Na kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta tema otvorenog razgovora bio je scenski dizajn kao pozorišna stvarnost. Ova diskusija predstavlja uvod u pripreme međunarodne konferencije na temu scenskog dizajna, planirane za maj 2017, u vreme održavanja 62. Sterijinog pozorja.
Foto: Lola Košarić Antonić
O stanju i poziciji scenskog dizajna u našoj ali i zemljama regiona pričali su i delili svoja iskustva direktor Sterijinog pozorja Miroslav Radonjić i selektorka Pozorja i profesorka Akademije umetnosti u Novom Sadu Marina Milivojević Mađarev, sa direktorom Jugoslovenskog pozorišnog festivala Zoranom Stamatović, i umetničkim direktorom ovog festivala Nemanjom Ranković. Sa njima su profesionalna mišljenja podelili i profesori FTN-a i teoretičari scenskog dizajna Radivoj Dinulović i Tatjana Dadić Dinulović, moderator ove diskusije i kustoskinja Studentske sekcije Srbije na Praškom kvadrijenalu 2015. Među njima govorili su i kustoskinja pomenute nacionalne sekcije Praškog kvadrijenala Mia David, kao i urednik časopisa „Scenaˮ, Zoran Đerić.
Izneli su, svako od njih na svoj način, ne baš optimistične procene trenutnog stanja na teme da li postoje programi koji mogu da podrže kvalifikaciju ljudi koji se bave scenom u pozorištu, ali i o razvoju kritičkog i stručnog mišljenja mladih i budućih profesionalaca.
Selektorka Sterijinog pozorja Marina Milivojević Mađarev je ove godine pregledala 110 realizovanih pozorišnih predstava u regionu i zaključula kako je poslednje dve godine bila svedok dubokog nerazumevanja pojma scenskog dizajna od strane autora, i njihovog nažalost doslednog raščlanjavanja na scenografiju, kostim, i dizajn svetla u srpskom pozorju, gde svaki od njih ima svoje neusklađeno značenje, što izaziva efekat sličan „raštimovanom orkestruˮ. Veoma često se susretala sa pomenutim greškama u predstavama i zbog njih ti komadi nisu mogli da prođu na festival, čak i oni koji su u svojoj ideji imali potencijal. „Dobra predstava ne biva u lošem scenskom ambijentu, i mora da ima korelaciju sa vremenom o kojem govoriˮ, ističe selektorka.
Ona konstatuje da reditelji danas zbog uštede kao i zbog pitanja političkog angažmana preuzimaju na sebe da se bave stvarima kao što su scenografija i kostim, što dovodi i time održava sistem scena-kostim-dizajn na statusu kvo. Takođe, neizbežno pitanje da li ima političkog angažmana ustvari celokupan autorski angažman dovodi u stanje „sve je loše, ne može se ništa učiniti ni zamenitiˮ.
I ostali učesnici zaključuju da je autorima i tehničkim radnicima potrebno da u svesti odgovore na pitanje kako mi sami možemo da promenimo stanje u kojem se nalazimo – od opšte nemaštine i stalnog dolaska na temu budžet i nedostatak novca, jer sada jeste tako, do kako ističe kustoskinja nacionalne sekcije Srbije na Praškom kvadrijenalu 2015. i profesorka FTN-a Mia David, „svesti da se scenski dizajn ne realizuje novcem, nego (kreativnim) idejamaˮ.
– Kada autor razmišlja o vizuelnoj slici, oseća pritisak kako ona treba da bude bogato tekstualna slika, a ne mora tako da bude, nego mora da govori jezikom predstave. Jer, ne možemo da se merimo sa Kinom, Amerikom ili Britanijom ni po pozorišnoj produkciji, ni po vizuelnom jeziku ili realizaciji predstave. Ono po čemo jesmo relevantni i šta možemo dobro su ideje koje stoje iza tih projekata. Treba da predstavljamo svoje ideje, a ne katalog lepih slika. Zato smo dobili nagradu u Pragu – rekla je Mia David.
O činjenici da država u pozorištima održava brojnost zatečenih zaposlenih, i ne prima nove, pričao je direktor Jugoslovenskog pozorišnog festivala Zoran Stamatović, i uputio da je Užičko pozorište jedno od najsveobuhvatnijih što se brojnosti struka tiče, a da školovanih u njemu ima, pogotovo sa smera dizajna zvuka i FDU. Redukcija broja ljudi nikako ne doprinosi kvalitetu.
– Oni i održavaju festivale. Festivali su nosioci, treba da budu i ostanu standard i uzor– dodao je Radivoj Dinulović sa FPN-a, i uputio poruku budućim pozorišnim radnicima.
– Pozorište ne treba da bude posao, već poziv u kojem se stvara, a ne „radiˮ. Ambijent u pozorištima je takav da su scenski tehničari konstantno poniženi od strane reditelja i nema dovoljno jedinstva i zajedništva koje je neophodno za pozorišni rad– rekao je Dinulović.
Moderatorka, kustoskinja Studentske sekcije Srbije na Praškom kvadrijenalu 2015. i teoretičarka scenskog dizajna Tatjana Dadić Dinulović, rekla je da se o ovim temama mora razgovarati stalno, pre svega sa studentima – budućim pozorišnim tehničarima, i zbog njih.
Publika koju su većinski činili studenti scenske tehnike na FTN-u i srodnih smerova nakon razgovora zaključila je kako novac ne treba postavljati kao problem sa stanovništva scenskog ili kostimografskog rada, i da su ovakve diskusije nužne jer se posredstvom njih svako bavi svojim problemima sa kojima se u radu susreće, a ovo je način da se saradnicima ukazuje na njih.
Nema komentara