Mladi svakodnevno konzumiraju stripove, ali u drugoj formi

autor: Jelena Žarić 213 pregleda 0

MarvelStudios predstavlja jedan od najuspešnijih holivudskih studija koji je u proteklih jedanaest godina na filmskim platnima širom sveta, kroz dvadesetak filmova, oživeo istoimene super-heroje iz šarenog Marvel strip univerzuma. Nedavno predstavljeni hit „Čovek-mrav i osa“ u prvoj nedelji prikazivanja zaradio je 75 miliona dolara i tako zauzeo 26. mesto na listi najplaćenijih Marvelovih filmova, dok prvo mesto drži „Osvetnici: rat beskonačnosti“ sa ukupnom svetskom zaradom od preko dve milijarde dolara. Blokbasteri ove filmske mašinerije ruše blagajne bioskopa i dokazuje da su oni prava komercijalna formula za uspeh.

Photo: Jean Philippe Delberghe

Dok se kroz sedmu umetnost zgrću velike sume novca i svetskoj publici predstavljaju razni superjunaci, deveta umetnost u svom izvornom obliku ne postiže toliku popularnost, iako je sama inspiracija za mnoge uspešne filmove. Za osnivača Striporama festa iz Niša i vlasnika striparnice „Južni Darkwood“ Zlatibora Stankovića ekranizacija popularnih stripova je dobra stvar za popularizaciju nasleđa strip kulture. S druge strane, on smatra da dobar deo publike nije upoznat sa činjenicom da pojedine priče i junaci imaju višedecenijski život na papiru.

– Ukoliko se uzme u obzir činjenica da se makar jedan delić para, iako zanemarljiv, preliva na izdavačke kuće, ekranizacija i nije toliko loša stvar. Ono što nije dobro jeste što neki novi klinci nakon odgledanih ekranizacija priče proistekle iz stripova ne mogu podjednako intenzivno da dožive kada ih čitaju u formi stripa. Od mnogih se može čuti da im je u poređenju sa filmovima strip „prespor“ medij koji im teško zadržava pažnju – kaže Stanković.

Film i strip su nastali iste 1885. godine na dva kontinenta – film u podrumu jedne pariske kafane gde su braća Limijer prvi put prikazali svoje pokretne slike, dok se „Žuti dečak“ smestio na stranice američkih novina „New York World“ kao prvi pravi moderan strip. Iako se tehnike prikaza slike (odnosno scene) javljaju u obe umetnosti samo preko različitog medija, strip i film su nastavili da se razvijaju individualno, ali se međusobno inspirišu i preuzimaju stil, motive ili heroje.

 Smatra se da je „Neven“ Čika Jove Zmaja prvi predstavio strip Srbiji pre više od 130 godina. Izdavačke kuće u državama koje imaju čitalačku kulturu poput Francuske, Italije, SAD-a, Japana, i dalje imaju zavidne tiraže, dok je na prostorima Balkana vrhunac slave strip doživeo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka kada je čitanje stripova u bivšoj državi bila uobičajena stvar među mladima. Kao najjeftiniji oblik zabave koji je gotovo svako mogao priuštiti, strip je preuzeo vođstvo nad bioskopom i jednokanalnom televizijom.

Prevodilac stripova za naše tržište i stripofil Draško Roganović smatra da je kultura čitanja stripova kod nas „mutirala“ sa modernim tehnologijama, na čelu sa internetom.

– Pokažite mi dete koje „ne čita strip“, ja ću vam pokazati dete koje zapravo redovno na Fejsbuku, Snepčetu, 4chan-u, Instagramu, Tviteru i drugim društvenim mrežama konzumira makar „vebkomik“ u vidu popularnih mimova koje dele njegovi drugari ili poznate ličnosti koje prati.

S druge strane on navodi da omladina ne kupuje stripove zbog promene u sklonostima i poimanju novih generacija prema tradicionalnim medijima.

– lako na internetu postoje besplatni skenirani stripovi i„vebkomiksi“, među mladima više ne postoji nostalgična fetišizacija papira, zbog diskontinuiteta u izdavanju po kisocima. Devedesetih se raskinulo s tom tradicijom u većoj meri nego u nekim drugim okolnim zemljama – zaključio je Roganović.

Photo: Hermes Rivera

Da se kultura čitanja sukobila sa internetom, smatra i Stanković, koji na to dodaje i još jednog „neprijatelja“, a to je neimaština.

U ono vreme, najveći distributer stripova na trafikama bio je novosadski izdavač „Dnevnik“ sa čuvenom strip edicijom „Zlatna serija“, koja je objavljivala stripove najčešće italijanskih, ali i domaćih izdavača. „Dnevnik“ je omogućio starijim generacijama da odrastaju uz pustolovine TeksaVelera, Zagora, Bleka Stene, Dilana Doga, Kit Telera, Alana Forda i najpoznatije supertajne organizacije na svetu TNT i mnogih drugih. Iako je 1993. godine izdavanje stripova bilo prekinuto ratom, stripofilski duh i dalje živi na ovim prostorima. Primer toga je i obnovljena edicija „Zlatne serije“, sada beogradskog izdavača „Veseli četvrtak“, koji su početkom godine pokrenuli istoimenu ediciju, kako bi obeležili pola veka od objavljivanja prvog broja.

Kako kaže Roganović, „lament nad minulim vremenima“ više ne prolazi jer se, po njegovom mišljenju, bioskopska prodaja ulaznica može meriti sa stripskom (ne)popularnošću, dok svi zapravo gledaju više filmova i serija no ikada i imaju pristup mnogo većem broju naslova.

–Strip se čita, rekao bih, više no ikada. Tržište fizičkih objekata je opalo, ali to je svuda slučaj, maltene, a u velikoj meri situacija deluje gore no što jeste. Što se filmova tiče, ako jedno dete više otkrije neki dobar strip zahvaljujući tim ekranizacijama (pa makar i onim katastrofalno lošim), meni je to plus.

Premeštanje stripa sa papira na filmsko platno, kompjuterske ekrane u vidu video-igrica i drugih multimedija predstavlja njegov neminovni korak u razvoju, što samo potvrđuje fluidnost stripa kao sredstva izražavanja. Prenošenjem svojih priča na filmsko platno, strip dokazuje sebe kao sinergiju više umetnosti. Prema rečima Zlatibora Stankovića, Strip nije tu da bi se samo prilagođavao i postao deo menjstrim kulture, strip oblikuje mejnstrim kulturu.

Nema komentara

Napišite komentar