Čuvena generacija fudbalera „Partizana“ pre 50 godina u Briselu igrala je veliko finale Kupa evropskih šampiona (KEŠ) sa kraljevskim klubom „Real Madridom“. „Partizanove bebe“, kako su ostali upamćeni, sada su već u ozbiljnim godinama, a nažalost neki od njih nisu više sa nama.
Staru slavu ove generacije još uvek čuva najmlađi među njima – Josip Pirmajer (72). Čuveno levo krilo, a još čuveniji Srbobranac, meštanima poznatiji kao Sepi.
Imena „Partizanovih beba“ zna svaki navijač crno-belih. I izgovara ih sa ponosom u srcu: Šoškić, Jusufi, Vasović, Rašović, Mihajlović, Kovačević, Bečejac, Bajić, Hasanagić, Galić i Pirmajer. Pre dve godine famozna generacija dobija i svoj mural na staadionu Jugoslovenske narodne armije.
Još kao dečak, iako talentovan za više sportova, Josip Primajer opredelio se za fudbal. Sa svega 16 godina dobija poziv „Novog Sada“. Sa žuto-plavima igrao je u elitnom rangu takmičenja, gde su ga zapazili beogradski večiti rivali, „Partizan“ i „Crvena zvezda“. Prvi su se u to vreme više pitali jer su bili vojni klub, tako da je u decembru 1963. završio na stadionu „JNA“. Te četiri i po godine smatra najuspešnijim u karijeri, jer je sa klubom bio šampion SFRJ 1965. godine i igrao finale KEŠ (pandan današnjoj Ligi šampiona).
Za „Partizan“ je odigrao 261 utakmicu i postigao 89 golova. U poslednjoj sezoni bio je prvi strelac tima. Tih godina bio je reprezentativac SFRJ, i učestvovao je na Olimpijskim igrama u Tokiju 1964. Zbog nezadovoljstva ponuđenim uslovima u novom ugovoru, iz inata prelazi u „Vojvodinu“, kada ga je zvao čuveni Vujadin Boškov. Kasnije je međutim shvatio da je pogrešio, pa je 1972. otišao u francuski „Olimpik Nim“, da bi sa 33 godine završio dugu igračku karijeru. Kraj jedne, označio je početak druge karijere. Postao je trener srbobranskog „Elana“ i „Vojvodine“.
Penzionerske dane danas provodi u rodnom Srbobranu, a za „Univerzitetski odjek“ „vratio je film“ sećanja na slavne igračke dane.
Možete li da izdvojite svoje glavne fudbalske kvalitete kao igrača?
– Imao sam dobar pregled igre, bio sam jako dobar tehničar i jak na lopti. Davao sam dosta golova, s obzirom na to da sam igrao veznog igrača. Pedeset posto golova dao sam van šesnaest metara, imao sam dobar šut. Igrao sam dobro i glavom. A u „Partizanu“ sam ubedljivo najviše trčao od svih.
Vaša lična karta kao igrača bili su golovi najjačim klubovima u državi?
– Mislim da sam najviše golova dao „Dinamu“ iz Zagreba, čak i kada sam igrao za „Novi Sad. „Hajduku“ iz Splita sam takođe dosta davao, kao i „OFK Beogradu“. „Vojvodini“ dok sam igrao za „Partizan“, dao sam jedno pet golova. „Zvezdi“ sam recimo, protiv koje sam igrao svih mogućih devet večitih derbija, dao tri gola. Nisam ni ja znao za podatak, dok me nisu zvali u kviz, da sam na tri uzastopna derbija postigao po gol (taj treći bio je ukupno 37. i prvi derbi koji je imao TV prenos, 5. decembra 1965) što još niko nije ponovio.
Još neka sećanja sa večitih derbija sa „Crvenom zvezdom“?
– Na večitim derbijima na „Marakani“ je bilo po 90.000 ljudi, svi su stajali, ni na jednoj tribini nije bilo sedenja, a na „JNA“ je uvek bilo oko 50.000, i tu se stajalo. Tako da je to bilo neverovatno. Bilo je neviđeno interesovanje, dolazilo se iz cele Jugoslavije, a o navijanju da ne govorim. E sad, bilo je posle utakmice između navijača svega i svačega, malo se pisalo o tome, ali bilo je krvi i tuče. Kad izgubiš utakmicu, onda se ne izlazi iz kuće, ne idi na Terazije jer ćeš doživeti neprijatnost. Ali ja nisam izlazio ni kad dobijemo. Jer onda te vuku, hoće da časte, da popijemo, ako odbiješ ne valja, a ne možeš baš ni piti sa njima. Bilo je opasno, kad smo izgubili jednom kod kuće, nismo izlazili sa stadiona dva sata, dok se nisu razišli.
Kako je izgledao put do čuvenog finala KEŠ 1966?
–Nismo igrali sa malim ekipama, igrali smo sa „Nantom“ (prvakom Francuske), „Verderom“ (prvakom Nemačke), „Spartom“ iz Praga koja je bila iz fudbalski jake zemlje Čehoslovačke (1962. godine finalista SP), pa sa „Mančester junajtedom“ u polufinalu. Interesantno je da smo sve utakmice kod kuće dobijali sa nulom, nijedan gol nismo primili, tako da je to bila moćna ekipa. Najteže je, normalno, bilo protiv „Mančester junajteda“, tu smo prvi meč dobili 2:0 kod kuće. Oni su tada bili mnogo jaka ekipa, mislim da su bili i najkvalitetniji jer su imali tri zvanično najbolja igrača Evrope: Bobi Čarlton, Džordž Best i Denis Lou. Svi ostali su bili reprezentativci Engleske ili Škotske. Ja navijam sad za njih samo iz tog razloga što je to jako velik klub. Mi smo u Engleskoj izgubili 1:0, ali smo se radovali jer smo prošli u finale. Njihovi igrači su nas sačekali na izlazu stadiona, odnosno kod svlačionica i čestitali nam. Publika, koje je bilo 70.000 nam je aplaudirala, poželela nam je sreću u finalu. Posle toga, klub je u hotelu gde smo bili smešteni, napravio banket. Imali smo zajedničku večeru, a njihovi fudbaleri su doveli svoje žene. To je na mene strašno ostavilo utisak, ta sportska kultura i poštovanje. Oni izgube utakmicu, čestitaju ti, publika ti aplaudira i još ti naprave banket. To se kod nas nikad ne bi desilo.
Šta se desilo u najvažnijoj utakmici sa „Real Madridom?
– Bili smo bolji u finalu od „Reala“, ali glavni uzrok poraza je bio što se nismo spremili za tu utakmicu. Pred meč, menadžeri su dolazili, pregovarali, dosta igrača je već potpisalo ugovore, to je uticalo na nas da se ne pripremimo dovoljno. Druga stvar, trener Abdulah Gegić nije imao autoritet, nije se mnogo pitao. Bio je dobar trener, ali ga igrači nisu slušali. Tako da smo mi igrali kako smo hteli, a ne kako je on zamišljao. Kada smo poveli 1:0 preko Velibora Vasovića, navijači su upali na teren i to je bila greška. Tamo nije bilo ograde i njih oko 1.000 je sišlo dole i već počelo da slavi, a onda je to nas ponelo, krenuli smo bezglavo da damo drugi gol. Partizan je uglavnom igrao ofanzivno, napadački, ali kad vodiš moraš igrati taktički zrelije i pametnije. Nismo smeli da dobijemo golove iz kontranapada, to je normalno kad gubiš i juriš rezultat. Tu smo pali, na tom taktičkom planu, šteta... Sumnjalo se da smo mi to prodali, ali to su takve gluposti, da je iluzorno diskutovati o tome. Takva utakmica se ne prodaje, jer ulaziš u istoriju. Ali i ovako smo to uspeli, jer smo bili prvi tim iz zemalja Istočnog bloka koji je ušao u finale KEŠ.
Da li vam je čast što ste bili deo te generacije?
– Naravno da mi je čast, svima je, i dan-danas kad odeš u klub, najviše je slika te generacije. Najviše pehara smo donosili, osvajali i bili smo najpoštovaniji klub. Ja sam tada bio najmlađi i bila mi je čast što sam došao u „Partizan“, što mogu da igram sa jednim Šoškićem, Jusufijem, Vasovićem, Vladicom Kovačevićem, Galićem koga sam izuzetno cenio kao igrača. To su sve bili reprezentativci i poznati igrači, a ti dođeš i igraš sa njima. Oni su me prihvatili jer sam ja jako dobro igrao u „Novom Sadu“, davao sam i golove i „Zvezdi“ i njima. Nisam došao na lepotu, nego zato što sam znao da igram. Inače sam uvek poštovao starije, tako sam i vaspitan. Nije bilo nikakvih problema da se adaptiram.
Koliko ste u kontaktu sa bivšim saigračima i kakav je danas odnos „Partizana“ prema vama?
– Iskreno, sad se sve manje čujemo, ranije smo se češće viđali, ali sad sve slabije. Iz kluba su me uvek zvali na godišnjice, imam plaketa od „Partizana“ koliko hoćeš, za 25 godina, pa 30, 40... i to je lepo. Eto, kad su prošle godine slavili 70. rođendan kluba, nisu me zvali, ali ipak bio sam u maju ove godine na obeležavanju jubilarnih 50 godina finala sa „Real Madridom“.
Može li naša reprezentacija da obezbedi plasman na SP u Rusiji 2018. godine?
Krajnje je vreme da nešto uradimo, iako ima velikih problema. Jer sama ekipa, po mom mišljenju, nije loša, ali mislim da je loša atmosfera među igračima i da ne daju sve od sebe. Nismo učestvovali već tri puta uzastopno na velikim takmičenjima, čak ni na Olimpijske igre ne možemo da odemo. Tako da je krajnje vreme, dobra je grupa (Vels, Austrija, Irska, Moldavija i Gruzija), trebalo bi da prođemo.
Nema komentara