Šta sve lutka može?

Dok u svetu postoje brojni festivali i manifestacije, poput Svetskog dana lutkarstva koji se 21. marta obeležava širom sveta, kao i profesionalna pozorišta i akademije za lutkarsku umetnost, u Srbiji još uvek nije otvorena nijedna akademija ili odsek za lutkarstvo. 

Kod nas lutkarski umetnici uglavnom ostaju anonimni, a njihova profesionalna višedecenijska ulaganja zaboravljena. Na osnovu ovoga, može se reći da je lutkarstvo marginalizovana pojava na našem podneblju.

 Međutim, i pored velikih prepreka čiji su uzroci: nedostatak profesionalnog kadra, nedostatak ozbiljnijih ulaganja u produkciju, kao i medijske zastupljenosti, delatnost sedam profesionalnih lutkarskih pozorišta iz Srbije često se nagrađuje na mnogobrojnim međunarodnim lutkarskim festivalima, pa je tako i novosadsko Pozorište mladih, kao prvo organizovano lutkarsko pozorište u Srbiji i Vojvodini, nedavno trijumfovalo gran-pri nagradom za predstavu Na vukovom tragu na Međunarodnom lutkarskom festivalu za odrasle Pierrot, u Bugarskoj.

Novi Sad, Pozorište mladih, pola sata iza podneva, nedelja, neradni dan je.

 Velike lutke nepomično leže pri samom vrhu pozornice umotane u bele pahte iz kojih im vire glave ili delovi tela. Jedna od njih je čak i skroz otkrivena. Leži opružena na maloj pozornici. Pogled joj je uprt ka gore. Čovek bi pomislio da se sunča.

Uskoro počinje proba nove lutkarske predstave, čiji će se naziv odmotati kasnije. Radno svetlo je uključeno. Glumci (animatori) zamšiljeno sede u prvom redu gledališta, na stolicama od plavog pliša, a neki hodaju tamo-amo ili povremeno sede na pozornici. Sve je tu na dohvat ruke. Čitava jedna umetnost, o kojoj se u Srbiji malo govori, a čiji se pravci anonimno i razgranato, na tajnovito-poestki način razvijaju u nove i neistražene forme. 

Sedim u trećem redu gledališta. Pored mene je pozorišna rediteljka Emilija Mrdaković. Prebacuje preko stolice crnu torbu iz koje viri bela lutkica. Udobno se smešta, na jednu od stolica od plavog pliša u gledalištu. Sa velikim nestrpljenjem čekam da joj postavljam raznorazna radoznala, lutkarska pitanja. Priča može da počne!

Sve je krenulo sasvim spontano i slučajno, kada je rediteljka Emilija završavala srednju muzičku školu u svom rodnom gradu u Varni, u Bugarskoj.

„Imala sam 19 godina. Tada sam završavala srednju muzičku školu, u mom rodnom gradu u Varni, u Bugarskoj. U to vreme izvodila se jedna zanimljiva lutkarska predstava (kabare) za odrasle u jednom bugarskom pozorištu, koji se tamo do nedavno igrao. Otišla sam da ga pogledam iz znatiželje. Izašla sam oduševljena! Ubrzo nakon toga sam odlučila da se spremim, da probam, da pokušam. Otišla sam na Nacionalnu akademiju za teatarsku i filmsku umetnost u Sofiji... I...tako je sve počelo”, kaže Emilija kroz smeh.

„I onda sam se udala i ostala ovde”, kaže ona.

„Nekoliko godina sam radila u zrenjaninskom pozorištu Toša Jovanović, u tadašnjoj Jugoslaviji, gde sam uradila svoje prve dve lutkarske predstave. Kasnije sam došla u Pozorište mladih, gde sam upoznala tadašnje kolege. Pošto mi se jako dopalo ovo pozorište i ambijent koji u njemu vlada, odlučila da ostanem u njemu”.

Sto duže živi ovde, više i voli ovu umetnost.

„Sto duže živim ovde, više i volim ovu umetnost. Ranije sam zamerala što ovde ne postoji akademija za lutkarstvo, ali bez obzira na to, mogu da kažem da mi imamo jako dobra lutkarska pozorišta i glumce. Zaista mogu da pohvalim kolege sa kojima ovde sarađujem skoro 30 godina, koji su jako opušteni, jer su skapirali koja je suština ove umetnosti, a to je ono što je najbitnije”.

Prema njenim rečima, veliki je problem što u Pozorištu mladih nema nikog ko pravi lutke.

„Mi nemamo nikog ko pravi lutke u našem pozorištu. Uglavnom ih naručujemo. Takva situacija bi mogla da se popravi, tek kada bi se kod nas otvorila akademija, koja bi obučila ljude i za taj posao”.

Za nju lutkarstvo predstavlja umetnost koja nema granice.

„Lutkarstvo je umetnost koja zaista nema granice. Ona je umetnost koja u sebi sadrži mnoštvo drugih, koja je prepuna novina, i to je ono što za mene predstavlja najveći izazov”. 

Emilija smatra da je kod nas potrebno približiti lutkarstvo i starijim uzrastima, a ne samo deci.

„Mi pokušavamo u poslednjih nekoliko godina u Pozorištu mladih da ovu umetnost približimo i starijim uzrastima, pogotovo tinejdžerima, jer mislim da oni najmanje dolaze na predstave.  Evo sad već imamo dve-tri, koje su za tinejdžere i starije, kao što su Na vukovom tragu, Zatvorenik i šestoprsti i jedna nova koju trenutno pripremamo. Mislim da će se ta tendencija nastaviti”, rekla je Emilija optimistično.

Na pitanje šta sve lutka može, Emilija je odgovorila vrlo jednostavno:

„Sve što čovek zamisli”.

Razgovor je trajao još. Bilo je tu brojnih pitanja koja sam joj postavljala, ali mislim da ona ne bi stala u ovu priču zbog svoje brojnosti i ludosti. Nekoliko minuta kasnije, pustila sam je da ode dalje za svojim obavezama i onda se na istom ovom sedištu pojavio pozorišni glumac Slobodan Ninković, koji već 23 godine uspešno bitiše zajedno sa lutkama na pozornicama Pozorišta mladih.

„Moje bavljenje lutkarstvom zapravo je slučajno. Pošto kod nas ne postoji akademija gde se školuju lutkarski glumci, ja sam kao i većina mojih kolega završio dramsku akademiju, ali kako me je put naneo, došao sam ovde, u Pozorište mladih, u kom sam ostao do danas. Ono što me je zadržalo u ovoj umetnosti jeste to što je ovde način razmišlanja potpuno drugačiji. Drugačije razmišljate kad radite lutkarsku predstavu, u kojoj se lutka stavlja u prvi plan, a ne glumac, i kada radite dramsku. I to je ono što me je kupilo”.

Kako je izgledao njegov prvi susret sa lutkom?

„Moj prvi kontakt nije bio sa klasičnim lutkama, to su bile improvizovane lutke, koje se prave na licu mesta. Mi smo od raznih predmeta, rekvizita i kostima, na licu mesta, ovde pravili i ribe i džamije i dine...I to je ono što me je fasciniralo”, radosno kaže Slobodan.

On smatra da je lutkarstvo divna umetnost, koja je kod nas jako zapostavljena.

„Lutkarstvo je jedna divna umetnost, koja je, po meni, veoma zapostavljena u Srbiji. Mislim da se sistemski ovde nema sluha za ovu vrstu umetnosti. Čak i naše kolege koje su u dramskom teatru, imaju veliki otpor prema lutkarstvu, gledaju ga sa velikim nipodašatavanjem, kao nižu granu umetnosti, jer im je teško da ispred sebe stave lutku, da ona bude ta koja je bitna, a ne oni kao glumci. A zapravo ne shvataju koliko oni na taj način, kroz tu lutku, mogu njoj da daju novi život i dušu i koliko mogu sebe da utkaju u sve to”.

Da biste se bavili lutkarstvom, morate imati dete u sebi. - kaže Slobodan.

„Da biste se bavili lutkarskim teatrom, morate imati ono dete u sebi. Morate čuvati to dete koje hoće da se igra, koje je znatiželjno, koje voli da istražuje, koje se prvenstveno ne boji i nema predrasude”.

Na pitanje šta sve lutka može, Slobodan je odgovorio sledeće:

„Sve ono što ja ne mogu, i obrnuto”.

Naš ragovor je potrajao još nekoliko minuta, svašta sam saznala o lutkarstvu, roman bih mogla da napišem, zaista! Ali, kako sam i ja žurila za svojim obavezama, a i na neki način, ujedno  želela i njih da ostavim na miru, da mogu konačno da započnu svoju probu, kažem Slobodanu sledeće:

„Dobro, tu bi bio kraj”.

„Ali imate ovde i još jednu glumicu, koja igra glavnu ulogu u predstavi koju pripremamo,  možete i sa njom da pričate”. ponosno kaže Slobodan.

Podigla sam pogled ka maloj pozornici i ulgedala nju kako zamišljeno sedi na samom početku scene, u radnom odelu. Isidora Vlček! Da li je moguće?! Mlada glumica u pogonu, koja je nedavno završila Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Trenutno je glavna glumica predstojeće lutkarske predstave za tinejdžere. Glumica sa kojom sam odrasla na dramskoj sekciji u AKUD-u „Sonja Marinković”, i sa kojom trenutno idem u istu plesnu školu. Ima li lepšeg materijala za priču? Nekoliko trenutaka kasnije, pojavila se i ona, na istoj stolici od plavog pliša u gledalištu. 

Glumica Isidora Vlček tek je nedavno uplovila u svet lutkarske umetnosti, zbog toga je za nju, kako ona kaže, njen prvi susret sa lutkom bio pravi šok.

„Moj prvi kontakt sa lutkom je bio pravi šok za mene. Pošto za vreme mog studiranja, na akademiji nije bio uveden izborni predmet lutkarstvo, zaista ništa nisam imala pojma o ovoj umetnosti, kao ni o tome kako uopšte treba da se rukovodi sa lutkom. Kada sam je uzela prvi put u ruke tokom rada na ovoj predstavi, bila sam zbunjena, nisam znala šta ću sa njom, bila sam u velikom šoku, imala sam osećaj kao dete da imam”, živopisno je pričala Isidora.

Ali zahvaljujući ovom iskustvu, Isidora je jako zavolela lutke, te je i lutkarstvo za nju postalo pravi izazov.

„Ovo je za mene pravi izazov. Još uvek je sve tako sveže i novo, da je to nestvarno. Svaki dan radimo, baš mnogo radimo. Sada to sve bolje, i bolje i funkcioniše i izgleda. Moj osećaj je lepši, to vidim i po lutki. Lutka je življa”, kaže ona.

Velika je razlika između dramskog i lutkarskog teatra, kaže Isidora.

„Kada si u dramskom teatru, ti si provodnik, i sve što radiš, možeš da iskažeš i pokažeš kroz sebe. A u lutkarstvu je potpuno drugačija priča, ovo je potpuno drugačijii medij. Ti moraš da budeš jako fokusiran na tu lutku i da joj konstantno posvećuješ pažnju, jer ona je tvoj provodnik.”

Na pitanje šta sve lutka može, Isidora je odgovorila sledeće:

„Zavisi od lutke do lutke. Na primer, ove lutke sa kojima ja radim potpuno su lude (smeh).”

A sada je vreme da se konačno odgonetne i predstava sa početka priče.

Kako najavljuje rediteljka Emilija Mrdaković, naši Novosađani od danas u Pozorištu mladih mogu da očekuju premijeru lutkarske predstave za tinejdžere Debela, u kojoj igraju Isidora Vlček, Miloš Macura, Neda Danilović, i Slobodan Ninković. 

„To je predstava koja se radi po romanu hrvastke spisateljice Silvije Šesto. Zove se Debela. U pitanju je devojčica koja ima 15 godina i malo je punija, i zbog toga ima kompleks. Neobična je tema, zato sam je izabrala.”

  Idejno rešenje lutaka i scenografija povereni su Edni Mačković, kostimografkinja je Milica Grbić Komazec, kompozitorka je Irena Popović, a koreografkinja Ista Stepanov.

Lutka može sve što i čovek (ali ne mora). Čovek, međutim, ne može sve što može i lutka, kaže hrvatski književnik akademik Luko Paljetak u knjizi Lutke za kazalište i dušu.

A šta vi kažete, šta sve lutka može?