m_Kultura_pozoriste

333 dana - Dnevnik jedne generacije

Fri, 20 Mar 2026 18:44:24 GMT

Peti dan Nedelje Promene na Akademiji umetnosti u Novom Sadu obeležen je premijernom izvedbom predstave ,,333 dana.”

Predstava je nastala u sklopu programa za kolokvijum studenata glume i režije u klasi profesora Nikite Milivojevića i stručnih saradnika Jelene Đulvezan Milković i Momčila Miljkovića.

Mladi glumci Lena Trifunović, Danica Marinković, Marta Cvetković, Ivan Martić, Marko Jagodić, Milica Radović, Nikola Milanović, Milana Vujović, Pavle Gajić i Dušica Jakovljević uspeli su da, uprkos ograničenom vremenskom okviru, na publiku prenesu raznolik spektar emocija.

Predstava započinje naizgled nejasnom scenom - glumci se uz muziku i ples dobacuju flašicom vode. Međutim, publici ubrzo otkrivaju da se na taj način ,,zagrevaju” za probe.

Foto: Milica Ajdžanović

Zašto baš 333 dana?

Ovaj broj nije izabran nasumično, već sadrži duboku simboliku, poznatu svima koji poslednjih godinu i po dana žive u Srbiji ili barem prate dešavanja u državi. Blokada Akademije umetnosti u Novom Sadu trajala je 333 dana, nakon čega, postojanje ljudi (studenata) koji su u njenim prostorijama živeli i borili se, izbrisano je za jednu noć.

Dragi dnevniče je sintagma kojom je predstava otvorena i zatvorena, a između tog početka i kraja ispričana je dirljiva priča o buntu, ljubavi i nadi za bolje sutra koje, nažalost, i dalje nije počelo.

Verodostojno su prikazani osećaji nemoći, besa, nesigurnosti i izgubljenosti u borbi koje su, kako su u razgovoru istakli glumci, oni zaista osećali, te im je u tom aspektu bilo jednostavnije da emocije prenesu na publiku.

Glavni motiv koji se prepliće tokom čitave predstave jeste prijateljstvo i zajedništvo bez kojih bi čitava borba imala neuporedivo drugačiji oblik.

Nasuprot tome što je komad spreman za prvi kolokvijum, glumačka ekipa na sceni delovala je uigrano i povezano, a svaka scena je temeljno obrađena i upotpunjena namernim odabirom pesama poput “Freed From Desire” i “Pump It Up” koje su obeležile studentski i građanski pokret započet 1. novembra 2024. godine.

Međutim, glumci nisu bili fokusirani samo na kolektivni doživljaj blokade, već su publici pružili priliku da ih upoznaju i da zavire u njihovu, ponekad burnu, a ponekad skladnu svakodnevicu tokom 333 dana života unutar Akademije.

Upečatljiv je prikaz turbulentnog protesta 15. marta 2024. godine u Beogradu, kada je značaj pridat i roditeljskoj brizi. Poruke i pozivi koje su svi mladi željni promene dobijali od svojih zabrinutih roditelja nisu samo njihova rutina već pokazatelj toga da borba nije naivna i da postoji niz situacija koje se mogu dogoditi, čiji smo svi svedoci bili tog dana.

Foto: Milica Ajdžanović

Tokom celog izvođenja publika nije bila ravnodušna. Sala je bila ispunjena smehom, suzama, ali i zabrinutim licima. Sam kraj prestave je bio okidač za duboko razmišljanje i podsetnik na trenutak koji je zauvek promenio brojne živote. Tokom, naizgled, uobičajene probe jednog od glumaca nazvala je majka da mu saopšti da je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu pala i da ima mnogo žrtava.

Studenti Akademije umetnosti bili su u blokadi 333 dana i prikazali su deo onoga što su proživeli, dok je drugi deo ostao u njima. Deo koji i svi mi nosimo.

Blokadi fakulteta možda jeste došao kraj, ali borbi nije. Kao i strah, ona je tu od samog početka, i još uvek traje. Ova predstava je upravo podsećanje na to da ne smemo zaboraviti, dok se sve ovo ne završi.

Nedelja Promene: Veče kada je Lisabon došao u Novi Sad

Tue, 17 Mar 2026 18:58:48 GMT

Akademija umetnosti u Novom Sadu je po jedanaesti put otvorila vrata Nedelji Promene.

Druge večeri festivala, publika je imala priliku da pogleda predstavu ,,Odakle sam bila, više nisam”, rađenu po romanu Dejana Tiaga Stankovića, u režiji Aleksandra Đinđića, u izvođenju studenata glume Fakulteta umetnosti u Prištini.

Photo: Sanja Banićević

Uprkos tome što Tiago Stanković u svom romanu piše ,,o svom” Lisabonu, on zapravo slika portret grada koji je postao dom mnogima. Lisabon je grad svih onih koji su, poput Tiaga, napustili svoje domove u potrazi za sopstvenim identitetom.

Originalno delo čini trideset poglavlja, ali konkretno u ovoj adaptaciji obrađeno je pet priča. Svaka od njih je na svoj način posebna, ali ipak postoji nit koja ih spaja. Ta nit u svih pet priča je nevidljiva nit nostalgije, porodičnih odnosa, prilagođavanja na novo, koja govori o odlascima i povratku, ili bolje rečeno rastanku, o ljubavi i brizi i onog večitog čovekovog lutanja ka pronalasku sebe i svog mesta.

Kroz predstavu nas vode glumci koji nisu samo interpretatori svojih uloga, nego i naratori, koji nas uvode u dubinu svake scene. Autori su i u razgovoru sa publikom istakli kako nije lako pričati priču, potrebno je detaljno izučiti delo, uživeti se i postati ne deo nje, već celina.

Photo: Sanja Banićević

Poseban pečat ostavila je poslednja priča. Scena porodičnih odnosa, otac i majka koji verno iščekuju povratak svog sina iz ,,belog sveta”. Glumci su na vešt način prikazali tipičnu porodicu, služeći se onim što nam je svima opšte poznato, od dočeka sina na aerodromu, porodičnih ručkova, do obavljanja jutarnjih rituala uz jutarnju kafu i čitanja novina gde ,,svako vodi svoju politiku”. Na taj način prepoznavajući sopstvenu realnost publika je odreagovala smehom.

Ipak, najemotivniji trenutak predstave je ponovni rastanak. U sceni pred sinovljev dug let u ,,beli svet”, otac mu daje Čehovljevu knjigu kratkih priča. Na prvi pogled, to je običan gest, publika to doživljava kao predmet koji se prenosi s ruke na ruku. Međutim, ta knjiga nije samo predmet, ona simbolizuje svu težinu reči koju roditelji nekada ne umeju ili ne mogu da izgovore. U tom trenutku sin, zajedno sa publikom shvata da je knjiga više od dela napisanog rečima, da je ona most tamo gde reči staju.

Atmosferu Lisabona dodatno su upotpunili zvuci akustične gitare i melanholični fado, koji je pratio izvedbu od početka do kraja.

Glumačku ekipu čine: Pavle Nikolić, Katarina Kljutić, Ivana Poček, Đorđe Đorđević, Milica Pavlović, Vojin Jusić, Petar Puzović i Mina Bukva.

Na kraju, usledio je dugotrajan aplauz, koji se ponovio tri puta i time je potvrđeno da su ovi mladi umetnici uspeli da priču sa papira, pretoče u izgovorene reči, u stvarnost koju svi mi ponekad izbegavamo.

Nedelja Promene je u toku, na dobro poznatoj adresi Đure Jakšića 7. Očekuje vas zanimljiv repertoar, s toga izdvojite jedan dan za pozorište i umetnost i uživajte u njihovoj lepoti.

Recenzija pozorišne predstave – „Violinista na krovu“

Sun, 01 Mar 2026 14:12:14 GMT

Strah od različitosti je poznat oduvek. Ljudi su se kroz istoriju bojali vere, drugih naroda, mašina, otkrića, ali ono čega su se najviše bojali, bile su promene. Predstava „Violinista na krovu“ najbolje opisuje ovaj period u istoriji. Propraćen starinskim vrednostima, ranim sukobima i klasnim razlikama, predstava izražava težak, ali i veoma realan period u kojem su takve stvari bile realnost.

Predstava „Violinista na krovu“, u formi mjuzikla, prati priču o mlekaru Tevjeu jevrejskog porekla, koji sa svojom porodicom živi u jednom malom jevrejskom selu, po imenu Anatevka, u carskoj Rusiji. Tevje nastoji da očuva jevrejsku tradiciju i udaje svoje kćeri i suočava se sa novim promenama u društvu, siromaštvu i progonima, a sve to uz bolan i mučan prikaz sudbine jevrejske zajednice.

Diskriminacija u predstavi nije prikazana kroz aktove represije, kao što viđamo u nekim filmovima ili drugim predstavama, već kroz niz naizgled sitnih, ali i nepravednih zabrana i pritisaka. Ograničeno pravo na kretanje pratila je konstantna neizvesnost opstanka i poruka da u sopstvenom domu nikad nisu zaista dobrodošli. Upravo ta neposrednost čini poruku snažnijom. Jevreji u Anatevki žive život koji se može urušiti u jednom trenutku, bez prava na objašnjenje ili otpor.

Foto 1: preuzeto sa sajta snp.org.rs

Ni kada budu proterani iz svog sela, junaci iz predstave ne gube svoje dostojanstvo iako im se oduzima pravo na izbor. Njihova vera, običaji i međusobna solidarnost postaju oblik otpora svetu koji ih sistematski potiskuje. Upravo u toj tihoj borbi predstava pronalazi svoju najveću snagu, podsećajući da identitet nije nešto što se može izbrisati zakonom.

Lik Tevjea ima centralnu ulogu u osvetljavanju ovog problema. Njegova lična borba između očuvanja tradicije i prihvatanja promena odvija se u okviru društva koje mu ne priznaje osnovno pravo na izbor. Bez obzira na njegovu spremnost na kompromis, Tevje ostaje svestan da njegova sudbina nije u njegovim rukama. Time predstava naglašava strukturalnu prirodu diskriminacije, ona ne zavisi od odluka pojedinca, već od odnosa moći u društvu.

Završetak predstave, u kojem celo selo bude primorano da napusti Anatevku, predstavlja kulminaciju procesa segregacije. Odlazak nije prikazan kao čin herojstva, nego kao tiha tragedija, čime se dodatno naglašava emotivni i društveni značaj poruke. Gubitak doma simbolizuje i gubitak sigurnosti, prava i kontinuiteta, što je iskustvo poznato za mnoge zajednice koje su bile predmet mržnje kroz istoriju. Prisilno iseljavanje Jevreja iz Anatevke nije predstavljeno kao izuzetak, već kao logičan završetak dugotrajnog procesa u kojem su se oni tretirali kao „neprilagođenost“ koju treba ukloniti. Time predstava ukazuje na opasnost normalizovanja diskriminacije, kada ona postaje deo svakodnevnice.

U modernom kontekstu, „Violinista na krovu“ ostaje izuzetno relevantno delo. Predstava ne govori samo o životu jevrejskog naroda nego i upozorava na mehanizme diskriminacije koji i danas postoje u različitim oblicima. Njena vrednost leži u sposobnosti da kroz umetnički izraz podstakne razmišljanje o odnosu prema manjinama i posledicama društvene netolerancije.

,,Dok god ima rata, biće i svanuća” Predstava: ,,Tata stiže kući”

Sun, 22 Feb 2026 16:25:11 GMT

Sinoć je publika Pozorišta Promena imala priliku da bude svedok jedne teške, potresne i pre svega realne priče. Priče o ratu koji se ne okončava kada oružje utihne, već se nastanjuje i u porodičnom domu. Priče u kojoj su se neki od nas prepoznali, dok je za druge to bila ispričana istorija.

Mrak i tišina. Ali to je bio samo lažni znak, publika je još uvek pristizala. Svetla se pale i počinje predstava. Otvara je naratorka, odrasla Lana (Aleksandra Pavlović). Ambijent nas vraća u neko prošlo vreme: goblini na zidu, drvena stolarija, bele zavese, milje na televizoru, radio i kutija. Kutija sa tatinim stvarima. Banja Luka, 1995. godina.

Photo: Lea Bodora

Spolja plamsava rat, a mala Lana (Mina Vučetić) i njen brat Lazar (Luka Maljević), žive u svom svetu, svetu igre i mašte. Njihovi osmesi i igrarije unose u predstavu poseban šmek, ali i snažan kontrast onome što predstoji.

Majka (Doroteja Vuković) tokom cele predstave čeka da joj se muž vrati. Na vestima prenose da je uspostavljen Dejtonski sporazum, i to je vest koja njoj donosi spokoj. Rat je konačno gotov. Njen muž i otac njene dece se vraća kući.

Nakon tri godine susreće se sa svojom porodicom, a taj trenutak obeležen je zbunjenošću i uplašenošću dece i rečenicom koju otac ponavlja: ,,Kako ste porasli”. Atmosfera odjednom postaje neprijatna. Rat je, zajedno sa ocem, unesen u prostorije njihovog skromnog doma.

Od tog momenta ništa više nije isto, sve se promenilo. Otac je pretrpeo izuzetne posledice, a to se odrazilo i na njegovo ponašanje u kući.

Najsnažniji momenat predstave dolazi u sred noći. Mali Lazar uzima tatino odelo i pušku, igrajući igru koju inače igra sa sestrom. Nišani kuće, nagađajući da li u njima živi pravoslavac, katolik ili musliman. Tokom igre budi sestru, ali i oca (Marko Bojić) koji počinje da viče i da udara svog sina. U tom trenutku postaje jasno koliko su duboke posledice koje on nosi u sebi. Sin, u besu, govori da je bolje da se nije ni vraćao. Deca su nesvesna težine svojih reči. Za njih je rat igra. I možda je tako i bolje.

Kraj predstave obeležava doček Nove godine. Godine koja bi trebalo da donese stabilnost njihovoj porodici. Međutim donosi sve samo ne to. Predstava koja je počela mukom tišinom, istom tišinom se i završava.

Photo: Lea Bodora

Muzika i svetlo propratili su predstavu na pravi način, dok su rekviziti osmišljeni da oslikaju jednu pravu porodičnu kuću tokom ratnih dana. Posebno je scena sa paketom ,,frenda Džona”, dočarala autentičnu atmosferu rata i humanitarne pomoći koja je pristizala iz inostranstva.

Publika je izvanrednu glumačku ekipu nagradila sa tri puta ponovljenim apaluzom. Time je potvrđeno da su uspeli da prenesu snažne emocije, koje su istovremeno prikazane duhovito i ozbiljno.

Lana Bastašić nam je ponovo dokazala da je izuzetna spisateljica, ali i rediteljka Maša Pavlović, koja je adaptirala ovu priču u jedan izuzetan komad.

Na kraju, predstava nam postavlja nekoliko teških pitanja. Jesu li oni bili prava porodica tek nakon očevog povratka, ili su to bili i nakon njegovog odlaska? Ali i mnogo šire, šta se zaista dešava sa vojnicima kada rat utihne i kada se vrate kući? Koliko dugo rat traje u njima, a koliko dugo u porodičnom domu? I na kraju ko snosi cenu ratu?

Pozorište Promena: Tata stiže kući

Thu, 19 Feb 2026 17:55:13 GMT

Nakon romana Uhvati zeca koji je osvojio region, nagrađivana autorka Lana Bastašič, po istoimenoj pripoveci iz zbirke Mliječni zubi, ponovo se vraća na pozorišnu scenu. Predstava Tata stiže kući, u režiji Maše Pavlović, biće izvedena 21. i 22. februara na dobro poznatoj sceni Pozorišta Promena, Đure Jakšića 7.

Foto: Lea Bodor

Banja Luka 1995. godina. Ratu se postepeno nazire kraj, a jedna porodica verno iščekuje povratak oca. Njegov dolazak trebalo bi da simbolizuje trenutak ponovnog okupljanja i sreće. Međutim, šta se dešava kada se on vrati kući? Da li je rat zaista okončan ili se kroz njega vraća u kuću? Da li se sada useljava u duše porodice, onih koji su ga verno iščekivali?

Poseban akcenat stavljen je na mlade, koji nisu samo puki posmatrači, već deca koja kroz igru i maštu preuzimaju strahove i patnje starijih.

U predstavi igraju: Aleksandra Pavlović, Sanja Banićević, Luka Maljević, Doroteja Vuković, Marko Bojić i Marija Ašanin. Za dizajn svetla zadužena je Marija Mladenović, dok zasluge za dizajn zvuka pripadaju Peri Brandiću.

Karte su dostupne na svim GIGSTIX prodajnim mestima. Pozivamo vas da ovaj vikend provedete u Pozorištu Promena. Broj mesta je ograničen zato obezbedite svoje mesto na vreme!

Kritika - „Slepi miš" kao ogledalo društva koje se smeje samo sebi

Tue, 27 Jan 2026 19:25:59 GMT

Opereta Slepi miš Johana Štrausa Mlađeg jedno je od onih dela koja su, uprkos svojoj prividnoj lakoći, opstala zahvaljujući precizno usklađenoj kombinaciji muzike, humora i društvene ironije. Izvedena u tri čina, ova opereta ne funkcioniše samo kao niz zabavnih muzičkih brojeva, već kao jasno strukturisana satirična slika sveta u kojem se identiteti menjaju lako, a moralna načela još lakše. U novoj produkciji Srpskog narodnog pozorišta, premijerno izvedenoj 20. novembra 2025. godine, Slepi miš ostaje veran toj osnovnoj matrici, ali se istovremeno suočava s izazovom savremenog čitanja.

Režija Aleksandra Nikolića polazi od ideje da se radnja izmesti iz originalnog konteksta druge polovine 19. veka i smesti u period neposredno pred Prvi svetski rat. Taj vremenski pomak ima jasnu simboliku - društvo koje se prepušta zabavi, maskenbalu i površnim užicima, nesvesno približavajući se istorijskom slomu. Vreme u kojem je radnja smeštena retko se reflektuje kroz odnose među likovima ili kroz razvoj zapleta, pa istorijski kontekst više funkcioniše kao vizuelni okvir nego kao nosilac značenja.

Specifičnost Slepog miša leži upravo u njegovoj preciznoj dramaturškoj strukturi. Prvi čin postavlja građanski svet sa svim njegovim pravilima i licemerjem, drugi čin razgrađuje te iste norme kroz maskenbal i prerušavanje, dok treći čin donosi razrešenje koje je, po pravilu opereta, lišeno ozbiljnijih posledica. U ovoj produkciji humor se oslanja na prepoznatljive komične obrasce, dok suptilnija ironija, prisutna u tekstu i muzici, ostaje u drugom planu.

Foto: Srpsko narodno pozorište

Muzički sloj predstave ostaje njena najčvršća tačka. Štrausovi valceri i ansambli izvedeni su profesionalno, sa jasnim ritmom i preciznom intonacijom, ali su retko uspevali da u potpunosti prenesu duhovitu i ironičnu energiju teksta na scenu. Slepi miš je opereta u kojoj muzika nije samo ukras, već sredstvo komentara - veseli valceri prate situacije koje su suštinski moralno problematične ili društveno licemerne. S tim da u ovoj postavci, taj kontrast nije uvek dovoljno naglašen, pa muzika ostaje u službi raspoloženja, a ređe u funkciji ekspresivne ironije.

Scenski izraz predstave jasno se oslanja na raskoš i balske haljine, što je u skladu sa žanrom operete. Scenografija i kostim sugerišu svet privida i površnog sjaja. Scena je više delovala kao prostor lepih slika, a manje kao mesto na kojem se razvija složen odnos između likova i njihove društvene uloge. Maske koje likovi nose ostaju uglavnom spoljašnje, dok se unutrašnji sukobi retko dublje problematizuju.

Likovi u Slepom mišu su predstavljeni tipski, ali upravo u toj tipizaciji leži mogućnost za preciznu društvenu kritiku. U ovoj produkciji, ti tipovi ostaju jasno prepoznatljivi, ali nedovoljno produbljeni. Njihove slabosti i moralne nedoslednosti prikazane su više kao komični efekti nego kao simptomi šireg društvenog poretka koji opereta, u svojoj suštini, dovodi u pitanje.

Ovakav Slepi miš potvrđuje da opereta i dalje ima svoje mesto na savremenoj sceni, naročito kada je izvođena svojsteno, a opet poštujući originalno delo. Na taj način, Slepi miš u Srpskom narodnom pozorištu ostaje predstava koja pruža jasno, uredno i estetski prijatno čitanje klasične operete, ali propušta priliku da se snažnije suoči sa pitanjem koje to delo i dalje postavlja: koliko je lako sakriti se iza maske, i koliko smo spremni da u tom maskenbalu prepoznamo sopstvenu sliku.

Kada život postane predstava: ,,Putujuće pozorište Šopalović"

Tue, 23 Dec 2025 15:51:22 GMT

Sinoć, kao i u subotu, 20. decembra, pozorište Promena bilo je mesto susreta publike i putujućih glumaca iz Simovićeve drame Putujuće pozorište Šopalović. Diplomska predstava 48. klase Borisa Liješevića donela je na scenu poznati dramski okvir, ali i savremenije tumačenja ovog čuvenog teksta, koji se kontinuirano izvodi još od 1985. godine.

Simovićeva drama prati putujuće glumce čija umetnost na kratko unosi svetlost i promenu u živote malograđana u provincijskom gradu. Ipak, po njihovom odlasku, sve se vraća u ustaljene tokove, poput "fabričkog podešavanja”, čime se naglašava odnos između stvarnosti i umetnosti.

Ovogodišnje izvođenje u pozorištu Promena posebno se istaklo jer su, pored osnovne drasmke priče, u predstavu uključena i lična iskustva glumaca sa studentskih blokada i protesta koji su obeležili prošlu i ovu godinu. Putujući glumci u predstavi su Saša Sinđelić, Jana Srećković, Kristina Birčanin, Magdalina Obradović, Adriana Salahović, Jana Nenadović, Ivan Petrušinski, Dušan Tomić, Milan Novaković i Božidar Tomović.

Kako to uvek biva kada je u pitanju Promena, sala Akademije umetnosti bila je ispunjena do poslednjeg mesta. Predstava je podeljena u dva čina, koji obuhvataju deset scena, u kojima su se smenjivali smeh i tišina. Posebno upečatljiv trenutak bila je scena posvećena stradalima u padu nadstrešnice, koja se dogodila 1. novembra 2024. godine. Glumci su tu scenu koncipirali tako da publika sama shvati da treba da ustane i oda počast, što je postavilo snažan ton za ostatak radnje.

Simbolika rekvizita dodatno je produbljivala doživljaj, naročito drveni mač. Iako bezopasno oružje, koje se može porediti sa dečijom igračkom, kroz celokupnu dramu postaje vodič kroz stvarnost i pozorište, prateći lika Filipa u njegovoj potrazi za slobodom.

Foto: pozoristepromena/Instagram

Tekst drame bavi se periodom okupacije Srbije, Užicem 1942. godine, ali izvođenje u sadašnjem trenutku postavlja i savremene tonove. Senke užičkih vešala koje padaju na pozornicu kontrastiraju današnjim ,,demonima” koji ne dovode u pitanje samo našu profesiju, već i život.

"Za početak smo razgovarali sa profesorom i pitali jedni druge šta za nas znači pozorište. Vodili smo i polemiku da li igrati predstavu s obzirom na trenutna dešavanja”, rekla je Jana Srećković, jedna od glumica u predstavi, osvetljujući kako su mladi glumci zajedno sa profesorom kroz razgovor oblikovali diplomsku izvedbu.

Predstava postavlja i univerzalna pitanja publici: Gde je tvoja zvezda vodilja? Gde je svetionik i obala koja pruža sigurnost? Gde je nevidljiva zavesa koja nas konstantno zamagljuje? Gde je granica između života i pozorišta? I ono najvažnije, Šta ti kao pojedinac želiš da promeniš svojom umetnošću u ovom takozvanom svetu?

I zatim dolazi trenutak kada reči Simovića odjeknu scenom, zaokružujući poruku predstave:

Ja ću da ustanem,

zgažen, zgromljen, tlačen,

na čelične vojske

sa drvenim mačem!

Taj stih, simbol drvenog mača i borbe za slobodu, ostavlja snažan utisak na publiku, osećaj prisutnosti i mogućnosti da zauzme stav u svetu koji deluje okrutno.

Kao i uvek, Promena je uspela da prenese snažnu poruku, Predstava je život, a život predstava. Ova postavka dokazuje da klasičan tekst iz 1985. godine može biti aktuelan, živ i dinamičan, i jednostavno ga morate doživeti.

10. Festival studentskog pozorišta

Mon, 01 Dec 2025 17:52:19 GMT

Jubilarni 10. Festival studentskog pozorišta održan je od 28. do 30. novembra na Akademiji umjetnosti u Novom Sadu i u Novosadskom pozorištu. Ovogodišnji FSP donio je potpuno novi koncept: umjesto klasičnog repertoara sa gotovim studentskim predstavama iz regiona, festival je postao intimniji, eksperimentalniji i zasnovan na 24-časovnom procesu stvaranja.

Festival je otvoren 28. novembra diplomskom predstavom „Putujuće pozorište Šopalović“, u režiji vanr. prof. Borisa Liješevića i dr um. Milana Novakovića. Predstava je izvedena u Multimedijalnom centru Akademije umetnosti, a publika je već na samom početku pokazala veliki interes.

Drugog dana festivala studenti dramaturgije, režije, glume, produkcije i AV medija Akademije umjetnosti u Novom Sadu, zajedno sa kolegama iz Ljubljane i Sarajeva, formirali su mješovite timove i započeli 24-časovni stvaralački proces. Radionice su bile zatvorene za publiku, ali su organizatori putem Instagrama dijelili kratke fragmente rada, pokazujući atmosferu intenzivne kreativnosti.

Trećeg dana, 30. novembra, u Novosadskom pozorištu izvedene su četiri etide nastale u samo jednom danu: „Moralna vertikala“ u režiji Mie Mlinarević, „Granica“ u režiji Jovane Đurović, „Dom“ u režiji Uglješe Renićavljevića i završna etida „Samo keš“ u režiji Maše Pavlović. Ove četiri izvedbe pokazale su koliko snažan, raznolik i promišljen teatar može nastati u strogo ograničenom vremenu, kada se mladim umjetnicima pruži sloboda, povjerenje i zajednički prostor za stvaranje.

Učesnica u samoj organizaciji festivala, Jelena Ćirić, ističe da je ovogodišnji FSP bio potpuno drugačiji od prethodnih izdanja.
„Ove godine željeli smo da se studenti sve tri akademije potpuno pomiješaju i zajedno stvaraju. Svaka grupa radila je u potpuno zatvorenoj atmosferi: nismo smjeli da gledamo druge timove niti ulazimo u tuđe procese. Imali smo samo 24 sata da osmislimo i realizujemo ideju.“

Dodaje da je festival bio manji po obimu, ali snažniji po suštini:
„Prijašnjih godina festival je okupljao mnogo više akademija i svakog dana su bile izvođene po tri predstave. Ove godine bilo je intimnije, sadržajnije i više posvećeno samom procesu.“

Prva etida bavila se položajem umjetnika i umjetničkih profesija u savremenom društvu. Kroz svakodnevnu scenu u kafani, glumci razgovaraju za stolom dok se ne otkrije da je konobar zapravo diplomirani glumac.

Photo: Sara Anđelić

Ta jednostavna, ali upečatljiva situacija oslikava realnost mnogih mladih umjetnika koji, uprkos talentu i obrazovanju, završavaju daleko od svog poziva u društvu koje ih nedovoljno vrednuje i koje ih često primorava na moralne kompromise kako bi opstali.

Photo: Sara Anđelić

U drugoj etidi pratimo četvoro putnika na granici Srbije i Mađarske, koji putovanje pravdaju sahranom tetke. Njihova priča počinje vjerodostojno, ali radnica na granici ubrzo otkriva sakriven alkohol i novac.

Photo: Sara Anđelić

Kada jedan od likova pokuša da je potkupi flašom i novcem, a ona nakon kratkog oklijevanja pristane, predstava razotkriva bolnu istinu: korupcija više nije izuzetak, već očekivani obrazac. Predstava govori o društvu u kojem se moralne linije lako prelaze i u kojem je sve „moguće“, ako se dovoljno plati.

Photo: Sara Anđelić

Treća etida donosi emotivno slojevit prikaz različitih porodica, u kojem svaka nosi svoju bol na poseban, ali istovremeno univerzalan način.

Photo: Sara Anđelić

Predstava postavlja pitanje šta je zapravo dom: prostor, zajednica, ljudi ili ono što nosimo duboko u sebi? Kroz nijanse svakodnevnih situacija i potisnutih emocija, predstava prikazuje pokušaje likova da sačuvaju bliskost uprkos strahovima, ranama i neizgovorenim riječima stvarajući intiman portret generacija koje traže sigurnost u nesigurnom svijetu.

Photo: Sara Anđelić

David Popadić, student treće godine glume iz Trebinja, bio je član ansambla predstave „Dom“, koja je nastala tokom 24-časovnog pozorišnog stvaralačkog maratona. U nastavku govori o procesu stvaranja, timu, emocijama i iskustvu koje je, kako ističe, imalo veliki uticaj na njega.

Kako je izgledao proces stvaranja predstave „Dom“?

„Taj izazov od 24 sata mi se stvarno svidio. Kada smo čuli da imamo samo jedan dan, nekako smo to olako shvatili, međutim, u procesu rada smo vidjeli da je to premalo vremena, da smo već umorni i da će neko morati da spava usred procesa. Ali na kraju je bilo baš lijepo. Atmosfera je bila predivna i sve je nekako išlo svojim tokom.“

Šta je bio najveći izazov tokom rada?

„Iskreno, nije bilo izazova. Bio sam u sjajnom timu ljudi, svi su bili jako otvoreni, spremni da uđu u priču i da dijele neke svoje lične stvari. U timu smo imali kolege sa smjera mađarski jezik i koleginicu iz Sarajeva, i baš smo se lijepo slagali. Stvarno je bilo predivno i volio bih da se ovakvi festivali češće prave.“

Kako je nastala krajnja ideja predstave?

„Skroz spontano. Uglješa Renisavljević, naš reditelj, i dramaturškinja Arina imali su neki početni koncept, ali čim smo počeli da pričamo o raznim temama koje nas se tiču, sve je krenulo spontano. Bilo je dosta suza i dosta smijeha. Napravili smo siguran prostor u kojem možemo da stvaramo nešto naše, i odatle je sve krenulo.“

Šta vam je ovaj proces lično značio?

„Na mene je ovo jako dobro uticalo. Osjećam se dosta sigurnije, jer kad neko dijeli emocije i svoje priče, shvatiš da su to u stvari priče koje pripadaju svima nama. Mislim da ne treba da sakrivamo ono što nas boli, nego da pokazivanjem emocije dajemo snagu drugima da to više ne drže u sebi. Mi smo tokom rada imali svoj krug u kojem smo se osjećali slobodno, a danas smo to nekako proširili i na publiku. To mi je najljepši dio svega.“

Završna etida, ,,Samo keš”, nastala je iz gotovo nevjerovatnog izvora inspiracije: čitanja pokrajinskog konkursa za finansiranje kulture.

Photo: Sara Anđelić

Rediteljka Maša Pavlović otkriva:
„Poziv sam dobila od svoje bivše profesorke produkcije, koja mi je rekla da će se festival održati, ali ne u punom kapacitetu jer nisu dobili dovoljno sredstava. Tada smo Miomir Milosavac i ja počeli da analiziramo konkurs.“

Posebno ih je zaprepastio projekat udruženja „Muzika i harmonija“, osnovanog svega četrnaest dana prije konkursa, koje je dobilo 950.000 dinara za projekat Bitanga i princeza u manastiru. Upravo ta apsurdnost inspirisala je tim da stvori predstavu zasnovanu na pokušaju da takav projekat zaista realizuju.

Photo: Sara Anđelić

,,Samo keš” postaje oštra, duhovita i samosvjesna satira kulturne birokratije, sistema grantova i projektnog finansiranja, ali i prostor razigrane improvizacije, slobode i kreativnog otpora.

Photo: Sara Anđelić

Zatvaranje UPAD festivala

Fri, 31 Oct 2025 09:16:14 GMT

Sinoć je odigrana poslednja predstava na omladinskom pozorišnom festivalu Upad, u novosadskom Studentskom kulturnom centru. Predstava “Utopija danas” zatvorila je ovogodišnji festival, a otvorila mnoštvo interesantnih tema koje je su se vrtele po sali SKC-a i nakon predstave.

Photo: Tijana Šakić

Predstava je nastala u koprodukciji Centra za kulturu Tivat, Skc-a Novi sad, Bitef teatra, Kc Grada (Beograd) i “Trinidada” (Novi sad). Format predstave bio je poprilično hibridan – mešavina muzike, performansa i video materijala koji su se puštali na velikom platnu, dodali su efektu utopije i nadrealnosti. Predstava je počela mrakom u sali i videom na platnu koji nas poziva da klikom na enter započnemo video igru. Prvi deo predstave bavio se kapitalizmom i činjenicom da svega nekoliko ljudi drži ceo globalni monopol, dok ostatak civilizacije živi na rubu siromaštva. Razigran glumački trio energično je nosio radnju i sprovodio nas kroz različite teme. Oni su pored glume, plesali, pevali i oživeli mnoštvo likova koji su se u formi skečeva smenjivali na sceni. Drugi deo predstave dešava se posle revolucije i prikazuje nam život bez osnovnih egzistencijalnih problema sa kojima se danas borimo. Svi su materijalno obezbeđeni, mašine rade sav posao i veštačka inteligencija je u potpunosti ispreplitana u svakodnevnici. Videli smo različite ishode života u tehnosocijalizmu: muž i žena kojima je najveći problem odluka gde će ići na more što eskalira u razvod. Muzičar koji pravi polu-oragansku muziku pomoću AI-a, i njegovu opsednutost pregledima na društvenim mrežama. Dete koje je nastalo “prirodnim putem’’ ima problema u školi jer je oseća prevelik raspon emocija, zbog čega njegovi roditeli moraju da biraju da li će ga povući iz škole, ili poslatii na operaciju gašenja negativnih emocija. Ovo su samo neke od scena i tema koje su nam se odigravale pred očima, ali upakovane na domišljat i duhovit način tako da su u potpunosti držale pažnju.

Posle predstave desio se razgovor između publike i ansambla, kao ključan deo ovog pozorišnog festivala. Predstava je otvorila mnoga pitanja, od straha da će artificijalna inteligencija preuzeti svet, do suštine ljudske humanocentrične prirode.

“Ne znamo kuda nas vode neke staze koje se pred nama otvaraju. Predstava nam je ukazala da postoje putevi u nama samima za koje uvek postoje razlozi da ih otvorimo – i zapitamo se nad ovom igricom”, rekla je moderatorka diskusije Jelena Laketić i zaokružila kako predstavu, tako i ovogodišnji Upad festival.

Treći dan UPAD festivala

Thu, 30 Oct 2025 19:12:17 GMT

U utorak, 28. oktobra 2025. godine, u novosadskom Studentskom kulturnom centru, obeležen je treći dan omladinskog pozorišnog festivala Upad.

Novosadska publika imala je priliku da se upozna sa delom glumačkog ansambla Narodnog pozorišta u Somboru. Predstava Svaka divna stvar na intriganan i sentimentalan način donosi priču o mentalnom zdravlju, životnim problemima i malim stvarima koje život, ipak, čine ne toliko bolnim. Predstavu je, prema tekstu Dankana Mekmilana, režirao Ninoslav Đorđević, ujedno i jedan od glumaca. Pored Đorđevića u predstavi igraju i Lea Jevtić, Jovana Antičević, Olga Vučić i Ana Demić.

Foto: www.noviradiosombor.com

Brojnost gledalaca ni ovoga puta nije razočarala organizatore festivala budući da je pozorišna sala Studentskog kulturnog centra bila u potpunosti puna.

Činjenica da je predstava interaktivna dodatno je približava publici i razbija barijeru između nje i glumaca, stvarajući prostor pun emocija i razumevanja. Predstava je započeta „kastingom”u holu Studentskog kulturnog centra, nakon čega je premeštena u pozorišnu salu. Nekoliko pojedinaca je odabrano i dodeljeni su im papiri sa tekstom i brojem, odnosno njihove uloge, za koje će se ispostaviti da su izuzetno značajne za celokupan tok predstave i razumevanje njene radnje. Prirodnost i nesputanost odabranih glumaca stvorile su prijatnu i ležernu atmosferu, pri čemu su talentovani glumci uspevali da sve vreme održe fokus publike na njenoj glavnoj temi – značaju brige o mentalnom zdravlju.

Foto: www.vijesti.me

Predstava je završena gromoglasnim aplauzom, ali i visoko podignutim indeksima i crvenim šakama u znak solidarnosti sa višemesečnom studentskom brobom.

Predstava Svaka divna stvar prožeta je mnogobrojnim motivima i životnim nedaćama koji su, u izvesnoj meri, svima bliski i poznati. Tokom 150 minuta izvođenja, gledaoci su, zahvaljujući izuzetnoj glumi i bogatoj mašti, prošli kroz nekoliko decenija Đorđevićevog života i čitav spektar najrazličitijih emocija. Celokupan doživljaj predstave ostaje individualan, uslovljen pređašnjim ličnim iskustavima i načinom na koji razumemo svet, ali jedno je sigurno – nakon nje niko neće ostati ravnodušan.

Treći dan Upad festivala

Thu, 30 Oct 2025 18:30:07 GMT

U utorak, 28. oktobra 2025. godine, u novosadskom Studentskom kulturnom centru, obeležen je treći dan omladinskog pozorišnog festivala Upad.

Foto: www.noviradiosombor.com

Brojnost gledalaca ni ovoga puta nije razočarala organizatore festivala budući da je pozorišna sala Studentskog kulturnog centra bila u potpunosti puna.

Činjenica da je predstava interaktivna dodatno je približava publici i razbija barijeru između nje i glumaca, stvarajući prostor pun emocija i razumevanja. Predstava je započeta „kastingom”u holu Studentskog kulturnog centra, nakon čega je premeštena u pozorišnu salu. Nekoliko pojedinaca je odabrano i dodeljeni su im papiri sa tekstom i brojem, odnosno njihove uloge, za koje će se ispostaviti da su izuzetno značajne za celokupan tok predstave i razumevanje njene radnje. Prirodnost i nesputanost odabranih glumaca stvorile su prijatnu i ležernu atmosferu, pri čemu su talentovani glumci uspevali da sve vreme održe fokus publike na njenoj glavnoj temi – značaju brige o mentalnom zdravlju.

Foto: www.vijesti.me

Predstava je završena gromoglasnim aplauzom, ali i visoko podignutim indeksima i crvenim šakama u znak solidarnosti sa višemesečnom studentskom brobom.

Predstava Svaka divna stvar prožeta je mnogobrojnim motivima i životnim nedaćama koji su, u izvesnoj meri, svima bliski i poznati. Tokom 150 minuta izvođenja, gledaoci su, zahvaljujući izuzetnoj glumi i bogatoj mašti, prošli kroz nekoliko decenija Đorđevićevog života i čitav spektar najrazličitijih emocija. Celokupan doživljaj predstave ostaje individualan, uslovljen pređašnjim ličnim iskustavima i načinom na koji razumemo svet, ali jedno je sigurno – nakon nje niko neće ostati ravnodušan.

Otvaranje sedmog UPAD festivala

Sun, 26 Oct 2025 15:33:09 GMT

Sinoć, u 20 časova, u Studentskom kulturnom centru, zvanično je otvoreno sedmo izdanje omladinskog pozorišnog festivala Upad, sa predstavom Niko nas nikada nije pitao.

Kako to uvek biva kada je reč o ovom festivalu, publika je bila mnogobrojna, a sala je bila ispunjena do poslednjeg mesta. Na ulazu su posetioci prilazili volonterima i selektorima kako bi potvrdili svoja mesta. Festival je otvorio jedan od selektora, Pavle Hrnčić, istakavši kakav je bio proces selekcije ovogodišnjeg programa, izazovima na koje su nailazili, kao i o temi koja obeležava ovogodišnje izdanje festivala – ,, Šta danas znači biti čovek?”

Hrnčić je predstavio i mlade selektore festivala: Isidoru Lakić, Ameliju Stakić, Anju Pejinović, Petru Protić i sebe. Posebno se izdvojio njegov citat Bertolda Brehta:

,,Pozorište ne treba samo da objašnjava svet, ono treba da pomaže da ga zajedno promenimo.”

Photo: Pamela Virč

Nakon zvaničnog otvaranja festivala, usledila je predstava ,,Niko nas nikada nije pitao” u produkciji Pozorišta Promena iz Novog Sada. Na sceni su se nalazile samo osam stolica, jedna invalidska kolica, gitara i list papira ispod svake stolice, minimalistički, ali snažan scenski okvir.

Od prve izgovorene rečenice zavladao je muk. Devet glumaca iznosilo je svoju priču, priču o izbeglištvu. O tome kako su napustili svoje domove, neizvesnim putovanjima i snalaženju u nepoznatom svetu. Svih devet priča su istinite, a glumci su ih sami pronalazili. Zanimljiva je i činjenica da su u tekst umetnuti i aktuelni podaci o savremenim migracijama i ratovima.

U sali su se čuli samo uzdasi, otvaranje maramica i nečujno plakanje. Emocije su bile snažno prenete, a publika potresena. Akustično izvođenje gitare i pažljivo birana muzika savršeno su pratili ritam dvosatne predstave, a jednostavni kostimi – crne majice i pantalone, dodatno su naglasili ozbiljnost teme.

Photo: Pamela Virč

Predstava je nastala kao kolokvijum studenata i studentkinja glume, u klasi profesorke Jasne Đurićič i Bojane Milovanović. Uloge tumače: Dunja Mikić, Tamara Nikolić, Sergej Petrović, Stefan Simić, Sanja Banićević, Nevena Erić, Relja Štiglić, Vasilije Pačariz i Kuzman Krstović.

Nakon dva sata potresne predstave usledio je gromoglasni aplauz. Glumci su se dva puta vraćali na scenu, a posebno se istakao momenat kada su izašli na scenu sa indeksima u rukama, kao potvrda da se borba ne prekida i da umetnost ne odustaje.

Ono što ovaj festival čini posebnim jeste diskusija sa glumcima nakon svake predstave, koju su ovaj put vodile Isidora Lakić i Amelia Stakić. Na pitanje:

,,Šta mislite da je posle ovih šesnaest igranja predstave najvažnije da svako iz publike ponese kući i razmišlja o tome?”,

Glumica Sanja je kratko i jasno odgovorila: ,,Ime i prezime. Dve godine. 2. septembar 2015. godine. Sve govori.”

Izabrali smo baš ovo da citiramo iz razloga što je tokom ove priče svima u publici podeljena slika dečaka koji nikada nije stigao kući.

Jučerašnji dan bio je tek početak. Do 30. oktobra očekuju vas još tri predstave, u istom terminu, 20 časova, na adresi Vladimira Perića Valtera 5, u Studentskom kulturnom centru. Večeras je na repertoaru predstava ,,Režim ljubavi”, u izvedbi Kruševačkog pozorišta.

Ponesite maramice i dobro raspoloženje, jer Upad nije samo festival, on podstiče i neguje kritičko razmišlanje i empatiju.

Ulaznice za mlade (15-30 godina) su besplatne, uz rezervaciju putem linka na Instagram profilu festivala, a ostali posetioci karte mogu kupiti pola sata pre početka projekcije, po pristupačnoj ceni od 500 dinara.

Predstava “Skrovište“: Lekcija iz vremenskog vakuuma

Wed, 11 Jun 2025 10:28:39 GMT

Sinoć, 10. juna, u Studentskom kulturnom centru “Fabrika“ izvedena je predstava “Skrovište“ u režiji Milice Stojadinović. Dramatična i porazna ispovest o nesnađenim mladim ljudima u svetu koji postaje prevelik za njih. Dramski komad ističu moralna odgovornost i empatija koji teže da nastave sa životom i posle nas samih.

Usudio bih se da opšte i naširoko kažem da je publika bila oduševljena transponovanjem između stvarnosti i snova u ovom dramskom komadu. To su oblasti gde podsvest pod pritiskom beži iz nas.

Scenografija je ukućena u skučenom boravištu melanholičnog pesnika koje pronalazi grupa tinejdžera. Scena je tako mala kao zapečaćeno osećanje lične krivice prema grešnosti ljudske prirode. Zaintrigirani, buntovni, ali i uplašeni od stvari koje ne razumeju, naša grupa preispituje nemi horizont publike - gde odgovori kao prašina cure iz šavova pozornice.

Foto: yyloleyy/Instagram

Tok predstave nas anahronski vodi putem pesnikove čežnje za izgubljenom ljubom gde granica stvarnog i imaginarnog polako bledi.

Susret grupe dece sa odraslim čovekom nedvosmisleno pokazuje generacijski jaz i multidimenzionalnost pojma emotivne zrelosti, a po završetku svakog čina publika je bivala uskraćena za dah.

Sa zida pozornice se glasno čuje poruka da ljudi umiru dva puta - prvi put kad napuste ovozemaljski svet, a drugi put iščezavaju kada ih niko više ne spomene.

Ovacija na kraju predstave će odjekivati u sećanjima oduševljenih gledalaca, što će se preneti i na budućim izvođenjima.

Nušić svevremen, Liješevićevo “Naličje” neki drugi put

Wed, 04 Jun 2025 08:10:14 GMT

Jubilarno 70. Sterijino pozorje u ponedeljak su zatvorile predstave “Naličje”, autorski projekat Borisa Liješevića, i repriza “Narodnog poslanika” Makedonskog narodnog teatra iz Skoplja.

Jedino što sam od “Naličja” videla je svoj odraz u zatvorenim staklenim vratima pred ulaz u foaje SNP-a. Prvo su ušli ljudi sa kartama, pa su u grupama od po petoro puštali koga su stigli. Na posletku ostala je grupa nas studenata za koje, ni na stepenicama, nije bilo mesta.

“Narodni poslanik” igrao je reprizu u Novosadskom pozorištu i bio je poslednja predstava na ovogodišnjem Sterijinom pozorju. Posle 8 dana teškog pozorišnog programa, u kojem smo se suočili sa raznim istinama o sistemu u kojem već dugo živimo, Nušićev ikoničan tekst bio je prijatna završnica. Priča podjednako istinita kao sve koje smo na festivalu pogledali, ali pitko ispričana u svega sat vremena i 15 minuta. Glumačka ekipa Makednoskog narodnog teatra, uigrano i energetski potpuno na istom nivou, ispričala nam je Nušićevu, već dobro poznatu kritiku vlasti. Odluka reditelja da priču ne modernizuje, već da je tradicionalno obradi u duhu vremena u kojem je napisana, zapravo je pojačala činjenicu da živimo u apsolutno istom korumpiranom sistemu o kojem je i mladi Nušić pisao. Sa dramaturške strane odrađen je interesantan posao, tekst je skraćen, izmenjen i priča o svega 5 likova. Na replike koje su bile u jasnoj korelaciji sa trenutnom društvenom situacijom, publika je aplaudirala i skandirala. Iz pozorišta smo, za promenu, izašli malo lakši nego ranije.

Photo:Tijana Šakić

Sinoć u 20 časova održana je dodela nagrada na sceni “Pera Dobrinković”, ispraćena programom filmske muzike i sevdaha.

“Otac, kći i duh sveti”- podeljena mišljenja, ali bez ravnodušnih

Tue, 03 Jun 2025 12:15:19 GMT

U nedelju je u selekciji “Krugovi” odigrana predstava “Otac, kći i duh sveti”, Satiričkog kazališta Kerempuh iz Zagreba.

Troiposatna predstava, po tekstu Mate Mišića, nikog nije ostavila ravnodušnim, verujem ni one koji su otišli tokom pauze između dva čina kući. Prvi čin pod nazivom: “Sijamski blizanci plešu sambu ili nevini umiru prvi”, počeo je oscežavajuće komično. Vedran Mlikota u ulozi ratnog veterana Slavka, dovodio je publiku do suza od smeha. Mnogi pozorišni kritičari smatraju da je ovo Mlikotina najbolje izneta uloga u celoj karijeri.

Scena je bila jednostavna- četiri bela zida. Na glumcima je bilo da je oboje. Radnja je jednom rečju: “rolekoster”. Kada se Slavkovoj gluvonemoj ženi Slavici, posle molitve iznenada vrate sluh i govor, na ivici stolice se pitamo koja ludost će se sledeća desiti. Isus Hrist joj potom piše poruke na Viberu, oktrivajući njoj i ćerki Ani tajne iz Slavkove prošlosti. Do polovine prvog čina, potpuno uvučeni u radnju i kupljeni humorom preseca nas istina o duhovitom i šarmantnom Slavku.
Pod izgovorom rata, silovao je devojčicu koja se potom i ubila, a da za to nikad nije, ni neće odgovarati. Velikom brzinom rolerkoster krenuo je nizbrdo i nije se energetski penjao do kraja predstave. Mlikota izvanredno iznosi Slavkovu psihozu i pideljenu ličnost.
Kraj prvog čina završava se, doslovno, eksplozivno, i sala je tokom drugog čina imala više praznih sedišta.

Photo:Tijana Šakić

Da se tu predstava završila bilo bi sasvim dovoljno. Drugi čin bio je nepotrebno odužen i težak za svariti. “Žene bez zuba iliti ples Melanije Trump” je priča o dva para kojima su ćerke izvršile samoubistvo. Teško za gledati, još teže za igrati. Glumci su uspeli da prenesu najgoru vrstu bola i ludila kroz koje čovek prolazi, dok pati za svojim detetom. Hrvoje Kečkeš koji je tumačio Marka, najviše se istakao na sceni. Čovek koji ne može da se pomiri sa krivicom, u nebuloznim teorijama zavere traži utočište za svoju savest. Odličnu izvedbu dobili smo i od Linde Begonje u ulozi Marije, majke koja od muke sebi čupa zube, kao i od njene “dvojnice” koju tumači Ines Bojanić, čiji lik ima sličnu sudbinu.
Drugi čin je presečen na pola, scenom u kojoj Dražen Čuček glumi samog pisca teksta. Prikazan je susret pisca i psihotičnog čoveka koji mu otkriva kako je naveo nekoliko devojčica u Beogradu da skoče pod kola. Publika nije dobro reagovala na, očigledno ironične, pomene odnosa između Srba i Hrvata, toliko da je bilo dobačenih replika suprotno od bine. Atmosfera je tu otišla u potpuno drugom pravcu, činilo se da i glumci, i gledaoci hoće što pre kući.
Izgurana je predstava do kraja, aplauz je bio kratak, glumci se posle prvog poklona nisu vraćali nazad na scenu.

Kada će odgovorni odgovarati? ''Drvene ptice" odigrane na Sterijinom pozorju

Mon, 02 Jun 2025 14:52:08 GMT

Predstava “Drvene ptice”, napravljena u koprodukciji Hrvatskog narodnog kazališta Varaždin, i Hrvatskog narodnog kazališta Zagreb, odigrana je u subotu u selekciji predstava “Krugovi”.

Lidija Deduš, u svom dramskom prvencu “Drvene ptice”, oslikava poslednjih 5 dana života sedamnaestogodišnje Nadice. Radnja je smeštena u osamdesete godine prošlog veka, u hrvatskoj ruralnoj sredini- na selu. Narator radnje uz harmoniku je Nadici odbrojavao dane, živa muzika na sceni dodavala je osećaju tenzije i misterije. Zamračena bina sa krstom na sredini i nekoliko golih stabala, naglašavala je da će se svakog trenutka tragedija desiti. Scena podeljena na dva seoska domaćinstva, jedno jednostavno i siromašno, u kome živi Nadica sa svojim roditeljima, i drugo- bogato i gradsko u kome žive seoski doktor i njegova žena, pravila nam je jasan presek društvene hijerarhije. Kroz pet dana života na selu suočili smo se sa problemima patrijarhata primitivne sredine, ispraćenog nasiljem i alkoholizmom. Predstava se kao mozaik okrutnih scena slagala i pravila širu sliku mladalačke želje za begom, ljubavlju i slobodom. Kulminacija predstave je monolog doktorove žene Zdenke, koju je tumačila Helena Minić Matanić, u kojem nas stavlja naspram istinskog mraka ljudske prirode, kroz lanac ljudi odgovoran za Nadicinu smrt, na čelu sa njenim mužem- cenjenim i poštovanim doktorom. Za Nadicinu smrt niko nije odgovarao, selo se vratilo u svoju čauru- u kojoj se istina ne govori, samo se kroz tračeve šapuće.

Photo:Tijana Šakić

“I nikom niš. Nadica je mrtva i nikome niš.”- poslednja Nadicina replika, u tumačenju Klare Fiolić, vraća nas na srž predstave. Koja je razlika u sistemskom rešavanju problema femicida, od pre 40 godina i danas? Da li se išta promenilo? Kada će odgovorni za zločine odgovarati?

,,Nogomet je lijepa igra kad je igra, a ne borba ili spektakl.”- peto veče Sterijinog pozorja

Sat, 31 May 2025 18:07:14 GMT

Predstava "Jezik kopačke“ u režiji Boruta Šeparovića, prema tekstu Filipa Grujića i Ivana Ergića, donosi priču o sportu, ali ne o pobedama, stadionima i slavlju, već o tišini svlačionice, o pritisku koji steže grudi, i o borbi sa sobom u svetu u kojem je slabost nepoželjna, a ranjivost zavera ćutanja. Ovo nije predstava o fudbalu. Ovo je predstava o čoveku u fudbalu. Nastala po autentičnom tekstu Ivana Ergića i Filipa Grujića, ona predstavlja moćan dramski hibrid, između dokumentarnog i poetskog, između fizičke stvarnosti i unutrašnje, psihološke borbe. U njenom središtu je put mladog fudbalera Davida Polovine u čijoj je ulozi Bernard Tomić, od lokalnog kluba do profesionalne scene Bundeslige, ali i od sna o slavi do ličnog kraha.

Foto: Sara Anđelić

Inspirisana stvarnim iskustvima bivšeg profesionalnog fudbalera Ivana Ergića, drama se hrabro upućuje u često prećutkivane teme: mentalno zdravlje, usamljenost, maskulinitet i očekivanja društva. Lik mladog fudbalera Davida Polovine nije tek predstavnik „sportskog sistema“, on je simbol izgubljenosti u svetu u kojem se vrednuje samo učinak, u kojem talenat postaje valuta, a duša trošak.

Grujić i Ergić ne padaju u zamku patetike niti didaktike. Njihov tekst je surov, ali saosećajan. Autentičan, a dramaturški čvrst. Predstava se ne trudi da "uči", već da pita i baš zbog toga duboko pogađa.

Borut Šeparović majstorski balansira između dokumentarne istine i pozorišne metafore. Minimalistička scenografija, svlačionica koja postaje teren, pa psihijatrijska ordinacija, prostor je koji se neprestano menja, baš kao što se menja i Davidovo unutrašnje stanje. Korišćenje video-projekcija, mobilnih telefona i živih snimaka sa scene dodatno produbljuje atmosferu otuđenja, pritiska i „dvojnog života“ koji glavni lik vodi, onog pred kamerama i onog u sebi.

Posebna snaga predstave leži u njenoj fizičkoj izražajnosti. Glumci na sceni ne igraju samo uloge, već prolaze kroz gotovo prave treninge, sa telima koje reflektuju promene, sa znojem koji ne može da se simulira. Dinamična scenografija koja se iz svlačionice pretvara u teren, uz vešto korišćenje video projekcija i mobilnih kamera prikazuje višeznačno problematizovan odnos između masovne i elitističke kulture, postavljajući i pitanja uticaja medija, tržišne eskploatacije i izrabljivanja kulta zvezda. Snimci donose stvarnost koja je orvelovski predstavnik prostora u kojem se razobličava mehanizam industrije koja oblikuje „moderne gladijatore“ sportiste od kojih se očekuje da budu nadljudi, otporni na bol, kritiku, gubitak i umor.

Foto:Sara Anđelić

Bernard Tomić u ulozi Davida Polovine donosi izuzetno nijansiranu izvedbu. Njegovo telo trenira, znoji se, posrće, dok njegova duša, tiha i ranjena, pokušava da se izbori sa sopstvenim pukotinama. Njegov završni monolog je dirljiva kulminacija priče, istovremeno krik i olakšanje, priznanje i oslobađanje. To je trenutak kada publika prestaje da vidi "fudbalera" i vidi čoveka.

,,Ti ćeš znati da je tu nešto trulo, ali nećeš znati šta. Nemaš svoju vlastitu misao, a uostalom i nas i navijače su uvjerili da je jedino borba bitna...jedino je borba bitna, to su nas uvjerili isti oni koji već dvije tisuće godina sjede u istim ložama, sa istim pogledom, koji uopće nemaju pojma šta je nogomet. Oni su došli vidjet blato, znoj, suze, krv...krv, tako je, oni su samo krv došli vidjet.“

Uz dati monolog, publika je delila mučna pitanja o čovekom moralu kao takvom. Da li se mi kao ljudi užasavamo ili glumimo da se užasavamo, a, u stvari, uživamo u prizoru krvi kao ljubitelji snažnih, ekscentričnih osećanja, koja pokreću našu cinično lenju dokolicu?

Režiser nam ostavlja prostor za još jedno pitanje koje isplivava u razvratničkom i perverznjačkom pedigreu elitističke kulture nametnute mladim fudbalerima. Zašto namećemo zakon u kome treba da mašemo rukama da oteramo strašna priviđenja i krijemo glavu pod jastuk dok prođe strašna utvara, da bismo je opet kasnije zaboravili u veselju i igrama?

Foto:Sara Anđelić

Jedan od snažnijih trenutaka u predstavi ogleda se u rečenici: "Kažu da je svaka druga utakmica povijesna, kako je to moguće? Ti ako ćeš imati sreće, a to kažem, mislim, ako ćeš pročitati koju knjigu u životu, shvatićeš da Spartak nije samo ime nogometnog kluba, već ime junaka, koji je ostao upamćen u povijesti – i to ne zato što je bio gladijator, nego zato što se pobunio protiv ropstva.“

Ova replika ne funkcioniše samo kao moment refleksije u okviru unutrašnje borbe, već se nameće i kao šira kritika društva koje slavi borbu, ali ne prepoznaje pobunu.

Foto:Sara Anđelić

Ansambl predstave funkcioniše kao skladan tim, sa upečatljivim izvedbama Barbare Prpić, Hrvijke Begović, Rakana Rushaidata i Lucije Šerbedžije koji zajedno oslikavaju složene odnose unutar porodice, tima i društva. Poseban doprinos daje fizička pripremljenost glumaca, treninzi su ne samo koreografski, već i emotivno precizni. Ansambl funkcioniše kao tim, ne samo u scenskom smislu, već i u telu. Glumci dišu zajedno, znoje se zajedno, igraju kao tim u kojem se granica između uloge i stvarnosti briše.

Foto:Sara Anđelić

Šta kada trava više ne miriše? Predstava demontira mit o sportistima kao savršenim, moćnim herojima. Pokazuje ih kao ranjive, krhke ljude koji sanjaju kao svi drugi, ali od kojih se traži da nikada ne pokažu slabost. U tom surovom svetu, kako kaže David na kraju, "nogomet je lijepa igra kad je igra, a ne borba ili spektakl... Ta trava tako lijepo miriše, kao livada iza kuće."

Vraćajući se na završni monolog u kojem Polovina izgovara: "Pobjednik uzima sve. Bam. Znači, uopće nije bitno kako, bitno je samo pobijediti...", razotkriva se suština današnje opsesije uspehom po svaku cenu. Ova rečenica osvetljava sveprisutni sistem vrednosti u kojem je smisao igre zamenjen sirovim takmičenjem, a talenat i lepota igre podređeni su isključivo rezultatu.

Takav mentalitet, nametnut čak i kulturama koje su izgradile dublji odnos prema sportu, podržan je spektaklom izobilja koji podstiče opsesivno divljenje materijalnom bogatstvu i površnoj slavi. U tom sistemu pobednik postaje jedina vrednost, dok se svi ostali, bez obzira na trud ili moral, gube u senci poraza.

Ovakva stvarnost nas postepeno udaljava od osnovnih ljudskih vrednosti – empatije, integriteta, slobode igre i vodi nas u otuđenje u kojem je najteže sačuvati vlastito nagnuće. Zato ovu misao možemo zatvoriti rečenicom koju svi poznajemo, a koju bi valjalo ponovo oslušnuti: Je pense, donc je suis – Mislim, dakle postojim.

Na pozornici Sterijinog pozorja ove godine trava zaista miriše. I neka tako ostane, do pobede.

Foto:Sara Anđelić

,,Svedočanstvo o zaboravljenim sudbinama postjugoslovenskog društva; pitanje kolektivnog sećanja i ideološkog nasleđa” – peto veče Sterijinog pozorja

Sat, 31 May 2025 16:13:50 GMT

Sinoć je odigrana peta predstava sa repertoara takmičarske selekcije 70. Sterijinog pozorja. Predstava "Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ u režiji Bojane Lazić, a po romanu Mirjane Drljević i dramatizaciji Slobodana Obradovića, predstavlja redak spoj žanrovske, kriminalističke, strukture i društveno-psihološke drame koja se bavi nasleđem, kolektivnom krivicom i bolnim raspadom porodičnih i društvenih vrednosti. Predstava, nastala na sceni Ateljea 212 u Beogradu, oslanja se na poetiku apsurda, gde se potraga za nestalim devojčicama pretvara u istragu duboko usađenih trauma društva koje više ne razlikuje prošlost od sadašnjosti.

Tekst predstave "Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ u narativno-dramskom okviru donosi trilersku priču o potrazi za tri nestale devojčice, tri kćerke majki čija se prošlost postepeno razotkriva, ukazujući se kao uzrok njihovog nestanka.
Inspektorka Lepa Vidić, u čijoj je ulozi Anastasija Mandić, neobična je junakinja sa dušom i stasom između muškog i ženskog, između realnog i simboličnog, koja vodi publiku kroz lavirinte tuđe i sopstvene prošlosti. Njen lik je svedočanstvo o generaciji razapetoj između ideoloških ruševina roditelja i nesigurne sadašnjosti koju mora ostaviti svojoj deci. Mandićeva taj lik igra s odmerenim cinizmom, suzdržanom emocijom i unutrašnjim nabojem, idealno prenoseći rediteljski koncept osciliranja između naracije i igre.

Foto: Sara Anđelić

Jedan od ključnih rediteljskih postupaka jeste da sve likove, i muške i ženske, tumače isključivo glumice što dodatno naglašava tematski okvir: svet bez muškaraca, u kojem su žene ostavljene da nose teret porodičnih tragedija, istorijskih promašaja i svakodnevne borbe. Detektivski mantili koje sve glumice nose postaju znak androgine univerzalnosti bola, otpora i traženja. U ovom ženskom univerzumu, muška prisutnost postoji samo kao senka krivice, odsutnosti i zaborava.

Foto: Sara Anđelić

Dramatizacija romana, koju potpisuje Slobodan Obradović, vešto prepliće kriminalističku radnju sa dubokim slojevima istorijskog zla, stvarajući snažnu metaforu društvene dekadencije. Scenografija Zorane Petrov, sa šperpločama koje deluju svedeno i svesno siromašno, postaje simbol opšte jeftinoće života koji smo nekada živeli sa proleterskom nadom, a koji se, pod pritiskom buke i besa vremena, urušio u bezličnu, nedostojnu svakodnevicu. Na datoj sceni, akcentovala bih višestruko metaforičan zamrzivač koji sublimira i poentira tematiku predstave; čas asocijacija na detinjstvo i sladoled, čas mračna alegorija devedesetih i hladnjača smrti, te ostaje najjači scenski znak kolektivne nesvesti koja se ne suočava s prošlošću, već je zadržava zaleđenu, stagniranu, ali ne i iščezlu.

Foto: Sara Anđelić

Ansambl od pet glumica, Anastasija Mandić, Aleksandra Janković, Radmila Tomović, Borjanka Ljumović i Snežana Savić, donosi složenu galeriju ženskih sudbina sa izraženom unutrašnjom ekspresijom. Iako su stilovi povremeno neujednačeni, posebno u oscilacijama između realističke i stilizovane igre, svaka od njih ostavlja upečatljiv trag. Tomovićeva i Jankovićeva se poigravaju s komičnim nijansama, dok Savićeva, kao svojevrsni mitološki podsvesni glas, daje predstavi dodatnu težinu i emocionalni okvir generacijskog loma.

Jedan od ključnih glumačkih izazova u predstavi "Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ odnosio se na dvostruku ulogu koje su imale glumice, istovremeno su bile i naratorke i tumačile različite likove. Radmila Popović ističe kako je upravo ta višeslojnost bila najzahtevniji aspekt: igrale su žene iz priče, ali i muškarce koji su važni u njihovim životima.

"Najizazovnije je bilo to što smo bile i naratorke i igrale uloge koje nam pripadaju, dakle, ženske uloge, a takođe smo igrale i muške uloge koje pripadaju našim ženama. Izazovno je bilo naći razliku u naraciji i igri u ženskom rodu i igri u muškom rodu,“ objašnjava Popovićeva, naglašavajući kako je traženje te fine razlike bilo ključno za autentičnost izvedbe.

Borjanka Ljumović dodatno osvetljava emotivnu pozadinu procesa, posebno uzimajući u obzir sve što se dogodilo u maju mesecu, što je dodatno oblikovalo ton i senzibilitet same predstave.

"Nama je dosta veliki izazov bio, s obzirom na sve što se desilo u maju, i za nas i za rediteljku, da predstava ne bude prejaka ili bolna svima nama. Zato se i ne pominje konkretan datum, već prvi dan potrage, treći dan potrage... kako bi publika postepeno ušla u priču, dok se tek kasnije ne pojavi 9. maj. Trebalo je napraviti jedan fini vez – da se publike dirne, ali da ih se ne uguši tolikom strašnom tragedijom, zato smo i tražili neka prilagođavanja,“ zaključuje Ljumovićeva.

Foto: Sara Anđelić

Kroz ispovesti majki koje traže nestale ćerke, ova predstava ne postavlja samo pitanja roditeljske odgovornosti, već duboko zadire u korene ideološkog nasleđa, tražeći odgovore na to kakve istine smo nasledili i kakve zablude ostavljamo u amanet. Drama postaje alegorija društva koje nije spremno da sagleda sopstvene grehe, već ih, poput tela u zamrzivaču, drži netaknutim, ni pokopanim, ni oproštenim. Ona istražuje kolosalan zaborav, prećutkivanje i posledice neizgovorenih reči u postjugoslovenskom, tranzicijskom društvu.

Rediteljka Bojana Lazić osvrnula se na aktuelnost predstave u kontekstu savremenog društva i naglasila da teme koje „Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo“ obrađuje, iako ukorenjene u prošlosti, duboko odjekuju i danas. Prema njenim rečima:

"Mislim da je sistemska nepravda i korupcija vrlo slična nivou koji je bio 90-ih godina, samo što je sada to mnogo perfidnije, nekako određeno.“

U nastavku govori i o univerzalnoj ugroženosti u savremenom svetu, bez obzira na to što rat nije prisutan u neposrednom okruženju:

"Sada nemamo neki rat u bliskom okruženju, mada, s obzirom na to da su sada sve neke nuklearne sile, sve je to blisko okruženje nama, svi smo nekako ugroženi.“

Poseban akcenat stavlja na simboliku scenografskog elementa, velikog zamrzivača sanduka, koji nosi metaforu zamrznutih uspomena i kolektivnog pamćenja:

"Bilo nam je važno da kažemo da bez obzira na prirodu uspomena – da li su one lepe ili ružne – sećanja koja nosimo sa sobom čuvamo u nekim zamrzivačima, duboko zamrznute, prezervirane. Mislim da je jako važno da s vremena na vreme izvlačimo ta naša sećanja, da ih odmrzavamo i da ih proživljavamo ponovo, zato što zaista ne smemo ništa da zaboravimo. Jer mislim da se i tim sećanjem opominjemo – da možemo da budemo bolji, da ne činimo greške koje smo ranije činili i da možda možemo da napravimo neko malo bolje i pravednije društvo u odnosu na 90-e.“

Rediteljka dodaje i da je žanrovski okvir romana bio posebno izazovan za scensku adaptaciju, upravo zbog njegove detektivske strukture:

"Postoji još jedna stvar koja je meni kao rediteljki bila prilično izazovna kada sam pročitala ovaj roman i rešila da ga postavimo na scenu Ateljea 212. To je zato što je to detektivski roman i zato što mi, u stvari, još od Agate Kristi i njene Mišolovke, nismo imali priliku da gledamo detektivke i detektivske priče, tako da mi je to, u žanru, bilo prilično izazovno – da se pozabavim time u pozorištu.“

Foto: Sara Anđelić

Posmatrajući publiku, uvidela sam isplivana pitanja koja i jesu bila sam cilj predstave. Gde su uzroci naše ravnodušnosti, gotovo mlakog odnosa prema ovakvim slučajevima, znamenjima vremena koja nam proriču nezavidnu budućnost? Da li u našem cinizmu, preranoj iscrpljenosti uma i mašte još tako mladog društva ili u uzdrmanim do temelja našim moralnim načelima ili, najzad, u tome što tih moralnih načela, možda, čak i nema? Ne nudim odgovore na ova pitanja, ali ipak su ona mučna, i svaki gledalac jeste osetio viziju naše rediteljke.

"Sve što umetnik može da kaže kao imperativ jeste: Razmišljaj i plači!“- drugo veče Sterijinog pozorja

Wed, 28 May 2025 14:14:00 GMT

Sinoć je odigrana druga predstava sa repertoara Takmičarske selekcije 70. Sterijinog pozorja. Na sceni su slovenački glumci, Anton Podbevšek Teatra, iz Novog Mesta, odigrali predstavu “Beogradski trio” po romanu Gorana Markovića.

Raditi predstavu po romanu vrlo specifične, hibridne i autentične forme sigurno je bio izazov za ceo pozorišni tim koji je roman, doslovno, prikazao na sceni. Ideja je bila zadržati tu autentičnost romana- koji je sačinjen iz pisama, odlomaka iz dnevnika i poverljivih prepiski tajnih službi. Predstava je u tome uspela, pročitali su nam roman, ali je tokom tog procesa izgubila pozorišne aspekte. Bez dijaloga, uz malo scenskog pokreta i minimalne scenografije jedino što je razbijalo monotonost predstave bio je tekst čija je radnja dovoljno interesantna da drži pažnju.

Photo:Tijana Šakić

Ljubavna priča umotana u koverte mračnog perioda Informbiroa 1948. godine i torture kroz koju glavni likovi prolaze na Golom otoku i Svetom Grguru. Od dvanaest glumaca na sceni, četiri su bile žene koje su predstavu iznele, a od njih posebno su se istakle dve.
Gaja Filač koja je tumačila ulogu Vere Tankosić, ženu visokog rukovodioca koji završava na Golom otoku i sa kojim će ona deliti sudbinu na Svetom Grguru, uspela je da pronađe tačan ritam teksta i da nam suptilno, a efektivno prenese tragediju koju je Vera zapisivala u svom dnevniku. Jana Menget, u ulozi Dragice Vasiljević- novinarke koja je, sa Verom, nedužna završila na Svetom Grguru, samo pogledom je uspela da nam kaže mnogo, njen tekst, za razliku od ostalih, nismo samo čuli- osetili smo ga.

“Sve što umetnik može da kaže kao imperativ jeste: Razmišljaj i plači!“- nakon poslednje replike predstava se završila video zapisom pisca Gorana Markovića koji je rekao da mu je novinarka Dragica Vasiljević predala Verin dnevnik u poverenju da će znati šta sa njim da radi. Ovaj završetak povezao je priču i dao joj dodatno značenje pa je i sam utisak nakon aplauza, tokom kojeg je Marković izašao sa glumcima na scenu, bio jači.

Večeras je na repertoaru predstava “Izuzeti” Narodnog pozorišta iz Sombora.

“Nikako da se pogodi sloboda i život”- otvoreno 70. Sterijino pozorje

Tue, 27 May 2025 14:55:55 GMT

“Sterijino pozorje već sedamdesetu godinu okuplja sve nas koji tvorimo i čuvamo to krhko i neuništivo čudo pozorišta, poželimo mu sreću i čuvajmo i mi njega, uvek sam želela da kažem ovu rečenicu: ’Glumci su stigli, sire’. Proglašavam 70. Sterijino pozorje otvorenim.”, rekla je profesorka Ljiljana Peškin-Ljuštanović u svojoj besedi tokom otvaranja festivala na sceni “Jovan Ðorđević” u Srpskom narodnom pozorištu.

Ovogodišnja Takmičarska selekcija otvorena je predstavom Jugoslovenskog dramskog pozorišta “Sveti Georgije ubiva aždahu”, po poznatom tekstu Dušana Kovačevića, u režiji Milana Neškovića.

Veliko- reč koja je zajednički imenitelj elemenata predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Velika scenografija sa lebdećim konstrukcijama i audio-vizuelnim efektima. Veliki glumci- ovo se odnosi na nekoliko imena iz stare garde, za mnoštvo aktuelnih imena samo će vreme pokazati da li su “veliki”, ali neminovno scena je bila popunjena našim, trenutno, najpoznatijim glumcima. Veliki tekst Dušana Kovačevića koji je svojom veličinom dao smisao ostalim dvema veličinama. Drama smeštena pred početak Prvog svetskog rata, prostrta dužinom Mačve, oslikava duh naroda čija se istorija često ponavlja. Mešavinu neizlečenih rana od Balkanskih ratova i tenzije tokom početka Prvog svetskog, Kovačević pozlaćuje svojim prepoznatljivim urnebesno-apsurdnim crnim humorom. Idealna simbioza tokom koje je publika, iako vraćena u bolan trenutak naše istorije, bila u suzama od smeha.

Photo:Tijana Šakić

“A mi ili smo živi bez slobode ili imamo slobodu, a nas nema. Nikako da se pogodi- sloboda i život. To dvoje u ovoj zemlji ne ide zajedno”- replika lika kojeg je tumačio Nebojša Ljubišić, a posle koje se sala orila aplauzom. Leteća scenografija i poznate face jesu nešto što će salu napuniti, ali tekst toliko univerzalan da ga je publika osetila kao da je savremen je ono što u pozorišnoj sali napravi magiju.

-Intervju sa glumcima

“Kako tumačite nit unuverzalnosti Kovačevićevog teksta koju je publika prepoznala kao sponu trenutnih društvenih dešavanja sa radnjom iz Prvog svetskog rata?”

Aleksej Bjelogrlić:
“U ovoj predstavi mi živimo nakon pobede u Balkanskim ratovima, međutim vrlo brzo dolazi novi, još veći mrak a to je Prvi svetski rat. Iako je ishod, što se ne vidi u ovom tekstu, pobeda- takođe je i osakaćenost što se vidi kroz bogalje koje igramo, jednog od njih i ja tumačim. Kroz njih se vidi ta osakaćenost koja je bivala i do dana današnjeg je pogotovo kod naše omladine sve veća i veća. Danas kada su sve generacije osakaćene, pa i ova mlada, ona je rešila da ne želi da bude osakaćena već da taj svoj invaliditet, koji joj ovaj sistem i vlada nameće, preokrene u svoju prednost i da se suprodstave i zato mislim da je ova predstava dragocena, ali ono što je još dragocenije je naš poklon na kraju, i naši indeksi- jer zapravo to je to svetlo koje može ovaj mrak zauvek ugasiti.”

Lazar Đukić:
“Mi nismo ništa naknadno ubacivali što izlazi iz okvira teksta Dušana Kovačevića, što govori o tome da je ovaj komad i dan danas aktuetaln i svevremen.”

Nikola Rakočević:
“Ja verujem da mi prosto nosimo neke uslovnosti u sebi, te uslovnosti su vaspitanje iz kuće koje ponesemo, društvo sa kojim se družimo, oklonosti u zemlji ali i neki genetski obrasci koje mi nosimo kao nacija. Mislim da je te geneteske obrasce Duško Kovačević uspeo da zabeleži u drami “Sveti Georgije ubiva Aždahu” Uspeo je da prikaže i sav naš dar i sve naše mane i da na jedan divan, objektivan način, sa puno ljubavi predstavi genetske probleme koje mi imamo sa kojima treba da se suočimo i da ih razrešimo kako bi mogli kao nacija da se oslobodimo određenih “patterna” ponašanja i i dalje verujem pored svega da će to da se desi. Mislim da pored svih stvari koje mi nosimo kao narod nosimo i taj jedan talenat da uradimo nemoguće.”

Joakim Tasić:
“Pa mislim da se to igrom slučaja desilo iskreno i da to govori koliko je ovo u nama pristuno i koliko nam je potrebno da kroz bilo koji umetnički sadržaj pokušavamo da proizvedemo u sebi to osećanje da povtrdimo da je ovaj trenutak ipak pravi i istinit na razne načine. Nije tendenciozno ciljano, nema nikakvih dopisivanja u tekstu koje bi aktuelizovale dodatno ovu situaciju. Mislim da to govori koliko je to jako u nama i koliko imamo potrebe da se sa bilo kojim dramskim tekstom ili umetničkom istinom poistovetimo.”

Predstava “Sveti Georgije ubija Aždahu” podigla je na noge dupke punu salu “Jovan Đorđević”, pa i nas sa novinarskim akreditacijama oko vrata, kojima su noge utrnule od dvoiposatnog sedenja na stepenicama sale.