m_Intervju_mediji

Goran Karadžić: „Planiram da budem dirigent, a da svaki instrument svira virtuoz“

Sun, 03 Dec 2023 12:09:03 GMT

Goran Karadžić je u oktobru na sednici Upravnog odbora JMU Radio-televizije Vojvodine jednoglasno izabran za generalnog direktora. Pokrajinski javni servis više od dve godine nije imao generalnog direktora, a Karadžić je od septembra ove godine obavljao funkciju vršioca dužnosti.

Prvi čovek Radio-televizije Vojvodine, rođen je u Strumici, a srednju školu i fakultet završio je u Novom Sadu. Novinarstvom se bavio više od dvadeset godina, a dve godine je bio predsednik Saveta Republičke radio-difuzne agencije, danas Regulatornog tela za elektronske medije (REM). Bavio se i politikom, krajem 2019. godine u Novom Sadu formirao je grupu građana „Sasvim druga priča“. Ova lista na lokalnim izborima u Novom Sadu nije prešla census.

Radio-televizija Vojvodine je posle više od dve godine dobila generalnog direktora. S obzirom da ovaj pokrajinski javni servis godinama unazad beleži nisku gledanost, kao i da programski sadržaj ne ide uvek u korak sa aktuelnim medijskim trendovima, zanima nas da li će dolaskom novog generalnog direktora doći do promene.

Foto: Privatna arhiva sagovornika

U kakvom stanju ste zatekli RTV dolaskom na ovu poziciju i šta planirate da promenite tokom svog mandata?

- RTV je, uveren sam, najperspektivnija medijska kuća u našoj zemlji. Uslovi za kreativan rad su izuzetni i to je jedan, verovatno najbolji, aspekt koji sam zatekao. S druge strane mnogi misle da je 1.400 uposlenih, od kojih je jedan broj na honorarnim ili drugim vidovima angažovanja koji nisu stalni radni odnos, hendikep i opterećenje kuće. Ja verujem da RTV može uspešno da funkcioniše i sa manjim brojem ljudi, ali na meni i saradnicima je da osmislimo najbolje moguće načine angažovanja svih tih ljudi i da taj kvantitet i kvalitet bude veći, čak značajno veći nego što je to slučaj u ovom trenutku. Najtužniji aspekt koji sam zatekao je gledanost, odnosno rezultati gledanosti. Oni nisu na nivou koji mora da da dobro opremljenih 1 400 ljudi. Planiram da zasučemo rukave, pokažemo koliko smo kreativni i da naš program postane jedan od najgledanijih u Vojvodini.

Pre nego što ste došli na mesto generalnog direktora najavili ste modernizaciju programa. Na koji način će se ona sprovesti i šta sve podrazumeva?

- Kada vidite da programski sadržaji koje emitujete imaju reach koji je 30 puta veći od gledanosti zaključite da ljudi dolaze na vaš kanal, ali mali broj njih to zainteresuje. Zato bi se reč modernizacija mogla shvatiti u smislu gašenja ili prestanka kupovine nekih formata i okretanje stvaranju nekih drugih, ili pak izboru iz ponude nezavisnih produkcija. U ovom što sam do sada rekao nalaze se i načini za modernizaciju, prvi je da sami proizvodimo emisije koje će biti aktuelnije, zanimljivije, atraktivnije, a drugi da pažljivo biramo na konkursu za nezavisne produkcije ono što nam kreativni ljudi van naše kuće nude kao svoj proizvod.

Koje konkretne mere ćete preduzeti kako bi se gledanost povećala?

- Planiram da za sve svoje saradnike, u svakom segmentu angažujem ljude koji znaju više od mene. Planiram da budem dirigent, a da svaki instrument svira virtuoz. Samo tako bićemo najbolji i najslušaniji orkestar, odnosno najbolja i najgledanija televizija. To podrazumeva da izvučemo maksimum iz svojih kadrovskih potencijala, ali i da angažujemo neke nove autore koji će biti prepoznatljivi i primamljivi širokom auditorijumu.

Poznato nam je da je rad REM-a u poslednjih godinu dana bio kritikovan od strane javnosti, da li se i na koji način rad Regulatornog tela za elektronske medije promenio od isteka Vašeg mandata?

Ja se zaista ne osećam pozvanim da govorim o radu REM-a jer mislim da ne bi bilo pristojno da to radim. S druge strane iz ove pozicije nisam ni pozvan da se time bavim, Regulator se bavi pružaocima medijskih usluga i ceni njihov rad, a ne obrnuto.

Sindikati su ove godine protestovali i izneli nekoliko zahteva, među kojima su povećanje plata i rešavanje statusa radnika angažovanih na ugovorima. Da li će se i kada ovi zahtevi zadovoljiti?

- Sindikati su u pravu. Plate u JMU Radio-televizija Vojvodina nisu korigovane već tri godine. U medijskoj strategiji je navedeno da za Javne servise ne treba da važi ograničenje zapošljavanja, što nije sprovedeno tako da imamo kolege koje po 10-15 godina rade na privremeno-povremenim poslovima. Nažalost, gledanost koju sam zatekao ne može da nam obezbedi značajnije prihode od marketinga tako da smo bez mogućnosti da iz tog izvora izvršimo korekciju ličnih primanja. U isto vreme, nije lako aplicirati za povećanje sredstava iz budžeta kada imate ovakvu gledanost. Moramo da počnemo da proizvodimo sopstvene programe koji će biti gledani, moramo da pokažemo da dajemo sve od sebe da popravimo svoj program pa će onda, nadam se biti razumevanja i za odobrenje dodatnih sredstava iz budžeta iz kojih bi povećali plate i honorare, a uveren sam da će tako i sredstva koja ćemo prihodovati od marketinga biti veća.

Foto: Privatna arhiva sagovornika

Radoman Irić: ,,Biti slobodan novinar i nemati kritičare je prosto nespojivo“

Tue, 25 Apr 2023 16:03:18 GMT

Nepovoljni finansijski uslovi često su ključani problem lokalnih medija u Srbiji, što sa sobom povlači relativno niska primanja novinara, pa samim tim i nedovoljan broj zaposlenih u redakciji. Kako navodi Nezavisno udruženje novinara Srbije lokalni mediji se često okreću ka različitim oblicima državnog finansiranja koji su praćeni brojnim zloupotrebama, te se otvara prostor za razne vrste pritisaka, čime se narušava nezavisnost uređivačke politike medija. Postavlja se pitanje koliko je danas teško biti slobodan novinar, govoriti o istini, pogotovo u manjim gradovima Srbije?

Slobodan novinar iz Vranja, Radoman Irić, nakon završenog novinarstva na fakultetu Političkih nauka u Beogradu započinje svoju novinarsku karijeru pre svega na radiju „Polimlje“, a nastavio je u Vranju na mestu prvog urednika Radio Vranja. Kasnije je bio regionalni dopisnik domaćih medija poput FoNeta, Bete, Radio Beograda... Njegova karijera traje i danas, već gotovo pedeset godina i obeležena je mnogim prestižnim nagradama a jedna od njih je i nagrada „Stanislav Staša Marinković“ koju dodeljuje list „Danas“ za novinarsku hrabrost i posebne domete u istraživačkom i analitičkom novinarstvu.

Foto: Viktorija Jović

Kako je biti slobodan novinar u Vranju?

- Teško. Mnogo teže nego u Beogradu, Novom Sadu, Nišu. Biti slobodan novinar u Vranju znači imati kompletnu vlast na leđima. To znači biti protiv neznanja, primitivizma i svih društvenih devijacija imati dve trećine konzumenata protiv sebe. Utoliko je slobodan novinar ili ne, stvar ličnog ili profesionalnog izbora.

Da li ste imali pritiske od strane ljudi koje ste kritikovali?

- Biti slobodan novinar i nemati kritičare i one koji ti prete je prosto nespojivo. Jedna od situacija je da su mene nakon 20 godina izolovali jer sam bio opasan za vlast, za ljude iz vlasti, institucije. Jedni sa tobom nisu smeli,a drugi nisu hteli da komuniciraju. Osećao sam se kao čovek koji je prenosnik neke opake zarazne bolesti.

Dakle, pritiske se imali uglavnom od onih koji su na višim pozicijama?

- Naravno, jedino ljudi iz vlasti, koji ne poštuju zakone mogu da te ostave na ulici i ukinu sve izvore informacija. Bilo da jesi ili nisi ti postaješ „domaći izdajnik“ i „strani plaćenik“, šta god to značilo, a ja sam upravo tim putem krenuo kao slobodan novinar.

Koliko imate podršku Vaših sugrađana, da li oni dele Vaše mišljenje?

- Imam, ali su to uglavnom ljudi bez moći, bez uticaja, bez slobode... Ljudi koji život žive u strahu, ubeđeni da „zidovi imaju uši“. Najgori su činovnci: oni su „do dva“ portiv tebe „posle dva“ te obožavaju.

Koliko se izveštavanje pormenilo od početka vaše novinarske karijere pa do sada?

- Na žalost, mnogo. U Titovo vreme samo su Tito i Savez Komunista bili nedodirljivi i živeli kao „beli medvedi“. Međutim, danas svi predsednici od kućnig saveta do Vučića, zovu Tito, a sve insitucije koje imaju pečat, zovu Savez komunista, 95 posto medijskih radnika prodali su „veru za večeru“ i golu egzistenciju.

Da li to znači da su tada mediji bili slobodniji?

- Jesu, naravno. Tada su svi sem Tita i Saveza komunista bili legitimne mete. U to vreme kada bi novinar pozvao direktora na razgovor, ovaj bi prvo otišao kući da obuče troje gaća da bi se zaštitio od pitanja. Danas u Srbiji vlast ne poštuje ustav i Zakone, plus nemamo državu i institucije.

Za kraj razgovora, koji savet biste dali mlađim kolegama?

- Umesto saveta odgovoriću tuđim aforizmom: Tesla je imao samo 19 godina kada je napustio zemlju i otišao u Ameriku. Stvarno je bio genije.

MILICA KRAVIĆ AKSAMIT: Strah od osude i stigmatizacije žrtvu drži prikovanu za nasilnika

Wed, 20 Jan 2021 19:30:50 GMT

Stvaranje svesti o fenomenu i krivičnom delu trgovine ljudima jako je važno, jer sve dok imamo oduzimanje života i sloboda nekim ljudima, društvo u kome živimo ne može dobro i zdravo funkcionisati. Novinarka Milica Kravić Aksamit u svojoj radijskoj emisiji „Žena u kutiji“ uspela je da kroz surove priče žrtava trafikinga razbije predrasude koje su se vezivale za ovaj fenomen, ali i da izbegne stigmatizaciju osobe koja je to preživela.

Foto: Lična arhiva sagovornice

Novinarstvo je diplomirala 2011. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a dalje svoje obrazovanje nastavlja devetomesečnim specijalističkim studijama iz oblasti interkulturalnosti u Švajcarskoj. Mlada novinarka, aktivistkinja i feministkinja završila je obuke Zavoda za ravnopravnost polova i Mreže žene protiv nasilja za rodno osetljivo medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama. Aktivistkinja je pokreta „Podrži RTV“ kao odgovor na političke pritiske i gušenje medijske slobode u ovoj javnoj medijskoj ustanovi. Već sedam godina je zaposlena na Radio-Televiziji Vojvodine, bila je voditeljka Jutarnjeg programa „Dobro jutro, Vojvodino“, a danas je autorka emisije „Žena u kutiji“ u kojoj je pokrenula serijal „Trgovina ljudima“ sa ciljem da kroz priče žrtava predstavi ovaj fenomen, stvori svest i na taj način pomogne sprečavanju širenja trafikinga.

Šta je to trgovina ljudima i kakva je zapravo svest o tome?

– Temu trgovine ljudima jako je važno da sagledavamo u novinarstvu kao kompleksan fenomen i krivično delo, a ne kao pojedinačan slučaj. To znači da su nam potrebni analitički tekstovi i priče koje se bave uzrocima za činjenje tog krivičnog dela, profilima žrtava i trafikera, kao i posledicama po žrtvu, ali i svest da to može nekome koga poznajemo da se dogodi. Glavna predrasuda je da se to ne dešava u Srbiji, ali je situacija potpuno drugačija. Srbija je zemlja vrbovanja, tranzita ali i konačne destinacije. Drugim rečima, trgovina ljudima se dešava doslovno u našem komšiluku, u našem gradu, susednom selu ili na drugom kraju zemlje, a ne tamo negde daleko nekim ljudima sa kojima ne delimo ništa. To mogu da budu vaše sestre, izbeglice, migranti, ali i vaši prijatelji, očevi ili svako od nas. To je ono što kroz novinarski posao treba da govorimo, poručujemo i dokazujemo pričama. Važno je da utičemo na podizanje svesti i objašnjavanje rizika. Jednom rečju – prevencija. Eto to je zapravo naša najvažnija uloga kao novinara i novinarki – da damo podršku nevladinom sektoru i institucijama koje se time bave. Evropska komisija je 2007. godine proglasila 18. oktobar za Dan borbe protiv trgovine ljudima. Poslednjih 10 godina u Srbiji se ovaj datum obeležava, kao i u drugim zemljama Evrope, konferencijama, tribinama i drugim relevantnim aktivnostima koje dodatno rasvetljavaju problem pred očima javnosti.

U vašoj emisiji „Žena u kutiji“ snimili ste serijal na temu trgovine ljudima. Šta je na vas ostavilo najveći utisak tokom snimanja?

– Serijal o trafikingu koji smo emitovale u okviru naše radijske emisije „Žena u kutiji” sastojao se od šest istinitih priča, ispovesti žrtava trgovine ljudima. Kako bismo izbegle retraumatizaciju tih osoba, koristile smo objavljene priče sa sajta NVO „Atina” i prilagodile ih radijskom formatu. Potom su priče interpretirale glumice sa Novosadske Akademije, uz važne audio efekte. Najvažnije nam je bilo da ispričamo te surove i teške priče, a izbegnemo patetiku, što je ujedno i najkomplikovanije. Takođe, želele smo da kroz konkretne priče zapravo sve vreme nudimo informacije o samom fenomenu, uzrocima i posledicama, a nikako senzacionalizmu, detaljima ili okrivljavanju žrtve. Kroz taj rad mnogo toga smo naučile, jer su i same priče potresne i važne, kao i informacije i znanje koje su sa nama podelili sagovornici iz policije, zdravstva, Sigurne ženske kuće, nevladinih organizacija, školstva, i sudstva i tužilaštva. Saznanje do kog sam došla kroz ovaj proces, a koje je na mene ostavilo najveći utisak, jeste da mnoge devojke koje su preživele trafiking svedoče tu mračnu istinu da su maltene prvi put u svom životu tretirane sa poštovanjem i da im se neko obraćao sa dostojanstvom, upravo u „Astri” i „Atini” (nevladinim organizacijama koje nude pomoć žrtvama) u trenucima kada su upitane kako se osećaju, šta žele i kako može da im se pomogne.

Da li je rečenica „Sama si kriva” zapravo to čega se žrtva boji da će dobiti kao reakciju?

– Apsolutno je strah od osude i stigmatizacije ono što žrtvu u nekoj traumatičnoj situaciji dodatno drži prikovanu za nasilnika ili trafikera. Često osobe u krizi ni nemaju osobu na koju će da se oslone ili podršku sredine da reše problem i izbore se za svoju slobodu. Okrivljavanje žrtve simptomatično je i u sredinama kojima žive, komšiluku, porodici, ali i u institucijama kao što su policija, domovi zdravlja, na kraju i sudovi, koji u nizu pitanja koje iznova i iznova postavljaju osobi koja je preživela strašnu traumu, nesvesno i iz neznanja dodatno traumatizuju tu osobu. Nesenzibilisanim pitanjima poput „Zašto niste prijavili nasilje” ili „Kako niste uspeli da pobegnete od trafikera” stručna ili nestručna javnost odmaže ranjivim osobama i kod njih budi dodatan osećaj krivice.

Ko brine o žrtvi kada se ona izvuče iz lanca trgovine i kakva joj je šansa za dalji normalan život?

– Pre osam godina osnovan je Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima u Beogradu. Pored toga, aktivisti i aktivistkinje nevladinih organizacija koje se bave pružanjem podrške preživelima trafikinga tvrde da je integracija u društvo moguća, kao i prevazilaženje trauma. Mnogo je priča iz njihovog iskustva sa srećnim krajem, uz naravno dugogodišnji rad sa žrtvama i trud celog sistema da se one izbore sa sopstvenom traumom i osudama društva, porodice, medija i svih stubova društva.

S obzirom da držite obuke mladim novinarima i novinarkama na temu izveštavanja o trgovini ljudima, koji je vaš savet kako da oni pravilno postupaju u takvim situacijama?

– Sedam je pravila za izveštavaje o osetljivim temama i to su moji saveti. Sada bih izdvojila da je pre svega bitno da nema senzacionalizma i da se čuva identitet žrtava. Takođe je jako bitno voditi računa da se kroz tekst nasilnik ne opravdava nekim osobinama ili sklonostima. I izdvojila bih da je biranje fotografija izuzetno važno – mora se paziti da slike ne pozivaju na nasilje ili ne retraumatizuju žrtvu.

ZORAN STRIKA: Nama su potrebne promene na nivou svesti čitavog društva

Tue, 22 Dec 2020 19:09:40 GMT

Zoran Strika je pet godina radio kao novinar portala 021, a avgusta meseca napredovao je do pozicije odgovornog urednika. U svojoj dosadašnjoj karijeri osvojio je veliki broj nagrada, a najznačajnije su bile nagrada za najboljeg mladog novinara u Novosadskoj školi novinarstva “Marina Kovačev” za 2019. godinu, kao i nagrada za izveštavanje o problemima životne sredine.

Kako Strika naglašava razumevanje naroda jedan je od ključnih faktora dobrog novinarstva, kao i iskrenost i predstavljanje stvarnosti onakvom kakva jeste.

Kada si i kako shvatio da želiš da se baviš novinarstvom?

– Znao sam da želim da se bavim pisanjem na neki način i onda sam razmišljao o tome gde se najbolje pronalazim. Dosta toga me je oduvek zanimalo, muzika, sociologija, psihologija, politika, sport – ljudi jednostavno. Najpre sam razmišljao o književnosti, ali je neka "ekonomska" računica rekla da je možda bolje novinarstvo. Zapravo, radi se o tome da sam shvatio da mi novinarstvo pruža mogućnost da se izrazim onako kako želim u vezi sa onim što me interesuje u tom momentu. Otvara tu mogućnost "skakanja" iz oblasti u oblast i konstantno te tera da učiš, da saznaješ nove stvari i uzbudljivo je. U suštini, novinarstvo je bilo jedini racionalni korak koji sam mogao da načinim na kraju srednje škole.

U toku studija radio si i za naš portal, Univerzitetski odjek, za Žurnalist i za portal 021. Kako si uspevao sve da postigneš i da diplomiraš u roku?

– Mislim da sam na kraju malo otegao sa dikcijom, pa da nije bilo baš u roku, ali tu je negde. Iskreno, dosta stvari sam radio nekako stihijski, upao u gomilu toga možda jednim delom i nesvesno. Bilo je u nekim situacijama prilično naporno, jer sam zaista hteo da što više vremena provodim u redakciji 021, jer sam znao da je tamo preko potrebno iskustvo, a opet sam znao da je neophodno i znanje koje stekneš na faksu. Nekako sam uspeo da pomirim te dve potrebe, a i katedra je bila super i svi su izlazili u susret. Dobro je kada postoje ljudi koji primete neki rad i onda ga poguraju i usmere na neki način. I na Univerzitetskom odjeku i u Žurnalistu, na faksu, naravno i na 021, stvarno mi je bilo super, koliko god u nekim momentima delovalo naporno, jer su se dešavali dani kada ujutru idete na jezik, posle toga u redakciju, a onda recimo od 15 do 19 časova ste ponovo na predavanjima. Trudio sam se da gledam na to kao neku vrstu pripreme, da se jednostavno navikneš da se osećaš iscrpljeno možda u nekom trenutku, da se navikneš na rad i na to da možda nije uvek količina truda koji ulažeš u nešto proporcionalna nagradi koju dobiješ taj trud. Ali, sve je to u redu, na kraju dođe na svoje.

Koliko truda i napora ulažeš u svoj rad s obzirom da si od avgusta odgovorni urednik portala 021? Da li si aktivan samo u toku svog redovnog radnog vremena ili si ipak uvek u „akciji“?

– Ta nova pozicija jeste nešto čemu sam stremio, ali iskreno nisam očekivao da će to biti ovako brzo, posle pet godina rada u mediju i sa 24 godine života. Potrebno je tu još iskustva, pa je i ovo sve jedna škola za mene ponovo. Što se tiče toga da li sam "working hard or hardly working", nadam se da je ovo prvo. Izmenile su se dosta obaveze u odnosu na prethodni period. Trudim se da i dalje radim novinarski posao, da pišem priče, budem deo tima, tako da deo posla ponesem kući i tu ga nastavim, barem kada je reč o uređivanju tekstova, ali i drugi poslovi koji su došli sa tom novom "pozicijom". Koncept slobodnog dana je dobrim delom izbrisan, naporno je, ali je i zanimljivo. Postoje sitnice koje učine da se osećate dobro zbog onog što radite, pogotovo kada napravite neku kul stvar. Onda ste ponosni i to što radite ima smisla.

Koje iskustvo smatraš najznačajnijim? Šta misliš da li je formalno, fakultetsko, obrazovanje dovoljno za kvalitetnog novinara?

– Mislim da je dobro kada neko ima i diplomu da je novinar, ali daleko od toga da je to dovoljno ili presudno za bilo šta. Genijalni novinari su došli iz nekih potpuno "levih" oblasti. Jako je važno da je novinar osoba koja je u kontaktu sa narodom, sa ljudima na ulici, da je to neko ko razume šta mu govori komšinica Stana, jednako kao što razume kakvu maglu mu prodaje neki političar. Pit Hamil i Džimi Breslin legende su američkog novinarstva upravo zato što su uspevali da u sebi očuvaju tu vrednost razumevanja. Fenomenalni Veselko Tenžera bio je fenomenalan upravo zato što je znao da vam dočara miris bircuza u kom se šljaker sprema na put do stanice za prvi tramvaj preko Trešnjevke, pa onda vi to stavite u vama neki bliži kontekst i shvatite da su ljudske patnje, muke i problemi, isti kroz decenije i da se geografija tu malo toga pita. Nepravda je uvek načinjena, na novinarima je da je otkrivaju i da ispričaju sudbine ljudi, poštujući ih pri tome. Možda mediji u ovom trenutku mogu malo toga da učine, ali hajde barem da budu iskreni i da stvarnost predstave onakvom kakva zaista jeste. Onda će se možda nešto i dogoditi, jer je istina toliko neprijatna da vas jednostavno tera na reagovanje.

Dobar deo tvojih kolega sa fakulteta nakon završenih studija ipak odustane od novinarstva. Šta misliš zašto je to tako i šta bi im ti poručio?

– Činjenica je da redakcije u Srbiji ne mogu da prime sve novinarke i novinare koji u jednoj godinu steknu diplomu i zvanje diplomiranog novinara. Na desetine njih svake godine u Novom Sadu, Beogradu i Nišu završava fakultet, ali jednostanvo nemaju gde. To je šteta, jer među nama zaista ima kvalitetnih ljudi, koji bi bili odlični ukoliko bi im se pružila prava prilika i ukoliko im krila ne bi bila "skresana" odmah na startu. Jako važno je i to da se dozvoli mladima da greše, jer jedino tako mogu da uče, zbog toga je potrebno strpljenje starijih i iskusnijih. Nemam nikakvu poruku za one koji su odustali. Verujem da postoje i bolji životni putevi od novinarstva. Uostalom, važno je na kraju da radite ono što vas ispunjava ili što vam ostavlja vreme da uživate u životu. Sad, da li ćete sa diplomom novinara raditi u korisničkom servisu ili osnovnoj školi, ili pak ako sa diplomom matematičara upravo završavate priču o korumpiranom političaru, totalno je nebitno. Poenta je samo da ste zadovoljni time što radite ili da tražite put do onog što vas ispunjava.

Opiši nam u par rečenica novinarstvo u Srbiji iz tvog ugla i koje stvari bi voleo da promeniš.

– O novinarstvu u Srbiji je već toliko toga rečeno da se bojim da ću se samo ponavljati. Zaista je na niskim granama kada je u pitanju kvalitet, ali barem isplivaju oni koji vrede. Potrebno je građani da shvate da je potrebno da "dolivaju ulje na vatru" kod retkih baklji ovde koje osvetljavaju put. Društvo ne može bez slobodnog novinarstva, ali isto tako ni novinarstvo ne može bez građana koji će da pomognu pristojne medije. Nama su potrebne promene na nivou svesti čitavog društva, čitavih generacija. Ne možete očekivati da će građani biti spremni da izdvoje mesečno 500 dinara za neki onlajn medij, ako im je prethodno usađeno da je potrebno da mesečno plate račun kablovskom operatoru i da je čitavo prostranstvo interneta njihovo, besplatno, a uz to nemaju uslove i za neke druge osnovne stvari.

JELENA ZORIĆ: Da su novinari složniji i političari bi shvatili da nisu toliko moćni

Fri, 23 Oct 2020 18:19:27 GMT

Ovogodišnja povelja Srpskog filantropskog foruma za izuzetno profesionalno izveštavanje, kao i nagrada za hrabrost u izveštavanju, pripali su reporterki televizije N1 Jeleni Zorić.

Foto: Nebojša Babić

Novinarstvom se bavi duže od dve decenije, a veoma često izveštava iz različitih kriznih situacija kao što su elementarne nepogode i demonstracije. Za televiziju N1 radi od 2014. godine, a prethodno se kao novinarka televizije Studio B istakla radom u crnoj hronici. Ove godine posebnu pažnju privukla je izveštavanjem za vreme građanskih protesta u Beogradu tokom jula, koji su obeleženi ogromnim količinama suzavca, ali i scenama nasilja. Takođe izveštavala je i iz takozvane crvene zone u kovid bolnici Bežanijska kosa, u vreme kada je bio najveći broj obolelih od virusa korona od početka epidemije, što je objedinjeno u emisiji „Glad za vazduhom“. Autorka je i drugih specijalnih emisija kao što su „Helikopter“, „Jovanjica“ i „Krušik“, u kojima se govori o različitim aferama iz našeg društva.

U razgovoru za naš portal Jelena Zorić, između ostalog, govori o poteškoćama i pritiscima kojima su novinari svakodnevno izloženi i o svom iskustvu kada je reč o izveštavanju u kriznim situacijama. Na početku razgovora ističe da su joj povelja Srpskog filantropskog foruma i nagrada za hrabrost veoma važne, jer su joj to ujedno i prva priznanja, budući da nikada nije konkurisala ni za jednu nagradu, iako su joj, kako kaže, kolege često predlagale da to učini.

– Želela sam ako ikada dobijem neko priznanje za svoj rad da se to desi upravo ovako, to jeste da neki ljudi sami osete potrebu i da mi daju do znanja da su nešto posebno zapazili u mom izveštavanju, i da je to takav utisak ostavilo na njih da smatraju da baš ja zaslužujem priznanje.

Kada izveštavate sa različitih događaja veoma se često desi neki incident. Da li je to slučajnost ili ipak vi više od ostalih volite da izveštavate s takvih dešavanja?

– Izveštavam uglavnom sa vanrednih događaja, o kriminalu, sa elementarnih nepogoda, demonstracija, pa je u tim situacijama i logičnije da dođe do nepredviđenih događaja. Iako volim da radim u dinamičnim situacijama, s podjednakom strašću sam kao mlada novinarka izveštavala i sa kulturnih događaja. Prosto volim novinarstvo. Najbolje su one priče koje se same dese, a ja ih samo prenesem. Nikada ne jurim priču, niti je predstavljam dinamičnijom nego što jeste. Pošto mi se najbolje priče, da tako kažem, same dese, izgleda da postoji i neki splet okolnosti koji nagrađuje one koji nastoje da budu iskreni u ovom poslu.

U centru pažnje posebno ste bili u julu za vreme građanskih protesta u Beogradu. Koliko je bilo teško i zahtevno izveštavati u toj situaciji s obzirom na to da je policija ispalila veliku količinu suzavca?

– Suzavac nije neobičnost na većim protestima. I snimatelj i ja smo to prihvatili kao okolnost u kojoj nije bas najlakše snimati i govoriti, ali to prihvatite kao tako i trudite se da se prilagodite koliko god možete, da na najbolji mogući način ispunite očekivanja gledalaca. Recimo, imam vrlo jaku alergiju na sunce, pa opet svako leto izveštavam. Posao novinara zahteva da sebe nikada ne stavlja u prvi plan, pošto je gledaocima ili čitaocima na usluzi. Tako sam sebi odavno rekla i onda lakše prihvatam bilo kakvu situaciju.

Tokom protesta mogle su se videti scene nasilja, kao i druge situacije koje izazivaju empatiju i bude različite emocije. Koliko je teško u takvim slučajevima odvojiti taj emotivni deo od profesionalnog i ostati dosledan novinarskom kodeksu, to jest izveštavati objektivno?

– Samo objektivno i istinito novinarstvo je novinarstvo. Emocije ne suzbijam već ih iskazujem. Smatram da je najiskrenije iskazivanje emocija odnosno empatije kada prenosite istinito šta se dešava, a zaključke donose gledaoci.

Budući da radite za televiziju N1 često ste i vi i vaše kolege na udaru vladajuće strukture. Kako se nosite s tim pritiskom i da li imate osećaj da vam je možda ugrožena bezbednost?

– Odnos političara prema novinarima u velikoj meri otežava rad, međutim i oni su samo jedna od okolnosti. Moje je da istrajem i da nastavim da tragam za odgovorima koliko god da mi neko otežava dolazak do njih. Obraćam pažnju, ali ne pridajem veliki značaj tom odnosu političara prema mojim kolegama i meni. Mi pitamo i radimo priče, a gledaoci sve sami shvate kako se ko od političara ponaša – da li izbegava odgovor ili posle pitanja pribegava čak i vređanju novinara. Gledaoci, to jeste građani sami će odlučiti šta će gledati, a naposletku će morati i sami da odluče za koga će glasati, to jeste kakva im politička opcija odgovara za život, pa i za odnos prema medijima u njihovoj zemlji. Kada je reč o bezbednosti, mogu da kažem da sam rešila da budem novinarka koja izveštava istinito i nepristrasno, tako da je to odavno stvar odluke, a o osećajima na tu temu prestala sam da razmišljam.

Foto: Nebojša Babić

U toku protesta moglo se videti i da su pojedini građani upućivali ružne reči na račun televizije N1. Da li ste tada osećali strah, s obzirom na to da su neki novinari bili izloženi i fizičkom nasilju?

– Uvrede me nisu omele, zaista nisu prijatne, ali verbalni delikt ne postoji. Često sam se trudila da čak dam priliku da u živom programu kažu šta misle i oni koji su nas vređali, jer me veoma interesuje i njihovo mišljenje. Lako je reći da je N1 televizija na kojoj nema zabranjenih sagovornika, ali ste obavezni da to prikažete i u praksi. Fizičkih napada na medijske ekipe je nažalost bilo i to je jedan od odraza u kom smo stanju kao društvo. Nije da nisam očekivala da snimatelja i mene može i to da snađe, ali to nije bio razlog da prekinemo s poslom.

Šta vas je motivisalo da odete u takozvanu crvenu zonu i izveštavate direktno iz kovid bolnice, iako ste bili izloženi opasnosti od zaraze?

– Motiv je bila obaveza i odgovornost prema gledaocima koji su izabrali da gledaju N1 i zahvaljujući njima primam platu, jer kako da pokažete koliko je virus korona opasan ako ne uđete u crvenu zonu? O riziku od zaraze nisam toliko razmišljala, novinarstvo jeste rizična profesija, ali sama sam je birala.

Koliko je bilo zahtevno snimiti materijal u kovid bolnici Bežanijska kosa, s obzirom na to da ste i vi i snimatelj bili u skafanderima i pod punom zaštitnom opremom?

– Brinuli smo o tome da ne narušimo etiku, da snimanjem ne uznemirimo ni pacijente ni lekare. Nositi skafandere nije prijatno, ali i to je jedna od okolnosti u epidemijskoj situaciji. Budete oznojeni, vruće vam je, teško dišete, pada koncentracija, ali prilagodite se i uradite posao najbolje što možete.

Svedoci smo stalnih pritisaka na novinare kod nas i u okruženju. Kako komentarišete trenutno stanje u novinarskoj profesiji u Srbiji i regionu?

– Situacija za novinare veoma je nepovoljna, izloženi su pritiscima, pretnjama, brizi o egzistenciji. To se neće promeniti preko noći. Nažalost, manjka i solidarnosti među novinarima, kada bi bili složniji bili bi i moćniji. Ovako su se mediji sveli na moćno oružje političara. Da smo složniji i da ne odustajemo kao esnaf od slobodnog novinarstva, mislim da bi političari shvatili da nisu toliko moćni, te bi se čestitije borili za glasove građana. Nažalost, moć profesije brojne kolege predale su bez borbe. Dok ne postanu hrabriji neće postati ni slobodniji.

Šta savetujete mladim novinarima i onima koji se uprkos svemu ipak opredele za ovaj posao?

– Budite časni i izveštavajte istinito i objektivno. Ne morate biti posebno kreativni, samo radite po pravilima i budite jako vredni. Ne srljajte, ali i ne odustajte! Budite kolegijalni kako biste očuvali profesiju i uvek služite čitaocima, slušaocima i gledaocima, jer oni su vaši jedini šefovi. Cenite ih, dajte im samo istinu, a oni će sami doneti zaključke. Ne zaboravite, budite uvek pristojni! Nekada će biti izuzetno teško, bićete nekada i usamljeni, ali pravićete sjajne priče i bićete novinari. Nikada bilo ko ne može da vas zaplaši koliko vi za istinu možete da istrajete.

VESNA RADOJEVIĆ: Snažne žene utirale put slobode, a na nama je da nastavimo dalje

Tue, 28 Jul 2020 11:11:49 GMT

Koliko je važna uloga novinara u pravovremenom i nepristrasnom izveštavanju o temama od javnog značaja postalo je jasno prve večeri protesta u Beogradu. Tada su novinarke televizije N1 Jelena Zorić, Tatjana Aleksić i Žaklina Tatalović satima izveštavale u veoma teškim uslovima.

Foto: Privatna arhiva

Sukob između policije i demonstranata tada je izazvao kišu kamenica i suzavaca koji su demonstranti i policija bacali jedni na druge, te je i izveštavanje u takvoj situaciji bilo veoma otežano, uzevši u obzir i činjenicu da je policija pokušala da spreči snimatelja da snimi kako tuku demonstrante. Situacija za novinarke nije bila bolja narednih dana pošto su policajci sprečili novinarku portala Nova S Milicu Božinović da priđe povređenom čoveku, a zatim je jedan policajac pendrekom udario po zadnjici, dok su je sutradan zajedno sa koleginicom Natašom Latković policajci napali jer su izveštavale sa protesta, iako su im pokazale novinarske legitimacije. Ovakve neprijatne scene otvaraju pitanje kakav je položaj žena u novinarstvu, a na pitanja odgovara Vesna Radojević, novinarka Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) i urednica na portalu Raskrikavanje koji se bavi dekonstrukcijom lažnih vesti i dezinformacija. Vesna je novinarstvom počela da se bavi 2011. godine u Produkcijskoj grupi Mreža a potom nastavila rad u Istinomeru 2013. gde je radila do oktobra 2017. godine. Dobitnica je nagrade za istraživačko novinarstvo u oblasti elektronskih medija koju dodeljuje Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i ambasada SAD u Beogradu.

Kojom ocenom biste ocenili položaj žena u profesiji?

– U ekonomskom smislu ne bih razdvajala polove, već bih sveukupno dala nisku ocenu – u odnosu na zemlje iz regiona naši novinari i novinarke imaju manja primanja, bez kolektivnih ugovora i sigurnosti preko ugovora o radu. Uglavnom su u pitanju autorski ugovori i uz to ide i nesigurnost. U poslednjih nekoliko meseci, kada je u Srbiji otvoreno nekoliko novih medija, vidim da se situacija u ekonomskom smislu popravlja – jer je mala ponuda dobrih novinara, pa su više i plaćeni. Ipak, primetno je da je mali broj žena na čelu medijskih organizacija. Te bolje pozicije, uredničke i direktorske, obično zauzimaju muškarci.

U Srbiji se smatra da je novinarstvo „ženska“ profesija jer ima više novinarki, ali žene u većini slučajeva nisu na pozicijama odlučivanja (pozicija glavnog i odgovornog urednika ili urednici rubrika). Koliko to utiče na položaj žena u profesiji i da li je bitno da li je na mestu glavnog i odgovornog urednika muškarac ili žena i zašto?

– Žao mi je što ću razočarati neke starije muške kolege, ali vreme novinarstva iz kafane koje je rezervisano samo za muškarce je odavno prošlo. Kao i u svakom kolektivu, žene lideri mogu da doprinesu na mnogo načina – smirenije su i imaju više razumevanja. Naravno da će za bolovanja, decu i druge obaveze žene imati više razumevanja. Po mom iskustvu, žene i više rade i hrabrije su. Možda je to moja uobrazilja zbog malo muških kolega, ali to je utisak koji imam.

Da li ste se u svojoj dosadašnjoj karijeri osetili diskriminisano zbog svog pola?

– Sigurno je bilo nekih situacija, naročito dok sam bila na početku karijere. Kada imate želju i inat da radite posao profesionalno, ima starijih kolega koji će se tome podsmevati i samim tim neće vam dozvoliti da se iskažete dovoljno i ugrozite njihov položaj. Imala sam sreću da radim u malim kolektivima, gde smo se svi međusobno podržavali, tako da nisam imala mnogo problema. Vrlo često međutim dobijamo komentare od samih čitalaca koji se pitaju koliko je novinarki iz KRIK-a, na primer, udato i ima decu. To nije diskriminacija, ali jeste stavljanje u rodne uloge u kojima je žena rođena samo za to da ima decu, ali ne i karijeru. To je dominantan stav u muškom svetu u kakvom mi živimo, ali me takvi komentari svakako nimalo ne dotiču.

Koliko je opasna činjenica da nosioci javnih funkcija svojim ponašanjem daju primer kako se (ne) treba ophoditi prema novinarima a pogotovo novinarkama?

– Kao i u svakoj profesiji, zbog dominantnog paternalističkog stava, žene su u lošijem položaju. Kada jedan žandarm sebi da za pravo da nekog udari pendrekom po zadnjici, to samo znači da zna da za to neće biti kažnjen. Za mene je to i seksualno uznemiravanje, ali ovo društvo je visoko tolerantno na nasilje nad ženama. Komšije ćute kad vide nasilje, mnogi kažu „a možda je i zaslužila“ i tako se zatvara krug iz kog neke žrtve nikada ne mogu da izađu. Ako se dovoljno puta pokaže da država neće tolerisati bilo kakav vid nasilja, onda će se i svest mladih muškaraca promeniti. Nažalost, sve je potpuno drugačije. Kada to, pride rade muškarci koji zauzimaju neke javne funkcije koje za sobom vuku moć, stvar postaje mnogo gora po žene, jer se tim muškarcima gotovo uvek sve oprašta.

Ako ste se susreli sa diskirminacijom, kako ste se osećali i šta ste učinili po tom pitanju?

– Žene svakog dana osete neki vid uznemiravanja, mada ne mogu da se setim da nekad nisam dobila neki posao samo zbog toga što sam žena. A kada govorim o uznemiravanju, mislim na poruke čitalaca koji vas gledaju samo kroz tu prizmu pola i dozvoljavaju sebi mnogo više nego što bi to učinili sa nekim muškim kolegom.

Da li mislite da bi vam rad u profesiji bio lakši da ste muškog pola?

– Verovatno da, kao što bi mi bilo lakše u ovom muškom svetu, ali nikada se ne bih menjala za tako nešto. Snažne žene su utirale put nama da budemo slobodne, a mi ćemo samo dalje taj put da krčimo. To je jedna od boljih uloga koje imam u životu.

Tamara Skrozza: Hrabrost i sloboda medija u Srbiji

Sun, 24 Nov 2019 08:18:34 GMT

Novinarka nedeljnika Vreme i stalna saradnica agencije FoNet i portala Cenzolovka, Tamara Skrozza, ovogodišnja je dobitnica nagrade Fondacije „Katarina Preradović“, koja se dodeljuje za novinarsku hrabrost, izuzetnost i doslednost. Priznanje je 2017. godine ustanovila Fondacija „Katarina Preradović“, a nagrada se dodeljuje za ispunjavanje visokih profesionalnih i etičkih standarda i doprinos u razvoju društva.

Foto: Tamara Skrozza (www.mc.rs)

Želja za novinarskom profesijom kod Skrozze se probudila tek u vreme protesta 1997. godine, a od 2000. do danas zaposlena je u nedeljniku Vreme. Radi kao novinarka i urednica vesti, radija, nedeljnika i internetskih portala u Srbiji i na Zapadnom Balkanu. Zbog tema kojima se bavi, često je snosila posledice i bila izložena lažima i napadima tabloida, ali to je nije zaustavilo da ostvaruje svoje ciljeve, uprkos preprekama na koje nailazi.

Budući da ste dobitnica ovogodišnje nagrade iz Fondacije „Katarina Preradović“, da li ste je možda poznavali?

- Nažalost, nisam upoznala Katarinu. Ipak, poslednjih mesec dana njenog života, čak smo imale i zajedničku „tezgu“, obe smo pisale kolumne za sajt Radio televizije Vojvodine. Otišla je dan nakom što smo dobile prvi honorar, i to baš na moj rođendan. Osećam bliskost s njom, a sebi možda neopravdano laskam da smo imale i više zajedničkog nego što se to možda čini na prvi pogled.

Šta sprečava novinare da iskažu hrabrost u današnje vreme?

- Pre svega, potreba da žive komfornije. Hrabrost, koja bi trebalo da bude aksiom u našem poslu, jako mnogo košta. U novcu, u karijeri, zdravlju, porodičnom životu: ona podrazumeva manju zaradu, periode kada uopšte nemaš posla, redovne bolesti, iznenadno umiranje, nerazumevanje najbliže okoline, u velikom broju slučajeva rasturene porodice.

Da li novinarska hrabrost podrazumeva samo oštro pero i samopouzdanje?

- Ne. Novinari se ne izražavaju samo oštrim perom, već kompletnim pristupom poslu i životu. Hrabrost pre svega znači doslednost svojim principima i vrednostima, i spremnost da se za odbranu tih principa i vrednosti borimo, bez obzira na cenu koju ćemo platiti. Pritom, ta hrabrost ne znači da se ne bojiš, već samo da uprkos strahu ideš dalje i ne posustaneš.

Koliko su novinari dosledni principima?

- Kako ko. Veliki deo se, nažalost, već prodao za sitne pare i poneku privilegiju, ali ja i dalje verujem da oni nisu u većini. Oni koji su ostali dosledni, „teraju dalje“ čak i kada se čini da se više i dalje ne može. I zato ih volim, i cenim.

Koliki uticaj režim ima na današnje medije?

- Režim direktno kontroliše veliki broj medija, a one koje nije uspeo da prinudi na poslušnost kažnjava ekonomski, tako što zabranjuje firmama da se reklamiraju, politički ih diskredituje javno i profesionalno, bojkotuje ih i diskriminiše. Sve to znači da nezavisni mediji zapravo jedva preživljavaju i da je pitanje koliko će uopšte moći da prežive. Ovako kako je sada, opstanak im je praktično nemoguć.

Da li je sloboda medija realno ostvariva ideja u našoj zemlji?

- Mislim da je svaka vrsta slobode donekle utopija i da apsolutna sloboda ne postoji, ali da se ipak vredi boriti za nju, stremiti joj kao idealu. To se odnosi i na slobodu medija. Iako mislim da istinski slobodan medij ne postoji, iz finansijskih razloga pre svega, borimo se da se tome primaknemo što je moguće više.

Kako novinari treba da se bore za slobodu?

- To je lična odluka svakog od nas. Ja o tome pišem i govorim, učim svoje dete i polaznike treninga na kojima predajem, ne prihvatam kompromise, odbijam da učestvujem u bilo čemu što je čak i minimalno protiv mojih principa i verovanja. Pre svega, mislim da bi novinari trebalo da „žive“ svoj posao i da u svom neposrednom okruženju budu uzori borbe za slobodu govora i mišljenja.

Lazar Čovs: Što ljudi hoće da sakriju, tu novinar stupa na posao

Sun, 24 Nov 2019 14:59:34 GMT

U današnje vreme pogotovo u Srbiji, ređe je susresti se sa novinarskim pristupom koji je posvećen pronalaženju istine, zadržavanju moralnih i etičkih načela profesije u radu ili jednostvnije rečeno, istraživačkim novinarstvom. Svetao primer dobre novinarske prakse predstavlja student novinarstva Lazar Čovs koji je početkom septembra dobio nagradu za najbolji istraživački tekst, na Međunardnom festivalu studenata novinarstva „On the record“.

Foto: Lazar Čovs (Teodora Belić)

Lazar Čovs je završio srednju Elektrotehničku školu u Novom Sadu, potom upisao Prirodno-matematički fakultet na Odseku za biologiju i ekologiju. Nakon prve godine, napustio je studije, kako bi upisao žurnalistiku na Filozofskom fakultetu gde je i dalje student. Pored studija radi kao freelance novinar, pomoćnik je urednika portala Fake News Tragač, koji se bavi razotkrivanjem lažnih vesti. Pored novinarskog rada bavi se i dugi niz godina aktivizmom, a skoro više od decenije aktivan je u Pokretu gorana. Pored toga je deo drugih nacionalih i međunarodnih organizacija za studente i aktiviste. Kao freelance novinar, pisao je do sada za Centar za istraživačko novinarstvo (CINS), Vojvđanski istraživačko-analitički centar (VOICE), Autonomiju, kao i za nedeljnik Vreme gde je objavljen i nagrađeni tekst.

Početkom septembra ste osvojili nagradu za najbolji istraživački tekst na festivalu ,,On the record“, za vaš tekst ,,Misterija tela pored klupe“, koji je objavljen u nedeljniku Vreme. Kako ste sazanali za slučaj smrti Milovana Ivića, uprkos zataškavanju?

- To kako sam došao do informacija je potpuno obskurno i jedan od najčudnijih izvora koje sam imao u životu. Nije tajni. Vozio sam se taksijem i razgovaro sam sa taksistom o svemu i svačemu i dotako sam se toga da sam novinar. Kada je čuo da sam novinar, on se malo zamislio i rekao je: ,,Slušaj.“, i ispričao mi tu priču. Ispostavilo se da je on Milovanov očuh, odnosno nevenčani suprug Milovanove majke. On mi je ispričao priču, ja sam rekao: ,,Vidite ja Vama verujem da je to tako, ali ja moram razgovarati i sa Milovanovom majkom, moram videti neke papire koje Vi imate, moram poslati zahteve za informacije od javnog značaja, da dođem do drugih informacija, do drugih dokumenata i prosto ja to moram iz svoje perspektive kao novinara da to proverim. Nije da sumnjam u to što Vi govorite, ali prosto to je moja obaveza.“ Otud je informacija došla do mene. Sasvim slučajno, ali je onda usledilo jedno osam meseci temeljnog rada i istraživanja, proveravanja i učenja farmakokinetike, da bih razumeo šta se to uopšte desilo. Bilo je svega i malo natezanja sa policijom.

Vi ste se redakciji Vremena obratili sa već završenim tekstom?

- Tekst je već ranije bio pri kraju i onda je bilo pitanje gde će biti objavljen. To kod freelancera obično tako i funkcioniše, da li će u jednoj ili u drugoj redakciji objaviti tekst. Na kraju sam sa Vremenom došao do nekog sporazuma kako bi to moglo. Morao sam da ga skratim. Ovo je pojednostavljena verzija, što je izašla na četiri strane. Inače je priča dosta kompleksnija, ima tu još da se radi. Ima materijala za još jednu priču. Čuo sam da će N1 možda raditi dokumentarac, da su čak i snimali već nešto za to. Razgovarao sam sa Jovanom Gligorijević iz Vremena, pomenuo da imam tekst i dokle sam stigao. Ona se obradovala. Predložila je da ga objavimo u Vremenu i to je bilo to.

Proveli ste osam meseci na istraživanju ovog slučaja, verovatno je prikupljanje lekarskih podataka, izjava, nalaza bilo dosta iscrpno za vas. Šta je za vas predstavljalo najveći izazov u istraživanju ovog slučaja?

- Nisam baš razmišljao o tome. Najveći izazov, ne znam. Nešto između toga da se utvrdi tajmlajn, utvrditi odgovornost, formulisati tekst da ja ne kažem ništa što je neprovereno. Nije bio možda najveći izazov, bio je najzahtevniji. To je oduzelo najviše vremena. Zato što sam u jednom trenutku pre nego što sam počeo da pišem tekst, imao preko 80 strana različite dokumentacije do koje sam došao. To ne može nikako sve da uđe u tekst. Ozbiljan je posao odabrati ono što je najvažnije, staviti to u neki vremenski sled. To mi je bilo najizazovnije od svega. Dodatna otežavajuća okolnost jeste što ja živim baš na teritoriji te policijske stanice sa Detelinare, pa sam tu malo bio i paranoičan. Bilo je tu svega.

Kažete da ste bili paranoični, da li ste imali neke neprilike sa policijom po objavljivaju ovog teksta?

- Ovim povodom nakon objavljivanja teksta do sada nisamo imao ništa, za šta ja znam.

Početkom oktobra objavljen je vaš priručnik ,,Ka bezbednim javnim skupovima“ na sajtu Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. Zašto ste se odlučili baš za tu temu?

- Obrnuto je teklo. Beogradski centar za bezbednosnu polituku imao je definisanu temu i oni su nakon jednog njihovog programa pozvali mene. Imao sam izlaganje na tu temu slučajno, spontano i oni su odlučili da im ja delujem kao neko ko bi mogao da napiše tekst na tu temu koji je zasnovan i na iskustvima, odnosno da ima konkretna iskustva za konkretne korake pri prijavljivanju skupa, koje mogu da podelim sa ljudima i koja će njima biti korisna. Onda smo prosto nekako dogovorili obim, koji sam ja duplirao. Nije bilo planirano da bude tako obimna publikacija. Teško je stati kada se jednom krene.

U širem polju bavite se i fektčekingom i digitalnom forenzikom, u tom okviru se nalaze i dodirne tačke sa istraživačkim novinarstvom. Zašto ste se odlučili baviti tom vrstom novinarstva?

- Još u srednjoj školi je to u stvari nekako počelo. Išao sam u srednju Elektrotehničku školu. Elektrotehničar sam radio-video tehnike i moj maturski rad je bio na temu: foto-manipulacija. Potom sam se okušavao nešto malo u foto-manipulaciji, u pravljenju različitih foto-montaža, gde sam i naučio kako da prepoznam da li je nešto foto montaža. Naravno, kroz novinarstvo, rad u medijima i kroz medijsko obrazovanje doveo sam to do dosta višeg profesionalnog nivoa. Nekako me oduvek zanimalo ono što ljudi hoće da sakriju, a ja sam to voleo da prčkam, da iskopam. Otuda i interesovanje za istraživačko novinarstvo, a posebno što mislim da to nekako i jeste suština novinarstva. Ima ta jedna izreka ,,Ono što ljudi hoće da sakriju, tu novinar stupa na posao.“ Zabavno je, dinamično i interesantno je, meni barem. Izazovno, ali ima i svoje dobre strane.

ŽAKLINA TATALOVIĆ: Ne držim mikrofon, nego postavljam pitanja

Mon, 18 Mar 2019 21:42:00 GMT

Čekala je zaronjena u crvenu fotelju kafeterije. Ispred nje bila su dva telefona. Nije ih gledala, delovalo je kao da se odmara. Reklo bi se klinka odevena u roze koja obavlja veoma ozbiljan, a sada i opasan posao novinarke N1 televizije. Žaklina Tatalović tog dana bila je nasmejana i bez zastoja pričala je o svom poslu sa kojim će ove godine proslaviti punoletstvo.

Photo: Youtube/Printscreen

Devedesete

Zažmurila je i uspravila se kao da će držati govor, a zapravo se samo prisetila: „Devedesetih sam bila mala i nisam volela vesti. Nisam ni sanjala da ću ih jednog dana prenositi i uređivati.” Uzdahnula je, mnogo toga je čula, kaže, o novinarstvu.

– Bilo je dve, tri televizije i znalo se ko podržava vlast, a ko izveštava objektivno. Mogu mnogo da pričam o televiziji od ‘99. godine, od kad sam ušla u tu malu kutiju i ostala u njoj.

Od kraja te godine, novinarstvo joj je ušlo pod kožu. Mnogi su joj tada govorili da nema šanse da uspe. Žaklina im je pokazala svoj, kako tvrdi, pozitivni inat.

– Dvehiljadite prošle su haotično. Bilo je pritisaka, ali znalo se ko na to pristaje, a ko ne. Ja sam imala tu sreću i privilegiju da odmah počnem da učim od Aleksandra Tijanića i da naučim na koje sve načine možeš da „flertuješ” sa pritiskom. Sećam se da je Goran Vesić i tada voleo da piše kako prilog treba da izgleda, sve je stizalo faksom, zavisilo je u čije ruke zapadne da li će biti bačen ili ispunjen.

Često je još tada bila suspendovana zbog raznih stvari koje nije želela da radi ili je radila po svome; imala je samo 20 godina i to joj sa ove distance deluje kao veoma čist profesionalizam. Tu čistotu zadržala je i dan-danas.

– Kasnije, pritisci su bili takvi da se zadržavaju na nekim višim nivoima – direktora, urednika na Fox i na Prvoj televiziji, dok od 2014. godine oni postaju svakodnevica novinara i to po više puta dnevno. Novinarstvo se polako pretvara u propagandu i upravo sam takvu stranačku propagandu ostavila na Prvoj televiziji i otišla na N1 gde mogu opet da budem novinarka – u glasu je počela da joj se oseća napetost.

Realnost na Kosovu

Tih godina, kao i sada, bilo je aktuelno Kosovo, gde je dobila zadatak da napravi reportažu.

Zastala je na trenutak. Iako je taj odlazak na Kosovo bio jako davno, kaže mi da je bilo proleće i da je Kosovo lepo kad ozeleni. Nije znala šta će je dočekati na mestu u koje je pošla. I to je njen posao – da ujutru nikada ne zna kako će se dan završiti. Zato se za posao ne sprema već, kako kaže, pakuje. I srećna je što, kad se sa posla vrati, može da ispriča tri stvari: jednu važnu, jednu smešnu i onu koju malo ljudi zna.

– Karići su nosili humanitarnu pomoć na Kosovo odmah posle bombardovanja. Prva sam novinarka iz Srbije koja je tada snimila Tačijevu bazu. Trebalo je da napravim reportažu kako žive Srbi u Lapljem selu. Pod jakim snagama indijskog KFORA smo sprovedeni do sela.

Bila je prvi put u blindiranom vojnom džipu, seća se svakog detalja.

– Kada sam pitala zašto mora blindirani, rekli su mi da je polje kroz koje ćemo proći bilo minirano, da, očišćeno, ali za svaki slučaj.

Nije tada bilo straha, priča Žaklina, samo koncentracija da se posao završi i mala pomisao na svoje u Beogradu kojima se nije javila, a tada više telefon u njenim rukama ne znači ništa jer nije bilo signala.

– Nemaš tad vremena za osećanja, ona stižu tek kasnije kad adrenalin prestane. Dakle, bilo je uzbuđenja, ali i šoka. Tog sela jednostavno nije bilo. Ljudi su živeli u šatorima, a u takvom životu pomagali su im i čuvali ih španski vojnici KFORA. Prvi put sam doživela da stariji muškarac plače objašnjavajući šta se desilo i kako će dalje. Te suze pričale su priču. To je onaj momenat kada novinar postaje toliko nebitan za priču, a toliko bitan za one sa kojima priča jer samo ako neko vidi tu reportažu, oni mogu da dobiju pomoć.

Photo: Privatna arhiva

– Često odem na Kosovo i sada da izveštavam, niko me nikad nije popreko pogledao ni u Prištini, ni u Pasijanu, ni u Mitrovici. Znam da su novinari dole samo prolazna stvar, mi dođemo, uradimo priču i odemo, a oni koji ostanu da žive veruju da će im tako stići pomoć. Niko nema pravu sliku života na Kosovu poslednjih 20 godina.

Prihvatanje istine

Žaklina Tatalović izveštavala je sa svih hapšenja haških begunaca. Kada je uhapšen Ratko Mladić, na televiziju je stigla u pidžami. Bilo joj je važno da je tu i da pomaže kolegama. I rado, i ne baš tako rado seća se ovog hapšenja, svesna da je zbog rečenice koju je izgovorila mogla da nastrada. Kao i tada, i sada joj je važna samo istina.

– Prvo sam iz studija Prve televizije saopštila da je uhapšen, zatim sam išla ispred njegovog stana, a onda i u selo nadomak Zrenjanina gde je i pronađen. Tamo je bilo problema jer nam meštani nisu dozvolili da priđemo kući u kojoj je uhapšen. Tada sam uživo izgovorila istinu, da tuga polako počinje da liči na slavlje.

U tom uključenju bila je smirena. Trudi se da svaki izveštaj prilagodi prosečnom srpskom gledaocu i da saopšti činjenice. Evidentno je bilo da se činjenice tada nisu dopale svima.

– Kad sam se okrenula, videla sam ljude sa lopatama i vilama. Uništili su nam reportažna kola, a pošto policije nije bilo, morala sam lično da zovem tadašnjeg ministra policije i da ga pitam da li će novinari u Lazarevu biti linčovani. Za nekoliko minuta izbavila nas je žandarmerija. Dugo posle toga dobijala sam noćne pozive sa rečenicom: „Na vreme izaberi koji ćes kovčeg”. Toga se više plašilo rukovodstvo Prve televizije od mene. Retke su osobe koje su, evo do sada, znale da sam dobijala i takve pretnje.

O ovom događaju izvestili su svetski mediji, a Žaklina je stigla na televiziju kao da se završio jedan običan radni dan.

Opasnosti na terenu

Bilo je to u noći kada je bio pogrom na Kosovu. Seća je se veoma detaljno. Imala je maskirne pantalone i roze džemper, a tadašnji predsednik SRJ rekao joj je da je baš adekvatno obučena. Sa lakoćom prepričava sve što se dešavalo, osim kraja. Napolju je svanulo, a nje je moglo da ne bude više.

– Tada me je urednica Bojana Lekić poslala ispred džamije u Beogradu. Novinari su ostali oči u oči sa navijačima. Bila sam non-stop na vezi i uključivala se telefonski prenoseći atmosferu. Džamija je gorela. Prvi put sam osećala suzavac. Kada su se jutrom malo svi umorili, trebalo je da sumiram noć i da se vratim u redakciju. Želela sam da to bude na jednom od prevrnutih automobila da bih autentično prikazala kakav je haos bio u centru Beograda. Snimatelj to nije hteo i dok smo se svađali, automobil je eksplodirao.

Zastala je i prokomentarisala da ne treba sve svoje želje u novinarstvu ispunjavati odmah jer za svaku postoji i vreme, ali i mesto, što je naučila tek prošle godine.

– Najavu nismo snimili, a ja od tad stalno slušam snimatelje.

Godine na Prvoj

– Prvu televiziju, pre nje Fox, ja sam napravila. Tamo sam od početka do odlaska provela 12 godina.

Osetila se tuga u njenom glasu. Kao da je tamo negde ostavila svoju kuću i preselila se, a volela je svoju kuću jer joj je poklonila samu sebe i jer je svaku ciglu sama postavila.

– Otišla sam samo šest meseci pre Ivana, jer u informativnom programu, kada je u pitanju politički pritisak, sve je mnogo intezivnije. I Ivan i ja trpeli smo godinama jer smo mislili da će proći i da ne treba da napuštamo kuću koju smo napravili. Međutim, postalo je neizdrživo, jednostavno traže se politički podobni ljudi. Ja nisam političar, već novinar. Ne mogu da govorim da je hala na mitingu SNS-a ako nije, ne mogu da pravim priču o metrou koji ne postoji, ne mogu da izgovorim da je dobro što su smanjene penzije i plate jer to su moji gledaoci, ja ne želim da ih lažem.

Ljutnja u ovom odgovoru ukazivala je na iskrenu želju da se izbori protiv propagandista i nekako zaštiti one koji je gledaju, pre svega od laži kojima su izloženi.

– Potpuno sam saglasna sa Ivanom kada je reč o Prvoj televiziji. To nije ona televizija koju smo gradili, ali ona to nije već nekoliko godina.

Prelazak na N1

Sreću da radi posao koji obožava nije krila, kao ni njenu čuvenu rečenicu sa društvenih mreža da je tu upravo zbog običnih građana i njihovih problema.

– Odmorila sam mozak. Bilo mi je potrebno nekoliko meseci da se naviknem da treba da uradim prilog onako kako je bilo i da odem kući i ne strepim da će neko, čije ime se ne izgovara, zvati i urlati. Radim svoj posao i to mi je najvažnije. Na terenu sam, uređujem vesti, vodim emisiju N1 reporteri, analiziram, i sve to za samo nekoliko meseci koliko sam na N1 televiziji. Dobila sam priliku da napredujem i pre svega neću izneveriti gledaoce, a onda ni svoje najbliže.

Susretala se sa situacijama u kojima joj je mogućnost da postavlja pitanja od javnog značaja oduzeta. Počinje da odgovara pre nego što sam završila pitanje, a onda zastaje uz opasku: „Nije lako dovršiti pitanje, je l' da? E tako ti je sa predsednikom da znaš kad si sa N1”, kaze Žaklina.

– Sada idem na iste događaje, uz mogućnost da mogu da pitam šta mislim da nije dovoljno jasno. Da, uzeli su mi mikrofon kada sam predsednika pitala o patrijarhu i Putinu. Otimanje je počelo mnogo pre nego što smo predsednik i ja ušli u dijalog. Stvar je u tome da ti pitaš i da nemaš pravo na potpitanje, što pokazuje strah. Vi se više ne čujete. Predsednik je toga svestan i tada počinje sa uvredama, srećan jer ne možete više da ga pitate. Državni vrh pratim već 19 godina i nikada se nisam susrela sa takvim situacijama. Postalo je jasno da nisam tu samo da držim mikrofon, već da postavljam pitanja.

Sa Žaklinom je nemoguće ne smejati se. Iako je svi prepoznaju, ne znaju baš tačno gde su je videli. Ljudi joj prilaze i govore da je bila sjajna u emisiji Skromno veče sa Ivanom Ivanovićem. Ne krije oduševljenje što se ta emisija gleda i na Jutjubu i objašnjava da je presrećna što je u svojoj nameri uspela.

– U emisiji ja ne progovaram, ali je Dinčić nosio majicu sa tim čuvenim „Je l’ Vi to mene nešto pitate?” pitanjem koje sam uputila predsedniku. Vidim se samo u nekoliko kadrova. Ideja da tako nastupim nije bila moja, već moje voljene osobe koja je taj predlog dala. Važno mi je da svaki svoj uspeh i neuspeh delim sa voljenim bićem koje mi daje snagu za napredak svaki dan, kao i ja njemu.

Primećuje se da štiti mnogo ljudi oko sebe od toga ko je ona. Ponovo je zaronila u stolicu i uz osmeh dodala: „Sa mnom možeš ovako danima pričati, nećeš se snaći.”

ŽELJKO BODROŽIĆ: Bunt prema vlasti ne opada

Thu, 15 Nov 2018 10:45:44 GMT

Početkom oktobra urednik Kikindskih Željko Bodrožić proslavio je drugu deceniju izlaženja ovog lokalnog medija. Održano je skromno okupljanje redakcije i poštovalaca Kikindskih u ustanovi kulture Parobrod u Beogradu, gde su prikupljane donacije za opstanak novina u okviru kampanje “Branim Kikindske za narednih hiljadu brojeva”.

Photo: Medija centar

Početkom devedesetih Bodrožić je počeo sa svojim građanskim aktivizmom. Vođen mladalačkim buntom učestvovao je u protestima, lepio plakate i rasturao letke po gradu. Počeo je da se interesuje za politiku i tih godina je radio u lokalnim medijima. Oktobra 1998. godine, sa još nekoliko mladih novinara, osnovao je nedeljnik Kikindske.

Od samog početka njegove novine su isticale važnost demokratije, građanskog, otvorenog društva, socijalne pravde... Stavljajući u prvi plan opozicioni stav i kritičko mišljenje, Bodrožić je više puta bio meta onih koji su se osetili prozvanim u njegovim tekstovima. Branio je istinitost svojih reči, čast i dostojanstvo profesije pred Komitetom Ujedinjenih nacija za ljudska prava u Njujorku, kao i pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, dva puta.

U aprilu ste objavili hiljaditi broj, a nedavno i proslavili dvadeset godina postojanja. Šta je danas drugačije u redakciji Kikindskih u odnosu na početak?

– Vreme u kom smo mi počinjali bilo je potpuno sumanuto i neuporedivo sa ovim danas. Postojala je samo jedna istina koja se servirala preko državnih medija. Taj režim nas je i okupio, možda se i ne bismo bavili novinarstvom da nije bilo takvo okruženje. Bilo je opuštenije, dobro smo se zezali, a istovremeno smo radili za javni interes.

Svi smo bili mladi i puni snage,spremni za promene. Znali smo da to što mi objavimo nigde više neće moći da se pročita i vidi. Tada smo išli u štampariju da radimo prelom, lično smo nosili pause za štampanje. Danas se to sve promenilo. Svet i tehnologija su napredovali i sada jednim klikom rešimo čitav posao. Malo mi nedostaje da se nadišem te štamparske farbe i da gledam kako mašina izbacuje novine. Bilo je tu mnogo poteškoća, ali vremenom ih zaboravljam. Sve je bilo drugačije, drugačiji smo bili mi, drugačiji je bio ambijent.

Pritisak vlasti je danas toliko jak da vi nemate dovoljno oglašivača u mediju. Prinuđeni ste da radite druge poslove kako biste zaradili za život. Šta je ono što vam ne dopušta da ugasite Kikindske?

– Od malena sam maštao da postanem novinar. To je jedino što istinski volim i znam da radim. Ovo je moja misija i koliko god zvučalo deplasirano ili patetično, zaista se borim za više ciljeve. Nemaju mnoge lokalne novine tu prepoznatljivost kao Kikindske i zato verujem da možemo doprineti razvoju ove zajednice ka slobodnom, demokratskom, modernom društvu. Ima tu i inata, ponekad ne mogu da pobegnem od sebe i da ne prezirem neke čelnike vlasti.

Premda pokušavam da budem što objektivniji, potpuna objektivnost nije moguća. Niko od nas nije plastična individua, izolovana iz društva. Vidim smisao u opstanku Kikindskih jer u našim tekstovima bunt prema vlasti ne opada. Trudimo se da budemo pravični i nijednoj vlasti ne verujemo u startu.

Sintagma “nezavisni medij” uobičajena je kada se govori o kvalitetnom, nerežimskom mediju. Smatrate li da je za ovaj pleonazam kriva vlast ili celokupno društvo?

– Živimo u predpolitičkom društvu gde ljudi još uvek ne razumeju šta su slobode, te su oni indirektno odgovorni. Sa druge strane, malo koja vlast se do sad trudila da edukuje stanovništvo i učini ga demokratskim. Direktna odgovornost je na državnom aparatu, političarima, ministarstvima sile, tajnim policijama i ostalim podzemnim faktorima koji drže narod u okovima i ne žele da ga puste. Vlast ima svoje medije, pa zato mi moramo da naglašavamo i dodajemo prideve, što je zaista besmisleno, jer bi to trebalo da se podrazumeva.

Da li to znači da se tabloidi ne mogu okarakterisati ovom sintagmom?

– Tabloidi mogu biti slobodni. Oni jesu skaradni jer se bave primitivnim temama i ciljaju tamnu stranu čoveka. I razvijene, demokratske zemlje imaju senzacionalistički prostor, ali je on regulisan zakonskim i kulturološkim okvirima. Svi koji žele da učestvuju u tom žutom segmentu imaju svoje parče javnosti koje nikada ne preovladava. Dok su kod nas tabloidi državni projekat, službeni glasnici kroz koje vlast plasira sliku kakvu ona želi. Pored svega, tu su i rijalitiji i čitav sistem koji postaje vrlo štetna, samorastuća industrija.

Kakva je onda budućnost novinara u Srbiji?

– Ova profesija generalno sa sobom nosi mnogo toga opterećujućeg, čak i u najuređenijim društvima, stresna je i ponekad opasna. Medijski mrak ovde može da opstane i decenijama. Poslednjih godina me demantuju, prave od mene čoveka koji je skeptičan, ali mislim da sam i dalje optimista.

Novinarstvo pruža poseban osećaj koji ne može da se izmeri novcem, opipljivim vrednostima, to je nešto što te profesionalno ispunjava. Svojim primerom pokazujem da još uvek ima ljudi koji veruju da svojim tekstovima mogu bar malo da promene i poprave, ne ceo svet, ali ono društvo oko sebe. Sve dok bude slobodnih novinara i slobodnih ljudi pre svega, novinarstvo ima budućnost.

Podkastrinacija: Miodrag Sovilj

Sun, 28 Jan 2018 14:49:28 GMT

U novoj Podkastrinaciji možete da čujete intervju sa novinarom Televizije N1 Miodragom Soviljem.

Foto: Lična arhiva/ Facebook

Sovilj je za Podkastrinaciju pričao o svom odrastanju na Satelitu, kako je počeo da se bavi novinarstvom, Radiju 021, N1, budućnosti novinarstva. Više u svemu u podkastu ispod:

Podkastrinaciju možete da pratite i na portalu podkastrinacija.net.

NSUživo: Građansko novinarstvo će preovladati

Wed, 14 Jun 2017 14:56:54 GMT

Za dve godine postojanja, fejsbuk stranicu „Uživo sa novosadskih ulica“ zapratilo je 80 hiljada ljudi. Ova vrlo popularna stranica objavljuje vesti i zanimljive fotografije iz Novog Sada.

Kad god se dešava nešto zanimljivo, to će se naći na stranici. „Novosadske ulice“ su osnovali Nikola Bilić i Stefan Koprivica, koji su već imali iskustva u digitalnom marketingu i grafičkom dizajnu. Bilić u razgovoru za naš portal kaže da je sve počelo od jedne fotografije.

Kako je došlo do ideje za stranicu „Uživo sa novosadskih ulica“?

– Drugar i ja smo imali ideju da je napravimo informativnu stranicu. Međutim, to je sve bilo u fazi razrade. Slikao sam u Jevrejskoj neke momke kako se izležavaju na ostrvu i sunčaju se. Tad sam došao na ideju da takve zanimljive slike mogu da poboljšaju stranicu. Onda smo drug i ja napravili stranicu i krenuli smo u priču sa nekim zanimljivim slikama. To u početku i nije baš dobro išlo. Prva dva-tri dana bilo je svega 200-300 pratilaca. Onda se pojavila slika iz Gurman paba, kako se tada zvao taj lokal, gde se pojavio neki cenovnik ako te traži žena. Okačili smo tu sliku i ta slika je postala viralna i od tada je krenulo vrtoglavo uspinjanje. Posle dva meseca smo imali već 10.000 pratilaca.

Često postavite vesti i pre drugih medija. Nekad je to samo kratka informacija, nekad sa fotografijom ili video-snimkom. Kako uspevate da budete prvi?

– Ljudi koji su naši pratioci formiraju vesti. Vremenom su stekli naviku da uslikaju šta vide na ulici i pošalju nam. Mi to što brže obradimo i postavimo da bismo uspeli da plasiramo pre drugih. Svi veliki mediji preuzimaju naše fotografije sa potpisom i šeruju dalje te vesti.

Koliko je uopšte važno biti prvi?

– Za ovu stranicu i za nas je veoma važno jer ako ste prvi svi će šerovati vašu vest. Ljudi će prvo kod vas to videti. Kad krene to viralno, kreće od vas. Vazno je biti prvi, posebno za stranicu ovakvog koncepta.

Pratili ste i uživo prenosili Proteste “protiv diktature” u Novom Sadu početkom aprila. Vrlo mali broj medija je izveštavao o tome. Kako vidite građansko novinarstvo u doba cenzure i koliko je zapravo važno postojanje građanskog novinarstva?

– Dosta je važno. Ti protesti jednostavno nisu mogli da se ignorišu jer su se dešavali na ulicama. Bili smo maksimalno objektivni. Kada je to preraslo u neku politiku, mi smo prestali da prenosimo jer više nije bilo tog građanskog aktivizma. Veoma je važno ne samo kod takvih velikih manifestacija već i kod svega sto je javno.

Koliko je važan fokus stranice na lokalne teme i događaje? Koje su prednosti, a koje mane toga?

– Velike su prednosti pošto ljudi ne vole kad je nešto u delove podeljeno jer vole svoje lokalne. Zato lokalne priče i uspevaju. Da smo se povezali i da smo počeli da prenosimo vesti iz cele Srbije, tu bi bilo već previše svega. Tada ne bi mogao ovaj koncept ovako da funkcioniše. Mi smo pokusali u Beogradu, ali to jednostavno nije uspelo jer je to prevelika sredina. Novi Sad je pogodno tlo za ovakve stvari.

Kako vidite budućnost građanskog novinarstva? Hoće li potisnuti novinarstvo ili ne?

– U jednom momentu će možda to internetsko građansko novinarstvo preovladati, ali neće potisnuti medije. Verujem da će vremenom i razvitkom interneta ovo postati prvobitni vid novinarstva, ali će i dalje postojati komercijalni mediji.

Foto: NSUživo

VOLTER ROBINSON: Najbolji protuotrov za lažne vijesti jesu stvarne vijesti

Thu, 20 Apr 2017 16:38:32 GMT

„Jedno se nije promijenilo od sedamdesetih godina prošlog stoljeća: dobri će urednici uvijek htjeti zaposliti dobre novinare i znaju ih prepoznati. Dobar je novinar snalažljiv, s izraženim instinktima i zna komu se obratiti da bi dobio kvalitetnu informaciju“, kazao je u intervjuu za Global dobitnik Pulicerove nagrade i voditelj istraživačkog tima Spotlight Volter Robinson.

Foto: Katarina Šapina

Istraživački tim Spotlight esencijalan je dio američkog dnevnika Boston Globe-a. Volter Robinson sedam je godina bio voditelj tog tima, a tijekom svojeg „mandata“ njegov je tim otkrio jednu od najvećih afera u 21. stoljeću – pedofiliju u dijelu Katoličke crkve. Zbog toga je Robinson, poznatiji i kao Robi, nagrađen Pulicerovom nagradom, a reditelj Tom Mekarti odlučio je istragu ovjekovječiti na velikom platnu. Naposljetku je film "Spotlight" nagrađen dvama Oskarima, a Spotlight-ov tim zadužio je novinarski svijet. Prošlih je mjeseci Robinson vanjski predavač na sveučilištu u Arizoni, gdje je za Global podijelio svoja razmišljanja o novinarstvu današnjice.

Što je novinarstvo u 21. stoljeću?

– Uvijek sam mislio o tome na takav način, a mislim i danas: novinarstvo je najzabavniji posao u životu, a za koji ste plaćeni. Kad se probudim, ne mogu mirovati. Želim ustati i doznati što se događa. To je u naravi novinara. Želim biti prva osoba koja će nešto doznati. A kad nešto doznam, želim biti prvi koji će to podijeliti sa svijetom. Interakcija koju održavam s novinarima iz zemalja u kojima se ne poštuje sloboda medija, uvjerila me da je vaša generacija u mnogim zemljama predvodnik u borbi za više slobodoumlja, transparentnosti i prava. Uloga koju novinari u Hrvatskoj imaju svakako je važnija od one koju nose američki novinari u demokratskom društvu slobodnih medija. Vaš će entuzijazam i naporan trud učiniti veliku razliku, iako trenutačno možda toga niste svjesni. A tako nečemu vrijedno je posvetiti život.

Držite predavanja mladima diljem Amerike. U kojoj su mjeri studenti svjesni važnosti istraga poput one Spotlightova tima?

– Jedno se nije promijenilo od sedamdesetih godina prošlog stoljeća: dobri će urednici uvijek htjeti zaposliti dobre novinare i znaju ih prepoznati. Dobar je novinar snalažljiv, s izraženim instinktima i zna komu se obratiti da bi dobio kvalitetnu informaciju. Drugim riječima – on je već dobar istraživački novinar. Svi studenti žele naučiti kakvo je kvalitetno izvještavanje, bez obzira na medij koji ih zanima. A ključ je takva izvještavanja poznavati aktere koji mogu dati valjane informacije.

Kažete da „istraživačko novinarstvo“ nije ispravan naziv. Koji bi ga adekvatno ispravio?

– Mislim da bi mnogi novinari trebali biti i da jesu – istraživački novinari. Tako je za mene istraživačko izvještavanje jednostavno dobro novinarstvo. Snalažljivi novinari, koji promišljeno obrađuju priče, i znaju komu pristupiti kako bi prikupili potrebne informacije, svoje će istraživačke vještine upotrebljavati neovisno o temi koju obrađuju.

Čest je uzrok smanjivanja istraživačkog novinarstva u medijima nedostatak novca. Koliko je koštala vaša istraga?

Marti Baron, koji je u to vrijeme bio glavni urednik Boston Globe-a, rekao je da je istraga iznosila, bez naših plaća – milijun dolara. No u današnje vrijeme gotovo svi tiskani dnevnici imaju upola manje zaposlenika nego prije 15 godina. A to se odrazilo i na „pokrivanje“ vijesti. Ne znam koliko se često u hrvatskim tiskanim medijima provodi istraživanje javnog mnijenja, ali u Americi čitatelji na pitanje o tome koji je najvažniji dio novinskog sadržaja uvijek odgovaraju – istraživačko izvještavanje. Dakle, u novinama se postupno izbacuje ono što je čitateljima najvažnije. Izvještavanje o sportu, kulturi ili životu općenito je samo površinsko dotjerivanje, ali najvažnije je ljudima otkriti upravo ono što inače ne bi znali.

Malo tko može zamisliti kako je biti voditeljem tako opsežne istrage. Kako ste se vi osjećali?

– Budući da se uglavnom radi o dugotrajnim istragama, nema tolikog pritiska. Pri jednoj od mojih istraga, koja je trajala 15 mjeseci, pomalo smo se umorili. No što je novinar vrsniji, time je i njegov ego veći. Ja sam jedan od takvih novinara. Tako sam neke istrage provodio potpuno samostalno jer sam htio da samo moje ime bude potpisano pod članak. Jer je to bila moja priča. A onda sam postao urednik i radio s mladim novinarima dugo godina. Kad mi je ponuđena dužnost urednika Spotlightova tima, posvetio sam se regrutiranju triju vrhunskih novinara koje sam smatrao nesebičnima, koji su mogli potisnuti vlastiti ego i međusobno surađivati. I to je bila tajna uspjeha našeg tima – timski rad. Nema smisla da četiri novinara surađuju ako međusobno ne komuniciraju. Svakodnevno smo razgovarali o temama na kojima smo radili, dajući jedni drugima sugestije o potencijalnim sugovornicima. Tako smo i sami rasli u novinarskom smislu.

U kojem vam je smislu ova istraga promijenila život?

– Mislim da smo brže ostarjeli. Razgovarali smo sa stotinama zlostavljane djece. Te intervjue nije bilo jednostavno provoditi, ali ne u smislu postavljanja pitanja nego slušanja odgovora. Teško je bilo slušati da i sam ne postaneš emotivno uključen.

Prošlo je 15 godina od afere u Katoličkoj crkvi. Koliko često je se sjetite?

– Riječ je o temi koja još nije potpuno razotkrivena. Svako toliko diljem svijeta se pojavi nova vijest o tome, posebice u zemljama koje su dominantno katoličke. Čak i u rodnoj zemlji pape Franje, Argentini. Papa je u doba dok je bio nadbiskup u Buenos Ajresu, a 2002., kad je razotkrivena afera, izjavio da ni jedan argentinski svećenik nije zlostavljao dijete. Što, dakako, nije bila istina. Međutim, ondje nikad nije provedena istraga.

Radi li netko iz Boston Globea follow up na temu?

– Od početka 2002. do sredine 2003. objavili smo 900 članaka o toj temi. Iako je Spotlightov tim potom prestao izvještavati o tome, u Globeu su dva novinara zadržana da prate razvoj priče. No tome se u Americi više ne daje jednaka pozornost kao prije 15 godina.

Govoreći o osjetljivim temama i ljudima koji su doživjeli traume te bili žrtve – kako im pristupiti?

– Prije svega morate razmišljati o njihovim interesima cijelo vrijeme. Svakako je važno pridobiti njihovo povjerenje. Često je potrebno susresti se i porazgovarati s osobom više puta prije nego pristane službeno ispričati svoju priču. No najprije morate znati da vam nitko ništa neće ispričati telefonski ili e-porukom. Morate sjesti s ljudima. U svojoj smo istrazi poticali ljude da nam se otvore spominjući druge žrtve koje su doživjele jednako traumatična iskustva – a koja još traju. Dali smo im do znanja da dijeljenjem njihovih iskustava mogu zaustaviti daljnja zlostavljanja te da su upravo oni ti koji ovoj priči mogu stati na kraj. To je bio najmoćniji argument koji smo im mogli dati. No tako je u svakoj priči koja uključuje žrtve nepravde i nasilja. To je najuvjerljiviji način da sugovornici progovore o svojim iskustvima.

Na medijskom tržištu zavladali su digitalni mediji. Kako su oni utjecali na istraživačko novinarstvo?

– Mnogo je više informacija dostupno putem interneta nego prije 15 ili 20 godina. Nekad bih potrošio tri do pet dana listajući arhivsku dokumentaciju. Sada su svi ti podaci dostupni on-line te ih je moguće pregledati u nekoliko minuta. S te je strane digitalna revolucija novinarima omogućila da u kraćem roku prikupe mnogo više informacija. S druge je strane na novinskim organizacijama velik pritisak da na dnevnoj bazi proizvedu što više priča - što ne podržavam. Jer tada su objavljeni članci nepotpuni te je veća vjerojatnost da će sadržavati nepravilnosti.

Kako se nositi s poplavom lažnih vijesti?

– Najbolji protuotrov lažnim vijestima su stvarne vijesti i ozbiljna namjera da se prikupe sve činjenice. Bavljenje temama čija je važnost za društvo neupitna.

Ima li istraživačko novinarstvo budućnost?

Apsolutno!

Global je mesečnik studenata novinarstva na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu. Na sajtu Univerzitetskog odjeka moći ćete da pročitate neke od tekstova iz aktuelnog izdanja. Ceo broj aktuelnog Globala možete da pročitate OVDE.

MILA PEJIĆ: Moja panonska prašina

Mon, 03 Apr 2017 18:41:06 GMT

Pod pseudonimom 'pannonian dust' (@pannoniandust) mlada Novosađanka Mila Pejić odlučila je da na Instagramu kroz svakodnevni niz fotografija pejzaža, ulica svog rodnog grada, zanimljivih spojeva starih muzičkih ploča i dobrih knjiga svetu prikaže šta je to pokreće u životu, ali i da kroz slobodu u svom radu, fotografijama inspiriše ljude i ostvari nove poslovne kontakte.

Sa 500 miliona korisnika i statusom trenutno najpopularnije društvene mreže posvećene vizuelnim sadržajima, u poslednje vreme Instagram se polako odvaja od svog početnog sinonima filtriranih selfija i postaje zanimljiva virtuelna platforma koja fotografima amaterima nudi šansu da steknu publiku, a onim već ostvarenima da je prošire.

Stavljajući uvek na prvo mesto ljubav kao pokretačku snagu svega što je okružuje, Mila Pejić se trudi da, pored pisanja master rada na Odseku za srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, i dalje svakodnevno usavršava svoju strast prema fotografiji. Ova talentovana Novosađanka kaže da je ljubav prema posmatranju sveta kroz objektiv došla spontatno i prirodno i da se u početku, kao i većina fotografa amatera, morala snalaziti skromnom opremom i znanjem.

Ova devojka koja u slobodno vreme voli da peva, pleše, piše i kuva, kaže da je pseudonim 'pannonian dust' nastao još pre Instagrama i da je to lični pečat koji oslikava njeno traganje za onim dobrim i kvalitetnim stvarima za koje veruje da i dalje postoje u ovoj Panonskoj ravnici.

“Kasnije sam tu istu kovanicu pronašla i u Tišminom romanu 'Bernardijeva soba'. Slučajnost”, kaže Mila na početku razgovora za “Univerzitetski odjek”.

Svedoci smo sve većeg uticaja Instagrama i koliko je u modernoj današnjici veoma važno ‘biti’ na ovoj virtuelnoj platformi. Kada si ti uvidela značaj Instagrama i šta za tebe danas ova društvene mreža predstavlja?

– Uticaj Instagrama na život jednog prosečnog građanina Srbije je neminovan. Sve što se servira po raznim profilima, počevši od pravljenja doručka, bavljenja fizičkom aktivnošću, oblačenja, organizovanja slobodnog vremena, itd. utiče na to da negde podsvesno želimo i činimo isto u sopstvenim životima, pa tako mnogi profili podsticajno utiču na kreativnost i inspiraciju ljudi koji ih prate. Za nekoga ko se bavi poslom koji je moguće promovisati putem ove društvene mreže, svakako je značajan, ali je neophodno znati i to na koji način je koristiti kako biste postigli uspeh. Za mene je Instagram medij preko kojeg prezenutujem svoj rad, ali i deo svoje svakodnevnice, dakle nije striktno samo poslovni profil, ali svakako da najviše koristi imam od toga što ljudi vide kako i šta radim, pa me veoma često zbog toga kontaktiraju i za poslovnu saradnju.

Na tvom Instagram profilu svaka fotografija priča svoju priču. Gde pronalaziš svakodnevnu inspiraciju i da li ti možda neki drugi Instagram profili služe kao uzori?

– Inspiracija su mi svakodnevnica, ljudi, pojave, životinje… Ne pratim mnogo profila, ali ljudi koje pratim su mi donekle inspiracija i iskreno uživam u njihovim objavama, jer veliki broj njih se uopšte ne bavi fotografijom i ta različitost profesija me posebno fascinira, tako da imam uzore, ali ne nužno u fotografiji već u načinu života. Izdvojila bih Irenu Bejčetu (@vulpes__vulpes) jednu potpuno posvećenu grafičku dizajnerku iz Podgorice koja me svakodnevno zasmejava opisima svojih toplih fotografija, zatim Oliveru Zonjić (@oli_zonjic) Novosađanku koja se bavi manekenstvom u predivnom Parizu i svakodnevno prenosi duh modernog Pariza kao i svoj aktivan, veseo i zdrav način života, kao i Tijanu Hajduković (@pierrot_le_fou_) psihoterapeutkinju iz Beograda na čijem profilu ima hrpa odličnih predloga za čitanje koji te jednostavno motivišu da uradiš nešto korisno na polju svoje edukacije i kulture.

Jesi li i ti svojim radom na Instagramu postala nekome uzor i da li su ti se i kako ukazale neke nove poslovne ponude na osnovu objavljenih fotografija na ovoj društvenoj mreži?

– Ne težim tome da budem dopadljiva, već isključivo dosledna sebi. Da li sam nekome uzor, morali bismo pitati druge ljude, ali lepe reči i pohvale za fotografije svakodnevno dobijam i lagala bih kad bih rekla da takvi komentari ne deluju stimulativno i da me ne motivišu na još bolji i posvećeniji dalji rad. Mnoge poslovne ponude sam dobila preko Instagrama, od ponuda koje se baziraju na reklamiranju proizvoda na mom profilu do ponuda za učestvovanje na umetničkim izložbama i ponuda za razna zanimljiva fotografisanja. Neke uporno odbijam, a neke sa oduševljenjem prihvatam.

Danas su popularni i razni efekti koji mogu da ulepšaju slike na Instagramu, učine pejzaže na njima koloritnijim, a ljude nekada i lepšim nego u stvarnosti. Možeš li da nam opišeš svoju rutinu pripreme i kačenja fotografija na Instagram i da li je zaista nekada neophodno koristiti efekte i programe kako bi se dobila bolja i kvalitetnija slika?

– Budući da se bavim fotografijom, svoje fotografije editujem u Lightroom-u na računaru. To je što se tiče fotografija koje nisu primarno fotografisane za Instagram, dok kada je u pitanju fotografija koja se tiče nekog momenta u životu, fotografisanog telefonom, a sprema se za objavu na Instagramu, pre ću se odlučiti za VSCO filtere koji su svedeni i odgovaraju mom stilu. Naravno da nije neophodno provući fotografiju kroz filter, ima mnogo ljudi koji to nikada ne rade, ali lično volim jači konstrast, podeksponirane fotografije i šum koji daje fotografiji starinski šmek, pa se zato i odlučujem za navedenu aplikaciju pre objavljivanja fotografije.

Misliš li da popularnost Instagramamože zaista da poremeti sistem vrednosti u našem društvu i na polju fotografije kao umetnosti ili je Instagram možda neki novi oblik umetnosti?

– Kritičari će uvek biti kritičari, to im je posao. Međutim, stavljanje fotografije kao umetnosti u takav kalup bilo bi pomalo grubo. Umetnost je sloboda koja ne robuje pravilima i konvencijama, a znanje o toj umetnosti se stiče vrednim radom i trudom. Na kraju krajeva, kako znati da baš taj fotograf amater, koji ne poseduje ni početno profesionalno znanje, jednoga dana neće biti poznat po svom kvalitetnom radu i stilu i steći to neophodno znanje? Ja mislim da se umetnost u fotografiji ne urušava objavom amaterskih radova na Instagramu. Ono što je urušava jeste, na primer, kopiranje tuđeg rada, a jedan takav loš profil se uvek može ili zapratiti ili otpratiti. Kvalitetan rad, koliko god on amaterski bio, uvek će naići na podršku ljudi.

SANDRA PETRUŠIĆ: Od zakona su napravili farsu, mogu šta i kako hoće

Fri, 03 Feb 2017 20:12:04 GMT

Pre nekoliko dana, redakcija Radija 021, nakon što im je u dve presude višeg suda u Beogradu naloženo da plate skoro 800.000 dinara zbog kršenja autorskih prava, izjavila je da je „cilj sudskih presuda da uguše medije koji se još uvek bave svojim poslom.“

Samo nekoliko dana pred novogodišnje odbrojavanje i vatromet u ponoć, javnost u Srbiji prisustvovala je svojevrsnom pravosudnom presedanu kada je aktuelni Ministar policije Nebojša Stefanović kao privatno lice dobio presudu protiv nedeljnika NIN, njegovog glavnog i odgovornog urednika Milana Ćulibrka i novinarke Sandre Petrušić zbog teksta „Nebojša Stefanović: glavni fantom iz Savamale”. Nakon prvog ročišta, NIN-u je najavljena presuda do Nove godine, što se i dogodilo, pa je tako ovaj nedeljnik dobio da plati 300.000 dinara nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti Nebojše Stefanovića. I Radiju 021, i Nedeljniku NIN, sudio je isti sudija.

O ovoj temi razgovarali smo sa novinarkom NIN-a i jednoj od „osuđenih“ Sandrom Petrušić. Prema njenim rečima, državni službenici su od svih zakona napravila farsu, zbog čega mogu da rade šta žele.

Šta je to trulo u državi Danskoj, kada se od aprila prošle godine i rušenja u Savamali (što su krivična dela) tapka u mestu bez sudskog epiloga, a novinarima i listovima se donose instant presude zbog iznetih pretpostavki o odgovornosti državnih organa za smutne radnje?

– Volela bih da delim vaše mišljenje da se radi o presedanu, ali bojim se da će to postati pravilo i da je NIN samo prvi na kom je diktatura počela ogoljeno da deluje. Teško da je bilo ko mogao da ima iluzije da će biti drugačije ako se još uvek seća 1999. godine, Vučićevog Zakona o informisanju i represije vlasti koja nije mogla da se suoči sa činjenicom da joj se kraj nazire. Sada ta ista vlast, s obzirom da su isti igrači u koaliciji, ponovo postaje nervozna. A kada je ona nervozna, uvek neko mora da strada a nije loše da to bude sloboda misli i govora, ljudska prava, a što ne i cela demokratija.

Nakon što je u Evropskom parlamentu otvoreno pitanje ne samo Savamale već i prisile nad medijima kao i zavisnosti sudstva, više nije postojao nijedan razlog da se zadrže maske demokratičnost. Za samo mesec dana ne samo da je kažnjen NIN, već su nam prikazane partijske sudije koje će taj posao nastaviti revnosno da obavljaju, kao što su to učinile sa Radiom 021 i kao što će učiniti sa Peščanikom. Prikazana nam je stranačka policija koja neće istraživati „fantome iz Savamale“ jer su oni, za razliku od nezavisnih medija, dobri momci i demonstrirano da su tužioci svedeni na status ne mnogo bolji od onog koji uživaju botovi.

Ministar Stefanović, tužio vas je kao privatno lice Nebojša Stefanović, iako se tekst jasno odnosi na Nebojšu Stefanovića kao Ministra policije, dakle javnog službenika. Budući da su javni službenici dužni da istrpe kritiku na sopstveni rad, znači li to da bi onda svaki državni službenik mogao da tuži novinare kao privatno lice, i time smanji mogućnost kritike sopstvenog rada?

– Naravno. Mogu šta hoće i kako hoće, od svih zakona i prava su već napravili farsu. Stefanović je tužio kao privatno lice, ali je u sudnici bilo pola predstavnika MUP-a a sudija ga je sve vreme tretirao kao ministra, kako u kontaktu tako i u presudi. Uostalom, kažnjeni smo zbog, kako piše u obrazloženju presude: „Objavljivanja spornih informacija kojima smo nesumnjivo doprineli povećanju tiraža svojih novina ali istovremeno narušili ugled tužioca kao političara i Ministra unutrašnjih poslova i doveli u pitanje njegov kredibilitet u pogledu daljeg učestvovanja u politici i rukovođenja ministarstvom“.

Samo iz te rečenice je sve jasno: imamo sudiju koji u presudi navodi da nam je tiraž porastao iako o tome nije bilo razgovora na sudu, i to zasniva na rekla-kazala, i imamo privatno lice Stefanovića koje je oštećeno u politici i rukovođenju ministarstva i imamo stvarnost u kojoj je taj isti Stefanović, nakon pisanja NIN-a, reizabran ne samo za ministra već je unapređen i u potpredsednika vlade. I da ne zaboravim, imamo i to privatno lice Stefanovića koji se požalio na duševnu bol za koju nije imao ni lekarsko uverenje ni svedoke, kao što je uobičajeno u ovakvim postupcima, ali mu je sudija poverovao na reč. I to ovako obrazložio: „Sud je u potpunosti poklonio veru iskazu tužioca obzirom da je sudu delovao kao jasan, logičan, životno uverljiv“.

Šta je Nebojša Stefanović naveo da mu je tačno povredilo lični ugled u tekstu „Nebojša Stefanović, glavni fantom iz Savamale“?

– Sam naslov tekst „Glavni fantom iz Savamale“ koji je on uz velikodušnu pomoć sudije predstavio kao dokaz da ga je NIN optužio da je, ne samo organizovao, već i sa fantomkom najrevnosnije od svih lično rušio tuđu privatnu imovinu po Savamali, iako to baš nigde nije pisalo. Takođe ga je povredio moj zaključak da je teško da je takva akcija (od nepostupanja policije, ignorisanja uviđaja, do isključenja struje) mogla da se obavi bez znanja i pomoći nekog sa samog vrha, odnosno ministra policije. Taj deo povređenosti nisam u potpunosti razumela jer ga je obrazlagao svojom nenadležnošću. Ne povređuje ga što je potpuno nenadležan za rad policije a prima platu ministra policije, ali ga povređuje kada novinar pretpostavi da ministar ima veze sa ministarstvom na čijem je čelu?! Žao mi je ako sam ga svojim pisanjem obrukala jer sam pokazala da je samo pion bez ikakve moći, ali onda bi tužba morala da bude tako formulisana.

Šta je navedeno u obrazloženju presude, kako su to tekstom u NIN-u povređeni ugled i čast privatnog lica Nebojše Stefanovića?

– Ni 29 strana literarnog rada sudije Keranovića nije bilo dovoljno da se neko seti časti privatnog lica jer je ministar uspeo sve da zaseni svojom pojavom. Ali, da ne tumačim ja, daću vam citat: „Po oceni suda, tuženi su u naslovu i tekstu objavljenom u nedeljniku NIN, dana 16. 6. 2016. godine, objavili neistinite i nedopuštene informacije o tužiocu podobne da povrede njegovu čast i ugled“.

Skrenula bih vam pažnju na nešto mnogo strašnije iz obrazloženja presude od činjenice da smo iz nje izgubili „privatno lice“ koje je izgubilo ugled. A to je okrivljujuća okolnost po mene na koju je sudija Keranović ukazao – nisam tokom pisanja teksta kontaktirala stranku kojoj Stefanović pripada i nisam kod SNS-a proverila da li je on „glavni fantom iz Savamale“. Ako nam sude sudije koje traže sud vladajuće partije, onda smo svi u mnogo većoj nevolji nego što mislimo da jesmo.

Kakva se poruka ovom presudom šalje ostalim medijima koji nameravaju da kritički izveštavaju o radu vlasti u Srbiji?

– Toliko jasna, glasna i zastrašujuća da se, srećom, pretvorila u sopstvenu suprotnost. Svima je postalo jasno šta će se dogoditi ako se uplašimo i povučemo, što je i bio razlog da nam ljudi ponude novčanu pomoć u plaćanju kazne i to javno i pod punim imenom i prezimenom. Konačno je reagovala i EU, komesar za ljudska prava Saveta Evrope Nils Muižnieks izrazio je zabrinutost zbog presude NIN-u, a nemačka državna televizija je poslala ekipu da napravi emisiju o suđenju i slučaju Savamale. To je veoma bitno imajući u vidu da je Nemačka do sada bila oslonac aktuelne vlasti, ali da je upravo ova zemlja najglasnije progovorila poslednjih dana o kršenjima ljudskih prava u Srbiji. Nema sumnje da nam svim sleduje veoma težak period, da će se nezavisni mediji finansijski iscrpljivati i da će neke to možda i uništiti. Postoji solidarnost, nadam se da će oni koji su nudili pomoć NIN-u sada pomoći i Radiju 021, ali ovakvih tužbi će biti sve više a ljudi koji misle svojom glavom baš i nisu među najbogatijima u ovoj zemlji. I neće moći u beskraj da pomažu. Ali tom periodu se nazire kraj jer što je represija veća on je bliži.

Nameravate li da idete do kraja i da u Strazburu potražite pravdu?

– Naravno i iskreno se nadam da ćemo NIN, Milan Ćulibrk i ja imati prilike da stignemo do Strazbura. Volela bih da čitava ova farsa baš tu dobije epilog jer bi to bila korisna lekcija za sve koji misle da su iznad zakona i Ustava Srbije. Takođe, svi režimi jednom prođu i ne bi bilo loše da na sigurnom mestu, u Strazburu, budu sačuvani podaci ko je i kako služio ovom režimu i koliko je zarad toga unizio svoju profesiju. Ali, pre toga postoje i druge instance u Srbiji koje moramo da prođemo od Apelacionog do Ustavnog suda. Možda ni to nije loše, kao novinara me interesuje da pročitam svaku od tih presuda i vidim tačno gde živim.

Da li vas je ova presuda malo pokolebala? Hoćete li i dalje nastaviti da radite svoj posao kao i do sada?

– Ako bih drugačije radila svoj posao, onda to više ne bi bio moj posao. Ne prihvatam ničije opravdanje tipa: moram da služim režimu ili tabloidu da ne bih ostao bez posla jer izdržavam porodicu. Niko nema pravo da uništava novinarstvo i ako nije spreman za njega neka ide i radi nešto drugo. Kada ne bih imala gde da objavljujem tekstove kao ove koje pišem, pre bih otišla na selo i gajila kokoške nego skrnavila profesiju. I sebe, naravno.

Foto: Radio Slobodna Evropa

SNJEŽANA MILIVOJEVIĆ: Država kao hobotnica pipcima utiče na medije

Wed, 01 Feb 2017 17:56:47 GMT

Nacionalni izveštaj Globalnog medijskog monitoring projekta za 2015. godinu, za Srbiju, pokazao je koliko su žene prisutne u medijima, kako su prikazane i koja je njihova uloga u glavnim fabrikama popularne kulture.

Koordinatorka nacionalnog istraživanja bila je prof dr Snježana Milivojević koja u intervjuu za “Odjek” priča o ovoj temi ali i o stanju medija u Srbiji.

Podaci govore da je tokom 90-ih godina broj žena u medijima rastao, a da je od 2005. godine usledio period stagnacije. Zbog čega je to tako i koliko ta činjenica utiče na motivaciju i podstrek budućim novinarkama?

– Iz ovog ugla posmatrana to je u informativnim medijima bila decenija zaustavljenog napretka, vreme “staklenih plafona” i “klizavih terena”. Informativni sadržaji su u dva smisla ogledalo rodnih odnosa u društvu – zato što pokazuju kako se žene vide i izgledaju u medijima ali i koliko učestvuju u pravljenju vesti. U najkraćem, vesti su svet u kome većinom stanuju muškarci ali koji većinom prave žene. Muškarci nisu samo tri puta brojniji, oni su u infromativnim medijima važniji kao izvori, tumači i eksperti. Oni su glavni sagovornici čak i u temama koje se tiču ili koje su o ženama. Dok su muškarci većinom eksperti, žene su uglavnom zadužene za zdravorazumsko, laičko znanje i u vestima su zato što su se negde zatekle, što su svedokinje ili slučajne učesnice događaja. Istraživanja u različitim zemljama pokazuju regionalne varijacije, ali je ovaj patrijarhalni obrazac vidljiv globalno.

Ali sa druge strane medijska profesija u Srbiji se ubrzano feminizuje, one u Srbiji čine veliku većinu, ukupno 60 odsto zaposlenih u medijima.

– Taj orgromni ulazak žena u profesiju jedna je od najvećih promena u medijskoj industriji koja se desila tokom poslednje trećine 20. veka. Očekivalo se da će više žena koje prave vesti značiti i više žena u vestima, ali to se mnogo sporije događa. Stagniranje u prethodnoj deceniji odražava stanje u van-medijskom svetu, krizu liberalne demokratije, rast autoritarnih politika i veliki zaokret u desno. Unutar medijskog sveta otkriva jednu industriju punu rodne nejednakosti: žene rade na manje plaćenim i manje prestižnim poslovima (klizavi tereni), napreduju uglavnom profesionalno pa otuda sve više vodećih novinarki ili urednica, ali mnogo sporije u upravljačkoj i vlasničkoj hijerarhiji, gde ih i je dalje neuporedivo manje. Zato i kada su brojnije čine nemoćnu većinu u profesiji.

Mogli bismo da kažemo da žene ne predstavljaju „nemoćnu većinu“ samo u medijima, nego i u celokupnom srpskom društvu. Da li je neophodno da se država kroz svoje institucije uključi u borbu protiv utvrđenih stereotipa?

– Do rodne ravnopravnosti nema prečice, ona mora uvek i uporno da se gaji. U ovom trenutku tome ne idu na ruku globalni procesi, kao što je uspon desnice i autoritarnih politika pre svega u demokratskom svetu, a što oličava izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Ali još su više pogubne domaće okolnosti, oživljavanje nacionalizma, sve glasnije nametanje kvazi-porodičnih vrednosti i „tradicije“ koje bi da žene vrate u „kuhinju i spavaću sobu“. Sve se to od jutra do večeri vidi u medijima, u njihovim udarnim vestima isto kao i u serijama ili medijskoj estetici. Onda događaji povremeno nametnu neku temu ili ona, poput nasilja u porodici ili partnerskim odnosima, eksplodira u medijima. I umesto da se o tome razgovara kao o društvenom problemu, odmah se čuju povici da je to uvoz sa zapada, mondijalističko pomodarstvo ili politička zlonamera. Tom bukom se zatrpava užas i izbegava suočavanje sa činjenicom da u jednoj tradicionalnoj sredini neki ugledni domaćini ili mirne komišje, zlostavljaju ili do smrti pebijaju jednu ženu nedeljno.

Kakvu ulogu naša država ima u kreiranju medijskog sadržaja i da li je prisutna čuvena parola “Sloboda štampe”?

– Dražava ima mnogo uloga u medijskom sistemu ali najmanje u kreiranju sadržaja. U stvari što je država više demokratska to je njena uloga u kreiranju sadržaja manja, a u oblikovanju ambijenta u kome mediji rade veća. To je osnova liberalnog shvatanje slobode medija kao negativne slobode od mešanja države u rad medija. Ovde je to obrnuto, ovde država finansira, usmerava i vrlo direktno utče na sadržaj pa je sloboda medija teško ostvariva. Bez obzira na promene zakona država kao hobotnica raznim pipcima utiče na medije i stepen slobode u njima. Srbija ima nesreću da su sve vlasti državu doživljavale kao svoj instrument i koristile je da urušavaju medije, pa je stepen medijskih sloboda veoma nizak.

Broj medija u Srbiji sa nezavisnom uređivačkom politikom je u stalnom opadanju. Govorili nam to da postoji odsustvo slobode?

– Posle kratkotrajnog uzleta nakon 2000-e godine sloboda štampe je u stalnom opadanju i na to sve međunarodne medijske i političke organizacije ukazuju. Tamo gde nema slobode nema ni medijske nezavisnosti. Mediji ne mogu da prežive od svojih čitalaca, niti ima slobodnog tržišta na kome bi mogli da se nadmeću kvalitetom. Umesto toga, medije sve podstiče da zaborave na nezavisnost koja je i skupa i ne donosi dobit.

Mediji, posebno oni tradicionalni, fokusirali su se i na onlajn platforme. Poslednjih godina svedoci smo mnogobrojnih promena u medijskoj sferi. Šta je ono što se drastično promenila, a šta ono što je ostalo isto?

– Javna debata se seli u digitalne medije i to nije samo posledica veće slobode i otvorenosti novih medija, a kontrole i zatvorenosti starih medija. Živimo u vreme zaista epohalnih promena, usred tehnološke revolucije koja sasvim menja sve što smo znali o medijima. Na sve strane ima novih i uzbudljivih mogućnosti, ali brzina promena često ne ostavlja vremena za promišljanje. Sad u obilju informacija shvatamo da je i u digitalnom svetu važno isto staro pitanje: kako prepoznati laži, kome verovati, kako zaštititi privatnost, kako se odbraniti od informativne mećave. Kako jedan američki profesor kaže – nikada ranije nismo znali tako mnogo o toliko mnogo stvari koje su tako malo važne. U svetu kome sve izgleda dostupno i vidljivo, odjednom je postalo najteže videti istinu.

Foto: Medija centar Beograd

SMILJANA MILINKOV: I dalje postoji osećaj da mediji polažu račune državi

Tue, 17 Jan 2017 20:20:14 GMT

Političko potkupljivanje medija u Srbiji, ali i u regionu, i dalje je veoma izraženo. Usklađivanje zakonodavstva sa normama Evropske unije ne znači nužno i njihovo sprovođenje. Kako kaže koordinatorka istraživanja Smiljana Milinkov za "Odjek", ne postoji ni zakonodavni ni institucionalni okviri koji sprečavaju pojavu klijentelizma.

Projekat „Odgovor građana na klijentelizam u medijima“ odvija se u šest država uporedo. U okviru istraživanja vrednovan je stepen u kojem vlade Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije i Rumunije poštuju brojna međunarodno priznata ljudska prava, slobodu izražavanja i slobodu medija. Merio se klijentelizam zastupljen u svakoj od država, a istraživači su pokušali da saznaju koliko država utiče na medije i na koje načine.

Istraživanje je sprovedeno na osnovu sakupljenih dostupnih podataka o medijima i finansiranju medija. Ove godine, po prvi put, istraživanju je pomogla i analiza eksperta, iz svake države odabran je predstavnik iz medijskog, predstavnik iz akademskog sveta i jedan novinar, koji su davali svoje stručno mišljenje o prikupljenim podacima. Indeks je izražen na skali od -1 do 1, gde -1 označava potpuni nedostatak zakonodavnih i kaznenih normi za kršenje prava slobode medija i izražavanja.

Indeks klijentelizma Srbije je izmeren -0,52, po čemu se razlikuje od država čiji je indeks manji, a po čemu od država čiji je indeks veći?

– Prema merenju za 2015. godinu najveći indeks je zabeležen u Hrvatskoj, a najmanji u Bosni i Hercegovini. Srbija je jako blizu Makedonije i Crne Gore, više ovoj drugoj. Obe države su u procesu pridruživanja Evropskoj uniji i veća lupa je uperena na ove dve zemlje. Hrvatska je vrlo zanimljiva, ovde vidimo primer da kada zemlja uđe u EU, ono što se dešava u samoj zemlji u stvari nije toliko pod kontrolom i dešavaju se negativni pojmovi kao sto je klijentelizam. U BiH najveći problem pravi to trojstvo sistema, pre svega pri samom istraživanju i prikupljanju podataka. U svih 6 zemalja u kojima je meren indeks situacija vrlo loša i nigde indeks nije pozitivan. Ne postoji ni zakonodavni, ni institucionalni okvir koji sprečava na valjan način pojavu klijentelizma.

Koji su najveći problemi sa kojima ste se susreli prilikom merenja indeksa, i da li se problemi na nivou država razlikuju?

– Najveći problemi su nedostupnost podataka, to što zaista morate nekoliko različitih koraka da napravite i da znate kako da dođete do informacije, rudarski morate da tražite ono što vam je potrebno. Ono što je dobro u Srbiji je to što po zakonu mora da postoji registar medija, ali da biste došli do spiska svih medija ne možete Agenciji za privredne resurse da pošaljete zahtev i da vam oni pošalju informacije. Ne, vi morate da šaljete upit i za svaki upit da platite 500 dinara, i, pritom, nema šanse da daju spisak svih medija. Dakle, imamo paradoks: s jedne strane država je napisala određena pravila, a u praksi malo toga zapravo funkcioniše. Slična je situacija u ostalim državama, možda su više sreće imali kolege u Hrvatskoj, jer su institucije možda bolje organizovane. Podaci nigde nisu transparentni i upravo je to ono što pomaže pojavi klijentelizma.

Sve države u kojima je obavljeno istraživanje su postkomunističke, da li se još uvek mogu primetiti tragovi komunističkih vremena i koliko to utiče na klijentelizam u medijima?

– Ono što se oseti je to da mediji nisu još uvek oslobođeni osećaja da je država ta kojoj treba da se polažu računi. Programski sadržaj novinarskog posla je tu ugrožen. S druge strane imamo “otvoreno tržište” gde se mediji bore za svoje parče hleba, u stvari je to vrlo zatvoreno tržište jer ima nekoliko velikih igrača koji dele te kolače pod velikom kapom države. vrlo mali mediji su prepušteni sami sebi. Ono što je trebalo da bude dobra stvar – konkursno finansiranje medija, dovelo je do toga da lokalne samouprave otvaraju konkurse, a te konkurse osvajaju mediji koji su podobni.

Uočen je pad indeksa u Srbiji u 2015. naspram 2014. godine, to znači da je klijentelizam u porastu, zašto?

– Te godine, 2014. je došlo do vidljivog napretka, jer je u avgustu došlo do donošenja tri ključna medijska zakona i spremalo se sve za implementaciju tih zakona u 2015. godini. Pre dve godine su se dešavale vrlo problematične stvari, Olja Bećković više nije imala emisiju na B92, na primer, ali je sam indeks pokazivao napredak. S druge strane, kako počinje primena, očigledno postaje da nisu postavljeni mehanizmi kontrole kako bi se oni do kraja sproveli kako treba. Možemo primetiti da Evropsku uniju zanima zakonodavni okvir, a na samu primenu tih zakona pažnja Evrope nije usredsređena, tako da kada su Hrvatska i Rumunija postale članice, ostalo je na njima da implementiraju svoje zakone.

Da li novinari mogu da utiču na smanjenje klijentelizma u medijima i kako?

– Ono što je njihov najveći domet je da profesionalno rade svoj posao, da ne dopuštaju da budu samo pijuni u nekoj razmeni dobara i interesa. Vidim najveći problem kod vlasnika medija, jer političkim strukturama ovakva situacija najviše odgovara,.Mediji i političke strukture ni ne bi trebalo da budu u prijateljskom odnosu. Međutim, vlasnici se ne bune, jer uglavnom zadovoljavaju samo svoj interes i ostvaruju profit. A tu uvek nastrada novinar, izloženi kritici, profesija srozana, a plate su sramotno bedne. Što je još jedan način manipulisanja nad novinarom, jer takva je ćud čoveka kad jedva dobije i to malo, ne želi da ga izgubi, da ne pričam o tome kako je onda lako, kad ima tako malo, podmiti ga sa malo više. Ja vidim budućnost na samoj struci, da se bori i buni protiv situacije.

Foto: Medija centar Vojvodine

DRAŽA PETROVIĆ: Saša Janković pristao da bude predsednički kandidat

Wed, 30 Nov 2016 20:29:42 GMT

„Mislim da medij ne može da bude slobodan, ali može novinar i može uređivačka politika“, rekao je glavni i odgovorni urednik dnevnog lista „Danas“ Dragoljub Draža Petrović na tribini „Tišina tamo“ u Novom Sadu, u kojoj se razgovaralo o cenzuri u medijima.

Nakon dugog iskustva kao satiričnog kolumniste, Petrović je od nedavno i na čelu „Danasa“, često apostrofiranog kao medija stranih plaćenika, s aspiracijama da „ruši Vladu“. Za „Odjek“ govori o tabliodizaciji medija, demantovanjima pisanja „Danasa“ i objašnjava u kakvom su odnosu cenzura i targetiranje novinara od strane režimskih medija.

U poslednjem u nizu otvorenih pisama, vlasnik televizije „Pink“ Željko Mitrović se obraća Petroviću. Govori da se „divi Vučiću na hladnokrvnosti u situaciji kada se razni ludaci stalno iživljavaju na njegovoj familiji“ i dodaje da, ukoliko „udari“ i na njegovu porodicu, „poslao bi mu Božić Batu sa posebnim novogodišnjim poklonima koje dugo ne bi zaboravio”.

Smatrate li ovo pismo ugrožavanjem bezbednosti ili pak vidom skretanja pažnje sa teme, i kako planirate da reagujete ovim povodom?

– Prvo nisam ni shvatio pismo kao pretnju, već kao jedno pismo netalentovanog novinara, mada on nije novinar, nego medijski tajkun. Drugi su mi ukazali na to, ali ne volim da paranoišem ako nisam siguran. Ovo je ipak samo jedna pretnja koja pokazuje da je on jedan bahati tip koji misli da u ovoj zemlji može da piše šta hoće

Ima li stvarnih pretnji po bezbednost novinara, sličnih situacija iz devedesetih, ili su ovo prazne pretnje?

– Slučaj Slavka Ćuruvije je „najpoznatiji“ iz devedesetih. Medijski progon vlasti je možda nekog ohrabrio da tako postupi prema čoveku koji kao da je bio na poternici. I danas se novinari stavljaju na poternice, optužuju ih da su strani plaćenici koji bi da ruše Vladu, da su opozicija. Nismo mi opozicija, mi se bavimo novinarstvom. Postoji taj pritisak „možda nećemo da te prebijemo, ali ćeš zato biti u svim vestima Pinka po ceo dan i svi će misliti da si državni neprijatelj broj jedan“. Ako sam ja državni neprijatelj broj jedan, to više govori o državi nego o meni.

Koliko stavljanje na poternice novinara koji postavljaju „nezgodna“ pitanja pospešuje upravo ono o čemu se govorilo večeras, cenzuru?

– Utiče. Hajka na „Danas“ je počela zbog dva teksta o premijerovom bratu Andreju Vučiću, a posle svakog od njih mi smo provlačeni po režimskim medijima, čak su i neki državni funkcioneri komentarisali ove tekstove. To šalje poruku – ako budete objavljivali nešto što je škakljivo i što nam ne odgovara, proći ćete kroz medijskog „toplog zeca“. Čak i mi smo imali ideju da nastavimo priču u Andreju Vučiću, ali smo stali da vidimo kako će se situacija odvijatti.

Mogu li onda mediji danas da očuvaju integritet, posebno u moru informacija kojima smo zatrpani?

– Jako teško, zato što se sada svi sele na internet, a tamo nema filtriranja informacija. Internet je potpuna anarhija, pre svega društvene mreže, nema urednika. Ako zadržite ozbiljnost medija koji proverava informacije i koji je ozbiljan, moći ćete da uspete i danas. Internet je jedna kakofonija glasova i mora se napraviti izbor. U vreme kada svi mediji budu na internetu, postojaće mediji kojima se veruje i kojima se ne veruje.

Gde je pozicija „Danasa“ između ta dva, uzimajući u obzir i nedavno demantovanje Zaštitnika građana Saše Jankovića i urednika „Pištaljke“ Vladimira Radomirovića?

– Janković je pristao da bude nezavisni predsednički kandidat, jedino što čovek ne želi to da objavi. Saša Janković je jedan jako hrabar čovek, mi kao redakcija cenimo, i pratimo njegov rad od početka. On neće to da kaže zato što će ga „Pink“ linčovati od sada do maja.

Znači, Saša Janković će biti predsednički kandidat?

– Biće 100 posto. Morate njega da pitate, ali ja vam kažem, zovite ga u februaru i videćete da je tačno. On je mislio da smo objavili njegovu izjavu i zato je burno reagovao na Tviteru, a kasnije i saopštenjem, a mi smo objavili saznanja iz opozicionih krugova, nismo njega citirali. Zbog ovoga smo možda i malo žustrije odreagovali u redakcijskom komentaru, ali smo ga posle pozvali da dođe u redakciju i razrešili sve.

A demant urednika „Pištaljke“ Vladimira Radomirovića?

– Urednik „Pištaljke“ je inače moj prijatelj 20 godina. On je napisao kako smo mi u tom tekstu kriminalizovali Andreja Vučića i povezali ga sa mafijom. Ja sam ga samo pozvao da otkrije gde, u kojoj rečenici se to pominje. On to nije uspeo, a ja pozivam sve da pogledaju tekst na internetu i ako pronađu da ga negde povezujemo sa mafijom ili kriminalizujemo, podneću ostavku. Onda je nastao drugi problem, urednik „Pištaljke“ je poslao reakciju i Tanjugu, koji je to poslao Pinku, i onda su ceo dan čitali ovo demantovanje, što je glupo da objavljujete ako nema veze sa vama.

Radomirović u poslednjem odgovoru govori kako je „Danas“ „svesno prešao granicu između ozbiljnog i tabloidnog novinarstva“.

– To stalno hoće da nam kažu. Mi imamo tabloidni format, ništa drugo nije isto. Tabloidi su mediji koji se bave komercijalnim stvarima, banalizacijom. Ni u jednom delu nismo kriminalizovali Andreja Vučića. U „Danasu“ ima samo ozbiljnih tekstova. Kada bismo bili tabloid, prodavali bismo mnogo više primeraka nego sad.

Medijska inicijativa je jedino što održava „slučaj Savamala“ u životu, budući da nadležni organi stagniraju. Aktuelnosti kao povoda za pisanje više nema, ali gde je granica kada više neće biti prostora ni za medijsku inicijativu, a ovaj slučaj će se stopiti sa brdom informacija kojima smo zatrpani?

– Mi smo sve već napisali o ovom slučaju. Pratili smo „Savamalu“ od prvog dana, pričali smo sa svim mogućim akterima. Ovo sad možemo da održavamo samo kako bi podsetili vlast da to mora da reši. Mislim da ovaj slučaj pokazuje ko u ovoj zemlji odlučuje u svemu. Da je rešen za nedelju dana, ne bi bilo protesta i ne bi skrenuli pažnju i evropskih zvaničnika.

Kako na slobodu medija gledate iz ugla jednog satiričnog kolumniste, a kako iz ugla glavnog urednika dnevnopolitičkog lista?

– Kada ste kolumnista, odgovarate samo za ono što vi napišete. Kada ste urednik, odgovarate za sve što neko pogreši. Veća je odgovornost, ja nisam čovek koji je voleo da bude odgovoran, a danas me dnevno pitaju sto pitanja na koja ne znam odgovore. Pre neki dan je na sajtu pušten tekst nekog crnogorskog portala o navodnom učešću Bebe Popovića u crnogorskom „državnom udaru“. Kada sam video, pozvao sam urednika veb redakcije da ga skine, smatram da nije prikladan za „Danas“, ali je u međuvremenu već bilo reakcija na društvenim mrežama.

DAŠKO I MLAĐA: Na delu je ekonomska cenzura

Sat, 26 Nov 2016 21:22:47 GMT

Voditeljski dvojac Daško i Mlađa letos su otpušteni sa Radio Televizije Vojvodine, a ugašena je njihova emisija „Alarm“ koja je emitovana na O radiju. Početkom oktobra pokrenuli su inicijativu prikupljanja novca putem donacija za osnivanje sopstvene nezavisne produkcije.

Daško Milinović i Mladen Urdarević, zajedničku voditeljsku karijeru započeli su 2003. vođenjem emisije „Mikrofonija“. Kao novinari, zajedno su radili i u magazinu CKM. Vodili su jutranji program na radiju „AS“ da bi 2014. godine prešli na nacionalnu frekvenciju, radio „B92“, gde su emitovali svoju emisiju „Uzbudilnik“.

Pored radijske karijere, Daško se bavi grafičkim dizajnom dok je Mlađa scenarista humorističke serije „Državni posao“. Obojica su deo i novosadske pank scene u zasebnim bendovima. Daško je deo grupe „Red Union“ a Mlađa „Ragman“. Bežeći od formatiranja radio programa i želeći da ostanu dosledni svom novinarskom radu, odlučili su da osnuju nezavisnu produkciju i da njihove gazde budu isključivo njihovi slušaoci. Da se bore za ono kako bi trebalo da bude, protiv inercije onoga kako jeste, dokazali i objasnili su i kroz ovaj razgovor.

Od početka karijere menjali ste načine emitovanja vaše emisije. Počeli ste na pokrajinskom radiju, čuli se na nacionalnoj frekvenciji, emitovali ste emisiju i na internet radiju, a sada osnivate nezavisnu produkciju. Kako i zašto se sve to izdešavalo?

Daško: Zato što smo bili primorani. Išlo je do jednog momenta uzlaznom putanjom, onda su došla nova vremena, nova uprava, novo sve, te smo mi morali da se povučemo, tačnije oni koji uređuju radio programe su odlučili da nas treba staviti tu gde nam je i mesto pa smo posle godinu dana rada na O radiju odlučili da možemo da nastavimo da radimo slično, a da budemo potpuno svoji, vlasnici svojih sredstava za proizvodnju.

Mlađa: Sve se to desilo jer nismo želeli da se prilagođavamo, nismo želeli da menjamo priču zarad dnevno političkih različitih zahteva, što medija, što trenutne situacije u kojoj se nalazi naša zemlja. Nismo pristajali na kretenizaciju radija, pravljenja da radio stanice liče jedna na drugu. Mi se zalažemo za jutarnji program koji se neće sastojati samo od muzike, nego da govorni deo programa bude glavni deo, a muzika ukras tom programu jer ljudi žele živu reč koja pritom ima i kritički osvrt.

Koja su vaša očekivanja od procesa do realizacije svega ovoga?

Daško: Mi hoćemo da napravimo jedan samoodrživi sistem, gde će naši slušaoci biti naše gazde. Nećemo više biti na platnom spisku poreskih obveznika ni nekakvih stranih vlasnika korporacija koje drže radio i tv stanice. Za razliku od plata koje smo dobijali iz nekih zabašurenih izvora, sada ćemo znati ko nas plaća i dokle god nas budu plaćali znaćemo da dobro radimo i da imamo kome da radimo.

Dakle to su vam motivi, zbog toga i radite sve ovo.

Mlađa: Prvenstveno zbog toga. Trenutno ne postoji radio, niti fm, niti internet koji će nama dozvoliti da puštamo muziku koju želimo i da pričamo ono što želimo.

Kako je to u jednom slučaju biti žrtva tržišta, a u drugom žrtva politike?

Daško: Tržište je lažno. Nije tržište reklo da smo mi loši pa nas izbacilo, mi smo imali odlično slušan radio program koji je propravljao rejting celom radiju. Tu postoji jedan nelogičan deo, sve vreme se pozivaš na tržište i šta raja voli, a kad mi napravimo šta raja voli, a nije kretensko onda oni to ukinu. Znači da ispada da nije glavna direktiva šta narod voli nego da je ipak direktiva da bude glupo, to su trendovi.

Mlađa: Trenutno se sve radio stanice sastoje od dvominutne priče, fraza, koje izgovara voditelj, koje nisu mišljenje, nisu stav, nego „Je l' ste popili kafu, ako niste, popijte, Lepo je vreme, zaljubite se“, a pre toga slušaćemo to i to. Tako sada izgledaju radio stanice. A iz ove druge priče smo izleteli, svi znamo zašto. Mi se tu ne uklapamo i moramo da tražimo drugu kuću.

Reklo bi se da ste bili dobar proizvod u lošem okruženju. Da li vam se osnivanje nezavisne produkcije činilo kao bolje rešenje pre nego da se priključite nekom drugom radiju?

Daško: Ne postoji taj radio, mi smo pokušali, malo ko ima hrabrosti da se zamera. Ne postoji izravna cenzura nego ekonomska. Počneš da govoriš nešto što se ne sviđa nekom ko je moćan i taj neko kaže svom prijatelju koji drži firmu koja se reklamira kod tebe da prestane da te sponzoriše i time te je ubio isto kao da ti je zabranio da pričaš.
Mlađa: Neće to biti baš šta mi hoćemo nego ćemo da nastavimo da radimo što smo radili i pre i nastaviti da ukazujemo i kritikujemo. Nikada se nismo suzdržavali ali sada nam se čini da zbog toga nećemo snositi posledice.

Daško u intervjuu za O Radio ste izjavili da je prava definicija gluposti kada radiš istu stvar očekuješ drugi rezultat. Kako sada gledate na to?

Daško: Pa evo mi ćemo sada to da promenimo, umesto da tražimo novi konvencionalni radijski dom, mi ćemo da probamo sami, to je sad definicija pameti.

Mlađa: Videćemo da li ćemo sada spektakularno čabrirati ili ćemo se kao ptica feniks iz pepela podići, to je sada veliko pitanje.

Da li Vas internet radio čini ograničenim?

Daško: To je problem kod nas, što u svetu nije slučaj. Da sada ovaj razgovor vodimo u Mađarskoj, niko me ne bi sažaljevao što sam na internetu već bi taj internet cureo svima u telefone.

SANJA KLJAJIĆ: Nemamo novinare sa integritetom

Thu, 17 Nov 2016 23:57:26 GMT

„Cinično je kada političari kažu da nema cenzure u Srbiji. Mislim da je to prevazišlo cinizam i da se radi o čistom bezobrazluku. Svima je jasno da cenzura postoji i ne samo autocenzura, nego i cenzura koja je sve vidljivija“, kaže u intervjuu za „Odjek” novinarka Sanja Kljajić, ovogodišnja dobitnica nagrade za etiku i hrabrost „Dušan Bogavac”.

Počeci njene novinarske karijere vezuju se za pokrajinski javni servis Radio televiziju Vojvodine (RTV) za koji se proteklih nekoliko meseci borila kao istaknuta učesnica protesta pokreta „Podrži RTV“.Nakon nepuštanja njenog priloga o radničkim pravima na RTV-u, dala je otkaz u ovoj medijskoj kući. Ovakav potez odricanja sigurnosti zarad profesionalizma i ličnog integriteta u Srbiji predstavlja retkost. Upravo takav potez joj je doneo nagradu za hrabrot.

Sanja Kljajić je trenutno novinarka Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra „VOICE“ i dopisnica medijske kompanije Dojče vele ( Deutsche Welle).

Za Univerzitetski odjek otvoreno govori o stanju u srpskim medijima, novinarskoj solidarnosti, ponašanju političara prema novinarima i cenzuri za koju kaže da se više ne postavlja pitanje da li postoji.

Čini se da solidarnost kolega i građana u slučaju RTV-a nije izostala. Ipak, ujedinjeni glas sa protesta je sačekao zid ignorisanja na drugoj strani. Šta protesti mogu da urade u borbi protiv gušenja medijskih sloboda i demokratije uopse?

– Solidarnost nije izostala unutar Radio televizije Vojvodine, ali ne znam da li bih mogla da kažem da nije izostala od kolega iz drugih redakcija u Srbiji. Čini mi se da smo veću podršku imali od kolega iz regiona, ali čast izuzecima kao što su list Danas, N1, Autonomija i Voice. Mi proteste nismo planirali, desili su se sami od sebe, jer ni na jedno pismo nismo dobili odgovor. Naši zahtevi nisu ispunjeni, to možda nije bilo realno ni očekivati, ali isto tako nije realno očekivati da ćemo od njih odustati. Protestima smo postigli da ljudi i te kako prate na koji način RTV izveštava, o čemu, kakve priloge pravi. Podigli smo svest građana o tome šta je javni servis i kako bi trebalo da radi.

Da se budi građanski aktivizam pokazuje i nedavno formirani Građanski front kog čini sedam organizacija. Zacrtani ciljevi su borba protiv korupcije, transaparentnost rada organa javne uprave i odbrana medijskih sloboda. Na koji način će Građanski front to raditi?

– Povezivanje organizacija koje su apostrofirale određene problema u svojoj sredini je suština na osnovu koje smo se prepoznali i ujedinili u Građanski front. Još uvek tražimo način kako će Front delovati, ali ono što je sigurno jeste da će svaka od tih organizacija nastaviti da radi ono što je i do sada. Međutim, način na koji ćemo svi zajedno delovati je nešto što bi trebalo pažljivo razmotriti. Mediji konstantno govore kako smo mi nova politička partija, ali to nije tačno.

Borba pokreta „Podrži RTV” je sa ulica preneta u sudnice. Dakle, trenutno se bavite tužbama protiv RTV-a odnosno pravnom borbom. Kako se odvija proces Arežine protiv RTV-a?

– To je jedini proces koji je pokrenut. Dve stvari su naveli kao argument njegove smene, jedna je da nije dostavio program koji je navodno trebalo da dostavi. Sada se vodi spor da li je on uopšte to trebalo da dostavi i da li je ta smena bila protivzakonita. Bilo je do sada jedno ročište na koje su advokati RTV-a došli nepripremljeni i doneli akte koji su zastareli, jer postoje novije verzije na osnovu kojih je Arežina izabran. Videćemo kako će se to odvijati, biće jako zanimljivo ako sudska odluka bude da se Arežina vrati na mesto programskog direktora.

Izjavili ste za Cenzolovku da ste u izveštavanju morali da pravite kompromise i pre promena na RTV. Kako je to izgledalo?

– Kompromise u smislu onih ljudi koje moramo da pustimo određenog dana. To znači da su određeni funkcioneri ili zvali ili je naše rukovodstvo bez ikakvih intervencija instistiralo da se puste određene izjave. Takođe, kompromisi u smislu šta moramo da izdvojimo i koje informacije da pustimo sa događaja na kom smo bili. Ali kompromise nismo pravili u analitičkim prilozima gde smo radili probleme koji zaista muče građane. Ja kao novinarka nisam nikad morala da pravim kompromise na RTV, ali mislim da su naši urednici nekada morali da izbace jednu priču i ostave je za naredni dan da bi više prostora dali premijeru ili nekim drugim funkcionerima. I to je razlog više zašto mi nije jasan način na koji se sve na RTV-u izdogađalo, postavlja se pitanje da li je moguće da im nije bilo dovoljno ni to što su već dobijali, nego su morali potpuno da nas ućutkaju.

A ko to ućutkuje novinare u Srbiji? Da li urednici to rade jer smatraju da se to oekuje od njih ili postoji pritisak od gore?

– Medijska scena u Srbiji je previše komplikovana da bi se moglo tako simplifikovati da kažemo da su to jedni ili drugi, mislim da je kombinacija ta dva faktora. Mislim da ako cenzura dolazi od urednika i od vlasnika medija da je to iz straha za ličnu egzistenciju ili egzistenciju zaposlenih, a postoje i lični politički interesi vlasnika medija. Ali i te kako cenzura dolazi od onih koji u svojim rukama imaju ekonomsku ili političku moć i koji mogu u bilo koje doba dana da pozovu i traže da se nešto ne pusti. Tako da svi koji u rukama imaju poluge moći daju sebi za pravo da zovu medije, a mi uglavnom nemamo novinare sa integritetom koji su spremni da kažu ne.

Osim toga šta se neće emitovati, poželjno je da se zna šta će se emitovati, a da to najčešće budu funkcioneri. Prema monitoringu programa RTV-a koji je uradila Novosadska novinarska škola, nakon smena povećan je broj izvestaja o aktivnostima Vlade, kao i broj pseudodogađaja. Zaslužuje li RTV da se sada zove javni servis koji se rukovodi javnim interesom?

– Moja lična ocena je da to više nije javni servis i to je ono na šta smo upozoravali od samog početka, da to neće biti javni servis, nego onaj medij koji je bio i ranije, državni medij u rukama vlasti, a ne građana. Građani to i dalje finansiraju i jako je važno da se finansije svedu isključivo na pretplatu, a ne na budžet. To je prvi preduslov nezavisnosti medija. Međutim, džaba i to ako nemamo uredničku nezavisnost i ukoliko Regulatorno telo za elekronske medije dozvoljava da se to sve događa, ćuti na to, postavlja svoje ljude kako bi bio posrednik u toj političkoj kontroli. To su problemi koji se neće rešiti bez pritiska građana koji moraju da imaju bar nekakav medij kome veruju.

Ali ni građani neće da „pritiskaju“ ako taj medij neće da radi u njihovom interesu?

– Onda se vraćamo na pitanje šta je starije, kokoška ili jaje? Mislim da smo pokazali građanima, zato su i bili na protestima, jer su prvi put imali medij kome su mogli da veruju. I to smo mogli da čujemo nakon promene uređivačke politike na RTV-u, jer su tek onda videli šta su imali.

Mislite li da sada građani veruju RTV-u?

– Mislim da mu ne veruju, iz više razloga. Prvo zato što se RTV, kako je analiza pokazala, ne bavi više komunalnim problemima. Ne bavi se problemima građana. A drugo, ne veruju jer smo im podigli nivo pažnje i kontrole načina na koji RTV izveštava.

Kakva se poruka salje kada premijer na konferencijama za medije kaže da novinari lažu, da su žuti, medijski satrapi, kad kaže oni vaši ili oni Pajtićevi? Je l’ to vodi ka uspostavljanju poželjnog i prihvatljivog ponašanja prema novinarima?

– Na tim konferencijama nisu problem samo kolege koje ćute da ne bi prošle takvu torturu, nego su još veći problem oni koji negoduju kada se postavi bilo kakvo pitanje, a to su ljudi koje teško mogu da nazovem kolegama. Problem je što mi ne reagujemo dovoljno na takvo ponašanje, ne samo premijera, nego i mnogih drugih funkcionera, on je samo najekstremniji primer. Političari nemaju pravo da na taj način diskriminišu medije i da idu samo u one medijske kuće za koje znaju da im neće postaviti provokativna pitanja. A sa druge strane, ogroman je problema kada političari napadaju medije pod izgovorom da ako novinari imaju pravo i slobodu da im postave pitanje, da onda oni imaju slobodu da kritikuju. To je zamena teza koju nam poturaju, pozivaju se na slobodu govora. Novinari imaju pravo da kritikuju i postavljaju pitanja u javnom interesu i oni su podložni kontroli, ne mi.

Kako negovati profesionalno novinarstvo, rukovoditi se javnim interesom kada vam konstanto vezuju ruke?

- Pre svega mislim da je odbrana lični integritet, i zaista kreće od nas. Neke stvari na RTV-u i pre smena su funkcionisale zato što su se novinari izborili za to, a ne zato što nam je menadžment rekao “e sad možete to da radite”. Nikada nije jednostavno, naša je odluka kako ćemo raditi. Verujem čvrsto da promena kreće od nas i ako pristanete da vam vezuju ruke, onda možete da se bavite i nekim drugim poslom. Ako ne može na RTV-u onda može na drugom mestu. Treba pronaći put do građana.