Nik Kejv, uz prateći bend “The Bad Seeds”, održao je koncert za pamćenje pred punom Beogradskom arenom.
Australijski muzičar je jedan od umetnika koji su nam potrebni da bi nas podsetili da na ovim prostorima uspevaju stvari koje su van okvira orijentalnog. Posle gotovo 10 godina Kejv se vratio u Beograd i okupio oko 20.000 ljudi iz raznih krajeva Srbije, Hrvatske, Makedonije, Bugarske...
Duže od dva sata, razmenjujući dodire, poglede i emocije, trajao je intiman odnos Kejva sa publikom. “One More Time With Feeling” mislili su mnogi tokom sinoćnjeg koncerta.
Pesme sa aktuelnog albuma “Skeleton Tree”, kao što su “Anthrocene”, “Jesus Alone”, “Magneto” ili dirljiva “Distant Sky”, bile su tu da užarenu atmosferu “spuste” u suteren emocija. Međutim, pesme sa novog albuma su uživo zvučale daleko drugačije nego studijske verzije. Neke su imale izmenjene aranžmane, ali je emocija koja se kroz njih prožimala bila jednostavno jača. Istina, sve one same za sebe imaju emociju koju očitavamo kroz kontekst smrti Kejvovog sina koju nijedan ovdašnji tabloid nije propustio da navede masnim boldovanjem vodeći se onim da tri “S” (Sport, Seks i Smrt) spas srpskog žurnalizma.
Taman kada bi se predali melanholiji oktobra Kejv, Elis and Co. bi rasturili binu uz “Tupelo”, “From Her To Eternity”, “Stagger Lee”. Furioznost, žestina, isečeni pokreti vratili su u osamdesete i one koji tada nisu bili ni u planu. Onima koji su na koncert došli zbog nežnih balada Kejv je poklonio “The Ship Song” i vanvremensku “Into My Arms” koju je publika horski otpevala.
Svakako da su vrhunac koncerta predstavljali momenti u kojima se Kejv stapao sa publikom. Oslanjao se na one u prvim redovima, skakao na njih, te je šminka jedne od devojaka završila na njegovim pantalonama. Ovo je tvoje lice – rekao joj je Kejv osmehujući se.
Nakon što je “The Weeping Song” otpevao u publici, harizmatični Kejv je pozvao prisutne da mu se pridruže na bini. Koliko haotičan može biti čovek u odelu, lakovanim cipelama i ljubičastim čarapama? Pa... može. Okupljeni su pohrili na stejdž, a Kejv im je dao dozu kaubojskog “motherfucking Mr. Stagger Lee-ja”.
Teško bi bilo navesti sve pesme koje smo želeli da čujemo na jučerašnjem koncertu, a nismo. Kejv i “The Bad Seeds” su pripremili 18 pesama koje izvode uglavnom tokom čitave turneje, ostavljajući najbolje za kraj. “Push The Sky Away” pomerila je svakoga, publika na bini je sedela kao da se radi o pokretu “Occupy Wall Street” a glavni komadant bio je Kejv koji je govorio kada da se tapše, kada da se peva, a kada da se čuje samo disanje i ništa više.
I got a feeling I just can't shake/ I got a feeling that just won't go away, stihovi su koje bi stanovnici Srbije mogli da izgovore nekoliko puta na dan. Oni koji su se radovali sinoćnjem koncertu dobili su dvosatnu dozu eskapizma, barem na trenutke. Nije to narkoza, daleko od toga, nego pravo čoveka upravo da “odgurne nebo”, brige i obaveze i da bude, konačno, srećan.
“God is in the house” moglo je da bude ispisano na fasadi Arene tokom koncerta. Niko ne bi pomislio na prisustvo premijerke koje su bljucovi i tabloidi silovateljski istakli u naslovima kao da je za to ikog bilo briga. Na bini, Kejv je vibrirao, transformisao se, sijao i leteo. Sve što je trebalo da bude tu, bilo je. A bila je gola emocija.
“Subota daje što nedelja krade” peva Kejv u “Tupelo”. Subota je dala što je mogla dati. Najviše. I publika je dala što se moglo dati. Uglavnom sebe. Kejv je to ispratio rečima koje kao da su istrgnute iz “Smrti Zeke Monroa”: Je*eno ste prelepi.
They told us our gods would outlive us
They told us our dreams would outlive us
They told us our gods would outlive us
But they lied.
Nema komentara