Ana Ćurčin u februaru ove godine izdala je svoj prvi studijski album pod nazivom “Sketches of belonging”, a nedavno je održala i koncert u Novom Sadu. Album sadrži 13 pesama, i na njemu se nalaze i prethodni singlovi poput “I can't” i “Cut Loose”.
Tokom svoje karijere imala je priliku da kombinuje svoje dve ljubavi – pozorište i muziku, te je tako radila i kao muzička saradnica za predstavu “Crvena ljubav”. Dugo godina živela je u Rusiji, gde je i završila pozorišnu produkciju, a upravo ova odvojenost od kuće imala je veliki uticaj na Anu prilikom bavljenja muzikom.
"Sketches of belonging" odiše melanholijom i nostalgijom. Kako je izgledalo kreiranje ovo albuma, imajući u vidu da si ujedno i kompozitor i tekstopisac?
– Iako jesam snimala nešto pre mnogo godina, kada je želja za muzikom takođe bila prisutna, istovremeno sam studirala pozorišnu produkciju i pronalazila se i u nekim drugim svetovima. Sada, kada sam se svesno vratila muzici i odlučila time da se bavim, album o kome govorimo mi je jako važan. Potraga za ekipom, muzičarima, snimanja i produkcija trajala je više od dve godine. U saradnji i sa Goranom Antovićem koji je poveo proces snimanja i produkcije, kao i mog benda, gde se pored nejga nalaze i Marko Cvetković, Blagoje Nedeljković i Goran Grubišić, koji su mi svi pomogli u aranžiranju pesama i procesu snimanja. Takođe, album smo izdali pod lejbom koji smo formirali "Pop Depresija", a koji vode Ivan Lončarević i Svetlana Đolović, što stvar čini još zanimljivijom jer se bavimo i raznim aspektima produkije i organizacije. Sad nam sledi rad na drugom i mislim da će proces izgledati znatno drugačije jer sam svašta u međuvremenu naučila, jasnije vidim celinu kojoj hoću da težim i to kako želim da gradim sam proces rada. Zajedno smo tražili aranžmanska rešenja koja, može se reći, ne remete postojeću akustičnu formu pesama, je rsam ih odosta svirala sam pa su nekako ostale čvrste i zakucane u tom zvuku.
Zbog čega "Sketches of belonging"? Da li predstavlja svojevrsnu vrstu autobiografije?
– Kada je reč o albumu, rekla bih da je to neki osećaj pripadnosti ili nepripadnosti koji se provlači kroz pesme na njemu. Da li ga tražim u sebi ili okolini, odnosima ili samoći - moguće je da je to osećanje koje zaokružuje sve pesme. Kada je reč o prvom albumu, o njemu nisam razmišljala kao o konceptu. To su pesme koje sam uvezala u neki vremenski kontinuitet, mogu slobodno reći i period odrastanja i razne aspekte tog procesa, od traženja identiteta, raznih strahova (kojih, priznajem, ima baš puno od pesme do pesme) i naravno (inspirativnih) raskida. Otuda i naziv albuma. važno mi je bilo da na album uđu i nove pesme, koje su vezane za ovaj trenutak sada, i da se uvežu sa tim nekim stanjima od pre desetak godina, kao i onim bližim sadašnjosti.
U stvaranju ovog albuma učestvovala su i druga imena iz tvog benda. Da li si želela da ovim uneseš nešto drugačiji ton u svoje pesme?
– Htela sam da pesme dobiju aranžmane, da malo izađu iz akustičnosti koju sam ranije pomenula. Htela sam da im dam neku svežinu i dinamičnost time što sam uključila bend.
U jednom od intervjua navela si da su pojedini tekstovi koji su se našli na ovom albumu napisani pre deset godina. Koliko je onda zapravo dug proces stvaranja jednog albuma i koliko je vremena potrebno uložiti?
– Ovaj album je nakako i moj "povratak" muzici i otuda i pesme koje su napisane dosta ranije. Te pesme su nekako do dan danas opstale, pevala sam ih na koncertima i htela sam da budu deo celine ali i mog procesa. Album jeste autobiografski u tom smislu u potpusnosti. Objesinjuje neki moj unutrašnji proces traženja, promene sredine, zemlje, putovanja, profesije, pronalaženja i povratku muzici. Otuda tema pripadnosti kao centralna na albumu.
Bila si angažovana i kao muzička saradnica za pozorišne predstave. Kako si se snašla u tome i koliko se ovo razlikovalo od tvoje uobičajene rutine pisanja i kompoziranja?
– Dosta se razlikovala od rada na pesmama ili od priprema za koncert. S jedne strane proces rada na predstavi mi je blizak i poznat od ranije i bilo mi je drago da se vratim u tu okolnost. S druge strane, to mi je prvo takvo iskustvo gde muzika treba da bude kreirana prema potrebama predstave i u saradnji sa rediteljkom. Značilo mi je kada bismo kroz proces dolazili do jasnih odrednica, ideja i atmosfera, i to mi je pomagalo da nalazimo i muzičko rešenje za određene scene.
Koja su muzička imena imala najveći uticaj na tebe tokom prilikom stvaranja muzike i tekstova?
– U početku su me tu odredili imena kantautrki i kantautora poput Tracy Chapman, Joni Mitchell, Bruce Springsteen-a i taj spisak je zapravo jako dugačak jer muziku slušam stalno, upijam i učim. Svako malo mi fokus prelazi na nekog drugog. Letos sam slušala Frazey Ford i Jose Gonzalesa puno, u poslednje vreme Leonarda Cohena. Često me filozofski tekstovi zapravo podstreknu na neku pesmu jer otključavaju pitanja i ideje i emocije koje razvijam i pretočim u pesmu.
Mnogi te vide kao "devojku sa gitarom". Koliko ti smeta ta eitketa i protiviš li se drugim muzičkim pravcima poput sveprisutne elektronike ili smatraš da svaki pravac ima svoje pravo da postoji?
– Iskreno, strašno mi smeta ta etiketa "devojka sa gitarom", ne zato što to nisam već zato što se stalno vraćamo na neki početak. Dečake sa gitarama podrazumevamo, a čini mi se da nesvesno srozavamo žene u nekim stvarima i profesijama. Radije bih da prevaziđemo te etikete kada su devojke muzičarke u pitanju. Mislim da svako ima pravo da gradi svoj muzički identitet onako kako misli, želi i oseća. to što se oslanjam na gitaru u ovom trenutku i gradim svoju muziku na određeni način ne znači da neću zakoračiti u elektroniku kroz neku saradnju. Šta više, nadam se da ćemo tokom 2017. godine objaviti neke pesme Marko Nastić i ja, a to će za oboje biti neka vrsta otklona. S druge strane gitara je sjajan instrument kada je reč o stvaranju pesama, ritmički i harmonski je nezamenlji oslonac, barem meni, i vratiću joj se uvek sa zadovoljstvom.
Nema komentara