MARKO SAVIĆ: Kič iz devedesetih je danas kultura

autor: Milica Gvozdenac 958 pregleda 0

“Generacijski jaz, propast porodice, kao i nerazumevanje među članovima društva jesu univerzalni problem, ali i glavne teme predstave ‘Večiti mladoženja’”, kaže u intervjuu za “Odjek” glumac Marko Savić, koji u ovom komadu igra glavnu ulogu.

Savić se u ovoj predstavi pojavljuje kao Šamika Kirić. Prema njegovim rečima, Šamikin problem je problem svih mladih, jer živeti na relaciji tradicionalno vaspitanje – slobodarski duh jeste devastirajuće za mladog čoveka. Kako smatra, društvo se zadovoljava površnim stvarima jer im se one prezentuju i dodaje da je pozorište ostao jedini medij koji i dalje može da govori istinu bez ustezanja.

Koliko ste zadovoljni reakcijom publike na predstavu “Večiti mladoženja”? Može li ova predstava da privuče publike, ali i da zadovolji ukus “prosečnog” gledaoca?

– Naša predstava sadrži paletu različitih elemenata. Svako ko dođe u teatar može pronaći nešto što ga uzbuđuje. I to je dobro. Oseti se razmena energije - struje koja talasa između glumca i gledaoca. Za sada jako lepo prihvataju priču porodice Kirić.

Primetna su odstupanja od teksta Jakova Ignjatovića, recimo, radnja je prebačena u Teksas, iako je u originalu radnja smeštena u Austrougarskoj. Je li to, po vašem mišljenju, dalo neki novi senzibilitet predstavi?

– Priča je u osnovi ista. Generacijski jaz, propadanje jedne imućne porodice, nerazumevanje između članova društva... To su univerzalni problemi. Nebitno na kom se kontinentu ljudi nalaze. Otuđeni od matice, Srbi će uvek biti građani drugog reda. Balkanska krv im ne da da se asimiluju.

Predstava govori o generacijskoj propasti srpske porodice. Ima li danas “šamika” u društvu, uspevaju li oni da nađu svoj put, izlaz iz kolotečine?

– Ima, i to dosta. Verovatno će ih uvek i biti. Šamikin problem je problem svih mladih. Živeti na relaciji tradicionalno vaspitanje - slobodarski duh je devastirajuće za mladog čoveka. Ako se odreknete jedne stvari, ili ste povredili nekog ili ste razočarali sebe. Na toj klackalici Šamika bivstvuje celu predstavu, a na kraju zbog toga strada. Možda je reč “otpor” jedno od rešenja.

Kazali ste jednom prilikom da je zadatak glumaca da postavljaju pitanja koja mogu da “odzvone kod gledalaca’’. Otvara li ova predstava neka nova pitanja?

– Moramo reći sebi: ,,Ko će, ako ne mi! Kada, ako ne sada!” Sistem tako upravlja nama da mladi upadaju u letargiju, u besciljno sivilo. To je velika opasnost današnjice. Zadovoljavamo se površnim stvarima, jer nam se one prezentuju. Treba pronaći način da budemo istinski srećni. To  nije lako, ali vera u sebe, u svoj unutrasnji bunt, nikada nije pogrešna.

Kič i šund su danas primetni i u pozorišnim predstavama.  Osavremenjivanjem klasika promaše se mnoge bitne teme i slojevi dela. Da li je to postao trend među rediteljima?

– Nažalost, moram se složiti sa vama. Kič i šund devedesetih godina postali su vrsta kulture danas. I to više niko ne naziva pravim imenom – kič i šund. U sistemu vrednovanja te dve reči su se nekako izgubile, stopile sa kulturom. Dobile su novi oblik, koji je prihvatljiv za većinu ljudi. Teatar je ostao jedini medij koji i dalje može da govori istinu bez ustezanja. Nadam se da će istrajati u borbi protiv raznoraznih rijalitija i gluposti koje viđamo. Mi svoju publiko moramo da gajimo.

Reditelji često prilagođavaju dela današnjem vremenu i ponekad gube na kvalitetu predstave samo da bi se mesta u sali popunila. Koliko takve promene utiču na kvalitet i sadržaj predstave?

–To je pitanje na koji način se tretira gledalac. Iz kog ugla mi njega posmatramo, da li bi trebalo da mu se podilazi ili ukaže na nešto novo, drugačije. Neku drugu istinu. To je individualna glumačko ili rediteljsko razmišljanje. Ja sam lično veliki protivnik ušuškavanja, netalasanja, kvazi-sreće, podilaženja. Ako pojeftinimo istinu, probleme onda smo slagali sebe. Samim tim devalvirali samo postojanje glumca i teatra uopšte.

Pozorišni kritičar Igor Burić kazao je da predstava “Večiti mladoženja” predstavlja indirekt svega onoga što je reditelj hteo da postigne. Kakvu ulogu u pozorištu kritičari imaju danas?

– Smatram da su kritičari deo tima, tima zvanog pozorišna umetnost. Jedni bez drugih ne možemo i ne treba da budemo. To je višedecenijski spoj prožet raznim ukusima. Nekad slatko, nekad kiselo, ljuto... Strah je nepotreban jer nas sve vodi isti motiv, isti cilj.

Foto: Aleksandar Ramadanović

 

Nema komentara

Napišite komentar