Dnevna ruta mnogih studenata u Novom Sadu je studentski dom “Slobodan Bajić”, studentska menza i fakultet, i tako u krug dok se ne završe studije. U studentskom domu “Slobodan Bajić” borave studenti koji dolaze iz raznih krajeva Srbije i studenti iz inostranstva. Osobe sa invaliditetom smeštene su sa svojim pratiocima u prizemlju, jer u ovoj zgradi ne postoji lift.
Foto: Marianne Bos, Unsplash
Kada žele da uđu na glavni ulaz kako bi došli do svojih soba, studenti sa invaliditetom imaju mali problem – potrebna im je pomoć da savladaju stepenice. U pomoć priskaču pratilac, portir, drug i drugarica, svi su tu da pomognu. Postoji i sporedni ulaz sa rampom koji je dosta pristupačniji od glavnog, koja se nalazi u drugom delu dvorišta. U domu se nalazi i čitaonica, ali retko ko od studenata sa poteškoćama u razvoju može da je koristi. Nije pristupačna zato što se nalazi na trećem ili četvrtom spratu, što predstavlja problem studentima invalidima.
U studenskoj menzi sve je pristupačno osobama sa invaliditetom, jedino je rampa koja se koristi malo strma i studentima koji je koriste je potrebna pomoć pratioca kako bi se popeli i spustli niz nju. U menzi je gužva kao na autobuskoj stanici. Miris hrane se oseti i pre nego što se približite samoj menzi, a kada uđete u sam objekat čujete galamu i sudove kako zveče. Vidite gužvu dok čekate u redu da uplatite novac za hranu, a još veću dok željno iščekujete da preuzmete obrok. Mesto za stolom ponekad je teško pronaći, jer je ograničen broj zbog epidemiološke situacije.
Ako se odlučite da posetite studentski kampus, ili kako ga studenti još nazivaju – studentski park, tokom jeseni i zime videćete park prekriven opalim lišćem, ponekog šetača i klupe koje su donekle prazne zbog hladnoće. Možete čuti razgovore, po koji smeh ili videti zabrinuta lica studenata koji žure na fakultet. Tim putem do fakulteta prolaze i osobe koju su u kolicima, i one žure za svojim kolegama, uprkos tome što nailaze na bankine, polomljene trotoare, put od malih cigala oblikovanog u krug koji je jako strm i neprijatan za njih koji moraju proći preko toga. Sve ostale manje prepreke savladavaju se uz pomoć pratioca koji im pomaže i ljubaznih prolaznika, koji su uvek tu da ponude pomoć.
Na fakultetima postoji rampa, ali je strma i bez pomoći drugog lica osoba sa invaliditetom ne može da funkcioniše. Kada se uđe na Filozofski fakultet vidi se užurbanost – neki žure na predavanja, vežbe ili ispit. Možete videti studente koji su neraspoloženi, ljuti, mrzovoljni, možda zato što su imali loš dan ili su se jednostavno tako probudili. Ako krenete da prošetate unutar samog fakulteta videćete neke nedostatke koje ne bi smeo da ima nijedan fakultet u Srbiji. Reč je o preprekama koje smetaju osobama sa invaliditetom da bi samostalno funkcionisali. Ne može se prići centralnoj biblioteci, ne može se otići u skriptarnicu, i uvek to mora da uradi pratilac za njih. Liftovi su uski, ali neki studenti imaju uža kolica pa mogu stati, dok za one koji imaju šira kolica postoji teretni lift. Što se tiče studentskih službi, njima se isto ne može prići, pa onda pratilac siđe dole i odradi umesto njih to što treba ili referentkinja izađe i onda joj objasne o čemu je reč, a ako ipak izraze želju da sami odrade svoju obavezu, neophodna je pomoć da se zajedno sa kolicima prenesu ispred šaltera. Dobro u svemu tome je što ćete uvek naići na ljude koji će vam od srca pomoći.
Nema komentara