Poput zapuštenog parka bez klupa, staza, fenjera i fontana, gotovo na ivici Novog Sada, nalazi se, zakrčena skromnom gradskom šumom – pijaca. Bez ijedne tezge, pravila i reda, ovde prodavci svakojake vragolije izlažu i prodaju na leti prašnjovoj, a sada teškoj januarskoj zemlji.
Naizgled prazna parcela na uglu prometnog Bulevara Jovana Dučića i Ulice Bate Brkića na Novom naselju, zapravo je skrovište raznih priča i nesvakidašnjih stvari uličnih prodavaca. Ne postoje kapije i staze. Kroz ovu pijacu mnoštvo “posetilaca” šeta po zemlji kakvoj je pokloni godišnje doba i jutro. Put i tezge od ćilima na zemlji, račvaju se pokraj drveća koje je poslednjih nedelja gotovo potpuno ogolelo. Lišće pada po starim satovima, gramofonskim pločama i trošnoj obući. Prodavci ne stižu da ga sklone, a i ne trude se. Stvari koje prodaju su, tako izložene po prašnjavim tepisima, prošle kroz stotine ruku kupaca sa praznim novčanicima. Ovde ljudi ne dolaze sa namerom da nešto kupe. Ovde se osluškuje i divani. Mešaju se zvukovi cenkanja i izgrebanih ploča splitskih pevača koje se obrću na gramofonima. I sve je na prodaju.
U objektiv novinarske kamere pojedini prodavci gledaju sa smehom, drugi skrivaju lica. Plaše se, kažu, da ih vide i ukinu ono malo državne pomoći ili skromne penzije. Psuju, ali potom priđu i ispričaju svoju muku, a onda i ponude neku od stvari koje izlažu. Budućnost parcele na kojoj prodaju je, međutim – neizvesna, jer je još pre 14 godina zakupljena sa namerom da se na njoj izgradi veliki tržni centar i bazen. Ne nesreću nekih i sreću mnogih, parcela je sada buvljak – mesto isreknijih priča i slobodna zemlja za prodaju prašnjavih stvari koje ne rade.
Na ulazu u pijacu, koji sliči urednom hipodromu posle galopa konja, sa leve strane svakojake đakonije izlaže sitna, siva žena. U zelenoj muškoj jakni koja joj pada ispod kolena, elegantnim hodom prilazi i odmerenim glasom kaže – “Izvolite”. Siva i zelena, sitna i elegantna, kaže da je profesorka nemačkog jezika u penziji, i da je 40 godina radila u biblioteci, a sada joj, kaže ona, “svaki dinar dobro dođe”. Kada neko priđe, pogleda i ništa ne kupi, ona se zahvali i bez sedanja sa osmehom nastavi da gleda u daljinu. Eto, takvi ljudi prodaju na novonaseljskom buvljaku.
Iza ćilima profesorke, nalazi se žuta rupa – nesuđeni bazen. Rupu od pijace odvaja nekoliko stabala i kada nema lišća, ona se jasno vidi. Međutim, na nju, onako veliku poput kratera nekakve komete, gotovo niko ne obraća pažnju. Kada pogledaju stvari koje izlaže profesorka, posetioci nastave da hodaju i pored svakakvih đakonija stanu i pitaju – “A šta je ovo?”. Tako se levo i desno od “utabanog hipodroma” nalaze te zemljane tezge koje zbog raznolikosti neuredno poređanih stvari na njima sliče na bombone. Oseti se zima i svakojaki mirisi, od onih kojima odišu stare, dugo nekorištene stvari, do arome neopranih jakni prodavaca.
Ne nazire se kraj. Buvljak na Novom naselju ima više puteva i nijednog cilja. Kada se zađe dublje, gde je i muzika tiša i mirisi usklađeniji (jer se na njih naviknete), počinje da se oseća spektakularnost izloženih stvari. Kozmetika, alat, garderoba, elektronika, nakit, stare ploče i knjige. Koliko priča, potpisa i ljubavi kriju izložene stvari. A kolika je njihova vrednost zavisi isključivo od trenutnog raspoloženja prodavca i harizme kupca. Cena nikada nije ista.
Najinteresantnija stvar kod novonaseljskog buvljaka jeste da on stvara potrebu za kupovinom, naočigled, potpuno nepotrebnih stvari. Kome još treba mehanički budilnik, gramofon koji ne radi ili daljinski upravljač namenjen pedesetokilogramskom televizoru sa katodnom cevi? Na kraju, ispostavi se da je prosečnom Novosađaninu potrebno mnoštvo nepotrebnih stvari. Kroz ovu svečanu i prašnjavu šumu šetaju, po svemu sudeći, ljudi iz svih novosadskih naselja. Klackajući se u klimavom gradskom autobusu broj 8 oni dolaze sa trošnim torbama do ovog istorijskog i neispravnog sajma i kupuju jeftine stvari. Posle primopredaje ovih, na prvi pogled nevažnih stvari, sledi obostrani smeh, kupljena kifla za ručak prodavaca i jedna beskorisna stvar na policama urednih stanova u centru grada. Neki će, umesto sa luksuznih polica drogerija u gradskoj zbrci, pastu za zube kupiti sa poda, ili pak prašnjavi komad garderobe koji neće probati, ali će ga platiti novcem koji će zaraditi jednočasovnim radom u toploj kancelariji.
Već sa prvim mrakom, prodavci u ćilime smotaju iste trošne, beskorisne stvari i pakujući ih u stare automobile i bicikle, vraćaju se u svoj kutak mira, u kojem niko ne zna kako zaista žive.
Nema komentara