanaestu godinu za redom. Danas smo dobili i ponudu za Badnje veče ali sam to odbio jer želim makar da ispoštujem podrodični praznik, jednom u godinu dana da budem sa familijom jer čovek ne može da zaradi sve pare ovog sveta a ja nisam materijalista. Prvenstveno volim ovaj posao i volim muziku a onda posle toga dolazi i zarada od koje živim, ali bilo je dosta odricanja. Ortaci u školi kada su igrali fudbal ja sam imao probu, vikend kad su provodili sa familijom ja sam bio na kojekakvim svadbama i rođendanima. Ali sve se to isplatilo.. Bilo koji posao, ako želite da se bavite profesionalno, zahteva to odricanje, na žalost je tako. Jedina stvar u ovom poslu koja je najteža je putovanje, ono iscrpi čoveka, bukvalno potoši svaki atom snage, ali opet kad se popnete na scenu i kad osetite tu energiju koju vam publika prenese, zaboravite to sve.

Da li imate ritual pred izlazak na scenu?

- Nemam nešto uobičajeno, uglanom ne volim da se izlažem ljudima. Imaš energetske vampire od ljudi koji jednostavno iscrpe sve iz tebe i onda kad treba da se popneš na scenu i daš sve od sebe zafali ti malo te energije. Ali u suštini, neki poseban ritual da imam, nemam.

Prati vas epitet ambasadora trube, kolika je čast a kolika odgovornost nositi tu titulu?

- I velika je čast a i odgovornost. Državni ambasadori budu 4 ili 8 godina i menjaju se, a ovo kada ti neko dodeli nosiš ceo život na leđima i gde god da odeš moraš dostojanstveno da je opravdaš. Njom predstavljaš sebe, svoju zemlju, orkestar i svoju muziku.

Kada se spomene truba, uglavnom su prva asocijacija čoček i kolo a onda se pojavi Dejan Petrović i spoji nespojivo. Spaja zvuk trube sa metal muzikom „Ramštjna“ (Remmstein), pop-rok notama legendarnog Stinga, pa čak i sa repom „Skaj Viklera“ (Sky Wikluh). Da li postoji nešto što vi ne možete?

- Sve može da se odsvira na trubi, ali postoje pesme koje jednostavno ne legnu. Dešavalo se kroz karijeru da nam se svidi neka pesma koju obradimo, ali koliko god da je radiš i koliko god da uložiš u nju to ne bude to, tako da postoje mnoge pesme od kojih smo odustali. Ali ove numere koje smo obradili su se stvarno jako dobro pokazale. Jednostavno tu je taj neki trn koji me je ceo život žuljao, kad sam bio klinac uvek me je nerviralo kad su ljudi govorili šta vi trubači svirate kola i čočeke i to je to. Kopkalo me je uvek da dokažem ljudima da truba može da svira sve, što sam i uspeo ili što sam davno rekao, uspeo sam da spojim starke i opanke.

Jedan od najpoznatijih producenata elektronske muzike, Skrileks, prisustvovao je vašem nastupu i bio oduševljen. Šta vi mislite o tome?

- On je ozbiljno ime u svetu i što se tiče elektronske muzike i mimo toga je ozbiljna svetska faca i kad neko takav iskomentariše koncert to je zaista velika čast.

Vašu muziku slušaju osobe uzrazta od 3 do 103 godine i sa razlogom je prati epitet vanvremenske. Da li ste svesni da ste u eri turbo-folka uspeli da pomerite muzičke standarde u državi?

- Svestan sam toga da sam napravio neki iskorak što se tiče muzike. Teško je izboriti se pored svog ovog neukusa koji se danas sluša, ali na žalost takvo je vreme došlo. Ja imam ćerku koja ima 12 godina i ne mogu da je držim pod staklenim zvonom.. Slušam često sa njom i pokušavam da razumem ali nisam uspeo. Uz dužno poštovanje svih, pod ovim suncem ima mesta za svakoga ali mislim da će ta mladež da ode stramputicom. Smatram da se u pesmama gde se javno peva o kokainu, šitu, o kocki, lovi, o sponzorušama to ne može da izađe na dobro. Živimo u vreme rijaliti šoua u kojima svašta vidimo. U vreme mojih roditelja te žene koje se danas javno eksponiraju i postaju uzor mladim devojkama su se zvale kurve i narod se njih tada stideo. E danas većina dece gleda u te budale kao u ikone, mislim da se kompas negde izgubio. Ja nisam ni Bog ni sudija da bih sudio o njima, svako zna šta treba da radi i ja gledam samo da izvedem svoje dete na neki normalan put da postane normalan čovek sutra, pored svega ovog nenormalnog. Generalno mislim da će sve ovo debelo koštati naciju. Jednostavno da ćemo napraviti jedan veliki šljam od ljudi.

Da li ste nekada želeli da odustanete od svega?

- Kroz karijeru mi se desilo više psihičkih padova. Mnogo stvari se tu dešavalo. Kada mi je otac umro samo sam imao još veću želju da sviram i da nastavim tamo gde je on stao, tu nije bilo dileme iako su svi mislili da će biti. Bilo je tu raznih vetrova, od zabrane da nas ocenjuju u Guči zbog toga što nismo hteli da postanemo članovi političke stranke do maltretiranja po raznim privatnim feštama od ljudi koji su neostvareni u svom životu i koji dođu na veselje koji se napiju i krenu da se iživljavaju na konobaru i muzici. Ko nije radio sa pijanim ljudima ne zna šta je muka, verujte mi.

Šta vas gura napred kada dođe do psihičkog pada?

- Gura me muzika. To što volim da sviram. Ali guraju me i ljudi koji nas vole. Naravno da imaš ljude i koji te vole i koji te ne vole, to je sve normalno i onda kad dobiješ razne poruke podrške, kad ti neko da do znanja da mu značiš nešto u životu a nisu mu ni rod ni pomozi Bog, nego mu značiš zato što praviš muziku koja ih čini srećnim, to je ono što mene gura.

Kako nastaje muzika Big benda?

- To je nešto neobjašnjivo. Jednostavno se desi. Nakupi se u glavi i u duši raznih osećanja i onda to ispliva. Nekome isplivaju osećanja pa piše, slika, tuče se, a ja pravim muziku. Nekad se desi da smo na probi pa za 15 minuta nastane nova stvar, a nekada je to izuzetno složen proces.

I za kraj, ko je zapravo Dejan Petrović?

Dejan Petrović je jedan običan čovek koji živi u svom rodnom gradu, Užicu, ima svoju porodicu koju voli najviše na svetu, čovek koji iz dana u dan sve više voli mirniji život i prirodu. Volim muziku i ljude. Smatram da sam jako bogat čovek jer imam dosta kvalitetnih prijatelja širom cele Jugoslavije i sveta tako da,ne bih ja ništa menjao. Moj život je prelep, ja uživam u njemu. Čovek je bogat onoliko koliko mu je dovoljno da živi normalno, tako da ja ne želim avione i kamione već normalan život kako bih omogućio svom detetu pristojan život. Da se slušam na duga ljeta.

MAJA CVETKOVIĆ: Otvoreno i o zatvorenim medijima

Fri, 08 Nov 2019 18:27:49 GMT

Rok bend E-Play aktivan je već više od 20 godina na srpskoj muzičkoj sceni, a čine ga bubnjar Goran Ljuboja Trut, gitarista Nemanja Velimirović, prateći vokal Kristina Jovanović i basistkinja i glavni vokal Maja Cvetković, koja se pored sviranja bavi i promocijom muzičkih festivala. Cvetković za Univerzitetski odjek kaže da dobro pamti prve koncerte i da ima osećaj da je to bilo skorije, a ne 1998. godine.

– Znam za jedan performans koji je bio preteča svih i to je bilo na nekom brodu koji su držali naši prijatelji i tu smo odsvirali prvi nešto, ne mogu to da nazovem koncertom. Prvi značajan koncert bio je ispred Boya u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, to je bilo to. Tada računam da je E-Play krenuo.

Photo: Facebook

S obzirom na to da u toku vaših koncerata preovlađuje muzika nad glasom, u to malo teksta treba da stavite sve što želite da kažete. Šta vam je najveća inspiracija?

– Ne znam, svašta, čitav život. Nema tu nešto posebno, život oko mene. Uopšte nemam nešto da me navodi.

Da li ste nekada razmišljali da dovedete još jednog člana benda pa da ostavite bas i samo pevate?

– Bas me nikad nije smorio, pre bih našla nekog da peva, a ja da sviram. Više volim da sviram, to mi je najvića ljubav.

Rekli ste da vam je prvi koncert bio ispred Boya, često u Novom Sadu imate lokalne predgrupe. Koje novosadske bendove volite?

– Cenim mnoge, ali pre svega Boye. Cenim Obojeni program, cenim Ateist rep, stvarno dosta bendova je poteklo odavde. Da ne zaboravim i Pekinšku patku, Lunu, stvarno dosta dobrih bendova ima, ili je imao Novi Sad.

Poslednji album koji ste izbacili zove se Sloboda. Kakvo je vaše mišljenje o slobodi u Srbiji?

– Mislim da je važno da svako ima slobodu da kaže šta misli, pogotovo u medijima, to se nekako sve više zatvara. Ne pričam samo o politici, nego nekako, mora se to malo... Mislim ja bih volela da je to malo drugačije trenutno, previše su nam postali zatvoreni mediji, a to nije bilo ni u ono najgore vreme, a bojim se da je ovo najgore. Sloboda je da kažeš sve ono što misliš o bilo kome, da poštuješ neke norme, naravno, ali važno je da budeš slobodan da kažeš stvarno ono što želiš, šta misliš, da li je to partner ili član benda, pa na kraju krajeva i politički neistomišljenik.

Šta imate u planu za budućnost?

– Treba da snimimo neki lajv, to pre svega, to nam je baš velika želja. Još puno spotova, ja mislim bogami i puno albuma, ali videćemo. Za sada ćemo svirati baš puno, to je ono što ide prvo. Radićemo sve ono što smo radili do sada, pravimo sada nove majice i svašta, svašta, svašta nešto spremamo.

Plivati uz Bremeplov sa Nikolom Vranjkovićem

Wed, 06 Nov 2019 20:00:49 GMT

Prva tri dana novembra imali smo priliku da sa Nikolom Vranjkovićem i njegovim orkestrom zaplovimo u intiman muzički doživljaj u ,,knjižari koja svira” i na taj način se još jednom prisetimo zbog čega je ovaj kultni pisac, producent, kompozitor, gitarista, jedna od najunikatnijih ličnosti koje su se pojavile poslednjih tridesetak godina na ovim prostorima. U alternativnim krugovima je postao popularan kao gitarista nekadašnje grupe Block Out, a kasnije i kao solista koji je oko sebe okupio izuzetnu ekipu koju čine gitaristi Danilo Nikodinovski, Milan Vučković, Ivan Zoranović, koji ujedno svira i klavijature, basista Ivan Mihajlović i bubnjar Vladan Božilović. Prvo solo izdanje Za ovde ili za poneti objavljeno je 2001.godine, a nakon toga usledili su Bremeplov (2014) i album Veronautika, koji nas je ponovo 2017. odveo u Tajni život suterena.

Photo: Marija Nenadić

Nikolin glas koji me je uvek podsećao na neumornu borbu protiv onoga sa čim mnogi od nas još uvek nisu naučili da žive, odjekivao je knjižarom puna tri sata, uz pratnju petorice sjajnih muzičara, koji su se potrudili da nam taj dan, Bar na kratko, ne zaliči ni na jedan drugi. Publika se već prvim taktom pesme Veži me prepustila svakom hipnotišućem tonu i surovo iskrenim rečima i tako je, vezana uz njih, ostala do kraja Dana koji nikad nije došao. Lebdeći, vođeni Nikolinim glasom, u ambijentu gde se postavka benda i publika skoro stapaju u jednu masu, nekoliko puta smo ostajali raspamećeni, a svaki put emotivno isprovocirani. Nakon druge pesme Za životom il’ za sudbinom, usledile su Zadrži svoj dah, Majdan, Dve reči, Tajni život suterena... Poslednjih sat vremena, bend se odvojio od svojih stolica i tada je atmosfera postala još energičnija. Svakim novim taktom pesama poput Bunar želja ne postoji, Težak slučaj pakla, Sretenje, imali smo utisak da iznova spoznajemo nove komade sebe samih i da nam to dođe kao neka Nagrada za strah od Nikole za nas.

Moj prvobitni zadatak bio je da prenesem atmosferu iz Bulevar Books-a, međutim to je preraslo u intervju sa Nikolom kada sam se nakon svirke sasvim slučajno našla u društvu ovih vrsnih muzičara. Trenutak intime me je naveo da zamislim sebe kako trčim sedam godina nazad u prošlost, ka petnaestogodišnjoj Mariji i njenoj najboljoj drugarici, koje sede na klupi pored bibilioteke ušuškane u Block Out-ov melanholično gorak i svakako emotivan svet, i govorim im da sam dobila priliku da intervjuišem Nikolu Vranjkovića i zahvalim mu se na dve hiljade i kusur stihova. Kako bih skupila hrabrosti da priđem i zamolim ga za par pitanja, morala sam neprestano da mislim na tu zahvalnost, a pored fanovske treme, nesigurnost se u ovim godinama pretpostavljam javila i zbog nagomilanog strahopoštovanja prema nekome ko se u buci mediokriteta i lažnih osmeha usudio da kaže istinu i natera mnoge da se suoče sa njom. Ipak, uspela sam da hrabrost pronađem u prošlosti, u duhu dve tinejdžerke, u gradu koji sam, zbog uspomena poput onih na klupi pored biblioteke, veoma teško napustila.

Photo: Marija Nenadić

Pošto ste na muzičkoj sceni aktivni skoro 30 godina, šta je to što Vas je inspirisalo kada ste počinjali kao muzički autor, a šta sada?

Iste stvari koje su me inspirisale pre trideset godina ispirišu me i sada - život, smrt, pravda, nepravda i priroda.

Da li imate neki poseban ritual koji pravite kada pištete muziku/ tekstove ili se vodite naletima inspiracije?

Kako kada. Nemam nekakve posebne rituale. Nešto zviždim i zapisujem u telefon, pa kasnije kada se zadesi trenutak spajam i obrađujem, a nešto stvorim u trenutku.

U vezi sa demo bendovima mnogi nisu sigurno da li je to dobra stvar za mlade autorske bendove ili bend ipak treba da ima samostalnu viziju kako da plasira svoju muziku na tržište, ne oslanjajući se mnogo na zvanične medije. Šta Vi mislite o tome i na šta biste posebno usmerili pažnju pri promociji svog rada kada biste sada počinjali kao mlad i perspektivan muzičar?

Demo bendovi ne postoje od dana kada su se pojavili kompjuteri, a danas je svima postalo dostupno da snime relativno kvalitetan snimak. Bilo bi divno da ti bendovi postoje i snimaju demo snimke, koje će neki ozbiljan producent i snimatelj kasnije dovesti u red, baš kao što se i radilo devedesetih i osamdesetih godina. A kada bih sada počinjao da se bavim muzikom radio bih isto što i bendovi Bolesna štenad ili Navy ne obecava danas rade. A šta oni sve rade kad je marketing u pitanju, ukoliko neko nije upoznat, može da istraži.

Photo: Marija Nenadić

Pošto svi znamo da je današnja domaća alternativna scena medijski nedovoljno ispraćena, da li biste rekli da se ona i dalje drži na čvrstim nogama u smislu kvaliteta autentičnog muzičkog izraza ili je ipak kvantitet pobedio?

Ljudi sa domaće alternarivne scene nisu se ni sa kim takmičili da bi ih neko pobedio. Oni postoje, ima ih mnogo, tu su, sviraju i odlični su. Jedino što im je publika otputovala u inostranstvo uglavnom...

Da li je autocenzura najgora stvar koja mоže da zadesi autora?

Pa ako je autor netalentovan, onda i nije.

Radite takođe i kao producent na albumima drugih izvođača, pa me zanima da li volite da muzičarima dajete sugestije oko aranžmana i struktuiranja pesama ili uglavnom gledate da se držite po strani?

To sve zavisi od benda do benda. Nekima je potrebno mnogo toga da se objasni , a ukoliko su oni spremni na to, nеšto i promeni, a nekima je pak dovoljno samo da budeš sa strane i malo ih usmeravaš. Takvi su, po meni, najbolji.

Da li ste imali ambicija o stvaranju instrumentalnog albuma ili možda o nekakvom uplivu u filmsku muziku?

Radio sam muziku za jedan dokumentarni film koji će se možda pojaviti i kao odvojeno muzičko izdanje, odnosno kao instrumentalni album.

Pesma Zorka, sa trećeg Block Out-ovog albuma, po meni je jedno od najenigmatičnijih Vaših ostvarenja, pa me interesuje postoji li neki poseban događaj koji je poslužio kao inspiracija za tekst te pesme?

Postoji. Hapšenje članova benda Block Out posle koncerta u Šapcu, koliko se sećam 1997. godine.... Davno je to bilo, baš davno.

Photo: Marija Nenadić

Za kraj, kako Vam se dopada novi album Tool-a? Mislite li da su previše igrali na sigurno bez puno eksperimentisanja ili je pak ovo neki korak dalje u njihovoj muzici?

Ja uživam uz taj album. Čuje se da se dosta dugo radilo na njemu. Nije sad to ni neki korak dalje, niti su se previše igrali... Kao i ranije, jednostavno su napravili još jedan odličan album.

BRANKA GLAVONJIĆ: Pojavili su se mladi ljudi koji odlično rade svoj posao

Tue, 29 Oct 2019 21:49:45 GMT

Bunt je jedna od najdugovečnije rok emisije u Srbiji i prvi put je prikazana pre 17 godina, dok se Bunt rok festival ove godine organizuje po šesti put i u njemu će se predstaviti i takmičiti novi, neafirmisani bendovi i kantautori. Branka Glavonjić je urednica i voditeljka ove dve televizijske emisije koje se prikazuju na Radio televiziji Srbije, a u intervjuu za Univerzitetski odjek kaže da, pored svih poteškoća koje nekada ima u organizaciji emisija i dalje voli posao kojim se bavi.

– Ako me Bunt nije umorio posle ovih 17 godina, koliko radim tu emisiju, neće me ni umoriti. Sa neke strane nekad me Bunt možda iscrpi, ali zato je tu Bunt rok festival koji mi negde vrati nadu da treba da nastavim da radim i dalje.

Photo: Facebook

Vidite li razliku na muzičkoj sceni Srbije od kada ste krenuli da se bavite ovim poslom naspram danas?

– Pa ja vidim razliku, a to što ne vidi neka šira javnost to je prosto zato što još uvek nisu spremni za promene, ali vidi se razlika zaista, za pet godina koliko Bunt rok festival postoji, primetila sam da se pojavila potpuno nova generacija. Pojavili su se neki novi mladi ljudi koji odlično rade svoj posao, koji dobro razmišljaju o onome na koji način treba da se predstave. Sigurna sam da će se u narednih 2–3 godine videti promena, što se Bunt rok festivala tiče, a ja se nadam da će se to desiti i globalno.

Šta mislite o novosadskoj muzičkoj sceni?

– Volim novosadsku scenu, često sam u Novom Sadu i dosta bendova se prijavljivalo iz Novog Sada. Evo na primer, ove godine sam upoznala jedan sjajan bend koji se zove Pet minuta slave i volim da sarađujem sa njima i zvaću ih uvek da dođu na neke grupne svirke jer se pokazalo i u Banatskom Sokolcu na Rok vilidžu i na Beograd bir festu da prosto svaki grad ima po neki bend koji zaslužuje pažnju.

Kada biste se Vi jedini pitali, gde biste uložiti pare koje je Novi Sad dobio kao prestonica kluture 2021. godine?

– Rokenrol! To svakako što se muzike tiče, ja bih najviše pomogla muzičare, ali mislim da svaki segment kulture treba podržati, ali najviše treba podržati stvaralaštvo mladih, svejedno kojem umetničkom pravcu pripadaju, jer prosto za njih nekako kao da u Srbiji nema mesta. Na pogrešan način se razmišlja, baš upravo treba negovati to što rade nove generacije.

Šta da očekujemo od ove sezone Bunt rok festivala?

– Pošto ulazimo u novi krug Bunt rok festivala, jer je ovaj zaokružen ovim petim izdanjem, biće mnogo iznenađenja, ali neću sada sve da vam otkrivam. Menjaće se neke stvari što se tiče žirija ili možda revijalnih bendova ili tako nečega. I dalje ne odustajem od toga da treba osam nedelja da traje predstavljanje bendova i da treba što više datog prostora mladima, tako da ostaje sigurno to da će trajati tri meseca, da će svake nedelje moći da se predstave tri mlada benda, a ostalo će te tek saznati.

NEMI PESNIK: Podržite scenu đuskanjem

Fri, 17 May 2019 14:37:28 GMT

Trenutno najtraženiji bend u Beogradu udružiće snage sa najpopularnijim sastavom u Novom Sadu – Buč Kesidi i Nemi pesnik održaće zajedničku svirku u subotu, 18. maja u CK13 sa početkom u 21 čas.

Photo: Facebook Page Nemi Pesnik

Ovom prilikom Buč Kesidi promovisaće svoj novi singl „Đuskanje ne pomaže“, dok će se članovi Nemog pesnika postarati da ostanu miljenici novosadske publike. Razgovarali smo sa njihovim frontmenom Milanom Markovićem o predkoncertnoj euforiji i razlozima zbog kojih bi trebalo posetiti njihov nastup.

Prvu svirku imali ste na rođendanu našeg portala, 23. novembra. Šta se promenilo u vašem bendu od tada?

– Promenio se sastav, odnosno imamo novog bubnjara, više nemamo klavijaturistu, sada puštamo matrice. Promenio se gruv, imamo nove pesme, ali je srce Nemog pesnika ostalo isto.

U proteklih pola godine uspeli ste da se visoko pozicionirate na novosadskoj muzičkoj sceni, šta je doprinelo tome, šta vas je izdvojilo?

– To što smo imali dosta svirki, i u gradu i van njega, ljudi su u Subotici znali naše pesme, sada na nastupe dolaze i oni koje ne poznajemo... Mislim da je to najviše zbog toga što opevavamo svakodnevne probleme i zadovoljstva sa kojima se ljudi mogu poistovetiti, i to upakujemo u dobru muziku.

S obzirom na to da se muzikom bavite iz hobija, odnosno da vam nije primarno zanimanje, kako to utiče na vaše ambicije i posvećenost?

– Mi svi imamo druge poslove, muzika je nešto čemu posvećujemo naše slobodno vreme, ali imamo visoke ambicije u kojima istrajavamo. I kada bismo se samo ovim bavili, ne mislim da bi se nešto bitno razlikovalo, možda bismo imali više proba, ali bi princip bio isti.

Sutra svirate sa Buč Kesidijem, zašto bi publika trebalo da dođe?

– Zato što je Buč Kesidi jedan strašno strava bend koji je u poslednje vreme stekao veliku popularnost, i mi ga privatno volimo i slušamo. Ovo je super prilika da podelimo publiku, da i njihovi slušaoci čuju nas i naši njih, i pozivam sve da dođu da đuskaju i podrže scenu.

ISIDORA MILJANIĆ: Kroz skulpturu drveće nastavlja da živi

Sun, 07 Apr 2019 13:45:45 GMT

Samostalna izložba master studentkinje vajarstva na Akademiji umetnosti u Novom Sadu Isidore Miljanić biće otvorena u ponedeljak, 8. aprila u galeriji „Suluv“ u Novom Sadu.

Photo: Privatna arhiva

Isidora inspiraciju pronalazi u prirodi, a za svoje skulpture najčešće koristi drvo u kombinaciji sa staklom. Svoje znanje i veštine deli i sa decom u „Školici crtici“ u Vrbasu, gde polaznike podučava različitim likovnim tehnikama.

Ovo je tvoja treća samostalna izložba. Šta ćeš ovog puta predstaviti posetiocima?

– Izložiću nekoliko skulptura, fotografije drveća i crteže na staklu, gde sam prikazivala godove.

Kada si shvatila da je umetnost ono čime želiš da se baviš?

– Od malena sam volela da crtam, vajam, čak sam imala i grnčarski točak. Uživala sam u igri sa glinom i volela sam da pravim razne predmete, ali tada nisam mislila da bi to mogao da mi bude životni poziv. Tek sam pred kraj srednje škole shvatila da je to ono što me zaista interesuje. Nisam odustala ni od pevanja i glume, time se još uvek bavim amaterski, ali razmišljam da jednog dana i to podignem na viši nivo.

U čemu pronalaziš inspiraciju?

– Priroda je svakako nepresušni izvor inspiracije i ideje crpim iz nje. Kroz radove izražavam svoj stav prema prirodi i ukazujem na loš odnos čoveka prema njoj.

Koje materijale najviše voliš da koristiš i zbog čega?

– Najviše se bavim skulpturom i od materijala koristim drvo, koje kombinujem sa staklom. Kroz radove želim da skrenem pažnju na važnost samog drveća, stoga biram drveće koje je već trulo i koje je moralo biti isečeno, a kroz skulpturu želim da mu udahnem novi život.

Kako izgleda proces nastanka jednog tvog dela?

– Uglavnom uzmem komad drveta i na licu mesta smišljam šta bih mogla od njega da napravim, retko imam skice po kojima radim. A kada smislim, sama sečem na cirkularu, brusim, urezujem i sve ostalo što je potrebno, a zatim sečem staklo i povezujem ih, pravim celinu.

Photo: Privatna arhiva

Da li, osim predstojeće izložbe, spremaš još nešto u bliskoj budućnosti?

– Trenutno spremam i master rad i master izložbu, ostalo mi je još malo do kraja, a u novembru ću imati još jednu samostalnu izložbu u Kuli.

Već neko vreme radiš sa decom u „Školici crtici“ i podučavaš ih crtanju, slikanju, vajanju i ostalim likovnim tehnikama. Kakvi su tvoji utisci?

– Imamo sreću što u „Školicu crticu“ dolaze zaista talentovana deca, koja su sama odlučila da svoje slobodno vreme koriste na pravi način, umesto da igraju igrice na kompjuteru i slično. Predivan je osećaj posmatrati ih kako napreduju iz časa u čas, koliko su i vredni i istrajni. Pored toga što učimo, uvek odvojimo vreme da razgovaramo i o drugim temama, muzici, ostalim predmetima koje imaju u školi, o životinjama, tako da imamo jako lep odnos.

U toku je i osnivanje vajarskog ateljea za decu u kojem ćeš im držati časove. Šta očekuješ od ovog projekta?

– Veoma sam srećna što će to napokon biti realizovano i što ću deci moći da prenesem svoje znanje i ljubav prema vajarstvu. Ima već nekoliko zainteresovanih, a iz dosadašnjeg iskustva verujem da će iz našeg ateljea izlaziti veoma kvalitetni radovi.

Šta bi ti, kao neko ko je već ostvario mnogo, poručila drugim mladim umetnicima koji se bore da razviju svoje karijere?

– Teško mi je da odgovorim na ovo pitanje, jer sam i ja još uvek neko ko tek počinje da gradi svoju karijeru. Smatram da treba da budemo istrajni, da radimo na sebi u svakom pogledu, da se borimo za svoja uverenja i, naravno, da podržavamo jedni druge.

EYESBURN: Bori se i ne gledaj ko je na vlasti

Thu, 21 Mar 2019 20:17:06 GMT

Reggae-core bend Eyesburn posle gotovo tri godine pauze nastupiće 23. marta u Hali sportova ˝Ranko Žeravica˝, u okviru muzičkog dela trećeg Kontakta. Ovom prilikom Eyesburn će obeležiti 20 godina od prvog velikog beogradskog koncerta i to sa troje od četvoro prvobitnih članova benda. Binu će prvi put deliti sa grupom Zoster iz Mostara i šabačkim bendom Goblini.

Photo: Kontakt.org.rs

Aleksandar Petrović Alek, bubnjar i jedan od osnivača sastava Eyesburn, u svojoj muzičkoj karijeri sarađivao je sa mnogo bendova kao što su Bjesovi i E-play, ali je svirao i sa Svetlanom Ražnatović i Lepom Brenom. Svom matičnom bendu Eyesburn vraća ga ljubav prema publici, muzici i ljudima sa kojima svira. Poslednji koncert ovog sastava bio je 12. avgusta 2016. godine na Zaječarskoj gitarijadi.

– Do ponovnog okupljanja Eyesburn-a došlo je jer smo shvatili da je taj bend zapravo nešto najlepše što se desilo u životu svakog od nas pojedinačno, iako smo svi radili i radimo neke druge stvari i svako se bavi nečim svojim. Rešili smo da je vreme da bend pokrenemo ponovo, da ne pustimo da to ode u istoriju, da ode niz vodu. Dosta su uticala i nagovaranja bliskih ljudi i prijatelja, nekih ljudi iz posla koji su dugo bili tu sa nama. Svi su nas hrabrili. I eto, kada se ukazala prilika da na Kontakt konferenciji bude i veliki koncert za povratak, sve se nekako sklopilo i eto nas nazad.

Kakav je osećaj ponovo svirati sa Eyesburn-om posle skoro tri godine?

– Osećaj je lep. Ponovo radimo šta volimo, ponovo osećamo tu neku energiju između nas. Bukvalno se vraćamo u neko doba gde smo bili mlađi i sretniji, i ponovo proživljavamo te neke lepe stvari i emocije. I trudimo se dosta, jer želimo ipak da to sada bude na jednom visokom nivou što se tiče svirke, produkcije i svega. Ne želimo da se samo vratimo, eto, tek tako. Uvek smo nekako izbacivali neke nove stvari i prednjačili u tom nekom novom zvuku, barem na ovim prostorima. Želimo da i sada tako bude. I lepo nam je, baš nam je zanimljivo da se trudimo i da radimo na tome.

Sarađivao si sa dosta bendova u poslednjih 20 godina. Šta te vraća Eyesburn-u?

– Profesionalni sam bubnjar i stvarno sam radio sa puno bendova, pevača i pevačica svih mogućih muzičkih žanrova. Ali Eyesburn me vraća u Eyesburn. Jer šta god da sam radio, bio sam angažovan profesionalno kao bubnjar. A Eyesburn je deo nas i mi smo deo Eyesburn-a. To je nekako neraskidivo. Vratile su me te pesme, ljubav prema toj muzici, ljubav prema ljudima sa kojima sam stvarao tu muziku i prema ljudima koji su slušali tu muziku, koji su dolazili na koncerte. To je jedan zatvoren krug, kao jedna mala zajednica. To je bila i biće jedna naša Eyesburn ˝sekta˝. To me je vratilo da ponovo radim nešto što sam ja i što želim, na stranu svi profesionalni angažmani i obaveze.

Koji bend ti je bio uzor na početku tvoje muzičke karijere?

– Ja sam svoju karijeru počeo u death-metal bendu Bloodbath. Izdali smo tri ploče, tri albuma od 1988. do 1995. Uzori su nam bili Slayer, Black Sabbath, Metallica, nemački bendovi Kreator i Sodom, Possessed, Obituary, kasnije Pestilence, Testament. Zapravo, ta kompletna metal scena krajem 80-ih i ranih 90-ih. Kasnije se sve to, naravno, raširilo na mnoge muzičke pravce, tako da danas praktično slušam šta god da mi se dopadne.

Izbacili ste spot za "War control". Da li to znači da ćete snimati i nove stvari?

– Tako je. Na taj način ljudi su videli novu postavu, čuli su nas i znaju šta otprilike da očekuju. Istom prilikom smo snimili i spot za pesmu ˝Agony˝, koji će izaći posle koncerta. A naravno da planiramo da radimo nove stvari. Ima već tu i gotovog materijala. Posle ovog koncerta, kada malo splasnu obaveze, krenućemo da radimo na njemu. Pa, Bože zdravlja, do kraja godine očekujemo i neke nove stvari od nas. To jest, očekujte neke nove stvari od nas.

U emisiji "24 minuta sa Zoranom Kesićem" svirali ste pesmu "Šejn". Zašto baš tu pesmu baš sada?

– Prvobitna ideja je bila da sviramo tu pesmu, pa smo se posle predomislili. Lomili smo se da li da upućujemo ikakve poruke ili samo da sviramo. Na kraju smo ipak odlučili da treba da je sviramo, jer smo mi uvek bili svesni, okrenuti ljudima i na neki način angažovani. Ta pesma je puno puta puštana na protestima 1996-97. Sada su opet u toku protesti i ispade brate - kako je loše stanje u državi, eto Eyesburna. Nažalost, ali tako je. Zaista nam je uživanje bilo da sviramo tu pesmu i da poručimo svima - Izađi i bori se. Bori se za sebe, za svoju porodicu, za svoj grad, za sve ostale građane, za sunarodnike. Bori se za sebe i ne gledaj ko je na vlasti, jer su oni zapravo svi isti.

Da li je predstojeći koncert vaš način da izađete i borite se?

– Naravno. Zaista mislimo da su naša muzika i poruke iz naših pesama i tekstova koje Kojot piše ono što mi možemo kao grupa Eyesburn i kao pojedinci da uputimo drugima. Konkretno i u pesmi ˝Šejn˝ - Izađi i bori se, ali i u mnogim drugim pesmama koje su tekstualno izuzetno jake i angažovane. I to jeste naš način. Mislim da su i naši fanovi, ljudi koji nas vole, to prepoznali i zavoleli. To je srž ovog benda. Naši tekstovi - to su naše poruke.

PITER V. BRET: Slabost fantastike je što su heroji muškarci

Fri, 14 Dec 2018 23:52:33 GMT

Regionalna manifestacija Noć Knjige održana je sinoć u knjižarama Delfi i Laguninim klubovima čitalaca, a jedan od njenih najuspešnijih pisaca, Piter V. Bret, u intervjuu za Odjek govori o svom stvaralaštvu.

Photo: Laguna

Američki pisac epske fantastike Piter V. Bret posetio je ove godine beogradski Sajam knjiga, kako bi predstavio svoje novo delo Utroba zemlje. To je ujedno i završnica njegovog najčitanijeg serijala Demonski ciklus, koji je preveden na 25 jezika širom sveta.

Bret kaže da su pravac njegovog pisanja odredile knjige epske fantastike koje je čitao tokom odrastanja, ali i stripovi i igra Dungeons and dragons. Počeo je da piše rano, sa šesnaest godina, te je do 35. godine, kada je objavio prvu knjigu Noć demona, u rukavu imao još tri – Pustinjsko koplje, Presto od lobanja i Sunčani rat.

Sa knjigom Utroba zemlje zatvorili ste krug koji je otpočet pre deset godina. Da li će likovi Arlen, Liša i Džardir nastaviti da žive u vašoj mašti?

– Mislim da će ti likovi zauvek živeti u mojoj glavi. Jedna od prednosti toga što sam pisac je da uvek mogu ispričati još priča. Čak ni prostor ni vreme ne mogu me sprečiti. Kada mi nedostaje neki lik koji je umro, uvek se mogu vratiti u prošlost i ispričati priče dok su bili živi. Krećem da pišem i novi serijal, koji započinje 15 godina nakon završetka Demonskog ciklusa. U njemu će biti fokus na novim, mlađim junacima, ali svakako će se pojavljivati i omiljeni likovi iz starog serijala.

Koliko je bilo teško izabrati likove koje ćete žrtvovati zarad dobre priče i kakve su bile reakcije čitalaca na to?

– Umrli su oni junaci čiju smrt je priča zahtevala. Nije bilo teško napraviti takve odluke, za većinu sam se odlučio još dok sam pisao prvu knjigu; tu spadaju čak i oni koji su umrli mnogo kasnije. Čitaoci su ponekad bili uznemireni, neki jer sam im ubio omiljenog heroja, a neki jer nisam ubio omraženog lika, ali ne dopuštam da to utiče na moje pisanje.

Kroz vaše knjige provlače se teme o ljubavi, magiji i porodici, a žene imaju značajno mesto. Da li su junakinje poput Liše, Inevere i Rene vaše nasleđe koje ostavljate ženama širom sveta?

– Smatram da su književnost i mediji stvorili lažnu stvarnost iz koje su isključena dostignuća žena. One su oduvek bile deo svetskih dešavanja, vodile su poslove, borile su se u ratovima i predvodile nacije od početka civilizacije. Prilično je frustrirajuća ta slabost književnosti uopšte, a pogotovo fantazije, da su po pravilu heroji muškarci, jedino ukoliko ne postoji jako uverljiv razlog da to ne budu. Ja želim da ženama bude ugodno u mojim avanturama koliko i muškarcima.

Photo: Sajam knjiga

Kada ste prvi put osetili ljubav prema fantastici i šta mislite o piscima tog žanra danas?

– Prva knjiga koju sam sebi kupio i pročitao bila je Hobit od Tolkina, tada je započela životna ljubav prema fantaziji, koja me je odvela ka hiljadama drugih knjiga, uključujući tu i mitologiju sveta. Priče o magiji i zamišljenim mestima imaju bogatu istoriju u svakom svetu, kulturi i civilizaciji, sa zajedničkom temom o pitanjima naše ljudskosti, naših života i uverenja. Pre nego što sam išta objavio, omiljeni autori su mi bili Teri Bruks, Naomi Novik, Stiven King, Robert Džordan i Silija S. Fridman. Svi su oni uticali na moj rad, ali najviše je to bio Džordž R.R. Martin. Njegove knjige Igre prestola promenile su način na koji gledam na to za šta su romani uopšte, a pogotovo romani fantazije, sposobni. Ovih dana među moje omiljene autore spadaju: Mike Kol, Rebeka F. Kuang, Pirs Braun, Ketrin Arden, Kevin Hirn i Džo Aberkrombi.

Kakve ste utiske poneli sa Beogradskog sajma knjiga?

– Beogradski sajam knjiga je vrlo poznat, ali nisam mislio da ću imati razloga da ga posetim. I tako mi je drago što jesam! Čak i moj izdavač nije bio siguran šta da očekuje, pa je zakazao potpisivanje u trajanju od jednog sata, međutim odazvalo se trista ljudi! Ostao sam do kasno i uspeo svima da posvetim malo pažnje, bilo je to užurbano poslepodne. Zatim su tu bili kosplejevi, maskirani u likove iz Demonskog ciklusa, u takmičenju u kom sam bio sudija, što je bilo krajnje neverovatno.

KOKAN MLADENOVIĆ: “Jami distrikt” je gerilski projekat

Fri, 30 Nov 2018 11:59:45 GMT

Na nedavnom završenom 7. Festivalu proizvedenih predstava u Aleksincu, čak četiri nagrade, zajedno sa najvećim brojem glasova publike, pripalo je predstavi “Jami Distrikt” - nagrada za najbolji tekst (Milena Bogavac), najbolju režiju (Kokan Mladenović), najbolju predstavu i nagrada za najbolju glumicu, koju su ravnopravno podelile tri glumice u ovoj predstavi - Isidora Simijonović, Vanja Nenadić i Nina Nešković.

Photo: Jami distrikt - projekat Nacija (FB page)

Dokumentarna pozorišna predstava “Jami distrikt” problematizuje pitanja nacije i nacionalnih država u ti-tech svetu 21. veka, kada u selu Jamena na tromeđi Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine naučnici otkrivaju najstarije paleolitsko naselje u istoriji čovečanstva. Ovo revolucionarno otkriće od značaja je za čitavo čovečanstvo, ali se za njega posebno interesuju Srbi, Hrvati i Bošnjaci, budući da se praistorijska Jamena nalazi na teritoriji sve tri države.

Budući da svaka država pokušava da ga prisvoji, počinje niz apsurdnih teorija o tome koji je narod stariji i kome pripada drevna Jamena. Teorije vode sve tri nacije u rat u koji se uključuju i sve svetske sile na različitim stranama. Praistorijska Jamena biva uništena, a broj žrtava veći od 150.000. Tada nastupa mir i trajno rešenje za Jamenu: ona postaje najveći naučno-zabavni park na svetu u kojem će svi preživeli stanovnici sela Jamena glumiti drevne Jamence i biti spušteni na nivo paleolitskih ljudi u službi krupnog kapitala.

O pripremama za predstavu, očekivanjima i njenim ciljevima govorili su glumica Vanja Nenadić i režiser Kokan Mladenović.

Koja su vam bila očekivanja kada ste počeli sa predstavom “Jami distrikt” i sa kojim ste ciljem ušli u rad?

KOKAN: Pokušali smo da kroz predstavu ogolimo sistem manipulacije koji tako dobro poznajemo još iz devedesetih godina i da ga izvrgnemo ruglu. Znamo mi te grlene patriote, uzavrele nacionaliste, zabludele popove, podmitljive intelektualce, prodane novinarske duše i sav ostali šljam koji nas je jednom odveo u sunovrat. Naša predstava bi trebala da podseti publiku na njih i njihovu štetočinsku delatnost i da im jasno stavi do znanja da nas neće ponovo uvući u neka nova krvoprolića i sukobe, a onda se hraniti našom nesrećom.

Vanja, koliko je fizički, ali i psihički zahtevna uloga koju igrate vi i vaše koleginice?

VANJA: Mogu slobodno da kažem da mi je ovo najzahtevnija uloga do sada. “Jami distrikt” je zaista jedan glumački showreel na daskama i sve tri uloge su vrlo zahtevne. Prvi put kada sam odigrala predstavu, pre jedno dva meseca, od polovine sam mislila da ću kolabirati i da moje telo nema više snage ni za šta. Međutim, posle par igranja telo se adaptira i shvati na koji način da raspodeli energiju i nekako se sve kockice slože.

U koji žanr biste svrstali ovu predstavu?

KOKAN: „Jami distrikt“ je satira o budućem ratu na prostoru nekadašnje Jugoslavije. On je, kako mi u ekipi predstave volimo da kažemo, mesto gde su sreli Breht i Monti Pajton. Na prvim probama sam govorio glumicama da želim da napravimo predstavu koja će po žanru biti „igračka-plačka“, jedna zabavna rugalica na ozbiljne teme koja će, kako vreme u predstavi odmiče, postajati sve ozbiljnija i voditi nas do istinske tragedije. Tako vam je u svakom nepromišljenom istorijskom poduhvatu – prvo dolaze krupne reči, pa njihov populistički plasman, estradno buđenje euforije masa, a zatim počinje krvavi pir koji prestaje da bude zabavan i koji imaginarne ambicije pretvara u realnu krv.

Photo: Medija centar Beograd

Na koji način su tekle pripreme za ovu predstavu i koliko je na vas uticala otkako ste dobili ulogu?

VANJA: Pre svake predstave obnovim sama kod kuće celu predstavu, a na dan igranja nas tri imamo već neku našu ustaljenu pripremu gde prođemo kroz par scena koje su nam najzahtevnije. Ova uloga je na mene uticala na više nivoa. Pre svega, ona je jedan veliki glumački izazov i znala sam da će uskakanje u ovakvu ulogu biti jedno ogromno iskustvo i moja lična pobeda u profesionalnom smislu. S druge strane, ima veliki uticaj na mene na ličnom nivou, jer se ova predstava bavi pitanjima na koja ne mogu da budem ravnodušna ni kao gledalac, a pogotovo ne kao učesnica.

Koliko je ova predstava uticala na vaš rad, da li vas je inspirisala da nastavite ovim putem u režiji, baveći se pre svega pitanjima nacije i nacionalnosti?

KOKAN: U situaciji u kojoj država ne prepoznaje značaj kulture i obrazovanja za sudbinu prostora na kojima živimo, a budžetska repertoarska pozorišta preživljavaju jedva držeći glavu iznad potopa nemaštine i nekulture, „Jami distrikt“ je predstavljao gotovo gerilski projekat. Okupili smo se oko jedne ideje koja nam se učinila značajnom, kreirali priču, likove i situacije, probali u sopstvenim stanovima i iznajmljenim prostorima i na kraju pronašli partnere, dovoljno hrabre da se upuste u realizaciju predstave i dovoljno lude da ih ne plaši „postjugoslovenstvo“ same priče, kao i politička nepodobnost dela autorske ekipe. Dokazali smo da nemaština ne može da bude izgovor za loš teatar i da je nemanje ideja i hrabrosti suštinski problem našeg teatra. Naravno, pitanja nacije i nacionalnog su, na ovim prostorima, još uvek tako bolno aktuelna, upravo zato što se manipulacijom tim terminima proizvode sukobi i ratovi, na štetu onima koji u njima stradaju i na bogaćenje onih koji ih izazivaju.

Smatrate li da je suočavanje sa apsurdima, upravo na način koji je prikazan u predstavi, lek za rešavanje umnogome ukorenjenih problema nacija?

VANJA: Naša predstava se bavi pitanjem nacionalizma i nacije u kontekstu naše večne teme, iako je potpuno nebitno o kojoj naciji govorimo, jer možemo da govorimo i o tromeđi Švajcarske, Nemačke i Francuske, svejedno. Mislim da nikada ne smemo da zanemarimo odakle smo, ali to ne bi smelo biti jedino što nas određuje. Bitno je ko smo mi, ko sam ja i ko si ti. Kako mislim i šta radim. Jer je to jedino što sam mogla da biram.

KOKAN: Na Balkanskom poluostrvu žive narodi koji nisu sposobni da se susretnu sa svojim realnim odrazom u ogledalu, da prihvate svoju realnu veličinu, svoje nedostatke i priznaju svoje istorijske zablude, mitomanije i stranputice. Naprotiv, ti isti narodi, koji od istorijskih lomova nisu naučili ništa, iznova o sebi misle da su najveći, najvažniji, da se svet okreće oko njih, iako svi zajedno odavno pripadamo onom delu perifernih čestica koje se okreću oko mnogo većeg jezgra, a to jezgro više ne predstavljaju centri političke moći, već centri svetskog kapitala. Ta razlika između onoga šta stvarno jesmo i onoga što mislimo da jesmo čini od nas tužne klovnove i jeftino roblje na svetskoj pijaci.

Photo: Jami distrikt - projekat Nacija (FB page)

Koliko ste zadovoljni reakcijama publike?

KOKAN: Ponosan sam što su sva naša igranja, a posebno igranja u Zagrebu i Sarajevu, bila propraćena ovacijama publike. To pokazuje da smo uspeli da napravimo predstavu „čistih ruku“, predstavu koja nikome ne drži stranu i koja se podjednako surovo i nemilosrdno ruga našim mentalitetskim i nacionalnim devijacijama, sa koje god strane da dolaze.

VANJA: Mogu da primetim da publika na početku uvek reaguje smehom, dok se u jednom delu predstave taj smeh ne pretvori u malo stegnutiji osmeh, pa u knedlu u grlu i najzad u gorak ukus u ustima. A sve te reakcije su prave.

Koja je bila poruka koju ste hteli da publika izvuče i da li su vam očekivanja ispunjena?

KOKAN: „Jami distrikt“ je tu da vam jasno kaže da ukoliko tako rigidno doživljavate fenomene nacije i nacionalizma, na kraju završite kao majmuni za nečije korporativne interese. Kako kaže Andrić: “Mi nismo braća po dobroti, ljepoti, pameti i razumu. Jedino što nam je zajedničko je to što volimo da mrzimo. I tu smo isti. Mi smo rod rođeni, mi smo – braća po mržnji.“ Uradili smo mnogo toga da izbrišemo zajedničko poreklo, do krvi smo se izgrizli i poklali da bismo dokazali koliko smo posebni i jedinstveni, izmislili smo svoje narode i jezike – a uspeli smo da dokažemo samo jedno – da smo potpuno isti.