"Vreme će pokazati da je Ljubav u Toskani Miloša Crnjanskog jedan od najbolje napisanih putopisa u našoj književnosti, ali tada je nosio breme neprilagođenosti svog autora", rekao je predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog, Milo Lompar na prvom predavanju iz ciklusa "Polemike Miloša Crnjanskog" u Kulturnom centru Novog Sada.
foto: mikaanticforum.org
Između dva rata, kulturnu politiku i „kanon ukusa“ diktirale su Srpska kraljevska akademija, Matica srpska, Beogradski univerzitet i Srpska književna zadruga od kojih je Crnjanski očekivao priznanje, ali im se istovremeno i suprotstavljao. Bez obzira na njegov nesumnjiv književni talenat, zbog svoje preke naravi i vatrenog temperamenta nije uspevao da bude deo establišmenta poput Ive Andrića i često je nipodaštavan. Poniženje koje je doživeo kada je Srpska književna zadruga odbila njegov rukopis putopisa Ljubav u Toskani, podstaklo je tada već afirmisanog pisca Seoba da otpočne polemiku sa SKZ, tačnije sa jednim njenim članom kritičarom Markom Carem.
U prepisci preko dnevne štampe, februara 1929. godine Crnjanski i Car pretresali su razloge zbog kojih je rukopis odbijen, ali zapravo suštinska estetska i moralna pitanja tadašnje srpske kulture.
- Car je stil Crnjanskog ocenio kao izveštačen, zamerao mu je mnoge faktografske netačnosti u putopisu, a pojednine delove nazvao je i dosadnim. Ovako konstruisana kritika je zapravo trostruki napad. Zamerka o izveštačenosti stila je udar na estetskom planu, isitcanje netačnosti i neznanja autora je udar na društvenom planu, dok je opaska o „dosadnosti“ „argument“ kojim Car dokazuje da Crnjanski nije deo građanske inteligencije. Iako je na sve provokacije Crnjanski odgovorio utemeljeno i dosledno, nije izašao kao pobednik iz ove polemike - rekao je Lompar.
Na prvom od tri predavanja iz ciklusa "Polemike Miloša Crnjanskog: Polemika sa Srpskom književnom zadrugom. Crnjanski i građanska inteligencija“, Lompar je govorio o polemici Crnjanskog i kritičara Marka Cara, a osvrnuo se i na istoriju polemike u našoj kulturi.
- Prve polemike u srpskoj kulturi odigravaju se u XIX veku, između Vuka Karađića i Jovana Hadžića. Slede sukob Svetozara Markovića i Laze Kostića, zatim Zmaja i Kostića, a u XX veku najpoznatije su polemike o staljinizaciji kulture i rasprava o Kišovom delu. Polemika nikada nije samo književna i estetska. To je sukob stanovišta, rat rečima u kom ne pobeđuju najjači argumenti, već stanovišta koja su u skaldu sa opštom kulturnom klimom - rekao je Lompar i dodao da kultura obavlja, grubo rečeno, cenzorsku ulogu književnog iskustva jednog društva.
Sledeće predavanje iz ovog ciklusa „Polemika sa Nolitom, Crnjanski i levičarska inteligencija“ biće u utorak 29. marta, a poslednje „Polemika sa Krležom kao sinteza sa građanskom i levičarskom inteligencijom“ održaće se 5. aprila, oba u Kulturnom centru Novog Sada.
Nema komentara