“Šezdesetih svako je bio zainteresovan za svakog. Tu je malo pomogla droga.“
“Ona je izmislila mini-suknju tako što je bankrotirala i morala da kupuje odeću za decu, koja je bila jeftinija. Izmislila je i helanke, jer je celi dan nosila hulahopke da bi mogla slobodno da pleše. Bila je inovator, iz nužde kao i iz zabave, i veliki modni časopisi odmah su preuzeli njen izgled. Bila je gotovo neverovatna. Bila je moj Superstar.“ – Endi Vorhol
Dve stvari bile su bitne u Njujorku početkom šezdesetih godina – muzika i droga (seks je došao malo kasnije). Prva asocijacija na muziku bio je Bob Dilan, a leglo droge Vorholova "Fabrika". Bilo je samo pitanje vremena, dakle, kada će se najveća muška zvezda šezdesetih i Vorholov "Superstar" upoznati.
Za Dilana je 1965. godina bila naročito značajna. Tada je bio na (prvom) vrhuncu karijere i činilo se da će ići samo uzbrdo. Tek je ušao u naočare-i-vetar-u-kosi fazu i na Njuport folk festivalu izazvao je pravu pobunu kada je zasvirao električni rok. Čitava folk frakcija govorila je da se prodao.
Negde u to vreme, zalutao je u "Fabriku" i upoznao Idi Sedžvik. "Devojku leopard", kako ju je nazvao u svojoj knjizi “Hronike I”. "Youthquaker", kako ju je nazvao “Vogue”. It Girl, Superstar, Hyperstar i mnogi drugi nadimci koji se vezuju za njeno ime, u nedostatku konkretne reči koja bi označila njen identitet. I dalje je teško reći šta je ona tačno uradila da bi joj toliko umetnika posvetilo sijaset pesama, filmova, knjiga, modnih linija, slika…
Dilan izbegava da govori o ovom periodu, jer, kako kaže, "šezdesetih se seća samo onaj ko ih nije proživeo". Tek je 20 godina kasnije, u intervjuu “Not Like a Rolling Stone”, otvoreno govorio o problemima koje je imao, a ovaj intervju je zanimljiv i po tome što su pitanja zapravo činili naslovi njegovih pesama. Rekao je da je za njega 1966. bila jako čudna i da je to shvatio tek kad je doživeo nesreću motorom.
“Bio sam vrlo povređen i pre toga, ali nesreća me je naterala da usporim tempo i pokušam da vidim stvari iz drugačijeg ugla. Do tada nisam imao nikakvu perspektivu, verovatno bih umro da sam nastavio tako.” Ovo nas navodi da se zapitamo šta je to povredilo "Elvisa za intelektualce", kada je bio svežen oženjen, a hitovi se nizali sami od sebe?
U uvodnom delu ovog intervjua jasno je rekao da ne voli da govori o sebi i da ne voli da drugi guraju nos u njegov privatni život. “Ljudi me stalno pitaju o šezdesetim, to je prvo što ih zanima. Ima mnogo ljudi koji su pisali o tom vremenu i rekli istinu, ja s druge strane nisam jedan od njih, moja sećanja su prilično maglovita.”
Na pitanje/naslov pesme koji glasi "Zaboravio sam više nego što ćete ikada znati", rekao je da se Idi i on jesu poznavali, ali je negirao ikakvu romansu. “Ona je bila sjajna devojka”, rekao je, “Ali valjda bih se sećao da smo bili u vezi.”
Na naredno pitanje, I Threw It All Away, priznao je da je menjao Vorholovu sliku Elvisa za kauč i da zna koliko je glupo to što je uradio. Ovo je, naravno, došlo do Endija, koji je rekao: "Potpuno sam poludeo kad sam čuo da je mog srebrnog Elvisa koristio kao tablu za pikado, a potom menjao za kauč. Kad sam pitao zašto bi to iko uradio, ljudi su mi odgovarali glasinama: 'Čuo sam da misli da si ti uništio Idi', ili 'Poslušaj Like a Rolling Stone, mislim da si ti diplomata na hromom konju.' Nije mi bilo jasno šta to znači, nikad nisam slušao reči njegovih pesama, ali mislim da sam shvatio šta su hteli da mi poruče – nisam se sviđao Dilanu i mene je krivio za Idinu preranu smrt."
Činjenica je da Dilan ne voli da piše o ljudima koje poznaje, a još manje da ga ljudi pitaju o kome se radi u njegovim pesmama, jer, kako kaže – "Zašto bi neko razmišljao o onima o kojima ja razmišljam, naročito ako nemaju ništa od toga?" I zato pokušava da maskira likove svojih pesama do neprepoznatljivosti, što mu uglavnom i uspeva.
Međutim, lako je prepoznati pesme koje se tiču perioda-o-kojem-se-nikad-ne-govori zato što te pesme imaju stalno iste motive i stalno isti scenario – Onaj koji upravlja drugima, nekim instrumentom poput violine ili flaute, i Dilan koji se obračunava sa Njim zato što je iskoristio "onu koju nije smeo, zato što je lagao, zato što ju je prvi upoznao"… I uvek je Taj drugi kriv za njenu propast.
U jednoj od tih pesama spominje se da su upucali čoveka koji nosi puder-belu periku (prim. aut. Vorhol je nosio periku, a jedna od njegovih glumica je pucala na njega zato što je "previše kontrolisao njen život"). U nekim od pesama povremeno se pojavi "mala prijateljica koja više nije tu, koju nije umeo da voli, jer je imao toliko toga da uradi, a to nije mogao sa njom oko vrata."
U jednoj od tih pesama, pita je – "Zar nisam pokušao da ti pomognem ? Zar nisam pokušavao da te volim ? Jesam li ja bio previše dobar za tebe ili si ti bila previše dobra za mene ?" U jednoj od tih pesama, gadi mu se način na koji ljudi u galerijama izgovaraju njeno ime, kao i to koliko ju je lako "Onaj koji ju je izgubio", zamenio drugim beskorisnim devojkama. U jednoj od tih pesama obećava da će je se "setiti na kraju puta, kad bude u senci, jer – postoji neko koga ne zaboravlja iako ga je video samo nekoliko puta, iako to nikad neće reći onako kako je ona želela da kaže."
“Kuma panka”, Peti Smit, u svojoj pesmi koju je napisala nakon Idine smrti doslovno govori da je ona bila inspiracija za čitav Dilanov "Blonde on Blonde" album, na šta je on rekao: “Peti je umešana u nešto što je malo iza mene i zna mnogo detalja kojih ja možda nisam svestan.” Ova Petina pesma otelovljuje istu Idi kakva je u Dilanovoj "Just like a Woman" - snažna žena koja se slama kao devojčica.
Sličan tretman pridaje joj Lou Reed u jednoj od svojih pesama: “Vorhol je rekao da bi trebalo da napravimo pesmu o Idi, ja sam pitao kakvu, a on je odgovorio – 'Zar ne misliš da je ona Femme Fatale?' Ostalo je istorija.”
Sve je tu, ali to niko nije povezao (pretpostavljam) zato što kritičari i fanovi previše poštuju Dilana (dali su mu Nobela, pobogu), i samim tim pridaju značaj onome čemu on kaže da treba pridati značaja. A on nikada nije javno pridao značaj Idi. I na mnogo, mnogo poslednjih albuma ovi motivi su potpuno nestali i svi su zaboravili na "Poor Little Rich Girl".
Četrdeset pet godina nakon njene smrti, valjalo je iskoristiti to što je Dilan ponovo u centru pažnje i zahvaliti se devojci koja je, između ostalog, inspirisala toliko njegovih pesama; devojci koja je izmislila 15 minuta slave, a nije zaboravljena ni 45 godina kasnije.
Foto: Tumblr
Nema komentara