Sportsko klađenje- zabava ili bolest?

autor: Bojana Delić 291 pregleda 0

Najveći broj patoloških kockara – tačnije 33,3 odsto njih – bavi se sportskim klađenjem, pokazalo je istraživanje Univerziteta u Tel Avivu. Drugo Istraživanje, koje sprovodi Centar za prevenciju i odvikavanje od patološkog kockanja „Život nije igra“, do sada je pokazalo da je među patološkim kladioničarima veliki broj mladih, pa i studenata.

foto: deviantart.net

Jasmina Leković, osnivačica udruženja „Život nije igra“, smatra da je najveći problem neodgovorno poslovanje kladionica, ali i ugledanje na roditelje ili starije ljude iz okoline.

– Prema istraživanju koje sprovodimo, mladi u kontakt s kladionicom dolaze već u osnovnoj školi, dakle već sa 12-13 godina. Kad se jave centru sa 22, već imaju kockarski staž od 10 godina i duboko su zašli u patologiju – rekla je Lekovićeva i dodala da se patološki kockari na lečenje javljaju kada nemaju drugog izbora, jer više nemaju izvor novca, nemaju kome da se obrate i ne postoji drugo rešenje.

Prema važećem Zakonu o igrama na sreću, priređivanje ovakvih igara mora biti društveno odgovorno i okrenuto ka zaštiti maloletnika i prevenciji bolesti zavisnosti kod učesnika.

Kladionice u Srbiji su pod društveno odgovorno poslovanje svrstale pravilo minimuma i maksimuma uplate, odnosno isplate. Prema rečima Marijane Todorov iz kladionice „Mocart“, ne postoji maksimalni iznos uplate, ali postoji maksimalna isplata.

– Minimalna uplata je 20 dinara, uglavnom, ali ne postoji maksimalni iznos uplate, kao što ne postoji minimalni iznos isplate, dok je maksimum limitiran na milion dinara. Dakle, ako neko dobije 1.200.000, biće mu isplaćeno samo milion – rekla je Todorovićeva.

Osim toga, zakon propisuje i da minimalna udaljenost kladionica od obrazovnih objekata mora biti 200 metara. To predstavlja najkraći bezbedni pešački put od najbliže ivice zgrade obrazovnih ustanova (osnovnih i srednjih škola) do ulaza u objekat u kojem se priređuju igre na sreću – klađenje.

Željko Popov, defektolog za bolesti zavisnosti, koji u okviru savetovilšta Zdravestvenog zavoda za zaštitu studenata drži radionice o temi „Patološko kockanje“ smatra da se taj član zakona ne odnosi na univerzitete, ali da se ne poštuju ni druge zakonske odredbe. Ipak, većim problemom smatra činjenicu da studenti slobodno vreme provode u kladionicama tražeći zabavu ili način da se adaptiraju u društvo.

–  Nažalost, veliki broj studenata slobodno vreme upravo provodi u kladionicama u potrazi za razonodom i dodatnom količinom finansijskih sredstava. Smatram da bi pravovremena edukacija o alternativnim načinima kvalitetnog iskorišćavanja slobodnog vremena mogla umnogome da utiče na ovaj problem – rekao je Popov i predložio da se u to uključe volonterska i studentska udruženja.

Patološko ili rekreativno

Prema rečima Jasmine Leković, nije svako klađenje patološko, već postoji i rekreativno klađenje gde se svrstava povremeno odlaženje, minimalne uplate i poznavanje granica.

– Ako onaj ko se kladi sve shvati kao igru i zabavu i nije mu motiv da zaradi novac, te ako ima kontrolu da odmeri vreme koje će provesti tamo i novac koji će uložiti, on nije patološki kockar – istakla je Lekovićeva i dodala da je jedan od faktora prepoznavanja patološkog kockara opsednutost utakmicama, uplatama i gubicima.

Sa druge strane, na radionicama Savetovališta tvrde da se o klađenju ne može govoriti kao o igri, ali da postoji razlika između rekreativnog i patološkog kockara.

– O klađenju kao zavisnosti možemo govoriti kada postoje epizode klađenja u periodu od najmanje godinu dana na štetu socijalnih, profesionalnih, materijalnih, i porodičnih vrednosti i obaveza – istakao je Željko Popov i dodao da se to odnosi na znake kao što su celodnevna preokupacija klađenjem, postepeno povećanje novca koji se ulaže, neuspeli pokušaji prestanka klađenja, finansijske pronevere, zaduživanja i narušeni porodični i profesionalni odnosi.

Među onima koji odlaze u kladionicu veliki je broj studenata. Većina njih za sebe smatra da nisu patološki, već rekreativni kladioničari. Mnogi dolaze da popiju kafu i gledaju utakmicu u muškom društvu i ne klade se ili se klade na minimalne iznose, da bi im gledanje utakmice bilo zanimljivije. Student Rade Obradović smatra da nije patološki kockar, ali u kladionicu ide često:

– Baš često se kladim, ne ulažem mnogo, ali i ne igram na neki veliki dobitak. Obično dobijem do dve ili tri hiljade dinara, ali sam ukupno gledano na nuli. Od kladionice se ne živi, ona je više vid zabave. Kladim se kad idem da gledam neku utakmicu da bi mi bilo zanimljivije – rekao je Obradović i dodao da smatra da klađenje jeste oblik zavisnosti.

Dragan Pavlović je, sa druge strane, bivši student novosadskog univerziteta baš zbog kocke. Počeo je sa odlascima u kladionicu kako bi gledao Ligu šampiona jer nije imao televizor u stanu, a na kraju je ulagao i nekoliko desetina hiljada po tiketu.

– Polakomi se čovek. Misliš da sve znaš, da možeš da pređeš kladionicu, da si pametniji, da si već previše utakmica pogledao i da si siguran u sebe. I onda počneš da gubiš, pa da pozajmljuješ, pa da prodaješ stvari koje imaš, da trošiš džeparac, pa novac za stan, pa za školarinu i na kraju napustiš fakultet i roditelji te vrate kući – rekao je Pavlović i dodao da je sam našao način da se izvuče, te da se i danas kladi, ali na iznose do 500 dinara. Novac od kladionice ulaže u opremanje stana.

Među studentima ima i velikih ljubitelja sporta koji nikad nisu kročili u kladionicu. Milan Savić, jedan od njih, klađenje smatra slabošću:

– Nikad se u životu nisam kladio, niti planiram ikad, iako se moje društvo kladi redovno. Meni je veće uživanje da pratim teren nego tiket – rekao je Savić i dodao da ne pravi razliku između patoloških i rekreativnih kockara i da su, prema njegovom mišljenju, svi zavisnici.

Izlečenje ili zalečenje

Željko Popov smatra da ne postoji potpuno izlečenje ove zavisnosti, već samo njeno zalečenje. Za ključni faktor smatra podršku bliskih ljudi kao socioterapiju.

– Lečenje zahteva obaveznu hospitalizaciju. U početnim fazama tretmana izolacija iz sredine u kojoj je pacijent boravio može samo da ima benefite na dalju prognozu i tok izlečenja. Tretman se sastoji iz kombinacije medikamentozne terapije i psihoterapije koja predstavlja osnovu lečenja kroz kognitivno restruktuiranje, redefinisanje novih životnih ciljeva i modifikaciju ponašanja – istakao je Popov.

Sa druge strane, Centar „Život nije igra“ primenjuje isključivo psihoterapiju kao, kako sami ističu, najefektivniju.

– Psihoterapija traje minimum šest meseci i to jednom ili više puta nedeljno u zavisnosti od ličnosti klijenata. Povratak kocki, odnosno recidiv, dešava se najčešće u situacijama kada čovek isključi racio ili u prisustvu alkohola i euforičnih atmosfera poput proslava i žurki – rekla je Lekovićeva i dodala da je te situacije važno prijaviti terapeutu kako bi se razgovaralo o motivima.

Veliki je problem što se o klađenju kao o zavisnosti ne govori mnogo: o tome ćute kladionice, ćute oni koji se klade, njihove porodice i okreće se glava od velikog problema u koji najčešće nesvesno ulazi sve veći broj mladih.

Nema komentara

Napišite komentar